Melanholija u ogledalu - tri čitanja Bodlera

25.06.12 Polja

Žan Starobinski, teoretičar kulture i profesor istorije ideja na Ženevskom univerzitetu, iako po profesiji psihijatar,svoje bavljenje melanholijom nije ograničio isključivo na polje medicine, već je ideju „saturnovsko-crnožučne bolesti“ tumačio kroz analize dela filozofa, književnika i slikara. Interesovanja sa takvim tendencijama uočljiva su i u njegovoj doktorskoj disertaciji Istorija lečenja melanholije. Dakle,iako su sa naučne strane ideje o kauzalnosti genija i melanholije,čija se evolucija može pratiti još od Aristotelovog Problema XXX pa sve do devetnaestovekovnih naučnih i pseudonaučnih studija o melanholiji,odbačene kao naivne,Starobinskog najviše interesuje upravo razvoj tih ideja i njihova realizacija u umetničkoj formi.
U zimu 1987/88, on je na Kolež de Fransu održao ciklus od osam predavanja o istoriji i poetici melanholije. Studija Melanholija u ogledalu: tri čitanja Bodlera jeste tekst zasnovan na jednom od tih predavanja, odnosno predstavlja njegovu proširenu i dopunjenu varijantu. Metodičkom usmerenošću na analizu tekstova Bodlerovih pesama („Čitaocu“, „Heautontimorumenos“, „Čovekimore“, „Neizlečivo“, „Labud“...),zanemarivanjem, tačnije prećutkivanjem naučnog porekla nekih motiva, koji su slušaocima predavanja svakako bili poznati na osnovu konteksta u kome se govorilo o poetici melanholije, a u slučaju zasebne studije bi predstavljali nepotrebne digresije koje b ipažnju čitaoca odvukle od Bodlerove poetike, i na kraju monografskom usmerenošću na predmet govora,ova studija je izbegla opasnost smisaone zavisnosti od prvobitnog konteksta.
Studija je organizovana u pet poglavlja od kojih su tri analitička („Melanholija, u podne“, Ironija i odraz: „Heautontimorumenos“ i „Neizlečivo“ i Pognute figure: „Labud“) i dva metodološka (Uvodna reč i Poslednja ogledala). U kratkoj Uvodnoj reči govori se o poreklu teksta ove studije, a u zaključnom poglavlju Poslednja ogledala skreće pažnja čitaoca u vidu metodološke primedbe na sistemsko prisustvo uočenih i analiziranih elemenata u Bodlerovim pesmama i pored toga što je u ovoj studiji obrađen neveliki broj reprezentativnih primera: „Pognute figure, pogledi u ogledalu, melanholično ogledanje: drugiBodlerovi tekstovi će se nadovezati na one koje smo pročitali. (Metodološka primedba: koliko god da je proizvoljno, svako nizanje, u kome tekstovi prate odgovor na neko pitanje, zahteva u svom produžetku ponovno čitanje drugih delova istog dela ili drugih dela, u kojima će se probuditi odjeci koji bez toga ne bi bili uočeni. To su konstrukcije kritike; tajni, ali objektivni putevi samog dela.)“ (str.65). Dakle, autor daje jednu paradigmu čitanja melanholije u Bodlerovom stvaralaštvu na osnovu nekoliko analiziranih pesama. Ostala tri poglavlja, koja predstavljaju srž studije, zapravo su tri čitanja Bodlera. Svako od njih uzima po jedno od obeležja melanholije koje se kroz istoriju isfiltriralo kao neizostavni pratilac ili same bolesti ili pak njenog umetničkog uobličenja. Tako se prvo poglavlje „Melanholija, u podne“ bavi pronalaskom i analizom elemenata tradicionalne ikonografije i personifikacije melanholije. Drugo poglavlje na primerima pesama „Neizlečivo“ i „Heautontimorumenos“ govori o simbolici ogledala i preslikavanju objekta na subjekt, a treće na primeru pesme „Labud“ analizira jedan od dominantnih spoljašnjih pokazatelja melanholije – simbol pognute figure. Međutim, iako je tematski usmereno čitanje Bodlerove poezije sistematično podeljeno na ove tri oblasti, koje ispituju po jednu od osobina melanholije ili njenog prikaza, utisak je da se autor u sva tri čitanja Bodlera, zapravo, bavi simbolom ogledala i alegorijom ogledanja koji su duboko usađeni u kako naivna shvatanja melanholije, tako i umetničke prikaze kroz istoriju, s jedne strane, ali i duboko usađeni, prema tumačenju psihoanalize, u psihičke procese koji prethode melanholiji ili je prate, s druge strane. Takav zaključak autor nigde ne donosi eksplicitno, ali poetično ukazuje na samom kraju studije na njega: „Ogledala ovde prisutnog, prizemnog života drugačija su: ona pronicljivo odražavaju naše senke, kada noć nadođe u nama“ (str.71). Dakle, studija sa svim primereno nosi naslov Melanholija u ogledalu i višestruko ga opravdava – ogledanje je suočavanje sa sobom kroz poistovećivanje objekta i subjekta, ogledanje je frojdovsko „padanje senke objekta na Ja“ i na kraju, ogledalo i ogledanje su deo ikonološke tradicije prikaza melanholije i melanholika. Najekstremniji oblik melanholije, po rečima Starobinskog, u Bodlerovim pesmama postiže se transformacijom samog subjekta u ogledalo: „Preobraziti se u ogledalo znači svesti se samo na površinu koja baca odraz: svest pretvorena u ogledalo iskušava odraz na pasivan način. [...] Ja-ogledalo donosi jedan ekstremni vid melanholije: ono ne pripada sebi, već je čisto lišavanje“ (str.28).
Autor ove studije insistira na unutrašnjem pristupu Bodlerovim pesmama analizirajući sam tekst kome se nekada i po više puta vraća, ukazujući na bitna mesta i simulirajući postupnost analize kao da se ona dešava dok mi čitamo studiju, a ne kao da je u pitanju gotov i završen proces. Pored toga, samo prividno dolazi do udaljavanja od teksta kada autor navodi reprezentativne primere slikarskih i grafičkih prikaza melanholije i ikonološkim metodom povezuje ih sa pesničkim elementima. Funkcija takvih iskoraka iz teksta je ponovno vraćanje njemu, ali sada sa većim kapacitetima za razumevanje.
Ovom studijom srpska kultura dobija i nove prevode pojedinih Bodlerovih stihova. Kao osnovni razlog nekorišćenja već postojećih prevoda, Bojan Savić Ostojić, prevodilac studije, navodi njihovu nefunkcionalnost u kontekstu analize Žana Starobinskog. Pored toga, u pitanju je i novi pristup prevođenju – više pažnje je posvećeno metru, za razliku od starih prevoda koji su orijentisani na rimu.
Smatramo da ova nevelika studija o Bodleru i melanholiji, pored vrednih pažnjen ovih prevoda Bodlerovih stihova na srpski jezik, donosi i njihovo novo čitanje. Naviknuti smo na suviše olako i površno povezivanje Bodlera i splina, koji nije ništa drugo do sinonim za melanholiju. Međutim, ova studija nam razotkriva složenost realizacije motiva melanholije u Bodlerovim pesmama i to posebno u onim koje ne nose naziv bolesti ili melanholičnog stanja u naslovu. Takođe, Bodlerovo pesničko uobličenje melanholije izmešteno je iz okruženja modernističke poetike, što nije bio slučaj u dosadašnjoj tradiciji govora o splinu i ukletim pesnicima. Starobinski Bodlera posmatra u mnogo širem kontekstu istorije poetike melanholije pronalazeći adekvatne primere i argumente koji takvu kontekstualizaciju čine opravdanom.
Aleksandra Đurić

11.02.12 Politika

Melanholija se ne piše, ne slika, ali se to čini kad se ne može drugačije. Baš tako se zaključuje u delu Melanholija u ogledalu, teoretičara kulture i istoričara književnosti Žana Starobinskog (izdavač Karpos2011, prevod sa francuskog Bojan Savić Ostojić). U spektru elegičnih raspoloženja, od čežnji za nekim ispunjenjem, do osećanja tuge i bezvolje, melanholija najčešće pronalazi neka svoja obličja. U knjizi eseja o kulturnoj istoriji melanholije, tematski srodnoj filozofiji, umetnosti i književnosti, izloženo je njegovih osam lekcija o istoriji i poetici melanholije, održanih na Kolež de Fransutokom 1987. i 1988.
Razmatrajući temu melanholije u ogledaluon suočava poeziju Bodlera, sa odabranim likovnim delima na temu pognute figure.
Čitaocima proishodi ona dugačka povorka krikova i jecaja, izraženih i odraženih u najrazličitijim delima stanja melanholijestvaralaca; melanholije koja je najpre psihički izraz otuđenosti, uzmicanja pred stvarnošću, osećanja praznine i nespokoja.
Između uma i bezumlja, da citiramo Fukoa, u svakoj epohi, u svakom društvu, granična nit se nanovo uspostavlja (nije zgoreg bar prelistati njegovo već kultno Ludilo i društvo). A to što se danas, ova kreativna fantazija čini zapostavljenom, možda je zasluga njenog sveopšte prihvaćenog nadomestka depresije. Zar depresija, ta etimološki usvojena odrednica ne ukazuje na ulegnuće u tlu, zoni smanjenog atmosferskog pritiska? Dakle, na nešto jalovo, nezdravo u prirodi, nezdravo u čoveku, u nezdravoj stvarnosti?
Direrova Melanholija, slikovni odraz duševnog očaja i beznađa, simboliše kako stvaralački tako i onaj destruktivni čin umetnika. U Cvetovima zla, Bodler razbludnuimelanholičnupesmu Čitaocu, najpre uzdiže u grotesknu i odbojnu figuru Dosade.
Kako govori melanholik? Kakve mu reči pripisuju pesnici i dramaturzi, kakav mu glas posuđuju? Melanholija je, po Starobinskom, bila Bodlerova prisna pratilja. On će u svojim stihovima vrlo retko, i to znalački koristiti ovu opasnu reč. Izražava melanholiju, a da se sama reč ne izgovara previše: vešto je zamenjuje sinonimima, ekvivalenti, metaforama. U poeziji, ta reč biva istrošena. Drugačiji je slučaj sa prozom, kritičkim studijama, prepiskom, gde takva obazrivost nije neophodna.
U jednom od svojih prvih pesničkih pokušaja Bodler pokazuje svoju sposobnost da „pije“, kako to kaže u jednom tekstu Starobinski, „daleki odjek jedne knjige“. Na prizivanje godina „teškoća“ iz mladosti, podstiče ga odraz Didroove Redovnice. Melanholiju Bodler izražava slikovitom misli, samom alegorijom: uočena figura je zamišljeni lik neke druge zatočene mladosti, koja je žrtva zlostavljanja među zidovima manastira. Podnevni čas je čas demona i tromosti duha, ravnodušnosti radovanja životu. Podbrađenai zamišljena, pognuta figura žene na slici Žorža de La Tura (muzej Luvr), otkriva taj simbolični gest koji je izučavao teoretičar umetnosti Ervin Panofski i njegovi sledbenici.
Te pognute figure, pogledi u ogledalo, melanholično ogledanje! I drugi Bodlerovi stihovi će se nadovezati na one koji su ovde pomenuti. U svojim Svetionicima, Gojinu sliku Hasta la muerte(Nacionalna biblioteka u Parizu), naziva košmarompunimnepoznatihstvari. A njegov Pariskisan, koji će grubo prekinuti tama pravog neba, razvija bodlerovskumagiju ogromnog pokretnog ogledala. Jer, priznaje pesnik: radosnoseuranjašuodrazsvoglika.

Mirjana Marinšek Nikolić