Lift

01.01.00

Blic
05.11.1999.
Jelena Lengold: Činjenica je da je bol inspirativniji od sreće. I naučno je dokazano da bol, duševni bol, traje duže nego sreća. Što su zemlje razvijenije i bogatije, ljudi su otuđeniji i usamljeniji
Sedam priča o strasti
Jelena Lengold je nedavno objavila knjigu kratkih priča "Lift", u izdanju beogradskih "Stubova kulture". Dugogodišnji novinar kulturne redakcije beogradskog radija 202, postala je poznata kao pesnikinja slobodnog izraza, bez "romantičarske" aure. U svom novom delu nastavila je da, kroz sedam priča o strasti, otuđenju, putovanju, intrizi istražuje odnos između muškarca i žene.
U prvoj priči govorite kroz muški lik. Je li to neka vrsta emotivne "špijunaže", nešto kao "upoznaj suparnika da bi ga bolje savladao", ili ...
- Ja sam i ranije pisala poeziju u kojoj je dosta pesama u muškom licu. Čak i jednu celu knjigu u kojoj je muški lik glavni junak. Ne verujem da je u pitanju špijunaža, jer ne moramo špijunirati ono što večito stoji u nama, dovoljno je da osluškujemo pošto svi u sebi imamo muško "ja" i žensko "ja". Pre bih rekla da je to stvar znatiželje - kako svet izgleda iz muške vizure. To verovatno svaka žena ponekad poželi da vidi i da oseti, kao što je, nadam se, i obratno.
Opisujete intrigantan odnos pedesetogodišnjeg profesora i njegove sedamnaestogodišnje učenice...
- Ima u knjizi i intrigantnijih stvari. Šta je uopšte danas intrigantno u takvim odnosima? Bojim se da su sada neke druge stvari intrigantnije. Ljude provociraju teme, ma kako banalne bile, koje su vezane za neke poznate, javne ličnosti. Zapravo, prag naše senzitivnosti se užasno podigao tako da skoro više ne razmišljamo o intrigantnosti "običnog" emotivnog odnosa. Normalno je da su piscima interesantne stvari koje su unekoliko neobične, čak pomalo bizarne.
Kod vas se takve priče okončavaju melanholijom ili čak tragikom?
- Mnoge od tih priča se i ne završavaju. Postoji i neka otvorena mogućnost da se sve desi i drugačije. Ili, one čak nemaju svoj pravi kraj. Čitalac, posmatrač, pa čak i učesnik, može da dopiše kraj u zavisnosti od toga kako njegova mašta reaguje. Ali, složićete se sa mnom, nadam se, da hepi end nije česta kategorija u životu. Ne živimo u holivudskoj stvarnosti tako da nema ni takvih raspleta. Mislim da oni nisu nešto naročito ni popularni.
Taj Holivud danas, agresivnom propagandom promiskuitetnog, čak i materijalnog, poprilično je promenio sadržinu intime muško-ženskih odnosa. Da li kraj veka donosi neku novu polnu "platformu"?
- Ljudski odnosi se stalno menjaju kao što se i sve menja. Nisam preterano nostalgična osoba, ne mislim da je ono što je bilo pre bilo dobro, a da je ono što je sada ili ono što će biti - loše. Meni je ta teorija pomalo kič. Ja sam neko ko po prirodi voli ono što će da dođe, volim moderne tehnologije i isto tako moderne međuljudske odnose, ma šta to podrazumevalo. Jer mislim da je to inteligentniji pristup nego stalno patiti za onim što je nekad bilo i kako je to izgledalo. Naše je da tu promenu prihvatimo jer smo je sami i izazvali opčinjeni menjanjem. To je neminovno i trudim se da sve te promene prihvatim i zavolim.
Hoće li to napraviti svet sterilnijim?
- Možda je to naša sudbina. Ne znam šta podrazumevate pod "sterilnijim". Otuđenijim, verovatno, ali to je sudbina sveta. Pogledajte Evropu: što su zemlje razvijenije i bogatije, ljudi su otuđeniji i usamljeniji. Očigledno je samo da smo sredina koja jako teško menja bilo šta.
Radnja vaše knjige se delom odvija po toj Evropi. Nije li prenaglašena fikcija da se u ovakvoj Srbiji piše o Evropi?
- Nisam pisala o Evropi već sam pisala knjigu koja bi mogla da bude zanimljiva bilo kom evropskom čitaocu. Mislim da u nju nisam stavila ništa što ne može da se dešava i ovde. To je knjiga koja se možda razlikuje od većine ovdašnjih izdanja utoliko što se ne bavi ni dnevno-političkim događajima, ni ratom, bombardovanjem, aktuelnim političarima. Verujem da takve teme nisu vredne da ulaze u literaturu. Retki su autori koji su umeli da takve teme prenesu i od toga naprave kvalitetna umetnička dela, Kundera ili Orvel, naprimer.
Da li se ta realnost ipak, nekako odrazila, jer, rekli ste da knjiga ima puno bizarnih detalja. Nismo li svi junaci jedne knjige pune bizarnosti, barem kad je o emocijama reč?
- Trudila sam se da se bavim onim stvarima koje su zajedničke svima, a da u okviru tih opšte-zajedničkih stvari pronađem one situacije koje bi mogle da budu zanimljive. Ne znam da li je bizarnost znak vremena, pre će biti da je to moje intimno interesovanje. Sama bizarnost nije nikad bila na ceni ali je uvek predstavljala dobru inspiraciju za umetnost. Ona je inspirativna kao što je inspirativna i tragedija, nesreća ili strah. Ne kažem a priori da su sve negativne stvari interesantne ali je činjenica da je bol inspirativniji od sreće. I naučno je dokazano da bol, duševni bol, traje duže nego sreća. Prednost je kada ste umetnik jer od promašaja u svom životu, od nekih teških stvari koje ste shvatili, bolnih sazrevanja, možete da napravite nešto dobro. Knjigu, film, sliku. Drugi ljudi moraju to da propuste kroz neke druge filtere. Ja mogu bar da napišem knjigu i da imam čak i koristi od toga što su mi se neke teške stvari događale.
Branimir Gajić

01.01.00

Glas javnosti
21.11.1999.
Jelena Lengold, pisac, o Balkancu koji se stidi svog sentimenta
Don Žuan je žensko
Pisac ne polazi iz sebe, niti ispisuje autobiografiju. Niti su svi ljudi zanimljivi
Jelena Lengold je pored knjiga pesama "Raspad botanike", "Vreteno", "Polazak anđela" i drugih, napisala i dve zbirke priča. Prva je "Pokisli lavovi", a druga, nedavno objavljena u "Stubovima kulture" je knjiga priča "Lift".
Pisanje u muškom rodu nije za Vas neobično... Da li je drugačije?- Za mene je potpuno isto. Pisac ne polazi iz sebe, niti ispisuje autobiografiju. Niti su svi ljudi zanimljivi.
Žensko pismo, muško pismo... U čemu je razlika?- Jedino u tome što jedne pišu žene, a druge muškarci.
Samo?- Razlika postoji i zaslužuje analizu. Međutim, bilo bi neozbiljno započinjati analizu u ovom intervjuu.
Zašto muškarci uglavnom izbegavaju erotiku?- Možda je tako... Možda se balkanski tip muškarca stidi svog sentimenta. No, mislim da su na najboljem putu da to prevaziđu. Osim toga, postoje teorije da je Don Žuan s kraja 20. veka žena, a ne muškarac.
Da li Vam je stalo da ono što napišete svi razumeju?- To zavisi od pisca do pisca. Meni je vrlo važno da moje priče budu komunikativne. To je jedan od razloga što sam sa poezije prešla na prozu.
Ko su Vaše literarne saputnice?- Ivana Milankov, Nina Živančević, LJiljana Đurđić, Radmila Lazić, Mirjana Božin.
Ima li pesnikinja pravo na razbarušenost?- Svako ima pravo na razbarušenost!

01.01.00

VERNOST ŽANRU
Jelena Lengold, Lift, Stubovi kulture, Beograd, 1999.


Priče o njoj i njemu - eto kako bi se tematski i žanrovski najjednostavnije mogla odrediti prva prozna knjiga Jelene Lengold Pokisli lavovi (1994). Fraza je potekla od jednog tumača Rejmonda Karvera koji je više želeo da demistifikuje žanr i temu nego da bude dovitljiv. Smeštanje ovo dvoje pisaca u kontekst identične sintagme sračunato je, pak, na demistifikovanje sličnosti: i Karver i Lengoldova govore o mori ljudskih odnosa iz koje, da parafraziramo Džojsa, junaci nikako ne žele da se probude, jer ta mora je život sam, jedino što imaju. Stanovnici Karvervila i Lengoldlenda će, da sad parafraziramo Foknera, između ništavila/nepostojanja i bola življenja uvek izabrati bol. A bolom će se mora pripovesti i začeti i okončati.

Opisujući odnose između bračnih i slučajnih partnera, Lengoldova je mahom tematizovala neuspeh komunikacije i tolerancije, iskušenje zajedničkog života, nemogućnost da se nemiri i tajne podele i razmene. Pomalo nonšalantnim ili blago ironičnim idiomom urbanog i kolokvijalnog, bez patetike, gorčine ili cinizma, prozni prvenac ove pesnikinje uspevao je na trenutke da se poprilično duboko upusti ne samo u pitanja bračnog neverstva i lezbijskih seksualnih veza koje su predstavljene kao izvrnute paralele heteroseksualnih, njihova posledica i odjek, ili pak način da se upozna druga strana ljubavi, nego i u neprijatnu vivisekciju razorenih porodica ili melanholičnu reminiscenciju na detinjstvo, kao u prelepoj priči Sluh paučine.

Iako je u novoj knjizi priča neka već započeta pripovedna tkanja spisateljica jednostavno ispustila iz ruku - na žalost, upravo je nit Sluha paučine ostala nedotkana - ne možemo reći da se dogodilo odricanje od sopstvene poetike ili bitan zaokret. Utemeljujući samozadatu poetiku, Lift čini korak u pravcu univerzalnog: individualnost likova u novim pričama Lengoldove zaoštrena je do te mere da oni, paradoksalno, postaju generički tipovi. Prisustvujemo upravo zapredanju priča o Njoj i Njemu. Slučajni ljubavnici, solidni brakovi, razočarana deca i problematični roditelji samo su refleksije univerzalne teme - a to je ljubav i njen neumitan, ali uvek vrlo dostojanstven, poraz od strane sila stvarnosti. Ostvarenju ljubavi protive se temperamenti ljubavnika, njihovo nepoverenje u sebe same ili druge, strah od odgovornosti, nepodudarnosti generacijskih životnih "poetika", pa i sama ljubav, koja uporno želi da ostane idealna, nedosegnuta i neuprljana, da ostane daleko od života, jer je samo tako na bezbednoj udaljenosti od samoće i smrti. Međutim - i tu opet nailazimo na paradoks - nemogućnost ljubavi u stvarnom svetu njen je vrhunski trijumf: suprotno simulakrumu, istini koja skriva sopstveno nepostojanje, ljubav postoji sve dok nagoveštava i najmanju mogućnost da bi je moglo biti.

Na prozu Jelene Lengold neće nijednog trenutka pasti preteća senka aktuelnog i stvarnosnog. Kao što ideju ljubavi "prelama" kroz prizmu konkretnih ljubavnih "slučajeva", spisateljica kroz krokije malih života, ali bez okliznuća u dokumentarizam, govori o stvarnosti višeg reda - o stvarnosti emocija, o strahu od samoće i smrti. Zato što jedina govori istinu emocije, jedina istorija čovečanstva koja u njenoj prozi ima mesta jeste istorija literature, dok je jedina izvesnost smrt. Junakinje Jelene Lengold su odavno odbolovale sve iluzije i samozavaravanja, ali strah od smrti nisu uspele ni da zatome, ni da sublimiraju. Strah od smrti postao je za njih beskonačna metafora, apsolutna zamena za osećanje odbačenosti i za izbegavanje emotivne odgovornosti, idealno opravdanje opšte nesigurnosti u svetu i sopstvenom biću. To nije strah da ćemo umreti, nego strah što ćemo umreti - uznemirujuće osećanje da je rastanak od svega što volimo neminovan. Strah od napuštanja života tako je zapravo strah od gubitka ljubavi koja bi, kao u Šekspirovom 66-tom sonetu, u napuštenom životu ostala sama, i krug ljubav-strah-samoća tako se zatvara, ali i nastavlja da se vrti. Junakinje se strahu od smrti nipošto ne prepuštaju - on ih "samo" s vremena na vreme obuzima, ne dovodeći do ukočenosti, šoka ili mrtvila, nego do stanja beskonačne melanholije koje Lengoldova čas ironizuje, čas lirizuje. Melanholija kao žalost bez objašnjivog povoda, lako pretvoriva u bolest ili ćud, može da postane osnova jedne pripovedne poetike samo u slučaju kada se podnosi stoički i ne uzima posve ozbiljno, što Lengoldovoj uspeva. Junakinju priče Prozori uznemiruje san u kome bezuspešno pokušava da dozove nekog sa jednog od milion prozora udaljene zgrade koja je sa svih strana okružuje. Iako joj je rečeno da će san prestati "kad sretne pravu osobu", ona nastavlja da ga sanja i pošto je srela čoveka svog života, te saznanje da ljubav ne spasava od straha od smrti sažima u lakonski ironični iskaz: "Čovečanstvo, uopšte, preteruje sa delotvornošću pravih osoba." Ono što se postavlja između smrti kao najvećeg straha i ljubavi kao najveće želje je samoća - stanje izopštenja i stanje razlike: "Biti sam. To nije stvar odluke. Još manje sudbina. To je nešto kao pečat. Neopozivo kao gadan ožiljak na licu. Kao veliki dlakavi mladež. Ili zečija usna. Prosto, to se dešava od početka. I onda se navikneš." Non sequitur i istrzanost telegrafskih rečenica otkriće da se Lift hotimično odriče fluidne rečenice na kojoj behu izvajani Pokisli lavovi.

Uvodna priča u zbirci, Treći pravac, otvoriće globalnu tematiku ljubavi, literature i stvarnosti - ali i biti primer pomalo nezgrapnog pokušaja da se jedna ideja ovaploti u jednom junaku i jednom žanru. Dvostruko literarizovanje erotskog motiva (uz aluzije na Nabokova i Mana) ovde predstavlja čin autorskog dobrovoljnog nasilja nad sopstvenom poetikom. U želji da estetički nijansira (ne samo) seksualnu vezu između devojčice i njenog mnogo starijeg profesora, Lengoldova razrađuje profesorovu identifikaciju sa Ašenbahom: devojčica Maja je simbolički unapređena u "privremenu večnost" mladosti i lepote, a njen profesor biva tek uniženi tragalac za istinom lepote i večnosti, zarobljen u ponoru sopstvenih čula. Profesor Maji daje na čitanje Smrt u Veneciji kao poruku o stanju svoje duše, kao zamenu za jednu naraciju i jedno iskustvo, i on će biti posmatrač njenog čitanja. Slika lepote i privremenosti koja se kroz literaturu sreće sa večnošću žudnje i sopstvenom kratkovekošću umetnički je uspela, ali priča pada na opisu samog objekta žudnje: u želji da Maju predstavi i kao Tađa i kao Lolitu u isti mah, autorka je opterećuje preteškim simboličkim bremenom. Maja poseduje onaj nepoćudni višak znanja i introspekcije koji pripada autoru, a ne liku, dok su njene čas naivne a čas duboko pronicljive opaske više u funkciji razvijanja autorkine teze nego karakterizacije. Problem ove priče je i sama nemogućnost diskursa o privremenoj večnosti fizičke lepote: lik građen po modelu Tađa i Lolite nikada ne može da postoji po sebi - njemu, naprosto, mora da manjka sve što nije simptom žudnje njegovog obožavaoca. Otud spisateljica ne može da učini ono što ne može ni sam jezik. Pokušavajući da Maji da reč, znanje i misao, dakle još nešto sem mladosti, Lengoldova je, paradoksalno, potpuno prazni od erotskog sadržaja, relativizuje sopstveni simbol i mi se pitamo čega u tom lepom i premudrom predmetu želje ima sem mehaničkog prepuštanja fizičkoj ljubavi, i našto uvek ta potreba (ili prokletstvo?) da se neiskustvo slika kao ravnodušna praznina. Iako lepo razvijena i obojena suptilnim emocijama, priča Treći pravac ostaje tek primer ljupke konstrukcije. Ona nije neuspeh autorke, nego neuspeh kratke priče da predoči globalnu temu melanholije, smrti i gubitka lepote - ali zato, s druge strane, i pored načelne neadekvatnosti jezičkog znaka, uspeva da predoči neuspeh jedne ljudske želje i jednog žanra.

Prozori i Treći pravac su, kao Strah i Katarza, priče o samrtnom strahu od smrti. Smrt obeležava život, svest o njoj ostavlja pečat nezaceljive tuge koju ne mogu razobličiti nikakve strategije tumačenja - ni Frojd, ni horoskop, ni prijateljski saveti - niti za nju ima leka u socijalizaciji. Treći pravac je otud i parabola o nemogućnosti biranja opcije koja združuje lepotu ljubavnog trenutka i večnost umetnosti: njen pripovedač priželjkuje da literarnu smrt prometne u smrt od uživanja. Na preplitanje ljubavi, prolaznosti i uživanja u njoj nadovezuje se Waiting for a breeze, s tim što obrće uloge: protagonisti priče o smrti mladosti i uspomena iz koje se rađaju inspiracija i umetnost su mladić i zrela žena. Ženska želja je kreativna, kao da želi da kaže pripovedačica koja bitku sa večnošću pokušava da dobije tako što će pokušati da nerealizovanu erotsku vezu pretoči u priču pre nego što stigne vest o smrti njenog ujaka. Strah dijagnostikuje zebnju pred donošenjem važnih životnih odluka koju junakinja maskira željom za smrću i strahom od nje - ona pričitava mogućnost svoje smrti u strahu od letenja, mraka i nepoznatog muškarca, smrt kao način da se predupredi njena odluka da ostavi muža i ode ljubavniku. Ne volim te uvodi temu paralelnih života na najzačudniji mogući način: dolazak vanzemaljaca postaje metafora za iščekivanje nemogućeg i za očekivanje da se stvari promene same od sebe. Junakinja otkriva da čovek kog je nekada volela sad vodi miran porodični život , koji mogu poremetiti samo vanzemaljci, iako je negda tvrdio da je nesposoban za tako šta. Ona se vraća u njegov život kao vanzemaljac, kao prošlost koja dolazi u budućnost da bi saznala sebe. Smrt roditelja propuštena je kroz filtere različitih situacija u Katarzi (priča o ispunjavanju zaveta pokojne majke) i Oklevanju (otac koji umire ne oprostivši sinu i kćeri incestuoznu želju). Poslednje reči je jedina priča koja obrađuje ubistvo i svojom krimi shemom i patologijom glavnog junaka iskače iz koncepcije zbirke, uspevajući da ipak ne izneveri naum pričanja o Njemu i Njoj, te pričanja priče o samoći i različitosti. Ukus šumskih jagoda na pomalo bizaran način objavljuje pobedu nad smrću i samoćom: i zajedništvo troje gubitnika neki je beg od samoće, a smrt se može poništiti ako je fiktivna i pretočena u umetnost. Mimino samoubistvo iz nehata (tačnije pijani pad u ambis, slučajan i nameran koliko i Ofelijino davljenje) opozvano je od strane pripovedača u ime boljeg i životnijeg završetka priče. Svaki put se ispostavlja da smrt, koliko god bila u srcu života, takođe služi i da nešto maskira, najčešće strah od promene i onog nepoznatog koje nije izazov, već opasnost.

Priče Jelene Lengold primer su dubokog poštovanja prema žanru kratke priče, i nesvakidašnje spisateljske vernosti - čak i Treći pravac biva takvom pričom kakva jeste upravo zato što ne želi da izneveri žanr. Insistiranje nekih teoretičara i pisaca na tesnoj vezi kratke priče sa lirskom poezijom (Brender Metjuz smatra da je kratka priča "individualna i raznolika kao sama lirika", a Nadin Gordimer da je ona "bliža poeziji nego prozi") nalazi potvrdu u slučaju Jelene Lengold. Priče ove pesnikinje imaju ishodište upravo u lirskom, u pokušaju da se jezikom predoče neimenljiva stanja i raspoloženja. Kratka priča uvek sadrži nešto svima razumljivo, a jezikom neobjašnjivo: njena tema, kako kaže Gordimerova, nije momenat istine, već "sjaj svica". Priča Jelene Lengold, doista, nikad ne kazuje istinu, nego osvetljava trenutak njenog tihog prolaska kroz život, kroz tesnac samoće i smrti, i mimo ljubavi.

Priča Jelene Lengold kadrira i sažima, istrže iz života junaka pažljivo birane segmente događaja i stanja, kontrolisana je, i uvek munjevito teži nedorečenom kraju. Preokrete u svesti svojih junaka i trenutke njihovih životnih izbora autorka radije osvetljava nego što ih opisuje, i vodi nas prema artistički izvedenom finalu koje može ispuniti očekivanja ili razočarati, ali uvek predstavlja ispunjenje junakovih poriva, čak i kad ne govori ostvarenje njegove želje. U pričama Jelene Lengold jasno je vidljiva i sva rubnost žanra kratke priče: u njima je više oslanjanja na sugestiju nego na eksplikaciju, na eliptičnost više nego na ekstenzivnost, na tajnovitost i nestabilnost više nego na otvorenost i pouzdanost. Jelena Lengold je pravoverni stvaralac kratke priče, jer mudro koristi prednosti, a stoički pristaje na praznine žanra.

U filigranskim pričama Jelene Lengold, koje možda osciluju u dometu ali nikad u efektu, nailazićemo čas na istinu, čas samo na efekat istinitosti, čas na potresnu viziju života, čas na ljupku konstrukciju. Njihova velika slabost su naslovi: sveden na izolovane reči ili pomalo izveštačene sintagme, naslov redovno propušta da bude tajno ime suštine priče. Tačnije, naslov je sušta suprotnost priči - za razliku od nje lišen je magije i slikovitosti, suvoparan je i nedopustivo neprivlačan. Jezik je gdegde možda mogao pokazati malo više sluha za sintaksičku paučinu. Pojedinačne zamerke ipak ne remete opšti utisak da je Lengoldova, u kontekstu aktuelne srpske ženske proze, uspešan hodač na žici poetike: kod nje se ne zamećuju ona saplitanja u hodu koja su rezultat suviše jake želje da se opiše sumorna stvarnost, ispriča samosažaljenje ili patetično rekonstruiše sopstveni život; s druge strane, ona neće ni metaprozni eksperiment i bekstvo od ličnog po svaku cenu. Lengoldova uspeva da zauzda ispovednost, otera patetiku, kontroliše ironiju, nakratko ugosti eksperiment i presretne liričnost na pola puta. A sve ono neimenljivo što kratka priča jeste - sjaj svica, liričnost forme, događaj izraza - sve to je tu.


Vladislava Gordić