Dekartova smrt

01.01.11

“Ostavio sam tamo i Pjera dela Frančeska uzeo
sam samo očev šešir, - koji drugi čovek u ovoj
noći ima šešir svog svog mrtvog oca?”
Radomir Konstantinović, Dekartova smrt

Pravni dokument: želja i legitimizacija

Dekartova smrt Radomira Konstantinovića jedna je od retkih knjiga srpske kulture koja je neposredno po sopstvenom objavljivanju – iste godine, zapravo – imala tu čast da se o njoj objavi zbornik radova, studija, eseja i prikaza (O ‘Dekartovoj smrti’ Radomira Konstantinovića, zbornik radova, prired. Nenad Daković i Radomir Kuzmanović, B92, Beograd, 1998). Možda baš zato što je Dekartova smrt, uslovno rečeno, a pre svega, knjiga o ocu. Moguće je, naravno, dopuniti ovaj iskaz još ponekim: Dekartova smrt je i knjiga o biblijskoj šemi odnosa oca i sina, uvek iznova mučnoj a zgodnoj da se na osnovu nje upriliči pripovedanje priče ili poučno kazivanje parabole. Budući da podrazumeva smrt oca i, kroz svest o toj smrti, ponovno rođenje sina, u njegovoj punoj samosvesti, takva knjiga je, nužno, i knjiga o samoj smrti, i potom, o samom pripovedanju koje se, pak, rađa tek iz potpune samosvesti sina, tj. njegove potpune svesti o sopstvenoj smrti i njenoj neumitnosti. Što bi, u nekom manje uslovnom ali ne i bezuslovnom zaključku, značilo da je sin onaj koji govori (tj. pripoveda) a otac onaj koji ćuti; da je svaki pripovedač, dakle, neumitno - nečiji sin. Pitanje je samo – kakav i čiji?

Dekartova smrt je, takođe, i knjiga o epohalnoj krizi maskuliniteta (o kojoj će se tek pripovedati), o zaljuljanosti čitavog jednog poretka. Samo pomeranje profesionalnih identifikacija, tj. razlika u profesionalnom opredeljenju, između oca i sina u Dekartovoj smrti govori o tom procesu. Otac-pravnik,predstavlja zakon po sebi i njegovog čuvara. Ma kakav da je zakon u pitanju, pa čak i zakon koji odobrava zakon, kako kaže Kordić, otac Konstantinović će ga zastupati. Profesionalno iskliznuće iz opredeljenja za čuvanje zakona u profesionalno opredeljenje u kome se živi od parazitiranja u okviru zakona, na račun zakona ili zahvaljujući zakonu zakona, već pokazuje da se veoma kasno ali upravo zato dramatično dešava jedna epohalno nova konstelacija na relaciji otac-sin. Belančić o toj konstelaciji piše:

“K. je, ne bez razloga, bio opsednut pitanjem očeve ‘službe zakonu’ ili ‘redu i poretku’, gde je on (otac) pokazivao izrazitu sklonost ka ‘savršenstvu zakonomernosti, ili ponavljanja, u potpunoj predviđenosti svega, i nemogućnosti iznenađenja, ili slučaja, ma kakvog’. Pri tome, K. nije imao nikakvih iluzija u vezi sa činjenicom da Montenj, poput Platona, Hegela, Marksa i Paskala, nije voleo pravnike: ‘ni Isus, ne verujem da je Isus mogao da voli pravnike’. Ali odsustvo ljubavi prema pravu i pravnicima, kod ovih velikih učitelja vere i misli, bilo je uvek drugačije motivisano. Jedno od iskošenih ili poprečnih tumačenja ukazivalo bi na to da zakon nije prvi, jer, navodno, prvi je uvek otac (ili: Otac). Suvereni subjekt, Bog, potpisnik nekog Zakona ili Ustava. Zakon je prazna ljuštura, mesto moguće nepravde, ruho hajdučije, ukoliko nije posvedočen umirujućim likom i rečju Oca. Otac je garant porekla i nasleđa, performativnosti ustanovljenog, povlašćenog govora koji ubuduće, ne trpi nikakav meta-diskurs.” (kurziv T.R.)

I doista, nije li zanimljivo da je u Dekartovoj smrti, u kojoj je pitanje očinskog koncepta a time i pitanje pretpostavljenog očevog testamenta, toliko hiperbolizovano, i bukvalno, autobiografski, reč o ocu-pravniku. Posle oca-klovna (i trgujućeg putnika) u Bašti, pepelu i Peščaniku Danila Kiša, te oca-stoika (i lekara, tačnije ginekologa) u Cinku Davida Albaharija, evo u srpskoj književnosti dvadesetog veka i oca-pravnika, oca-čuvara poretka i zakona, onog koji zna kako se u okviru tog zakona i poretka piše i nasleđuje, zaveštava i ispunjava testament. Interesantno je da upravo pod okriljem takvog oca Konstantinović piše tekst koji, hiperbolizirajući značaj očinstva i očinskog nasleđa u zapadnoj kulturnoj matrici, zapravo želi da dovede u pitanje samu zakonitost tog nasleđa, tj. očevog testamenta, a ne tek mogućnost njegovog preuzimanja i izvršenja.

Otuda nije čudno što se čitava rasprava u pomenutom zborniku radova posvećenih Dekartovoj smrti vrti oko pitanja utvrđivanja identiteta „pravog” naratorovog oca kao oko jake sheme legalizacije celokupnog sveta i poretka. Interesantno je da je u raspravi o očinskim figurama-institucijama, koje zapravo simbolišu shemu duhovnog a ne biološkog srodstva, strast raspravljanja o identitetu i podobnostima „pravog” oca koji bi trebalo da bude prepoznat i po adekvatnosti koju pokazuje u odnosu na svoju roditeljsku ulogu; ta rasprava dakle ima isti intenzitet kao bilo koja druga, realna rasprava o identitetu detetovog „biološkog” dakle „pravog” oca. U slučaju Dekartove smrti opcije su, u zavisnosti od interpretacije, različite: pojedini tumači, poput Branke Arsić, tvrde da je Konstantinovićev otac otac-Dekart; pojedini da se radi o hibridnom identitetu u kome sin i otac neprekidno zamenjuju mesta i uloge, te se može raditi, sa istom izvesnošću i o Paskalu i o Montenju i o Dekartu podjednako; dok neki pak, poput Dragana Stojanovića, smatraju da se radi o Isusu i novozavetnoj paradigmi opraštanja.

Svaka od ovih opcija ima svoju argumentaciju. U okviru svake od njih izdvaja se jedna konstanta: odnos želje i njene legalizacije kao izvor napetosti i nelagode. Želja nikada ne sme i ne može biti legitimna; ona ne može biti legalizovana niti legitimizovana u okviru zakona/poretka jer, kao što znamo, kao što su Delez i Gatari posebno isticali, prava želja je po svojoj prirodi nužno subverzivna:

“(…) želja je po svojoj suštini revolucionarna – želja, ne svetkovina! – i nijedno društvo ne može da podnese postavljanje istinske želje a da njegove strukture eksploatacije, porobljavanja i hijerarhije ne budu kompromitovane. Ako se jedno društvo poistovećuje sa svojim strukturama (zabavna hipoteza!), onda, ga, želja suštinski ugrožava. Dakle, za jedno društvo je od životnog značaja da suzbije želju, i čak da pronalazi nešto bolje od represije (suzbijanja) da bi represija, hijerarhija, eksploatacija, porobljavanje, bili i sami željeni.”

Pored teme zakasnelosti svođenja sinovljevih računa sa ocem nelegitimnost želje za govorom jeste nova, ključna tema Dekartove smrti. Nelegitimnost zbog koje, takođe, želja nikada ne sme niti može biti izgovorena, bar ne u dijalogu Konstantinovića oca i Konstantinovića sina. Tako se otac Konstantinovićevog naratora pojavljuje kao očigledni čuvar ne samo zakona poretka već samog zakona jezika kojim se taj poredak ustanovljuje. Čini se, otuda, da je sadržaj očevog testamenta očigledan; da su jasni zahtevi koje ovaj strogi otac, ovaj čuvar zakona poretka i jezika, majstor protokola evropske građanske istorije, ima nameru da prosledi svom nasledniku. Pa ipak, problemi nasleđivanja u jednoj strašno hiperbolisanoj, metastaziranoj priči očinstva kakva je Dekartova smrt više su nego očigledni. Intertekstualni spektakl imena i referenci, tačaka i uloga, trebalo bi da bude dovoljan i da na izvestan način legitimiše želju pripovedača da govori, da pripoveda, da, ispostavljajući račun ocu, ispostavljajući pri tom zakasneli ali ipak pristigli, račun samome sebi. Problem je u tome što otac, onaj koji legalizuje pravo na govor i daje mu legitimitet, koji je u posedu zakona i znanja o tome kako se zakon na pravi način, ispravno, primenjuje zapravo sankcioniše naratorovu želju da govori, ispunjavajući ga strahom da će napraviti grešku, da neće pravilno razumeti zakon, da zakon neće primeniti – u svom govoru – ispravno, da će napraviti prekršaj. Problem je, takođe, u tome da iz svih tih razloga otac umesto govora sugeriše ćutanje; otac, tako, kao čuvar zakona i jezika ukida i zakon i jezik, ćutke predlažući njihovo ne-praktikovanje, uzdržavanje od preterane konzumacije svih vrsta, pa i konzumacije jezika i govora, sve dok narator nije sasvim siguran da se došlo u situaciju (da su se stekli svi uslovi, pravno gledano) u kojoj će njegov govor biti apsolutno korektan i valjan, utemeljen i opravdan, da, neće, jednom rečju, u njemu biti ni jedne jedine greške, da on neće, sam po sebi, predstavljati ni grešku ni prekršaj zakona.

Na ovaj način otac, na pervertiran način, kao u nekom obrnutom ogledalu, sažima novu poetiku pisanja i pripovedanja; nova pravila javnog govora koja će stupiti na snagu onog dana koji dolazi posle noći u kojoj narator drži, ima, šešir svog mrtvog oca uz sebe. Javni govor u tom danu posle te noći više neće podlegati nikakvim sankcijama lične građanske odgovornosti za rečeno, niti etičkim normama časti i ugleda, poštovanja date reči. Javni govor postaće bestidan i razuzdan, bez mere i stida, sasvim suprotan onom govoru kome je otac Konstantinović učio svog naslednika. Pisanje se, dakle, u takvom prostoru javnog govora, uvek ispostavlja kao neopravdano i ne-valjano, bilo da sledi zavet starog Konstantinovića i njegov neprimereno visok protokolarni kodeks građanskog dostojanstva i časti, bilo da se želi dodvoriti razuzdanom javnom prostoru govora kojim vladaju nove epohalne sile moći. Pisanje je, u rascepu između ova dva sasvim suprotna, i očito suprotstavljena, koncepta govora u Dekartovoj smrti uvek i samo – greška. Uvek i samo – prekršaj.

Narator Dekartove smrti govori dakle iz pozicije nekog ko zna da će svaka njegova želja, pa i suštastvena želja za govorom, biti proglašena protivzakonitom i kažnjivom, prepoznata kao ogrešenje o protokol, osuđena kao još jedna od bezbroj grešaka koje je dečak Konstantinović neprekidno pravio tokom svog odrastanja. Biće to još jedan, ovoga puta konačan prekršaj. Zato se Konstantinović-narator „u svojoj samozatajnosti neprestano pita može li se sa onim gospodinom Ocem uopšte govoriti i sme li se pred njim prozboriti išta?” Jer u Dekartovoj smrti govor nije mesto svetlosti već mesto tame, mesto pada i konačnog priznanja sopstvene greške, sopstvene, nedostojanstvene slabosti. Govor u Dekartovoj smrti nije mesto svetlosti već mesto tame upravo zato što je mesto želje. Zbog toga narator-sin u Dekartovoj smrti zna da je već-uvek kriv jer „zakon obeščašćuje”, jer je zakonu u interesu „da obeščasti i da izobliči onoga koga smatra krivim, koga hoće kao krivca, želeći da se on oseća krivim”. Otuda narator Dekartove smrti i sedi u tami neme noći uzaludno tražeći intertekstualnu podršku onih figura evropskog samotništva koji su tu tamu, jer i oni su mislili da je govor tama, pokušavali i uspevali da opravdaju nekom višom nužnošću. Ali i kada je intertekstualan, spektakl ostaje samo spektakl, i ne pruža ništa sem utehe aktivnog sa-učesničkog uživanja u surovoj igri koja se mora završiti u krvi, ukoliko se očekuje doživljaj istinskog uzbuđenja, pravog smisla:

„Osigurano jedinstvo sa Ocem, jedinstvo vlast bez pobune, moguće je samo po cenu izvesnog ubistva, po cenu krvi. A to ubistvo nije samo oceubistvo, već je podjednako i ubistvo Sina! Poistovećenje sa ocem, koje je moguće samo kao (simboličko) oceubistvo, nužno završava i ubistvom sina, takoreći: samoubistvom. Jer, rečeno je, nema jedinstva bez ubijanja. Nema jedinstva bez poništenja razlika i, na prvom mestu, neuništive razlike između oca i sina (…) Konačna, čista, u samoj sebi (‘mistično’) utemeljena vlast je vlast Smrti, vlast krmače (Oca) koja proždire svoj okot ili zmije koja izjeda svoj rep…”

Belančić posmatra ovaj nalog ćutanja, jer to je po njemu prvi i osnovni nalog Konstantinovićevog teksta, kao nalog jedne apsolutne vlasti, ostvarive samo kroz osiromašenje subjekta kroz proces potpune identifikacije koji otac zahteva. U tom smislu otac sprečava odstupnicu koju bi sin imao u ideji pisanja kao slobode, svetlosti i života. Otac želi da ukine tu ideju i zato, iz razloga svoje apriorne vlasti, izdaje sasvim drugi nalog, oblikuje sasvim drugačiju poruku: „Umire se tek u jeziku. To je, ovde, ključna hipoteza. i, možda, prvi nalog Dekartove smrti.” Zbog pitanja vlasti, te odnosa figure oca i figure vlasti, vrlo je bitno razmotriti zašto otac-pravnik nalaže zabranu govora pre nego njegovu dozvolu; zašto ostavlja u nalog sinu pre jedno strogo ćutanje nego zadovoljstvo govora. S druge strane, sam sin oseća ovo ćutanje kao prinudu na govor, kao neizrečen zahtev da se (za)počne sa govorom: „… jer ja sam pred njega izlazio samo kada sam morao nešto da kažem: moj otac, koji ćuti, to je prinuda na govor?” Skoro andrićevska pripovedna situacija, situacija koja sugeriše da je u ćutanju sigurnost ali ipak zahteva oglašavanje, o kojoj Kordić u jednoj od fusnota svog teksta kaže: „Drama ove prinude na govor je drama prinude na govor Oca u Sinu (…) I zahtev ćutanja, očinskog ćutanja u sinu, ali, pre svega, i nalog sinu da ćuti, da ćuti dok govori.” [kurziv T. R.] Ovo je možda najpreciznije sažimanje nemogućeg zahteva pretpostavljenog očevog testamenta u Dekartovoj smrti, u kome je, pored zakasnelosti njegove ispostave sinu, jedan od razloga nemogućnosti njegovog ispunjenja.

Kako se prema ovom nemogućem zahtevu odnosi sam sin? Važno je istaći kako se – usredsređeni na sina i njegov novi narativni ulog – usredsređujemo na samu poetiku nasleđivanja i testamenta u zapadnoevropskoj kulturi, onako kako je definiše Žak Derida, koji ističe da „nasleđe sadrži suprotstavljene zahteve“ što znači da je „obogaćeno upravo onim što nije, odnosno, onim što je poništeno unutar njega samog.“ Sin se tu nalazi u nedoumici kako bi „mogli da nasledimo, niti da ne nasledimo, ono što nam je ostavljeno u nasleđe, što nam je u nasleđe ostavila jedna kultura”. Kako, dakle, da zadržimo ili kako da ne zadržimo, famozni očev šešir, to nasleđe očevog autoriteta i pravničkog građanskog ugleda; taj strogi, formalni i usamljenički beleg uzaludnog dostojanstva evropskog humanističkog nasleđa koje, kao kakvo breme, vuče na dno Konstantinovića-naratora.

Samu aporiju nasleđa poentira i Branka Arsić, tvrdeći da je Dekartova smrt „zapis o jednom načinu stalnog iskušavanja mišljenja, dakle, o jednom životu koji ne može da izađe iz sebe, iako je to ne samo njegova najintezivnija želja, nego i njegovo najsnažnije htenje.” Što znači da Konstantinović govori „iz pozicije jednog dekartovca ili jednog moderniste, koji bi da bude postmodernista ali to više, na žalost, ne može”, te da je u pitanju „mišljenje koje ne želi da dođe do kartezijanske naravi razumnog mišljenja, nego koje, obrnuto, polazeći od svoje već osigurane (kartezijanske) razumnosti, želi od nje da se otisne”. Obrisi nasleđa koje je u pitanju u Dekartovoj smrti nisu, dakle, sporni. Nije sporna ni visokorefleksivna naratorova okrenutost sopstvenim nedoumicama o tome da li je ili ne on već u posedu nasleđa za koje ne zna kako da ga prihvati/odbije; da li je već lišen slobodne volje odlučivanja i izbora, prihvatajućI da se nad njim u potpunosti izvrši očeva posmrtna slobodna volja, dakle njena vlast, apsolutna u svakom pogledu. Pitanje je, jedino, koliko je i kako Konstantinović-narator iskoračio iz svoje usamljenosti u jedan budući oblik; koliko se odmetnuo od tuge filozofije palanke I pokazao da se u srpskoj kulturi i književnosti, upravo unitar patrijarhalne palanke, dešava promena koja se tiče svih, i koja će promeniti prostor javnog govora te palanke.

Slamnati šešir sa cvetnim aranžmanom

U Dekartovoj smrti ispostaviće se, međutim, da će nasleđe-breme koje Konstantinović-otac ostavlja u amanet sinu biti oplemenjeno željom, pre svega željom da se govori Otac, da se kaže Otac, željom koja nikada ne može biti legitimnom niti legalizovanom u očevom poretku koji nalaže da se „govori a ćuti”. „Jer šta bi nas ikada moglo obogatiti ako ne ono što nije, ono što nemamo, ono što ne možemo ni imati, niti što smo bili.” Tako se želja – ona želja spomenuta na samom početku ove analize povodom tumačenja simbolike majčinog šešira „za nizak ukus”, šešira koji nikada nije bio kupljen ali koji se u halucinacijama sina javlja uvek iznova, u svojoj punoj živopisnosti – ispostavlja dragocenim aspektom nasleđa jednog oca koji bi da ukine želju kao princip delanja, i koji prilično dugo uspeva da je suspenduje, sa scene javnog govora i pisanja. No njegov sin želi da kazuje i „da kaže Oca”, i već to, ta želja da se otac kaže, bliska želji naratora Cinka da shvati sopstvenu ljubav prema ocu, ukazuje na „suprotstavljene zahteve” nasleđa o kome sin razmišlja i s kojim mora da računa. Jer, uporedo sa željom govora sina muči osećanje povrede zakona, jedna nelegitimnost njegove želje i – stoga – njegovog statusa sina koga on, ispostavlja se, nije dostojan iz više razloga. Tako vapaj sumnje u opravdanost sopstvene želje, krik nemoći zbog toga što sin vapi opunomoćenje kojim će ga otac ovlastiti na pravo željenja želje (govora), nalazi svoj izraz upravo u juridističkoj tj. pravnoj terminologiji. Ta terminologija istovremeno razotkriva sina kao kopile a oca, jednog jedinog među brojnim intertekstom prizivanih očeva, kao „lažnog”, kao onog čiji identitet „pravog” oca nikako nije i ne može potvrditi: „Mi smo, nezakoniti, oče moj (veliki zakonodavče) – kako da te kažem?” Takođe, ta terminologija bi trebalo da opravda prekršaj pisanja i da mu neku funkciju u okviru zakona te narator Dekartove smrti tvrdi da je „pisanje ubijanje nezakonitog”, što znači svega slučajnog i nesvodivog na Zakon. Vodi se dakle jedna vrsta spora u kojoj je pokrenut zahtev za legitimizacijom želje (i porekla i veza srodstva) iako narator vrlo dobro zna da njegova želja nikada neće biti legitimisana, kao ni njegov disperzivni diseminativni govor-pisanje u kome se rasipaju reference i imena, sećanja i konstatacije; u kome se filozofski diskurs hibridizuje sa književnim (ili obratno?). Dekartova smrt je, tako, istovremeno ispostavljanje računa ocu i pokretanje jednog spora koji ima za cilj dokazivanje sinovljevog/očevog identiteta kao „pravog” a njegove/njihove želje kao „ispravne” – spora koji bi trebalo da legitimizuje želju subjekta ovlastivši ga na pravo javnog govora. I iako se da pretpostaviti da će ovaj spor biti unapred izgubljen taj spor – na isti način kao odlaganje i oklevanje naratora Cinka da (pro)govori – ostaje upisan u jezik, u pisanje, u stvaranje nove situacije javnog govora, u reprezentaciju novog modela naratora, a sa tim i novog modela maskuliniteta, u srpskoj kulturi.

Ovaj spor se u jednoj ravni Dekartove smrti, ipak rešava u korist sina kao subjekta koji želi. To je ravan jezičke artikulacije koja o odnosima snaga u Dekartovoj smrti govori mnogo očitije nego bilo koji drugi poetički aspekt ovog neobičnog dela:

“Otac, majka i sin ne govore istim jezikom. Dekart ne razume Montenja, Montenj ne razume Dekarta, Paskal ne razume Dekarta, Paskal ne razume Montenja, ni Dekart ne razume Paskala, ni Montenj ne razume Paskala.”

U Arsićkinoj interpretaciji uloge u Dekartovoj smrti su manje više jasne: figura oca jeste figura Dekarta, figura sina jeste figura Paskala, dok je figura želje i žudnje poistovećena sa figurom Montenja, tj. figurom majke. Otac, Dekart dakle, govori latinskim jezikom, jezikom pravnog i svakog drugog poretka jer svaki otac koji nije otac-Dekart bio bi „poludeli, nedgovoran, pospan i kolebljiv, animalan otac, dakle, uopšte ne bi bio otac.“ Montenj, međutim, govori francuskim jezikom, živim i promenljivim jezikom pijace, svakodnevnog govora i želje; jednim živim i istinitim jezikom baš zato što je nepostojan, nepromenljiv i savršen. Jasno je tako da se u Dekartovoj smrti konačno se ispostavlja kako figura oca kao figura odsustva istovremeno podrazumeva autoritet i obračun sa njim, narativnu volju i sumnju u nju, sistem totalitarnih zahteva mišljenja i njegovo paradoksalno poništenje uvažavanjem. U ovoj priči, smrt oca nije smrt sumnje u (poetički) smisao već smrt sumnje u to da ćemo baš mi izmaći smrti, da ćemo baš mi ispričati priču sopstvene besmrtnosti. Ali u bogatoj citatnosti Radomira Konstantinovića nema drugog pouzdanja u figuru večnog prisustva do figure majke (takođe mrtve kao u Albaharijevom Mamcu) i njene naoko trivijalne žudnje za slamnatim šeširom sa cvetnim aranžmanom koji se kao modni hit prodavao u tršćanskim radnjama šezdesetih godina prošlog veka. Figura majke čini Konstantinovićevu polemiku sa celokupnim nasleđem autoriteta evropske tradicije bajkovitom, transformišući tekst u nostalgičnu figuru lične ispovesti.

Šta se, u međuvremenu, dešava sa Paskalom-sinom, onim koji je pokrenuo spor i u vidu teksta Dekartove smrti ispostavio mrtvom ocu zahtev za legitimizacijom sopstvene želje za govorom:

„Sin je, jasno, na pola puta između živog i mrtvog jezika. Paskal-sin neće da govori jezikom oca kojim govori, on bi da govori jezikom Montenja-majke kojim ne može da govori, zato što već govori, zauvek govori, očevim jezikom, i boji se da govoreći montenjevskim, razuzdanim jezikom, ne izgubi oca, ne izgubi razum, da ne poblesavi i ne poživotinji, plaši se da pred ocem ne provali montenjevski jezik, koji je u njemu, ispod pokrova mrtvog, ipak živ, nikad zaboravljen, strah ga je da progovori jezikom životinja, jezikom pasa, da ne pokaže pobedu ludila nad razumom i to naočigled razuma…”

Opet se, strah od ne-legitimnosti želje ispostavlja uzrokom nelagode i napetosti: ali otac je već mrtav, i može biti sačuvan jedino u jeziku, što donekle opravdava ludu želju kazivanja oca.

Upravo putanja te želje i njene drame čine Dekartovu smrt jednom od ključnih knjiga srpske književnosti dvadesetog veka. Jezik Konstantinovićeve knjige u svom rastrojstvu, i upravo zahvaljujući njemu, u svojoj kosmopolitskoj vrevi referenci i značenja, u gunguli likova i žanrova, u svojoj podeljenosti između literarnog i filozofskog, čini nemoguću ravnotežu protivrečnih zahteva očevog testamenta na trenutak mogućom. Jezik Dekartove smrti, sav u interpunkciji i neprekidnom prevodu iz jednog koncepta u drugi, iz jedne u drugu paradigmu, miri epohe i kulture, kao i njihove očeve i sinove, ne bivajući pri tome nimalo pomirljiv, nastavljajući da ispostavlja račun i zahteva legitimizaciju sopstvenog prava/želje na govor. Ustanovljavajući u ovoj drami maskuliniteta jednu novu, femininu poziciju slabosti za svog naratora-sina, podjednako nemoćnog da se odupre svojoj želji i očevom zakonu, Radomir Konstantinović pokazuje da je doba pisca-kao-herojske-figure odavno prošlo. Ukoliko bi se, pak, u slučaju njegovog naratora moglo govoriti o sklonosti-za-patnju, onda bi trebalo opet iznova imati u vidu njegovu usamljeničku poziciju u noći: to je noć ne-govora, sub-alterna, obespravljenog u čije ime i zarad čijeg dobra će najzad, sasvim legitimno, progovoriti i nimalo herojski koncipirana figura naratora Dekartove smrti.

Tatjana Rosić
Sarajevske Sveske br. 32/33

01.01.00

Rec decembar 1996 KNJIGA O OCU Uslovno receno, knjiga Dekartova smrt Radomira Konstantinovica je, pre svega, knjiga o ocu. No postavlja se pitanje sta zapravo znaci ovakva vrsta uslovnog iskaza, kakva jos znacenja i aspekte smisla podrazumeva. Jednostavno je, naravno, dopuniti ovaj iskaz jos ponekim: Dekartova smrt je i knjiga o biblijskoj temi odnosa oca i sina, uvek iznova mucnoj a zgodnoj da se na osnovu nje uprilici pripovedanje price ili poucno kazivanje parabole. Buduci da podrazumeva smrt oca i, kroz svest o toj smrti, ponovno rodjenje sina, u njegovoj punoj samosvesti, takva knjiga je, nuzno, i knjiga o samoj smrti, i potom, o samom pripovedanju koje se, pak, radja tek iz te potpune samosvesti sina, tj. njegove potpune svesti o sopstvenoj smrti i njenoj neumitnosti. Sto bi, u nekom manje uslovnom ali ne i bezuslovnom zakljucku, znacilo da je sin onaj koji govori (tj. pripoveda) a otac onaj koji cuti; da je svaki pripovedac, dakle, neumitno - neciji sin. Pitanje je samo - kakav i ciji? Figura oca i samosvest srpske proze Figura oca kljucna je figura smisla u dve izuzetne knjige savremene srpske knjizevnosti od kojih je svaka svojevremeno oznacila, kako preokret u opusu samog autora, tako i preokret u dotadasnjem shvatanju proznog (nije slucajno uzdrzavanje od prideva "romaneskno") kazivanja. Rec je, naravno, o knjigama Basta, pepeo Danila Kisa i Cinku Davida Albaharija (1988). Kao i Konstantinoviceva knjiga i ove su knjige napisane u ispovednoj "ja - formi", i u njima je figura oca pre svega figura odsustva, a samim tim i figura distance, dakle figura praznine oko koje se cudesno vrtlozi smisao. Jedino sto je u svesti decaka koga priziva pripovedac Danila Kisa otac zauvek mitska osoba, figura onoga koji je hrabro-otisao-u-nepoznato, dok je za Albaharijevog i Konstantinovicevog pripovedaca otac i dalje figura strogog vaspitaca koji ni na svom konacnom odlasku ne prestaje da zadaje teske zadatke samospoznaje i samokontrole. Radi se, naravno, o dve razlicite vrste izazova - prvi, Kisov jeste poetski izazov nepoznatog, tj. kreacije kao putovanja u nepoznato; drugi, srodan iako ne i istovetan, i Albahariju i Konstantinovicu, jeste izazov misljenja i samospoznaje, tj. pripovedanja kao metode samospoznaje i samokontrole. Ali u sva tri slucaja izazov podrazumeva nepremostivu distancu unapred zamisljenu tako da sin mora neprekidno da se iscrpljuje u pokusaju da dosegne Neizrecivo i Nezamislivo, koje, kad-tad, u ocajanju borbe sa autoritetom ne moze da ne nazove Nistavilom. Ako, pak, okrene glavu, osudjen je na tamu. Jer: u sva tri slucaja samo ako upire pogled u pravom, unapred odredjenom smeru, videce svetlost neophodnu njegovom opstanku, bilo da je to svetlost ljubavi, misljenja ili stvaranja. Jer: "Tesko je reci u sta sam poceo da sumnjam. Mozda ni u sta odredjeno, nesto slicno sleganju ramena i sirokom pokretu ruke koji ga prati. I dalje sam mogao u sebi da vidim svetlost (kurziv T. R.) koja je nagnala coveka iz price da izmeni ceo svoj zivot, ali kao da sam se od nje udaljio, kao da sam odstupio ili ustuknuo, i kao da je taj korak unazad poremetio celokupnu fiziku posmatranja, izbacio svetlost iz zize, tako da me je svetlost koju sam nekada gledao sada kupala. Bio sam okupan tom svetloscu. Mogao sam da je prikupljam rukama, da je osetim vrhovima prstiju, da je pritisnem kao zrnca soli ili zobene pahuljice. Ne, ne bih nikada u takvom casu rekao rec "sumnja" - zar sumnju ne treba da prati odsustvo svetlosti? - ali neke reci ne treba izgovarati da bi ih covek doista cuo. Postoji jedna crta koja razdvaja znacenja, i kad se ona predje, stvari menjaju smisao, zadrzavajuci predjasnji oblik koji je, doista, buduci." (Cink, D. Albahari) Ili: "Majko" - viknuo sam, "tata je mrtav, tata je mrtav" - oci su mu bile otvorene, gledao me je ali nije me video, kao da nisam tu, nestajao sam, bila je to svetlost (kurziv t. R.), znao sam tu svetlost odranije, bio sam ja vec u toj svetlosti, ali nikad ovako, znao sam da ce da me saceka - sve vreme, do tog casa, kao da sam pokusavao da pobegnem od te svetlosti, nista drugo, sa proplanka Pjera dela Franceska (u hodniku, kod kujne; pored tog proplanka moj otac ostavljao je sesir), ili one svetlosti iz oceve solje za caj..." (Dekartova smrt R. Konstantinovic) I zaista u svetlosti te (takve ili neke druge?) spoznaje morala se ocuvati distanca, figura odsustva morala je postati figura oko koje se vrtlozi traganje za smislom, smisao sam, a posto se, upozorenju uprkos, povodom smrti bliskog prelazi zagarantovana granica, predjasnji oblik, promenivsi smisao, postaje buduci. Zato je, kao i u slucaju Dekartove smrti, citalac imao muke sa zanrovskim odredjenjima i povodom Kisove, a narocito povodom Albaharijeve knjige: fragmentarne, asocijativne, retrospektivne i pune reminiscencija, nagle u svojim vremenskim i psiholoskim obrtima, pune zacudjujucih, nikad objasnjenih "zamracenja" koja se ne mogu pripisati samo nepouzdanosti pripovedacevog secanja, one potvrdjuju zacudjujuce modernu ulogu figure oca u radjanju i razvijanju samosvesti proznog iskaza (ili je bolje - izraza savremene srpske knjizevnosti). Iz obecanja konacnog razresenja i spoznaje stvorena je, umesto ideje istinitog, nova forma price koja tajnu potvrdjuje, iznutra je obasjavajuci zagonetkom estetske argumentacije. Smrt sumnje U uvodu je naglaseno kako pridev "romaneskno" nije slucajno izbegnut, niti je slucajna upotreba mnogo sire odrednice "proza" koja obuhvata sve one oblike i slucajeve kada pisanje odbija da bude ista drugo do pisanje, sto znaci da ga je, cak i kad povremeno uzima formu pripovedanja o drugima i za druge, tesko zanrovski odrediti i tako socijalno asimilovati. Jer je istinsko pisanje uvek pisanje usamljenosti i za usamljenost, ili, preciznije receno, osame i za osamu. U Mansardi Kis naglasava kako pise da bi prevazisao svoju sebicnost (punu, potpunu i nesumnjivu samocu nesavladivog ega), u Cinku Albahari naglasava kako njegova prica nije prica o ljubavi vec o usamljenosti, a u Dekartovoj smrti Konstantinovic, na jednom mnogo sirem fonu, priziva cuvene usamljenike francuske misli, one koji su, poput Paskala i Montenja, i omogucili da se "proza", tj. "pisanje" obrati samome sebi i oslobodi drugih nameta. I tek kada se shvati da su neki od najvaznijih romana svetske knjizevnosti (poput Sentimentalnog vaspitanja g. Flobera) nastali, prvobitno, kao "proza", nista znacajnija od Floberove prepiske, shvatice se kako tek u neophodnosti zalaganja za slobodu pisanja nastaju uslovi za stvaranje istinskog dela. Dekartova smrt namucice, naravno, mnoge. Pre svega zbog svoje neumoljive referencijalnosti, zbog obilja citata i fraza na francuskom i latinskom, zbog duge recenice i sklonosti da se licno preklopi sa opstim. Jer za razliku od Albaharija, koji u jednoj od svojih novih prica istice kako je njegov pripovedac izgubio sesir svog mrtvog oca, Konstantinovic hoce i uspeva taj sesir da zadrzi; on, stavise, ulazi u svetlost svoje price sa ocevim sesirom, sa citavom istorijom autoriteta evropske misli kao "background"-om. Tek na fonu rasprave sa Autoritetom njegova intimna ispovest postaje vazna njegovom pripovedacu; tek u filozofskoj raspri on prihvata neopozivost svoje smrti kao bitnu cinjenicu. Onu, koja pricu, licnu i ispovednu, i omogucava i cini znacajnom. "Treba sve da izgubim da bih usao u onu svetlost u kojoj nema ni Grka ni Jevrejina, ali za koju nema ni Pjera dela Franceske. Ostavio sam tamo i Pjera dela Franceska, uzeo sam samo ocev sesir, imam jos taj sesir - koji drugi covek u ovoj noci ima sesir svog mrtvog oca?" A oni koji su razumeli prizivanje Montenja i Paskala, koji su prihvatili esejizaciju ali ne i preciznost filozofskog diskursa, pitace otkuda Dekart i njegova Rasprava o metodi. Figura oca, medjutim, podrazumeva istovremeno Autoritet i sumnju u njega, volju i sumnju u nju, sistem i njegovo ponistenje. Smrt oca nije smrt sumnje u smisao vec smrt sumnje u to da cemo mozda bas mi izmaci smrti. Dekartova smrt, smrt oca, jeste sopstvena potpuna zrelost, zrenje u smrti, smrt sna o sopstvenoj, makar i nezasluzenoj, besmrtnosti. Pisanje je tu tek da potvrdi nasu smrtnost, nasu usamljenost, nase cudjenja kako, uprkos saznanju, nismo izgubili razum. Ali buduci da pripadamo vecini koja za sebe smatra da ga je sacuvala (jer, ga, kako Konstantinovic kaze, nije lako izgubiti, niti se to desava svakom), buduci da, zapravo, nismo imali srece da udjemo u svetlost za zivota, za istinskog zivota, moramo pazljivo cuvati odstojanje sa koga se vidi svetlost, nesaglediva, cista svetlost smrti figure oca u zivotu sopstvenog teksta i sveukupnog nasledja evropske misli. Sesir u rukama Konstantinovicevog pripovedaca, tradicionalnijeg nego sto je Albaharijev, ali daleko prosvecenijeg nego sto to uobicajeni kanoni srpske knjizevnosti nalazu, jeste detalj kojim se potvrdjuje paznja prema onima koji nisu, za razliku od sina, za razliku od pripovedaca samog, za razliku od Montemja, Paskala i Dekarta, nikada progovorili. Detalj koji opominje da se vecina prica prica, ne samo u sopstveno, nego i u njihovo, anonimno ali mnogobrojno ime. Jer i kada prica o Ocu koji je govorio, pripovedac prica o onome sto je u Ocevom predanju precutano. TATJANA ROSIC