Odustajanje

01.04.19 Polja

Nekonvencionalno je (ali u praksi često istinito) kritičarsko-čitalačko mnjenje da prva rečenica romana najviše otkriva i najavljuje njegov opšti ton (da li već na osnovu nje treba suditi o celokupnom tekstu, zasebna je tema). Prva rečenica novog romana Jelene Lengold Odustajanje glasi: „Baš ništa vas ne pripremi na to koliko brzo mine život.“ Ona svojom isključivošću, rezigniranošću, te intimnim, sugestivnim obraćanjem u drugom licu anticipira tematizaciju zrenja životnog iskustva i čitaoca stavlja pred svojevrstan zadatak, a to je: sasvim sigurno emocionalno investiranje.
Ovaj roman, inače drugi po redu nakon Baltimora (2003, 2011) u istaknutom i nagrađivanom književnom opusu naše spisateljice, jedan je od najzapaženijih romana u protekloj godini, o čemu svedoče i najuži izbori za, između ostalog, NIN-ovu i Vitalovu nagradu, ali i tiraži (nedugo po objavljivanju štampano je i drugo izdanje). Jeleni Lengold su pak sve najprestižnije domaće književne nagrade ove godine nekako izmakle, što je začuđujuća i, usudićemo se da kažemo, nefer pojava, jer se o Odustajanju svakako može govoriti kao o jednom od najuspelijih lirskih romana 2018. godine. Ova činjenica naročito dobija na značaju ako uzmemo u obzir činjenicu da se u ovogodišnjem izboru za NIN-ovu nagradu našlo čak pet (od predloženih šest!) dela koja bi delimično ili u potpunosti mogla biti svrstana pod odrednicu lirskog romana. Svakako, lirski roman, ili bar roman žanrovski heterogen i hibridan, poslednjih je godina postao jedna od proznih književnih aktuelnosti.
Šta ovaj književni žanr podrazumeva? U osnovnim crtama, to su žanrovska nestabilnost, ukrštenost pesničkog i romanesknog, fragmentarnost forme i/ili sadržaja, nepoverenje u jezik koji, umesto da suzi značenje teksta, sada ga raščinjava, te ispovedna dimenzija koja je najpre svojstvena poeziji (Ralf Fridman). Gotovo sve ove odlike mogu se uočiti u tekstu Odustajanja, naročito ako se podsetimo da se Lengoldova ogledala i kao pesnikinja i da za sobom ima sedam pesničkih knjiga. Jedina bi se, međutim, mogla eliminisati stavka „nepoverenje u jezik”, jer se čini da u ovom romanu u prvom licu upravo jezik pravi semantičku, pa i „generacijsku” razliku između poglavlja i vrlo jasno i autentično artikuliše junakinjina tri životna doba koja su u delu predstavljena. Tako je, na primer, prvi deo ispripovedan iz infantilne pripovedačke perspektive devojčice koja (još) nije svesna disfunkcionalnosti provincijske porodice u kojoj živi, te junakinja u tom dobu ne donosi sudove, već samo posmatra i zapaža, što rezultuje jednostavnošću, potresnošću i čistotom emocije: „On kaže da su moje trepavice guste kao četka za flaše. I da imam zube kao mali dabar. Kaže daj da vidim opet kako dabar jede kukuruz. I ja počnem da vrtim klip ukrug, brzo, brzo, brzo. On se smeje. I mama se smeje. Onda smo oboje srećni jer se mama smeje.“

No, krenimo od formalnih osobenosti ovog romana, koji je sasvim nevelik obimom te se može govoriti i o svojevrsnoj trodelnoj pripoveci. Njega, poput triptiha, čine tri u dužini srazmerna dela pod nazivima Zakletva na večnu ćutnju, Zastrašujuća mogućnost slobode i Neizrecivo, i svaki od njih podeljen je na kratke epizode. Ovakva proporcionalna arhitektonika romana, odnosno, njegova formalna organizacija svedoče o promišljenom pisanju o tri životne etape neimenovane glavne junakinje: iz perioda detinjstva, devojaštva i žene u zrelim godinama. Naizgled konvencionalna priča o devojčici koja odrasta u malom gradu u porodici u kojoj je otac alkoholičar, majka terminalno bolesna, a dosta stariji brat u večitom sukobu sa ocem (što se intenzivira nakon majčine smrti) poprima svojevrsnu trilersku i mističnu dimenziju događajem koji je sasvim eliptično i tek u naznakama prikazan pri kraju prvog poglavlja: kada brat nehotično ubija oca. „Brat je sedeo tu, ispred mene, na onoj uzvisini, pored bunara. Nigde unaokolo nisam videla oca. Brat je pogledao u mene i nekim nepoznatim glasom progovorio: ‘Hteo je da me baci u bunar, kunem ti se...’ Trenutak ili dva nisam uspevala da shvatim šta mi govori. Suviše je bilo nestvarno.“ Međutim, ono što prethodi ovoj informaciji, i čime roman uopšteno obiluje, jesu izvrsni bronteovski deskriptivni pasaži koji na trenutke postižu i sinestezijsku zaokruženost, bez obzira na jednostavnost jezika i izbora reči i kratkoću rečenica (ili baš zahvaljujući tome). Deskripcija se, tako, pored reminiscencije, ispostavlja preovlađujućim pripovedačkim postupkom romana, a atmosfera je preneta pre putem jezika i metafora, nego kroz dijaloge. Junakinja često, naročito u prvom delu, pasivno posmatra, percipira vlastito puko postojanje kroz istovremene taktilne i auditivne ukrštaje:

Sneg je počeo jače da pada. Navukla sam kaput i spustila se bojažljivo, jedan, pa drugi, pa treći stepenik, sve je bilo klizavo pod nogama. Krovovi kuća počeli su da se naziru što je značilo da stiže jutro. Pošla sam, kroz sneg, tragom koji su napravili. Pokušavala sam da ih dozovem, ali glas iz nekog razloga nije izlazio iz mene. Sve što sam čula bio je samo cvokot mojih sopstvenih zuba i škripa snega pod nogama. U jednom koraku sam još bila u noći, i već u sledećem, odjednom je bio dan. Učinilo mi se da je sunce u sekundi prešlo neku prepreku koja ga je zadržavala, i izletelo na nebo, kao izbačeno praćkom.

Kako se o celom romanu može govoriti kao o pripoveci, tako se za svaki od njegovih delova može tvrditi da bi manje ili više uspešno funkcionisao zasebno kao pripovetka, naročito prvi deo koji je po svemu antologijski. Autorka je postigla da o tragičnom, duboko potresnom i dirljivom pripoveda nenametljivo, bez primesa niske patetike ili viđene sentimentalnosti, već oslobađajuće, razoružavajuće, katartično. Prvi deo je, tako, po svojoj hronologiji tragičnih događaja najzasićeniji (majčina bolest i smrt, očeva pijanstva i neverstva, bratovljev bes i ubistvo oca iz nehata), a ujedno, sasvim iznenađujuće, najmanje banalan:
Brat je seo na ivicu kreveta i uzeo majčinu ruku u svoju. Majka je prošaptala da dođem s druge strane i legnem kraj nje. Bila sam blatnjava od reke, trave i svega ostalog i znala sam da ću isprljati jastuk i čitavu posteljinu, ali to više nije bilo važno. Legla sam kraj majke i spustila glavu na njeno rame. Čekala sam da, kao i uvek kad ležimo jedna kraj druge, počne da me ljulja. Ali nije. Samo je ležala, potpuno mirna, i suze su joj se slivale niz obraze, a zatim stizale do mog čela, pa dalje niz moj vrat, stapale se sa svim onim peskom koji sam imala na sebi. Tako smo čekali, dok se dan završavao, i sve što se moglo čuti na svetu, bio je zidni sat.

Pomenuta „kriptičnost“ u iskazima, neizricanje ključnih rečenica u službi davanja nedvosmislene informacije, odnosno odgovora na pitanje „šta je tačno bilo sa ocem“ ili „šta je tačno bilo sa bratom“, a i skokovi u pripovedačkom vremenu pojačavaju osećaj patnje, nedovršenosti, životne promašenosti koji će nastaviti da se razvija u narednim delovima knjige, ali nešto drugačijim tonom i stilom. Dok je prvo poglavlje bilo realističko, elegično, drugi deo prikazuje junakinju u dvadesetim godinama, gordu i zagonetnu, sigurnu u vlastitu ženstvenost i seksualnost, a nesigurnu u mogućnost istinskog otvaranja prema drugom ljudskom biću. Pripovedačica-junakinja drugog dela je manipulativna zavodnica, srlja iz jedne problematične veze u drugu, svesno odbijajući bliskost, i održava odnos sa izvesnim Komarom, znatno starijim, ali brižnim muškarcem: „Bio mi je samo jedan od ljubavnika. Neko vreme, naravno. Bio je omanji, ćelav, trideset godina stariji od mene. Neprestano ga je grizla savest zbog sopstvene pohotljivosti i zato se iz petnih žila trudio da zauzme očinski stav. Nekad sam to koristila. Nekad me je nerviralo, jer odavno nisam bila dete. I odavno nisam imala oca.”
Prvo poglavlje, majstorsko po svojoj zaokruženosti i motivisanosti, izdvaja se u odnosu na ostatak dela, naročito u odnosu na drugo poglavlje u kom pripovedačka i emocionalna napetost nešto opadaju, u vezi s čim se kritika već složila (T. Pančić, J. Vrbavac). Delimično je to zbog portreta junakinje koji se graniči sa stereotipnim predstavama femme fatale s teškom prošlošću”, delimično zbog naprasnog odnosa punog mržnje i netrpeljivosti prema bratu, a delimično zbog uvođenja (pseudo)fantastičnih elemenata u prozno tkivo, a to je pomalo naivni motiv „čoveka u sivom mantilu”. Sama autorka izjavila je da joj je najzahtevnije bilo da napiše upravo drugi deo (Sajam knjiga, 2018). No, razmotrimo ove stvari nešto detaljnije. U drugom poglavlju očito je da u detinjstvu obožavani stariji brat popušta pod bremenom oceubistva i nagrizajućim osećajem krivice, usled čega se odaje porocima i počinje da živi kao prokletnik – kao njegov otac. Posredi je poistovećivanje sa omraženim i odbojnim objektom i, strukturalističkim jezikom rečeno, (ne)svesno preuzimanje i prisvajanje njegovih označitelja. Pored primoranosti i datog obećanja da od detinjstva o strašnom događaju zauvek ćuti, čak i sopstvenom mužu i ćerki u trećem delu, razložno je da to u junakinji izaziva negativna osećanja. Ostaje tek naslućeno zbog čega je mračna tajna koja ih je isprva jezovito vezivala postala tako izrazita demarkaciona linija njihova dva sveta: „Kad bi nas sutra neko zaista izveo pred nekakav sud i kad bismo morali da iznesemo činjenice, slutim da bismo bili svedoci dve različite, zaraćene strane. Tako su među nama stajale stvari i tu se više ništa nije moglo učiniti.” Ne treba s uma smetnuti ni generacijski jaz od čak četrnaest godina koji se docnije, mogućno, dodatno intenzivirao. S druge strane, „čovek u sivom mantilu” otelovljuje jedini stabilni muški princip u junakinjinom životu i u njemu se sumiraju sva njena intimna i ispovedna otvaranja. Isto tako, otuđenost je primarno stanje koje oseća u odnosu na sve ljude iz svog života izuzev prema njemu. Ova figura je fantastična tek u naznakama i na mahove nije jasno da li je u pitanju stvaran čovek ili proizvod njene uobrazilje:
Jednog takvog dana [...] najednom ugledah čoveka na mom kamenu. Bio je udaljen samo metar ili dva od mene, sedeo je i gledao me. Pomislila sam da je mogao izrasti iz kamena, bio je podjednako siv, sakriven, nepokretan, i imao je onu zaobljenost koju veliko kamenje dobija vremenom. Držao je ruke na podignutoj kragni kao da mu je hladno. Prvi je progovorio. ’Dobar dan.’

Njegov simbolički potencijal i mistična, eterična priroda naglašeni su poređenjem sa samim kamenom, praelementom sveta i moćnim delom mrtve prirode koji označava stabilnost, trajnost, pouzdanost, večnost i koheziju, i njihov susret na junakinju deluje omamljujuće: „[...] a ja, tada već potpuno ulovljena tom magijom, potrčala sam na drugu stranu, ka ulici, ka svetlu, ka ljudima“ (kurziv K. P.). On je kompenzacija za sve izgubljene bliske osobe i u trećem delu pod nazivom Neizrecivo, koji prikazuje junakinju kao ženu u zrelim godinama, pred odustajanjem od braka, dok je njena ćerka Irena pred udajom koju čak krije od majke. Zanimljiv je odnos majka–ćerka u ovom romanu. U završnom delu on izneverava idealizovanu predstavu te veze: dok je naratorkin odnos s majkom bio pun ljubavi, saosećanja i nežnosti, utoliko se njen odnos sa ćerkom transformisao u otuđen, hladan i usiljen. Irena intuitivno oseća postojanje majčine tragične lične istorije i odnose pod senkom onoga što se desilo u njenom detinjstvu. Junakinju preplavljuje rezigniranost, tupo osećanje života i trajna, neizreciva tuga: „Otići ću od tebe, od vas dvoje. Nema više ničeg što mogu da vam dam. Ne znam kako to drugačije da objasnim. Jednostavno, otići ću.“ Odustajanje je, tako, između ostalog i svojevrsni bildungsroman, prikaz porodične tragedije i svega što za njom ostaje, rascep između stvarnosti i ideala, istovremena usredsređenost isključivo na vlastitu subjektivnost i ličnu istoriju, ali i nemogućnost da se o njoj do kraja promisli. Na kraju krajeva, to je fatum, kako joj kaže suprug kada mu saopšti da želi da ode od porodice:
„Gde god da pogledaš, svuda oko nas, koji god predmet da dotakneš u kući, sve predstavlja deo neke naše lične istorije. Šta planiraš da učiniš s tim? Ne mislim samo na stvari, mislim i na tu istoriju. Kako misliš da je zaobiđeš? Istorija nekog života je tu upravo zato što se mora proživeti. To je čini istorijom.“ Nepodnošljiv osećaj besmisla može izlečiti samo nova iluzija koje se dočepamo, snovidni izlaz iz šume, velika osunčana prostorija iz koje slap svetlosti poleti pravo u oči i ispuni nas spokojem.


Katarina Pantović

01.06.18 Vreme

Likovi u novom romanu Jelene Lengold nemaju imena, osim jednog, ali to, Komar, to mu baš i nije neko ime – ko se još zove Komar? I još jedne, doduše, no o njoj kasnije. I njenog muža, i jednog Ruperta, ali taj obitava samo u naratorkinom snu. Oni žive u gradovima koji takođe nemaju imena: prvo u jednom omanjem, provincijskom, posle u jednom povelikom, metropolitanskom. Ima, doduše, u njemu i gradova koji imaju imena, recimo Rim, Venecija ili Prag, ali to su neki daleki gradovi, to je neko Drugde, gde se dođe na kratko pa se zatim ode zauvek. Ni zemlja u kojoj žive nema ime, mada druge zemlje imaju imena, pa se zovu Mađarska, Švajcarska, Alžir. Pošto nemaju imena, nemaju ni istoriju, ili junaci romana nekako uspevaju da žive izvan nje. Promine njime i tek poneka, veoma retka „stvarna ličnost", pa ona onda ima ime – kako bismo inače znali da je stvarna – na primer, Maks Friš. Zapravo... samo Maks Friš. Ne lično: u vidu knjige. Sto mu muka, čak ni naratorkin pas nije imao ime, ali je zato umeo da govori, i to same skarednosti i bezobrazluke...

Ovaj čitalac voli da misli da su svi oni, one, ona, imali imena, pa im ih je autorka naknadno „poskidala", kao i štošta drugo, tešući ovaj tekst tako da u njemu ne ostane gotovo ništa osim onoga za šta ne uspe da pronađe ni jedan valjan razlog da ne ostane tu. I, šta je preostalo? Ni sto pedeset stranica, ali gustih, gustih...

Ili da ipak počnemo konvencionalnije? Hajde. Deceniju i po nakon Baltimora, Jelena Lengold, jedan od najboljih pripovedača srpske književnosti (ako kažem „jedna od najboljih pripovedačica" ispašće da se to odnosi samo na žene; eh, srpski jeziče...), objavila je novi roman. Odustajanje (Arhipelag, Beograd 2018) sastoji se od tri dela gotovo u stranicu podjednake dužine: u prvom, naratorka je devojčica koja odrasta u malom gradu u klasičnoj „osnovnoj ćeliji društva", s majkom, ocem i (znatno starijim) bratom. Idilično detinjstvo dobija sve turobnije oblike kroz majčinu bolest i smrt, očeva pijanstva i neverstva, bratovljev sve teže kanalisan bes... U drugom, već živi u velikom gradu – nemamo pojma čime se bavi i od čega živi, ni ona ni bilo ko oko nje – kao mlada, nesređena žena s vrlo problematičnim relacijama s tzv. suprotnim polom, a i s ljudima uopšte, i s neprevaziđenom traumom koju vuče iz prethodnog poglavlja, a koja nam, trauma, ostaje pomalo zagonetna: ili mi to nismo dovoljno pažljivo pročitali, ili je autorka tu stvar malo odviše zamumuljila, ili to baš treba tako da bude, ko zna. Melanholija, hronična zatvorenost u samoreferentni svet bez dobrog izlaza, nemogućnost istinskog ostvarenja, stvarne predanosti nekome ili nečemu, čak i ozbiljnije komunikacije, te diskretno uveden fantastički motiv kroz lik „čoveka u sivom mantilu" koji je razume i prozire i s kojim kao da posećuje jedan paralelni grad i svet, tu odmah iza ugla, a opet drukčiji, čine bitan zaokret u odnosu na prvo poglavlje, dosledno realističko, te više elegično nego trpko i gorko. U trećem, pak, ona je zrela žena u dugogodišnjem braku, majka odrasle, sposobne i superiorne, ali prema njoj (tako se bar materi čini) hladne i distancirane kćeri Irene (eto, prokleto racionalna smaračica ima čak i ime – toliko je iznad situacije!) koja je pred udajom, za razliku od nje koja je, naprotiv, pred... razvodom? Eh, nečim mnogo složenijim od toga: obznanjuje mužu da će ga napustiti, da će otići, da će odustati, ali nije to odustajanje samo od jednog braka – pre izgleda kao polagana predaja pred sveopštim osećanjem životne nedomašenosti. Kad bi se bar vratio čovek u sivom mantilu da je odvede u jedan bolji raspored ulica, u svetlije odaje pune slika...

Prvo poglavlje romana izuzetno je kako god da ga zahvatite, po svemu antologijsko, čitao sam ga sa zanosom koji kosmički daleko odnosi svaku rutinu: impresivno zaokružena celina, beskrajno dirljiva a bez prisenka patetike i jeftinoće; drugi deo donosi promenu ne samo tona i stila, pripovednih sredstava i tempa, nego i generalnog osećanja koje senči roman, možda sa stanovišta autorske tekstualne ekonomije sasvim opravdano, ali iz ugla (ovog) čitaoca pomalo izneveravajuće: kao da je jedna moćna priča (alias, prvi deo romana) nasilno prerano prekinuta da bismo u zamenu dobili nešto što nikako ne može da joj parira. Treće poglavlje iznova bar donekle uspostavlja balans i roman do kraja zadobija potrebnu punoću, ali meni ostaje žal od koje ne mogu pobeći: da je Jelena Lengold samo nekako nastavila s pričom prvog dela a ostalo sačuvala za neku drugu prigodu, napisala bi veliki roman. Ovako, napisala je „samo" odličan roman s nekim manama koje bi se mogle izbeći. Ili ne bi, jer su unapred ukalkulisane, u kojem slučaju nikom ništa, pisac ima sva prava...

Kad se podvuče crta, neće baš mnogo toga što će izaći ove godine moći da se meri s Odustajanjem, takvim kakvo je. Ovo je zrela knjiga autorke koja ima potpuno zasebno mesto u srpskoj prozi, izboreno darom i senzibilitetom bez premca. Čuj, „ne baš mnogo toga"? Zapravo, malo, gotovo ništa. Jer, Jelena Lengold ima ime, i to ime nikada još nije osvanulo na knjizi koja bi bila nešto manje od Događaja.

teofil pančić