Knjiga mrtvih filozofa

18.05.13 Večernje novosti

Knjiga mrtvih filozofa Sajmona Kričlija o neobičnim sudbinama velikih umova. Mi se u svemu od čega strahujemo ponašamo kao smrtnici, a kao besmrtnici u svemu za čim žudimo - Seneka

Na osnovu lažnih optužbi, da kvari atinsku mladež i ne uvažava gradska božanstva, veliki Sokrat je 399. godine p.n.e. osuđen na smrt. Pred izvršenje kazne Sokrat je govor završio rečima: "Sada je čas za odlazak, meni da umrem, a vama da živite; ali ko od nas ima srećnije izglede, to sam bog zna." Ovo je samo jedna od niza priča o tome kako su veliki filozofi sveta od 6. veka p.n.e. pa do razmišljali o smrti, i istovremeno kako su odlazili sa ovog sveta. Za "Knjigu mrtvih filozofa" ("Gradac"), Sajmon Kričli, ugledni filozof, odabrao je 180 filozofa od kojih velika većina deli čuvene Ciceronove reči: "Filozofirati znači učiti kako umreti".
Tema smrti zaokupljala je još Talesa (6. vek p.n.e.) koga mnogi smatraju prvim filozofom. Diogen Laertije, pisac veoma uticajnih "Života i mišljenja znamenitih filozofa" iz 3. veka p.n.e. iznosi ovu anegdotu o Talesu. Držao je da nema razlike između života i smrti. "Zašto", upitao ga je jedan, "ti onda ne umreš?" "Stoga", odgovori on, "što razlike nema". Tales je umro u poodmaklim godinama od žege, žeđi i malaksalosti dok je gledao atletsko takmičenje. Na neobičan i bizaran način život je okončao i Heraklit (540-480. p.n.e.) kome je čovečanstvo toliko bilo omraženo da je lutao po planinama hraneći se travama i rastinjem. Izgladnjivanje mu je, međutim, donelo bolest, i kada se vratio u grad za terapiju je tražio da ga umoče u goveđu balegu. Postoje dve priče o tome kako je preminuo. Po jednoj udavio se u toj strašnoj prljavštini, a po drugoj koža mu se toliko skorela i isušila da je izgoreo na jonskom suncu.
Ostalo je zabeleženo da su neki Diogena nazivali "poludelim Sokratom", što za ono doba i nije čudo, s obzirom na to da je živeo u buretu, masturbirao na tržnici, jeo žive lignje i učio da nije nikakav greh krasti iz hrama. Kada ga je apotekar Lisija upitao da li veruje u bogove, odgovorio mu je: "Kako ne bih verovao kada vidim nesrećnika kao što si ti, koga je bog zaboravio." Zapitan koje je pravo vreme za ženidbu, rekao je: "Za mladog čoveka uvek je rano, za starog nikada." Kada su ga upitali kako bi želeo da bude sahranjen, rekao je: "S licem nadole". Minuo je svetom kada je imao skoro 90 godina i po jednim svedočenjima umro je zbog toga što je pojeo sirovu hobotnicu, a po drugima je izvršio samoubistvo tako što je zadržao disanje.
Čovek čije je ime nerazdvojno od svega onoga što znači "biti Kinez", moglo da znači u poslednja dva i po milenijuma, Konfučije (551-479. p.n.e.), oživeo je drevne i zaboravljene rituale sahranjivanja i žaljenja, od kojih su se neki i očuvali u njegovoj zemlji. Kada mu je umrla majka, otkazao je sve javne dužnosti i u žalosti i potpunoj usamljenosti proveo pune tri godine. Legenda kaže da je znao kada će umreti i da je u snu doživeo viđenje: "Prošle noći sanjao sam kako sedim pred žrtvenim ponudama između stubova gde je kovčeg položen." Preminuo je u 73. godini okružen velikim brojem privrženika, a kovčeg mu je bio smešten kao što je i video u snu, između dva stuba. Bio je agnostik prema mogućnosti zagrobnog života "Mogu li da te pitam o smrti?", obratio mu se Ki-Lu. Veliki učitelj mu je odgovorio: "Ti ne razumeš čak ni život. Kako ćeš onda razumeti smrt?"
- Vreme koje nam je dato da živimo nije kratko, već ga mi arčimo... Mi se u svemu od čega strahujemo ponašamo kao smrtnici, a kao besmrtnici u svemu za čim žudimo - zapisao je Seneka (4. p.n.e. - 65. n.e.).
Ogled o duševnom spokojstvu zaključio je pričama o filozofima koji su ostali mirni pred licem sudbine, što je pokazao i ličnim primerom. Pošto mu je Neron naložio da sebi oduzme život, on se mirno oprostio od prijatelja i žene i rimskim mačem prerezao vene na rukama. Zbog ostarelosti i tela iznurenog strogim postom, nije mogao da iskrvari, zatražio je da mu daju otrov, ali je smrt tvrdoglavo odbijala da nastupi. Na kraju, stavili su ga u kadu sa toplom vodom, gde su ga sluge ugušile parom.
ODLASCI Veliki filozofi i mudraci odlazili su sa ovoga sveta na najrazličitije načine. Platon je navodno umro zarazivši se od vašiju, Zenon tako što je zadržao disanje, Lukrecije je izvršio samoubistvo, pošto je uzeo ljubavni napitak od koga je poludeo, a Avicena je preminuo od preterane doze opijuma posle isuviše jake seksualne aktivnosti. Toma Akvinski je umro 45 kilometara udaljen od kuće pošto je udario glavom o granu drveta, Mirandolu je otrovao njegov sekretar, Monteskje je umro u zagrljaju svoje ljubavnice, Hegel u toku epidemije kolere...
Sličnu hrabrost pokazao je i Tomas Mor (1477-1535) koji je bio osuđen kao izdajnik, pošto je odbio da blagoslovi venčanje Henrija VIII sa drugom ženom, Anom Bolen, jer bi to dovelo do nepriznavanja papske vlasti. Kad se našao na gubilištu obratio se namesniku zloglasnog Tauera: "Pomozite mi da se uspnem, a za silazak sam ću se postarati." Sam sebi je stavio maramu na oči i mirno sačekao da padne sekira.
I u dubokoj starosti, u 84. godini moćni Volter (1694-1778) je uporno držao tirade protiv Katoličke crkve, ne priznavajući Hristovu božanstvenost. Pred sam kraj života jedan paroh mu je, želeći da ga odvrati od takvog uverenja, neprekidno vikao u uho: "Da li verujete u Hrista kao božansko biće?" Na to je Volter odgovorio: "Za ime Boga, gospodine, nemojte mi više spominjati tog čoveka i pustite me da umrem na miru."
Volterov istomišljenik - prosvetitelj Žan Žak Ruso (1712-1778) voleo je da šeta po brežuljcima i poljima. U utorak 23. oktobra 1776. vraćajući se u Pariz oko šest sati predveče, spuštao se ulicom Menilmontan, kada je odjedanput iskrsla velika danska doga i sudarila se sa njim. Punom težinom tela Ruso je udario o ivičnjak i došao k svesti tek oko ponoći. Kasnije je zabeležio: "Celim svojim bićem osećao sam tako divnu smirenost, da svaki put kada mi se ovo osećanje vrati u svest ja nisam u stanju da među tolikim zadovoljstvima koje uzbuđuju naše živote nađem bilo šta što bih mogao da uporedim s njim." Parizom se brzo proneo glas da je umro, čak su objavljeni i nekrolozi, ali je filozof minuo svetom dve godine docnije od izliva krvi u mozak, što je verovatno bila posledica sudara sa dogom.
U jednom pismu iz poslednje godine života Sigmund Frojd (1856-1939) govorio je o "ponovnoj pojavi mog dragog raka, koji delim sa svojim bitisanjem već 16 godina". Između aprila 1923. i smrti imao je oko trideset operacija na ustima, vilici i nepcima. Razlog je bilo njegovo preterano pušenje cigara, bez kojih nije bio u stanju da misli. Živeo je stalno u bolovima, a jedini lek koji je ikada uzimao bio je aspirin. Pisao je Štefanu Cvajgu: "Više volim da mislim uz muke, nego da uopšte ne mislim." Govorio je da svaki dan razmišlja o smrti, imao je naviku da se od prijatelja ovako oprašta: "Doviđenja, možda me više nećete videti." A posle jednog onesvešćivanja u Minhenu 1912. prve reči koje je izgovorio pošto se povratio bile su: "Kako slatko mora da je umiranje."
Pet godina pre no što će umreti Žan Pol Sartr (1905-1980) je rekao: "Smrt nema mesto u mom životu, uvek će biti van njega. Jednoga dana moj život će prestati, ali ja ne želim da me smrt opterećuje. Želim da uvek postoji poziv na život." Tokom celog njegovog života, sve do kraja, ostala mu je verna Simon De Bovoar, koju je iz milošte zvao Dabar. Pre nego što je pao u konačnu komu, uzeo ju je za ruku i zatvorenih očiju je rekao: "Mnogo, mnogo te volim, moj dragi Dabru." Kada je umro Simon je legla pored njega ne znajući da je u pitanju zarazna gangrena. Bolničarka joj je dopustila da preko čaršafa legne pored Sartra, gde je na kratko i zaspala. Preminula je šest godina kasnije, kao i Sartr od plućnog edema. Njen pepeo položen je do Sartrovog.

Dragan Bogutović