Istraga se nastavlja

07.02.09 Danas

Holivudski glumac Ričard Gir je budista, pa otuda u jednom vicu on dođe kod Dalaj Lame s pitanjem: „Oče, šta je to život?“ A, Dalaj Lama mu kaže: „Sine, život je reka“. Na to će Ričard Gir: „Eto, oče, a ja bio u zabludi, misleći da su život pare, kabrioleti, Sindi Kraford, provod...“ Dalaj Lama se zamisli, pa reče: „Eto, a ja sine, mislio da je život reka“.

Baš tako piše Milinko Bujišić: Iz pozicije Ričarda Gira kao Dalaj Lama, iz pozicije Dalaj Lame kao Ričard Gir. Tražeći onu meru stvari (proporciju duha i čemera), koja bi bila najbliža kolumnističkom „budizmu“. Jer, neki ozbiljni sociolozi religije tvrde da je budizam najbliži ljudskoj prirodi, jer vam ne obećava raj, većima mnogo skromnije, ali običnom čoveku potrebnije ambicije - da vas oslobodi patnje.

Možda ni Bujišić nije znao da je „budista“, ali njegov kolumnistički izraz, na tankoj žanrovskoj granici sa esejom, pomaže kod patnje. Oslobođa vas i razgaljuje, pa onda i jajarluke i opskurnosti svakodnevice (u rasponu od inkvizitora do investitora), nekako primite sa mirom, tačnije pomireni sa samim sobom. Uz gorak osmeh. Ako čitalac, ma koliko ne bio Ričard Gir, misli da su, recimo, izbori i demokratske promene jedno, Bujišićće mu reći šta su demokratske promene stvarno. Kao što će mu, bez preteranog sociologiziranja, reći i šta je država, suverenitet, parlamentarizam, ekonomija, tranzicija, da ne pominjemo veru i neveru, osvećeno i neosvećeno, dedovo i unukovo. S druge strane, autor (ma koliko bio siguran šta piše na tarabi), dopušta mogućnost da živi u neznanju, pa ako on slučajno naivno pomisli da zna šta bi trebalo da bude vlast, naći će se većneki političar ili tajkun da ga razuveri, pa će Bujišićkao Dalaj Lama, prenut iz nirvane priznati: „Eto, sine, a ja mislio vlast je odgovorna“.

I što je u vrlo bitno, u kolumnističkom ataru, Bujišićje jedan od retkih koji čitljivost ne nameće cinizmom, većrafiniranom zajebancijom kojoj ne fali saosećanja. Alergičan na jeftine metafore i suvišne alegorije, autor u kolumni pripoveda, pa je svaka njegova skromna kolumna u stvari i parodija neke od naših slavnih beseda. Tačnije, ta beseda u ogledalu. Uostalom, zamislite nekog našeg propovednika kako citira Bujišića: „Ko nam je kriv što nismo umeli da dajemo da bismo dobijali? Bar u ono vreme kad se davanje nije zvalo mitom i korupcijom, većpoštenjem i velikodušnošu. I što se više davalo, kasnije se sve više vraćalo“. Koliko li bi trebalo vremena da besednik, ili neko iz njegove svite, shvati da je govor podmetnut, da je u pitanju diverzija. U tome je, takođe, dražovih tekstova. Pisac ima dar da „prevede“ na narodni jezik i tuđu besedu, ali i ekspoze, referat, ali i agendu, ako treba i mapu puta i održivi razvoj. Treba li samo, Bujišićbi sigurno „preveo“, po potrebi i „prepevao“ svaku studiju izvodljivosti i svaku rezoluciju koje nas dotiču. Pisac je sedamdesetih slutio šta će biti osamdesetih, dok je osamdesetih bio siguran šta će biti devedesetih. Naravno, da je i devedesetih osećao dvehiljadite, s tom satisfakcijom da sad bar za svedoke ima tuđu naknadnu pamet i zajedničke nam izneverene nade.

Sa iskustvom hroničara, Bujišićje u novinarsko - kolumnističkom smislu više kreacionista nego evolucionista. Odlično oseća kako drugi instiktom slute kuda vetar duva, kako se ideologije, biografski deterdženti i varikine menjaju, a mentalitetski sklopovi ostaju isti, te otuda zna da je u Srbiji (kao i nekad u Jugoslaviji), malo evolucije (sem ako to nije onaj darvinistički lanac ishrane i zakon jačega), a da je kreacionizam koji od majmuna može da napravi odgovornog političara vrlo redak prirodno - društveni fenomen. Retke su i epifanije (bogojavljenja), jer nas Bog čuje i kad ćutimo, pa nema potrebe da ga posebno prizivamo, iako to volimo.

„Istraga se nastavlja“ (kolumne „S vremena na vreme“ iz Danasa) uz obavezni podnaslov „Narod će biti pušten na slobodu“, sa dve prethodne Bujišićeve kolumnističko - esejističe kolekcije „Sećanje na sadašnjost“ i „Budućnost prošlosti“, sad većčine, možda i nenamernu trilogiju, koja se da čitati i kao opora komedija situacije, ili kao „pomoćna literatura“ za razumevanje one zvaniče moderne povesti. Iako Bujišićnije „zavičajni“ pisac, uopšte nije nebitno što je rođen (1947), u Kokinom Brodu kod Nove Varoši. Bar iz dva razloga: Lepota tih pejzaža oseća se i u lepoti njegovog pisanja, ali se u pisanju oseća i unikatni humor zapadne Srbije. Bujišići u ovoj knjizi tretira neke naše epitafne fraze tipa „širenja istine“ ili one vetrometne tipa „šta nam valja činiti“. Bavi se i „otimanjem teritorije iz duše“, „zbunjivanjem protivnika“ (nekom vrstom samoubistva iz zasede), priželjkivanim „šestim okotobrom“, „širokim kampanjama“, te „znakovima pored autoputa“. I bilo bi uskogrudo ovo budističko - nudističko štivo đuture podvesti samo pod satiru.

Glumac Branko Đurić jednom prilikom je rekao da nakon „Top liste nadrealista“, više nije mogao da glumi ni jednu ulogu, a da ne izazove smeh. Čak i kad su mu namere bile ozbiljne, sa ozbiljnim ulogama. Na primer, voleo je Hamleta, ali kad sav ozbiljan kaže „biti ili ne biti“, publika počne da se valja od smeha. Slična je Bujišićeva kolumnistička sudbina. Ako krajnje ozbiljno pokuša da vam ukaže na neku uočenu viziju, na zauzeti stav, ili vas pozove na samokritiku, vi ćete početi da se smejete. Doduše to i nije velika cena za jedno uverljivo pisanije.

Zoran Panović