Književna angelologija

u na predmetima vezanim za integrisane veštine srpskog jezika kao stranog na Katedri za srpsko-hrvatsku filologiju Instituta za slavistiku u Vroclavu. Od 2018. do 2020. izvodio je vežbe na predmetima vezanim za teoriju književnosti i opštu književnost na Filološko-umetničkom fakultetu.
Oblast naučnog interesovanja: teopoetski aspekti srpske književnosti.
Zar do sada u našoj kulturi nismo imali nijednu angelološku studiju? Neshvatljivo, a istinito: nismo. Toliko anđela, anđeoskih tropa, angeloloških figura u evropskoj i našoj literaturi, toliko puta je neki od njih dotakao naše lice, kožu, naše biće, a o njima – teorijski i činjenično – ni slova. A onda mnogo više od „slova“, cela studija. I to ne samo humanistička, filološka, literarno teorijska, nego istovremeno i kulturološka i teološka. I to ne teološki „kruta“ i „skučena“, kakvima smo kao kultura skloni, koliko teološki otvorena figuraciji sakralnoga kao figuraciji humanističkog, i obrnuto. I to u smislu teohumanistike koju nikako ni akademski ni teorijski da zaživimo. Skoro da nema pesnika koji se nije obratio anđelu, oslušnuo ga, video ga kao „sapatnika“, „glasnika“, „posrednika“, „utehu“, „ljubav“, „iskupljenje“, „otkrivenje“, „smrt“, kao svoj alter ego; od srednjeg veka do danas nema srpskog pesnika koji nije već nekom anđelu u ruke predao svoje stihove, jer samo anđeli mogu poneti i sačuvati krhkost pesničke reči: u protivnom bi se raspala, kao što cela istorija pevanja opstaje po cenu sopstvenog raspadanja. Prelep paradoks: istorija srpske poezije kao istorija anđela. Jer, teološki, anđeli nemaju istoriju. Imaju li je pesnici, poezija? U ontološkoj, humanističkoj i kulturološkoj slivenosti ovostranog i onostranog, Književna angelologija Đorđa Đurđevića ne dolazi iz istorije nego iz budućnosti. Ona već živi svoju večnost, kao večnost poezije, ljudskosti, teologije, teksta, mišljenja, kao pero anđeoskog krila koje pada ne na ovaj, nego sa ovog na onaj svet.
Prof. dr Dragan Bošković