Kuća duhova

1

Lepotica Rosa

"Barabas je stigao u našu kuću pomorskim putem", zabeležila je krasnopisom devojčica Klara. Već tada imala je običaj da zapisuje važne stvari. Kasnije, kada je zanemela, žvrljala je kojekakve tričarije ne sluteći da će mi njene sveske, pedeset godina docnije, pripomoći da otrgnem prošlost od zaborava i da preživim sopstveni strah. Barabas je stigao na Veliki četvrtak. Bio je u ružnom kavezu, uprljan sopstvenim izmetom i mokraćom, a zverao je kao bespomoćan i jadan sužanj. Ipak, kraljevsko držanje i krupnoća kostiju već tada su nagoveštavali da će izrasti u znamenitog gorostasa. Taj otužni jesenji dan ničim nije najavljivao događaje koje je devojčica zapisala i tako ih sačuvala od zaborava. A sve se desilo u župnoj crkvi Svetog Sebastijana prilikom podnevne mise kojoj je Klara prisustvovala sa ostalim ukućanima. U znak tuge, sveci su bili prekriveni ljubičastim pokrovima koje su bogomoljke jednom godišnje vadile iz škrinje u sakristiji i čistile od prašine.. Pod tim korotnim krpama nebesnici su naličili na gomilu nameštaja spremljenog za selidbu, a taj žalosni utisak nisu mogli da ublaže sveće, tamjan, ni cviljenje orgulja. Zakukuljene i preteće spodobe uzdizale su se umesto svetaca u prirodnoj veličini, istih kijavičavih lica, sa doteranim mrtvačkim vlasuljama, rubinima, biserima, lažnim smaragdima i u odeždi firentinskih gospara. Korota je pogodovala jedino zaštitniku crkve, svetom Sebastijanu, da tokom Velike sedmice poštedi vernike svog nedolično usukanog tela, probodenog mnoštvom strela, poškropljenog krvlju i suzama, te je ličio na ispaćenog homoseksualca čije su rane, volšebno osvežavane četkicama oca Restrepa, izazivale kod Klare gađenje i drhtavicu.
Ta nedelja pokajanja i posta beše se odužila, ljudi nisu igrali karte niti svirali muziku koja bi raspaljivala pohotu ili odvraćala od posta, svuda su se zapažale pogruženost i smernost, iako je đavolov žalac baš tih dana najupornije iskušavao slabo katoličko telo. O postu se jelo meko pecivo od lisnatog testa, žitke papazjanije od povrća, šupljikaste tortilje i veliki sirevi dobavljeni sa sela, čime su se porodice podsećale na stradanje Isusovo, uzdržavajući se da okuse komadić mesa ili ribe, pod pretnjom izopštenja, kako je naglašavao otac Restrepo. Niko ne bi ni pomislio da se ogluši o njegove zapovesti. Sveštenik je znao da dugim prstom javno ukaže na grešnika i da znalačkim rečima uzburka osećanja.
- Ti, lopove, ukrao si novac sa oltara! - vikao je sa propovedaonice pokazujući na nekog gospodina koji je zavlačio glavu u okovratnik da izbegne župnikov pogled. - Ti, bestidnice, kurvaš se po pristaništu! - optuživao je gospodu Ester Trueba, poklonicu reda karmelićanske Gospe. Sirota žena, nepokretna usled kostobolje, zaprepašćeno je bečila oči, ne razabirajući šta ta reč znači ni gde se pristanište nalazi. - Pokajte se, grešnici, odurne strvine, nedostojni žrtve našeg Gospoda! Postite! Pokajte se!
Župnik je morao da obuzdava plam svoje duhovničke revnosti kako se ne bi otvoreno oglušio o zapovesti crkvenih velikodostojnika koji su se, zahvaćeni vetrovima modernizma, protivili kostreti i bičevanju. Smatrao je da se sve slabosti duše mogu pobediti jednim poštenim šibanjem tela. Svojim neobuzdanim propovedima već beše izišao na glas. Vernici su ga pratili iz jedne župe u drugu i preznojavali se slušajući kako opisuje muke grešnika u paklu. Slikovito je dočaravao večni plamen, tela raščetvorena čudovišnim napravama, udove probodene kukama, odvratne gmazove kako se uvlače u vagine, nabrajajući u svakoj propovedi još sijaset mučenja da bi u vernicima pobudio strah od Boga. Svojim popovskim galicijskim naglaskom čak je i satanu opisao do najsitnijih pojedinosti, uveren da je njegov jedini zadatak na ovom svetu da uznemiri savest ravnodušnih kreolaca.
Severo del Valje bio je ateista i mason, ali se radi svojih političkih ambicija nije mogao oglušiti o najposećenije nedeljne i praznične mise. Morao je da prisustvuje misama kako bi svi mogli da ga vide. Njegova žena Niva, duboko podozriva prema mantijašima, više je volela da se obraća Bogu bez posrednika. Bili su joj dosadni opisi neba, čistilišta i pakla, ali je pratila muža u njegovim izbornim nastojanjima, nadajući se da će žene steći pravo glasa ukoliko on dobije mesto u Kongresu. Za to pravo ona se borila desetak godina. U toj borbi nisu je obeshrabrile ni česte trudnoće. Toga Velikog četvrtka otac Restrepo je apokaliptičnim predskazanjima doveo slušaoce do ruba strpljenja i Niva je počela da oseća mučninu. Zapitala se da nije ponovo u drugom stanju. Premda je koristila kupke od sirćeta i obloge od žuči, izrodila je petnaestoro dece od kojih je jedanaestoro ostalo u životu. S razlogom je verovala da ulazi u zrelo doba jer je njena najmlada kći Klara već napunila deset godina. Kanda je njena zapanjujuca plodnost napokon usahnula. Baš kada je uzrok svoje mučnine nalazila u propovedi oca Restrepa, ovaj je upro prst u nuo i povikao da pojedini licemeri nastoje da ozakone vanbračnu decu I građanski brak, pa tako razbijaju porodicu, narušavaju otadžbinu, privatno vlasništvo i Crkvu stavljajući žene u jednak društveni položaj sa muškarcima, čime otvoreno prkose zakonu božjem koji je, u tom pogledu, više nego izričit. Niva i Severo popunili su sa svojom decom ceo treći red klupa. Klara je sedela pored majke. Čim bi sveštenik razvezao priču o gresima telesnih uživanja, mati joj je nestrpljivo stezala ruku jer je znala da te priče podstiču devojčicu da zamišlja svakojaka izopačenja koja prevazilaze stvarnost, o čemu su svedočila njena pitanja na koja niko nije umeo da odgovori. Klara je sazrela prerano i bila bujne mašte, koju su sve žene u njenoj porodici nasleđivale po majčinoj liniji. U crkvi je porasla temperatura, a opojan miris sveća, tamjana i svetine koja se tiskala, samo su još više zamarali Nivu. Želela je da se obred već jednom završi pa da se vrati svojoj hladovitoj kući, da sedne na trem s papratima i da pijucka bademovo mleko koje je Nana spravljala o praznicima. Pogledala je svoju decu: mlađa su bila umorna i uštogljena u nedeljnoj odeći, a starija su počela da se vrpolje i zveraju. Pogled joj je zastao na Rosi, najstarijoj od preživelih kćeri. Kao uvek, bila je zadivljena njenim izgledom. U čudnoj Rosinoj lepoti bilo je nečeg uznemiravajućeg, čemu ni majka nije mogla da odoli: izgledala je kao sazdana od neke tvari od koje nisu stvoreni ostali ljudi. Niva je znala da joj kći nije od ovoga sveta čak i pre nego šlo se rodila, jer joj se javila u snovima, pa je zato nije iznenadio usklik babice čim je ugledala novorodenče. Na rođenju Rosa je bila bela, glatka, bez bora, kao porcelanska lutka, sa zelenom kosom i žutim očima. Lepše stvorenje nije došlo na svet od vremena praroditeljskog greha, kazala je babica krsteći se. Posle prvog kupanja Nana joj je oprala kosu rastvorom kamilice da bi se boja ublažila i poprimila sjaj stare bronze, a potom su devojčicu izneli na sunce da joj ojača koža, koja beše prozirna na trbušnim pregibima i ispod pazuha tako da su se nazirale vene i skriveni splet mišica. Ipak, sve te bapske rabote nisu bitnije izmenile njen izgled i ubrzo se proneo glas da se rodio anđeo. Niva se nadala da će njena devojčica, kako bude rasla, steći poneku manu, ali se takva nadanja nisu ispunila. Naprotiv, sa osamnaest godina Rosa se nije nagojila, niti su je naružile bubuljice, nego se njena morska draž vremenom uvećala. Boja njene kože, s blagim plavičastim prelivima, kao i boja kose, usporene kretnje i ćutljiva narav navodili su na pomisao da je posredi nekakvo stvorenje koje živi u morima. Podsećala je na ribu, a da je imala rep obrastao krIjuštima, bila bi prava morska vila. Medutim, njene noge svrstavale su je na neodređeno razmeđe između ljudskog bića i mitološkog stvorenja. Uprkos svemu, devojka je živela maltene uobičajeno, imala je verenika, jednog dana će se valjda i udati pa će neko drugi preuzeti brigu o njenoj lepoti. Rosa pognu glavu, a tada se sa gotskih vitraža otkide titrav zrak i splete oreol oko njene glave. Na to se neki od prisutnih osvrnuše, odmeriše je pogledom i stadoše da se sašaptavaju, Što se inače često dešavalo u njenom prisustvu. Ali Rosa se pravila kao da ništa ne primećuje, nije bila samoljubiva, a tog dana beše zanesenija nego obično, jer je smišljala svakojake životinje koje još treba da izveze na svom stolnjaku, čudnovate poluptice - polusisare, obrasle raznobojnim perjem, bez rogova i papaka, tako nagojene i kratkokrile da svojim oblikom prkose zakonitostima biologije i aerodinamike. Retko je mislila na svog verenika Estebana Truebu, ali ne zato što ga nije dovoljno volela nego zato što je bila zaboravna, a i dve godine neviđanja svakako su učinile svoje. On je radio u rudnicima na severu. Pisao joj je redovno, a Rosa mu je odgovarala povremeno, kiteći pisma prepisanim stihovima i crtajući cveće na pergamentskoj hartiji. Zahvaljujući toj prepisci, u koju je Niva obavezno zabadala nos, Rosa je saznala da je rudarska sreća prevrtljiva, da njemu neprekidno preti opasnost od odrona, da može biti živ zatrpan dok se, često nasumice, provlači kroz klizave podzemne hodnike. On se nadao da će naposletku pronaći čudesnu zlatnu žilu, da će se brzo obogatiti, vratiti se kući i odvesti Rosu pred oltar. Tako bi postao najsrecniji čovek na svetu. Tim rečima završavao je svako pismo. Ipak, Rosa nije žurila sa udajom. Skoro da je zaboravila onaj jedini poljubac koji su jedno drugome dali na rastanku. Nikako nije uspevala da se seti boje očiju upornog verenika. Pod uticajem srceparateljnih romana, jedinog njenog štiva, uživala je da ga zamišlja preplanulog na pustinjskom vetru, u čizmama, kako kopa zemlju u potrazi za gusarskim blagom, španskim zlatnicima i draguljima Inka. Uzalud joj je Niva govorila da rudno blago počiva u kamenju. Rosa nije mogla zamisliti da bi Esteban Trueba drobio tone šljunka nadajući se da će iz njega, posle svojevrsnog pečenja, dobiti makar gram zlata. U međuvremenu, dok ga je čekala, ona nije dangubila. Prionula je na divovski posao koji je sebi zadala: da izveze najveći stolnjak na svetu. U početku je vezla pse, mačke, leptirove, ali mašta je ubrzo dobila krila i dok je otac na sve zabrinuto gledao, ispod njene igle rađao se roj neverovatnih životinja. Severo je smatrao da je došlo vreme da njegova kći iziđe iz sanjarija i siđe na zemlju, da nauči kućne poslove i da se priprema za udaju, ali Niva nije delila tu zabrinutost. Klonila se da kćerku gnjavi ovozemnim poslovima, jer je slutila da je Rosa nebesko stvorenje, da joj nije suđeno da predugo boravi u surovom metežu ovog sveta, pa joj nije branila da sa sestrama na miru veze stolnjak i nije imala zamerki na njen košmarni zverinjak.