Maniti voz u Zlatnom krstu

09.05.12

Crnilo toliko dugo traje jer više nemamo sredstava za skidanje fleke pod koju su, na karti Evrope, sabili Srbiju

Grafički atelje „Dereta” objavio je novi roman Radivoja Bojičića (1949), našeg poznatog književnika, satiričara, dramskog pisca, kolumniste, dugogodišnjeg glavnog urednika „Ošišanog ježa”, pod naslovom „Maniti voz u Zlatnom krstu”, koji govori o premijeri filmova braće Limijer, a pre svega filma „Ulazak voza u stanicu”, u Beogradu, koji je izazvao veliku paniku među gledaocima. Projekciju filma obezbedio je kralj Milan Obrenović, koji je živeo u izbeglištvu u Parizu, a premijeri u Beogradu, u kafani „Kod zlatnog krsta”, prisustvovali su i kralj Aleksandar Obrenović i njegova majka Natalija.

Braća Limijer, krajem 19. veka, svoje filmove prikazali su u Beogradu. Srbija je tada bila u Evropi, a danas?
Srbija je i danas u Evropi. S tim što je, umesto Srba, zasad tamo samo dijaspora. Srećom po resornog ministra, to je dvotrećinska Srbija. Ostatak Srpstva, podeljenog na prvu Srbiju, koja još uvek gaji nadu da će kad-tad doživeti priključenije našem iseljeništvu, i drugu Srbiju koja traži sebe u vaseljeništvu, nije bio te sreće, pa, zajedno sa ostalim građanima koji ovde sa nama jedva žive, još uvek bitiše na, po konfiguraciji, prilično brdovitom Balkanu, koji je pogodan samo za vojne vežbe i slične fortifikacije.

Ovo je priča o obrenovićevskoj Srbiji, kralju Milanu, kockaru i ženskarošu, knezu od Takova. Srbija ga nije zaboravila, Beograd mu je dao glavnu ulicu?
Sudbina ove ulice je da je zovu po kockarima i ženskarošima. Čas je to ženskaroš i kockar Milan Obrenović, čas ženskaroš i hazarder Josip Broz. U međuvremenu, moglo se ići ulicom neporočnih srpskih vladara. Ipak, naša glavna ulica je evropski put. Kada bih se ja pitao, toj glavnoj ulici, ili bih dao naziv Ćorsokak Borisa Tadića ili Slepa evrofanatička. Normalno, ulica bi bila loše osvetljena, jer samo tako može da bude pogodna za svaki, pa i evrofanatizam.

Ovo je priča i o srpskim piscima i boemiji. U „Dardanelima” su sedeli: Jakšić, Glišić, Domanović, Veselinović, Mokranjac, Matavulj, Sremac... Danas nema ni takvih pisaca, ni boemije?
U ovom trenutku, koji se već odužio u decenije, nema se ni za kafanu, a nema ni kafana. Ko bi danas, pored ovakvih tržnih centara, molova, multipleksa, autleta i megašopova - išao u zadimljene „Dardanele” da sluša dosetke i ostalo češljanje besmrtnog srpskog jezika. A od kad imamo i pisce koji su to isključivo o svom trošku, za boemiju ne ostaje ništa. Kad se odbiju troškovi štampe, najmanje dve pozitivne recenzije, preloma i dizajna za šta treba izdvojiti kompletnu životnu ušteđevinu, a deo odvojiti i od usta svojih najbližih, za uspešnog pisca može se smatrati onaj koji smogne još i pola kila žu-žua po promociji.

Ovo je, ipak, ponajviše, priča o Srbiji danas, koja se zadužuje, u kojoj vlada korupcija, koju potresaju afere, koja je pred bankrotstvom?
Reč korupcija znači - pokvarenost. Znao sam da smo korumpirani, ali da smo toliko pokvareni... To od nas, kao nebeskog, najstarijeg i naroda za svaku drugu pohvalu - stvarno nisam očekivao. Što je najgore, sa narodom bismo mogli i da se obračunamo i tako ispunimo najstrože evropske kriterijume po ovoj agendi. Ali, mnogobrojni pojedinci nam stoje na ovom putu.

Narator - Žarko Ilić, brat je pesnika Vojislava Ilića. Zašto ste se odlučili za onoga koji je ostao samo u usmenoj književnosti?
„Maniti voz u Zlatnom krstu” ima podnaslov koji glasi „stenogram u 30.218 reči”. To je priča koju Žarko Ilić diktira mladom stenografu, a čija je staleška organizacija osnovana iste godine kada su u Beogradu prikazani Limijerovi filmovi. Ovim sam pokušao da odam počast svim srpskim kozerima, među kojima je jedan od najčuvenijih upravo Žarko Ilić. Tih, kako bismo ih danas nazvali, stend-ap pozorišnih umetnika sećaćemo se kao usmenih genija, koji nisu umeli da ostave ni otiske prstiju, a kamoli pisane tragove.

Njihov otac - Jovan Ilić, jedno je mastilo (privatno) koristio za pisanje pesama, a drugo za potpisivanje državnih akata. Kako danas, u opljačkanoj Srbiji, razumeti toliku štedljivost?
Jovan Ilić, koji je bio i visoki državni činovnik, i književnik, i čovek blizak dvoru, gajio je one vrednosti na koje danas nailazimo samo u crkvenim knjigama, tradicionalnoj starogrčkoj i klasičnoj ruskoj literaturi, epskim pesmama i među onima, danas jedva živućima, koji važe za poštene, dakle - budale. Jovan Ilić je loš tranzicioni primer.

Pa gde da nađemo Jovana Ilića i da ga predložimo za predsednika?
Možda da to mesto kao tezgu ponudimo Obami. Možda da nam, u slobodnom vremenu, za odgovarajući honorar, to radi Putin! A možda da za predsednika angažujemo nekog menadžera iz inostranstva? Ser Aleksa Fergusona za predsednika! Ale, ale... Bio bi to prvi srpski predsednik koga bi podržali i huligani i insajderi, kao i ostali mangupi u našim redovima.

Od Srbije, kaže jedan od junaka, stalno se traži neko odricanje: po širini, po dužini, po visini... Prekrajanje naših granica, očigledno, nije završeno?
To je zato što se za stajling Srbije brinu strani kreatori. Bilo bi sve u redu kada bi se o našem stajlingu brinuli „Dolče i Gabana”, „Versače” ili „Roko Baroko”. Kreatori naših sudbina su, međutim, ljudi poput Gvida Vestervelea. Taj Gvido, možda, ima nekih dodirnih tačaka sa onim Dolčeom, kao i ovim-onim Gabanom, ali mu zadovoljstvo definitivno pričinjava krojenje naših sudbina. A on nam kroji i uzduž, i mrko poprijeko.

Vašu prozu karakterišu humor i satira, neočekivani, duhoviti obrti. I o najcrnjim stvarima - pišete veselo. Da li nam vi to bojite stvarnost?
Najcrnje stvari obojene su najpostojanijim bojama. Zato ovo crnilo toliko dugo traje. Mi više i nemamo sredstava za skidanje fleke pod koju su, na karti Evrope, sabili Srbiju. I ta se mrtva priroda više ne može bojiti. Ja to premazujem... I pišem veselo, nažalost.

Zoran Radisavljević