Sava Damjanov (Novi Sad, 29. IX 1956): kulturolog-androlog-ginekolog, futurolog-numero-log-Bog; studirao i predavao istorijske nauke na vodećim hrišćansko-budističkim i islamsko-panteističkim učilištima, gde je obavljao funkcije Prorektora za omladinu, manjinska prava i nacionalni investicioni plan (NIP), te Prodekana za autonomiju, svemirska istraživanja i evro-integracije.
U tom kontekstu objavio je sledeće knjige: Istraživanje Savršenstva (1983), Graždanski erotikon (1987-2005), Koreni moderne srpske fantastike (1988), Kolači, Obmane, Nonsensi (1989), Šta to beše „mlada srpska proza”? (1990), Pričke (1994), Postmoderna srpska fantastika (1994- 2004), Koder: istorija jedne recepcije (1997), Povesti različne: lirske, epske, no najviše neizrecive (1997), Glosolalija (2001-2006), Novo čitawe tradicije (2002), Novi Sad – zemqi raj 1-2 (2003-2004), Remek-delca (2005), Eros i Po(r)nos (2006), Apokrifna istorija srpske (post)moderne (2008), Istorija kao Apokrif (2008) i Kafane, Kreveti, Biblioteke (posthumno).
Kao serbski književnik, živi i radi na Marsu, od momenta kada je njegova domovina – iseljena sa Starog kontinenta – našla utočište na Crvenoj planeti. Kao svetski književnik, živi i radi u Serbiji, na adresi poznatoj samo organima gonjenja: svaka sličnost sa stranim licima i događajima, slučajna je i zlonamerna!!!
01.01.00
Danas Com media
15.08.2001.
Kafkes u veselom paklu literature
Pohadjao je sa uspehom Komunisticki univerzitet radnika, alkoholicara i Cigana. Bio je clan Partije istocnozapadnih demokratskih aveti, druga domovina mu je Podzemno-izdajnicka zona diktatorske akcije. U jednom od svojih zivota bio je monah nazvan Nesrecni Princ Koder fon Dajmanenko, a izvesno vreme se koristio imenom Dzojse Luis Kafkes. Rodjen je u Dablinu na Vltavi, omiljena knjiga mu je Krempital humoristicke partije, a najdrazi istorijski dogadjaj Guliverova tajna vecera. Njegovo neprolazno remek-delce je autobiografija Kafane, kreveti, biblioteke, jos uvek nenapisana. Sastavio je prirucnik fantasticne recepcije, a umesto Borhesove fantasticne zoologije citaocima nudi "idealnu pitologiju".
Prica, kaze dalje Damjanov, "uvek predstavlja tajanstveni putopis kroz Jezik; stoga je tvoj zadatak da recima posolis rep, da ih oslobodis obaveze da znace i da im na samom pocetku u usta stavis trip. Cudesna radost stvaranja, kaze Damjanov, u biti je "stvaranje radosti". Da bi se radost i stvorila, evo sta pisac treba da ucini: udari rukom o sto i pokazi ko je gazda u tvojoj rodjenoj prici"
Delo ovog polustvarnog nepoznatog autora iz dvadesetog veka (a i sire) prikupljeno je (barem za sada) u knjizi Save Damjanova Glosolalija (Orfeus, 2001). Kao i svaki naslov, i ovaj je tajno ime za sustinu price: glosolalija je, naime, religiozna ekstaza u kojoj se brbljaju nerazumljive i besmislene reci. To je dovoljan putokaz: Damjanov se besmislom reci i smislom price bavio i u svojim ranijim proznim knjigama Istrazivanje savrsenstva, Kolaci, obmane, nonsensi, Pricke. One su bile poligon za jezicki i formalni eksperiment, prvi interaktivni tekst u predinternetskoj eri srpske knjizevnosti. Damjanov (i svaki njegov dopelganger) jeste pisac koji se prozom igra do granice haosa, pisac koji trazi citaoca osetljivog za fragment, aluziju i blagi podsmeh, pisac koji u pricu umece sopstvene fotografije i sopstvene autobiografije. Damjanov & comp.
parodira citat, upusta se u igru skrivalice sa istorijom knjizevnosti, secira zanrove, igra se fantastikom i hororom, stripom i crtanim filmom, ne odustajuci od prilicno ozbiljne potrage za jezikom, formom i erosom.
Ispod saljive obrazine kolaza teksta, stripa, Diznijevih junaka i Strumfova, Damjanov se bavi iskonskim problemom pripovedanja. Kako napisati pricu a da se to ne primeti? Na ovo pitanje Damjanov nudi svoje licne, poluozbiljne odgovore. Njegovo pravilo broj jedan kaze: "Odustani vec na pocetku: nemoj ni pisati pricu, jer nijedna prica nikada doista nije napisana!". Prica, kaze dalje Damjanov, "uvek predstavlja tajanstveni putopis kroz Jezik; stoga je tvoj zadatak da recima posolis rep, da ih oslobodis obaveze da znace i da im na samom pocetku u usta stavis trip. Cudesna radost stvaranja, kaze Damjanov, u biti je "stvaranje radosti". Da bi se radost i stvorila, evo sta pisac treba da ucini: "udari rukom o sto i pokazi ko je gazda u tvojoj rodjenoj prici",Literatura, tako, stvara radost na tajanstvenom putovanju kroz jezik. Damjanov se krece konceptualnom trasom srpske knjizevnosti, igrajuci se tradicijom (njegovi drugari u igri i zrtve su Luis Kerol, Karl Maj, Po, Borhes, Rable, Vinaver, Beket, Harms i mnogi drugi), a njegov veseli neoavangardni eksperiment sa literaturom udruzuje veselje, opscenost i mistiku. Za razliku od smrtno ozbiljne tradicije, Damjanov, u stilu evropske avangarde i americkog avant-popa, nadu polaze u remek-delca. Okrecuci se smehu, snu i seksu, ovaj pisac nesigurnog uporista i jos nesigurnijeg identiteta kao svoj cilj postavlja istrazivanje jezika i dozivanje price.
