22.06.08
Blesave i mudre reči
Dragan Lakićević
U Srpskoj književnoj zadruzi predstavljena je knjiga Dragana Lakićevića "Ludački rukopis", objavljena u jubilarnom, 100. kolu. To je zbirka smešnih i tužnih "beogradskih priča" o sumanutim, jurodivim filozofima sa pijaca, iz bircuza i parkova, govornicima koje niko ništa nije pitao.
* Ko su ovi "ludaci", junaci vaših priča, čije ispovesti slušamo?
- Lepo ste rekli "slušamo". "Ludački rukopis" se čuje, a ne vidi - u tome je njegova posebnost. U tome je posebnost mojih junaka - čudaka, zanesenjaka, božjih ljudi Beograda. To su ljudi za koje mislimo da su na margini grada i društva, dok oni misle da su doprineli ili će doprineti gradu i društvu - Beogradu i čovečanstvu, a to što daju tako je ogromno da se ne može shvatiti ako se ne govori njihovim jezikom, na njihovim mestima...
* Kome se obraćaju, u svojim maestralnim monolozima, ti usamljeni, poraženi i razočarani ljudi?
- Nikome i svakome - Bogu i ljudima, sebi i drugima. Njihovo kazivanje je nešto kao pesma - peva se sa nadom da će dotaći nekoga ko može da razume njihov život, zanos, zanat, napor, žrtvu... Naizgled, oni govore publici oko kontejnera, na pijaci, u kafani, ali pogled njihov ide dalje, neodređeno, metafizički, u suštinu postojanja. U tome se njihovi govori razlikuju od oficijelnih govora uobičajenih govornika.
* Likovi su živo oslikani, stiče se utisak da te ljude srećemo svakog dana na ulici, u kafani, u prodavnici, ali ih ne primećujemo?
- Verovatno je i Ćorkana, veličanstvenog junaka sa Ćuprije na Drini,prepoznao samo pisac - Ivo Andrić. A taj marginalac iz Višegrada postao je, zahvaljujući Andrićevom prikazu, najsimboličniji lik slavnog romana... Pisac, ili slikar, ili reditelj tome teži: da iz neprimetnog i naizgled nevažnog otkrije parabolu, poruku, višu i složeniju sudbinu. Iz "božjih ljudi", u pravoj priči, često se vine značenje o opštoj neshvaćenosti i tragičnosti života.
* Zašto ste oštru kritiku današnjeg licemernog sveta, u nekim pričama, uputili kroz usta klošara ili pijanca?
- Zato što je njihova optika posebna, njihov jezik je drukčiji. A zatim, iskustvo, žrtva, neambicioznost... Neobičnost njihovih reči i misli važna je za tu kritiku. Ona je deo njihove psihologije... Humor je posebno važan sloj ovih priča. Bez humora, tragičnost bi bila prejaka, junak ne bi bio junak... Tek božjak ima ideje, a skitnica poseduje reči da se suprotstavi ili pridruži vladarima sveta, upravljačima partija, gradova, sudbina...
* Žali se jedan vaš junak da je nekada na ceni bilo ono što nije objavljeno, a da je sada sve objavljeno, ali ne vredi ništa. Da li je to slika današnje književne scene?
- U jednom smislu, da. U drugom smislu, promene koje su se desile u društvu iznenadile su moje junake, pa i današnje pisce (i druge umetnike), i taj šok oni doživljavaju i izražavaju na ovaj način... Uz to, moji junaci su često nepriznati pesnici, neshvaćeni filozofi, samozvani naučnici. Njihova kritika savremenog, pogotovo važećeg književnog poretka sasvim je prirodna. Kad u njoj ima istine ili duhovitosti, onda može da stane i u priču. Oni su boemi, a boemi nisu zadovoljni preovlađujućim stanjem stvari u svemu, pogotovo u književnosti.
* Ako se po rukopisu nekad tačno videlo kakav je ko, što čitamo u priči "Ludački rukopis", šta ćemo danas, kada svi imamo isti, kompjuterski "rukopis"?
- Možda je zato i nastala ova priča, po kojoj se zove knjiga. Od 669 dosadašnjih knjiga u "Zadruginom" kolu, verovatno je više od 600 napisano rukom pre štampanja... Njihov jurodivi otpor novim uniformama (svetskog ili periferijskog) poretka jeste odbrana svega ljudskog, prirodnog, slobodnog. Ali moj junak više misli o istovetnosti i povezanosti rukopisa i života. Rukopis je njegova umetnost - zanos, stil, savršenstvo. Junaci ovih priča teže savršenstvu - svojih zanosa i prkosa, ako ne urednosti građanskog života. Plamen njihovih potreba za savršenstvom osvetljava njihova neobična lica i reske, čas blesave, čas premudre, reči i misli.
B. ĐORĐEVIĆ
18.08.08 Blic
„Ludački rukopis“ o nama danas
Dragan Lakićević „Ludački rukopis“
Ja sam, ipak, čovek sinteze. S balkanske visine zagledan sam u zapadnoevropske snove na jednoj, a u istočnjački mrak na drugoj strani - napisao je Dragan Lakićević u zbirci priča „Ludački rukopis“, objavljenoj nedavno u prestižnoj ediciji, stotom „Kolu“ Srpske književne zadruge. U razgovoru za „Blic“ Lakićević („Mastermajnd“, „Anđeo smrti“, „Studengrad“, „Ljubavna knjižica“...) govori o literaturi i junacima realnosti, negdašnjim legendama grada, paralelnim sistemima (ne)vrednosti, ljubavnoj priči
Govoreći o neobičnom naslovu zbirke i sopstvenom rukopisu, Lakićević napominje: „Kad god pisac piše nešto posebno izvan dosadašnjeg postupka - učini mu se da nije normalan - ni on ni njegovi junaci, pa samim tim ni jezik ni stil kojim je delo ostvareno. Svaka priča u ovoj knjizi ima posebnog, neobičnog junaka; to su čudaci i zanesenjaci, nepriznati geniji, filozofi i pesnici ulice. ‘Uhvatiti u pero’ njihove reči, ispovesti, poglede na svet, smelost jezičkih i političkih stavova - prilično je ludilo.“
U podnaslovu knjige stoji „Beogradske priče“, jer po piščevim rečima svoje čudake i urbane legende imaju svi gradovi koji drže do sebe. „U našoj književnosti najpoznatiji su Vranje i Višegrad (Bora i Andrić)... Moji vitezovi tužnoga lika žive u Beogradu koji svojom svetlošću obasjava njihova lica posebnim sjajem, i kad se čine da su mračna od podzemlja i dna života. Beograd podrazumeva nivo s kojeg se pruža pogled na sopstvenu i opštu sudbinu. Moji božji ljudi osećaju da su jedinstveni jer žive u Beogradu (nismo li takvi svi?), da su oni potrebni Beogradu kao što je Beograd potreban njima (nama)!“
Junaci Lakićevićevih priča su tzv. mali, obični ljudi raspeti između sećanja i očekivanja, između uporišta prošlosti, čiji su temelji poljuljani, i budućnosti, čiji se temelji teško daju razaznati: „U njihovom poimanju sveta i sebe stoji izuzetnost. Oni su u trepetu, u logoreniji snova i uma ostvareni u svojoj neostvarenosti, za razliku od mnogih ‘običnih’, ‘normalnih’, koji su neostvareni u svom ‘ostvarenom’ delu, tj. životu. Zanos lako prelazi u mudrost. Najviše istina kaže onaj od koga se to ne traži i ne očekuje.“
Govoreći o dodirnoj tački „Ludačkog rukopisa“ i realnosti u kojoj živimo, Lakićević kaže „Neke od opisanih legendi Beograda poznaju mnogi... Važan je njihov odnos prema društvenoj, moralnoj i emotivnoj stvarnosti. Oni kazuju o paralelnom sistemu vrednosti i o paralelnoj realnosti u kojoj živimo. Najveći filozofi, mudraci, heroji, stradalnici, politički mislioci nisu oni iz novina i sa televizije, iz vlade, Akademije nauka i žute štampe, nego oni nevidljivi iz beogradskih senki, podruma i tavana.“
Muškarcu treba reći da je dobar ljubavnik
Priča „Ljubavni spisak“ završava se rečima: „Svakom treba reći da je dobar ljubavnik. To frajeri vole da čuje, a nije neka krupna laž.“ Na pitanje da li je to savet čitateljkama, Lakićević kaže: „To je filozofija junakinje našeg doba. Onaj ko je izmislio ove rečenice možda bi ih pre uputio muškim čitaocima kao upozorenje, ali priča nije savet ni savest. Priča je čarolija života i jezika. A bez ljubavi priče nema.“
T. Nježić
