01.01.00
Dnevnik
21.11.2001.
NOVE KNJIGE
Intelektualna samerja
Dejan Ilić: LISABON;"Rad", Beograd, 2001.
Piše: Draginja Urošević
Dejan Ilić (1961), istaknuti prevodilac, objavio je treću knjigu poezije pod naslovom "Lisabon".
Dejan Ilić je pesnik skladno samerene poetike čiji je dom čitav svet. Stišanog glasa, kao i ostali pesnici njegove generacije, on zadovoljstvo nalazi u malim stvarima i događajima: "I nosim naočari-ogledala, toplo /odelo, protiv bleskova sunca/ protiv nanosa padavina, jer/ u zadnjem stihu gadno veje." Gradskom čoveku i pesniku: "veče donosi/ nove goste." Izbegavanje velikih pitanja deo je poetike i još uvek u trendu postmodernizma. Poverenje u umetničko je značajno: "Granice knjige ne postoje" jer u nju mogu da stanu "Ravnica koja/ niko i ne pomišnja da su na mestu velegrada nekada rasle šume. "Preti/ praznina što raste/ iza okvira." Granice i okviri svetu i biću su postavljene i ljudi se moraju dovijati da ih ispune. Jedan od načina je pribegavanje praktikovanju umetnosti, u konkretnom slučaju pisanju stihova. Paganska je slika kuće koja se klati "dok/ u polju ognjišta/ držim sveću doma." Kuća koja se klati je početak i kraj egzistencijalnog statusa bića. Egzistencijalna zebnja sadrži se u strahu: "da se ovo buđenje ne pretvori/ u večni osvit." Jer, šta bi čovek radio kad bi svetom bez prestanka vladao solarni princip, kad se svet ne bi primirivao i utišavao. Kad se potroši dan u prazno: "Onda zažmurim, povučem/ se u sebe, naučim da oklevam." Život počinje od sredine kad zlatni ostatak zapodeva red. Kad ne može da shvati da li odvaja senku od zemlje pesnik nije siguran da li uzleće ili se opet povlači u sebe.
"Pospremljeni stan je kao priroda/ definisana zimom" - "ogledalo/ okrenuto sebi, završni potez."
Jedna od najlepših pesama je o godišnjim ciklusima: "Ovo je trenutak kad se priroda/ sprema za premeštaj, preskok/ iz jednog mesta u drugo."
Kućni predmeti porede se sa prirodnim fenomenima (televizor sa suncem). Ličnost daje sobi "drugo godišnje doba" i individualnost se ističe. Gubitak svetlosti je "nužan uslov/ da bi se senka ocrtala." "Novo lice pejzaža" je "znak zloslutan, zatišje/ pred oluju" i kako Dejan Ilić kaže: "To se priroda samo namešta za slikanje, zauzima razne/ poze - sada bi se moglo čuti kako trava raste/ duga se pojavljuje na nebu."
Knjiga je klizište "Bez temelja" a "istovremeno, plodno tle/padina na kojoj uzrevaju/darovi sunca".
Putovanje je poseban doživljaj, poseban egzistencijalni ritual: "Trebalo bi reći/ nešto zanimljivo, što budi/ zajedništvo, neguje razlike, oživljava slike s putovanja/ A kad se sleti u drugi jezik/ telo je mlado, zelene/ ravnice smenjuju se same."
U pesmi po kojoj je knjiga dobila naslov Dejan Ilić peva: "Prva reč tiha, lisabon/ potom šumi okean, obala/ zagledanost s kopna."
Telo se prilagođava prirodi, ako je nastupila svežina ono "drugačije piše, pije"... "Nije to mir/ nego zahlađenje, vesela/ drhtavica prožima udove..."
A "knjige bi trebalo da lete/ da imaju širom otvorena/ krila, stranice-jedra" i tada bi bile "so vazduha" i suština ljudskog intelektualnog napora. Međutim, ljudskost je ograničena: "Ovaj stan je kao brod, u njemu se dugo plovi, prelaze mora/ dosada..."
Dejan Ilić je pesnik dosledne intelektualne poetike koji čitaoca vodi od pesme do pesme asocijativno, dosledno i u dosluhu sa vremenom i psihom kao ogledalom savremenog čoveka.
01.01.00
Nin
28.03.2002.
Knjige treba da lete
Naziv: Lisabon
Autor: Dejan Ilić
Izdavač: Rad, Beograd, 2001.
Bogdan A. Popović
Tri odelita bloka, u svakom po sedamnaest nenaslovljenih i ujednačenih (od osam do šesnaest stihova) pesama-medaljona. Stihovi kratki, a izraz - mada asocijativno razgranat i slikovit - najvećma lapidaran. Već na prvi pogled, treća zbirka Dejana Ilića (1961) otkriva pesnikovu potrebu za čvrstom organizacijom poetskog teksta, za ostvarenjem forme u funkciji značenja, za koncentracijom izraza.
U jednoj od pesama s početka zbirke govorni subjekt veli: "Kad sam ovde zaspao, /umro sam u vremenu/ koje više nije bilo moje." Nagovešteni, aluzijama naznačeni i izrečeni ("Ovo je slika na kojoj/više niko nije živ"), razlozi distanciranja od vremena sadržani su u obeležjima aktuelne stvarnosti. Pesnik je, međutim, kadar (gotovo da je to u prirodi njegovog poslanja) da se izoluje u svoj mikroprostor - u tekstu je imenovan kao "soba", ili "stan" - i da, oslobođen spoljašnjih pritisaka, svojoj imaginaciji da maha. A postmoderni pesnik ima na raspolaganju mogućnost da spoljni svet, koji ga neposredno i mnogostruko ugrožava (a i nije bogzna kako inspiritivan), zameni stvaralačkom realnošću knjige. Književnost je, drugim rečima, odabrano i podsticajno mesto njegovog bivstvovanja, pa je time objašnjivo zašto se "pisanje" doživljava kao "atmosferska promena na fonu vremena" i kako može proizvesti "prštanje/vetrova kroz kolibu pesme". Ilić je, doduše, svestan različnosti takvog opredeljenja, pitanje koje sam sebi postavlja - "da li uzlećem/ili se opet sklanjam u sebe" - svakako nije bez osnova.
Mikroprostor o kome je reč u pesmama drugog bloka gubi odredbe pribežišne pozicije, njegovi se detalji posredstvom pesnikovih moći preoblikuju u prizore iz spoljneg sveta ("tepih išaran travama i crnicom" se, recimo, ukazuje kao "poljoprivredno dobro"), "soba" izrasta u "kontinent stana". U pesnikovu stvaralačku realnost. Život u njoj pulsira, pojave se smenjuju, događaji ukrštaju, izmaštani svet i realnost prožimaju. I, kako to u sva tri bloka pesama konsekventno biva, (auto)poetička problematika je ravnopravan i delatan činilac ukupnog poetskog događanja. Slično drugim delovima (i objektima) "kontinenta stana", knjiga dobija dinamička obeležja životnosti, ona je "klizište", "forma u pokretu", "plodno tle", "groblje-vinograd". A smerana destinacija stvaralačkog uzletanja je, kako postmoderna poetika nalaže, "drugi jezik", jezik nove sadržajnosti, revitalizujuće carstvo teksta.
"Lisabon" je - tako stoji u prvoj pesmi završnog bloka - "prva", "tiha", očigledno metaforička reč tog drugačijeg i plodotvornijeg jezika. I, ako hoćemo, samo jezgro pesnikove imaginativne realnosti. Može li ona nagovestiti smislenije vidove života, ili se njeno dejstvo (kako pesnik sumnja) svodi na puku fatamorganu? Neizbežnoj stvaralačkoj sumnji uprkos, poetski tekst u trećem bloku pesama dočarava jednu vedriju viziju realnosti ("ovde se pogled/duže zadržava, na suncu") i čovekovog bivstvovanja u njoj. Aktivira verovanje u mogućnost obnavljanja usaglašenog sa "protokom vremena", u duhovnu čistotu i moralnu ispravnost. Sa ovako temperiranim tekstom korespondiraju i poetički, slikovito saopšteni stavovi. Knjige bi, u novostvorenim (tekstualnim) okolnostima, "trebalo da lete... Nosile bi/svet u sebi, kao eliksir/putovanja, so vazduha". I, pogotovu, nalikovale bi brodovima koji su se kadgod, baš kao i pesnikova imaginacija sada, otiskivali u nepoznato, put idilično zamišljenog novog sveta. Pri svemu, pesnikovo uzletanje, kome je metaforički Lisabon bio mera, okončano je kako je jedino moglo, na način primeren realnosti: tzv. novi, snevani svet otkriven je davno pre njegovog poduhvata. A slućena fatamorgana je bila predvidljiv ishod.
Nova Ilićeva knjiga pesama je, nesumnjivo, jedan pouzdano zamišljen i nadahnuto izveden poetski projekat. Pesničko delo saglasno, ali ne i podređeno načelima postmoderne poetike. Množinom kvaliteta ih, sasvim izvesno, nadrasta... I posle novog iščitavanja, zbirka Lisabon se dobro drži na čelnom mestu rang-liste pesničkih ostvarenja objavljenih tokom prošle izdavačke sezone koju smo, za ovaj list, nedavno pripremili.
