Jugolaboratorija

08.03.10 e-novine.com

Knjiga kolumni Vladimira Arsenijevića u stvari je zbirka heterogenih tekstova koji nisu pisani samo za jedne novine, iako ih je najviše preuzetih iz zagrebačkih Novosti i beogradske Politike. Podeljeni na šest tematskih celina svi se, na direktan ili indirektan način, bave iskustvom senzitivnog čoveka u tranziciji, odnosno jednostavnim pitanjem kako ostati normalan u zemlji, ali i u svetu, u kojoj ništa nije takvo. Arsenijevićevi tekstovi u svom zahvatanju i komentarisanju stvarnosti imaju najzdraviju common sense logiku, pomešanu sa individualizmom punim tolerancije za Drugo i Različito. To što je ovakav stav u potpunom raskoraku sa realnošću života u srpskoj tranzicijskoj baruštini nije autorov problem, nego problem Srba i Srbije
Prateći najkvalitetnije kolumniste koji pišu, na prostoru bivše Jugoslavije, a pri tom se bave tranzicijom, Biblioteka XX vek je do sada objavila nekoliko knjiga Teofila Pančića (Urbani bušmani, Karma koma i Kroz klisurine), Filigranske pločnike Muharema Bazdulja, a kao poslednja knjiga u toj seriji ove ugledne edicije pojavljuju se tekstovi Vladimira Arsenijevića skupljeni pod nazivom Jugolaboratorija. Jasno je da svi ovi autori imaju bar dve zajedničke crte: od početka svog javnog delovanja nalaze se u artikulisanom suprotstavljanju vladajućim, pretežno glupavim režimima (suprotstavljaju se i gluposti i režimu) u svojim zemljama, Bosni odnosno Srbiji, i prepoznatljivi su i prisutni u čitavom regionu bivše Jugoslavije.
Knjiga kolumni Vladimira Arsenijevića u stvari je zbirka heterogenih tekstova koji nisu pisani samo za jedne novine, iako ih je najviše preuzetih iz zagrebačkih Novosti i beogradske Politike. Podeljeni na šest tematskih celina svi se, na direktan ili indirektan način, bave iskustvom senzitivnog čoveka u tranziciji, odnosno jednostavnim pitanjem kako ostati normalan u zemlji, ali i u svetu, u kojoj ništa nije takvo. Arsenijevićevi tekstovi u svom zahvatanju i komentarisanju stvarnosti imaju najzdraviju common sense logiku, pomešanu sa individualizmom punim tolerancije za Drugo i Različito. To što je ovakav stav u potpunom raskoraku sa realnošću života u srpskoj tranzicijskoj baruštini nije autorov problem, nego problem Srba i Srbije.

Neki tekstovi u Jugolaboratoriji „imaju“ problem – napisani su razložno, odmereno, duhovito (a ne vickasto, mada vickasto povremeno bolje igra u kolumnističkim tekstovima), a većina tema im ni izbliza nije takva. Odnos Srba prema Albanacima, beogradski lokalpatriotizam, desničari, Palma, Ivica i Krkobabić... sve to zaslužuje mnogo jezičkog bičevanja, a manje ubeđivanja i retorike. Arenijević se u komunikaciji sa stvarnošću drži svog ličnog i umetničkog integriteta i nivoa, a ona mu stalno zalazi iza leđa, zavlači mu udarce ispod pojasa. Mislim, da ne budem pogrešno shvaćen, autor veoma dobro poznaje svet u kome živi, ali je u pitanju njegov prefinjen ton, njegov strog odnos prema jeziku, prenešen odnosno nasleđen iz njegovog primarnog polja delovanja – književnosti, koji deluje vanvremenski, a šta je kolumnističarenje, nego trka da u realnom vremenu nađeš aktuelnu i zanimljivu temu i da je kontekstualizuješ, s tim da ne treba gubiti iz vida na koji način i na kom mestu se ta kontekstualizacija vrši.
Kada piše za Novosti ili neki medij izvan južnoslovenskih okvira, Arsenijević ima normalnu potrebu da dodatno informiše svoje čitaoce i da im unekoliko razjasni kontekst u kojem tekst nastaje, ali i na koji se odnosi. Kada piše za Politiku, to se značajno menja i njegovi tekstovi su daleko ubojitiji. U njima se pokazuje da Arsenijević ne samo da ima oštro oko i osećaj za detalj (ne bi bio toliko dobar pisac da ga nema), nego i da ima preko potrebnu brzinu udarca koja će na malom prostoru detektovati neuralgičnu tačku, tekstualno je osvetliti, da bi po završetku obrade od nje ostala samo zgužvana (novinska) hartija. Ipak, Arsenijević nije najjači kao politički komentator. Njegova „specijalnost“ su manjinska prava i pop kultura, a ono što je najznačajnije u ovoj knjizi krije se u nekoliko odličnih tekstova koji se bave pisanjem u Srbiji devedesetih i nultih. Tekst poput „Ratni pop i posleratne godine“, koji daje pronicljiv prikaz i odličnu definiciju ratne i posleratne scene ne samo srbijanske, nego i regionalne književnosti i sopstvenog mesta u njoj, može da posluži i kao referentna literatura i kao svedočanstvo. Putopisni tekst „Zidovi“ sa neobičnog putovanja u Berlin novembra 1989. godine, kroz još istočnoblokovske zemlje Mađarsku, Čehoslovačku i Istočnu Nemačku, u stvari jeste jedna gorkoironična priča o našoj oholosti i o slepilu čitave generacije koja nije videla šta se zaista sprema. Arsenijević iz 1989. godine koji deli keks (Čiča Gliša – čudo od slatkiša) sa mladim Slovakinjama i Istočnim Nemcima i Nemicama, po sopstvenom priznanju, potpuno je nesvestan onoga što će uslediti u Nemačkoj za koji dan, a o onome što će uslediti u njegovoj domovini za godinu i po dana ne može ni da sanja. Njegova tadašnja naivnost deluje tako tipično i tako lako prepoznatljiva, da su svi dalji zaključci koje izvodi o Evropi za mene manje bitni od njegovog pogleda na frizure i stajling saputnika.
Kada se podeljena ličnost Vladimira Arsenijevića spoji u jedno, kada pisac i kolumnista uspeju da se pomire, ili, što je mnogo više po mom ukusu, kada u toj borbi pobedi pisac, tekstovi su bolji, zanimljiviji jer počinju da se razlikuju od većine kolumnističkih tekstova. Preko običnih kolumnističko-analitičarskih kontura navlači se (bez obzira koliko ovo patetično zvučalo) jedna divna magla književnosti, pokrov od smisla umetnosti preko besmisla stvarnosti. I to je ono u čemu je Arsenijević najbolji.
Jugolaboratorija je prva knjiga Arsenijevićevih kolumni i eseja. Verujem da će ih biti još. Moj savet je da počnete da ih skupljate na vreme, s obzirom da se radi o izvanrednom piscu koji, sledeći ekonomsku logiku, postaje kolumnista, i to mu uspeva sasvim dobro.
Vladimir Arsenić

03.12.09 Vreme

Kad su, pre izvesnog vremena, beogradske ulice osvanule išarane natpisima: NE GAZI ĆIRILICU, moj prijatelj je, prešavši slučajno preko jednog od njih, primetio da po ćirilici nije gazio niti mu je to ikad palo na pamet sve dok mu je nisu ovako nekulturno, ovako pasivno-agresivno, poturili pod đonove.
Pa se vratio korak unazad i nagazio taj natpis, s vidnim uživanjem.
Vladimir Arsenijević i Biblioteka XX vek? Na prvi pogled, to verovatno zvuči kao neobična, možda i nelogična kombinacija. No, ako ste pratili povremena Arsenijevićeva javljanja u "nefikcijskom" registru, a naročito poslednjih godina intenzivirano pisanje za štampu, pre svega za Politiku i zagrebački nedeljnik srpske manjine Novosti, onda se prostor čuđenju veoma sužava...
Izbor iz ove, non-fiction Arsenijevićeve produkcije (esejistički, političko-publicistički, putopisni, "dopisnički" i kolumnistički tekstovi) okupljen je pod srećno izabranim naslovom Jugolaboratorija.
Kao i u svojim romanima, Arsenijević je najbolji kada piše o temama koje ne samo da ga se manje ili više neposredno dotiču, nego je i sa njima dobro upoznat, to jest, deo su njegovog životnog kulturološkog prtljaga. I baš tu se, gle, njegova "jugolaborantska" tekstualnost najjasnije približava osnovnom konceptu ove edicije: Vladimir A. ume, naime, da bude odličan, lucidan, duhovit i pronicljiv fenomenolog urbane svakodnevice, "progresivnih" i "regresivnih" subkultura koje se pojavljuju u javnom prostoru s težnjom da ga kolonizuju, pa makar obično nastaju i nestaju kao daleki odjeci "dominantnih" kulturnih obrazaca, preslikanih na nešto podzemniji teren. To se u ovoj knjizi naročito dobro vidi u njenom prvom poglavlju, posvećenom Beogradu i njegovom "prozelitskom lokalpatriotizmu" koji vaistinu nije lako preživeti...
A tu je Arsenijević nesmiljen, čak surov, pa opet nekako rasterećen i vedar: i kada piše o Kaluđerici kao etalonu suburbanog "divljeg istoka" na beogradski/srpski način, i kada raščlanjuje stil, ulogu i poruke radikalnih prigradskih repera, ali i njihovih gradskih parnjaka koji kroz "buntovničku" ikonografiju i Velike prazne Reči kamufliraju svoju savršenu saživljenost sa lokalnim političko-kulturološkim mejnstrimom, i kada preispituje pomalo bolesno samoljubivi lokalpatriotizam onih koji su poverovali u mit o Beogradu kao mestu sa Najluđom Zabavom Na Svetu, ali nekako istovremeno im stalno trebaju nove i nove potvrde toga od ljudi sa strane (kolebljivi narcizam jednog identiteta prilično zbunjenog i nesigurnog u sebe uistinu je čudo), i kada se – kroz više tekstova u knjizi – posveti realnom i simboličkom značaju gej-prava kao lakmusu, pokazatelju stanja u jednoj mnogo široj priči, ali i kada se pozabavi ikonografijom i treš-ideologijom omladinskih ekstremno desnih grupacija, čija je paradna homofobija neretko nekako čudno gejofascinirana, baš kao što je i njihova paradna ksenofobija manje-više prepisana (pardon: kopi-pejstovana!) od inostranih uzora (pa makar i ruskih)...
Većina najdužih tekstova u ovoj knjizi napisana je za strane listove i časopise, ili za neke druge (oratorske) prigode u inostranstvu. U njima ponekad ima ovdašnjem čitaocu suvišnih informacija ili objašnjenja, mada ni to možda nije zgoreg: ponekad nam se samorazumljivim učini i ono što takvo zapravo nije, zato nije loše definisati stvari uvek iznova. Tekstovi pak pisani za ovdašnju i ex-YU štampu u tom su smislu nekako relaksiraniji, direktniji: tu lakše prepoznajemo pisca Potpalublja ili čak Predatora.
Iako povremeno i te kako ume da analizira pojave na zanimljiv i originalan način, Arsenijeviću je poza Analitičara sasvim strana; umesto toga, on bira mnogo mu primereniju poziciju učesnika i svedoka: drugim rečima, ako je ovo (a jeste) pre svega knjiga o bezbrojnim formama jednog kontinuiranog propadanja (ali, na koncu, i sporog i klimavog oporavka) jednog (samo)devastiranog društva, onda Arsenijević ni u jednom trenutku ne zaboravlja da je njegovo najjače književno oružje svedočanstvo, čak ispovest: ispisujući jednu malu literarnu, dobrim delom streetwise inspirisanu etnologiju jugo-kraha, autor uvek prvo sebe locira u toj priči, insistirajući na tome da piše o nečemu prema čemu ne može biti hladan i "nepristrasan", jer zapravo piše o ljudima, vrednostima, događajima i procesima koji se najdirektnije odražavaju na njegov život, i od kojih nema spasa čak ni onda kada autor pokuša da se upusti u (uzaludno) bekstvo od "društvene stvarnosti" ...
Kao nešto više od tek zanimljivog predaha između dva romana, Jugolaboratorija je zapravo samo druga strana onog "fikcijskog" Arsenijevića: u oba slučaja, bekstva od i iz neretko turobnih jugolaboratorijskih uslova ti nema! Pa, kad je već tako, onda bar uživaj: ako ne u samoj stvarnosti, onda u njenoj spisateljskoj obradi.