Istorija ljudske gluposti

18.09.03 Pobjeda

Evo časnog zadatka za znatiželjne, razborite i prije svega namjerne da ljudskoj gluposti, ma koliko taj zadatak bio sizifovski, ponekad stanu nogom zavrat. Krenite od biblioteka vaših prijatelja i poznanika, pa njihovih prijatelja i poznanika, i pokušajte da nađete jednu dragocjenu knjigu. Zove se „Istorija ljudske gluposti” od Pola Taborija, zapisao je recenzent knjige Zefirino Grasi. „Istorija ljudske gluposti” objavljena je u izdanju ALEF - biblioteke časopisa „Gradac”, koju uređuje Branko Kukić.
Glupost je tragedija svjetskih razmjera. Razni oblici gluposti nanijeli su čovječanstvu više štete nego bilo koji rat, prirodna nesreća ili revolucija. Koja je najznačajnija osobina gluposti? Pored mnoštva dužih ili kraćih objašnjenja, najjednostavnije je ipak sljedeće: brkanje uzroka i posljedica! Pa, ko je onda glupan? Tu sad i nauka ima objašnjenje, ali se on njima ne služi ispravno, ističe Grasi.
„Istorija ljudske gluposti” podijeljena je u deset poglavlja: Nauka o gluposti, Krepka klopa za kralja Midu, „Samo iza vas, plemeniti gospodine!”, Veranje po porodičnom stablu, Glupost birokratije, Kad zakon pobudali, Glupost sumnje, Mitovi i snovi na javi, Ludost erotike i Kraj gluposti.
- Iako Tabori skromno kaže da je njegova knjiga „zbirka primjera” Ričard Armor - zapisuje Ričard Armor u predgovoru - riječ je o zbirci koja zahvaća i duboko i široko. To što nam on sam kaže kako ovo nije kompletna povijest ljudske gluposti, samo nas još više impresionira (ili deprimira), jer nam daje na znanje kako je zapravo golem ovaj predmet, a nama ne može biti baš ugodna spoznaja da bi se o ljudskoj gluposti mogla napisati veća knjiga nego o ljudskoj pameti.
„Istoriju ljudske gluposti” sa engleskog je preveo Konstantin Miles.

N. Šaranović

01.01.00

Politika
12.10.2002.

Dijalog vremena

Vladavina gluposti
Kakva to moć leži u gluposti da joj podležu i dokazano pametni i racionalni, dok ona s lakoćom vlada milenijumima? Deo odgovora u knjizi "Istorija ljudske gluposti"

Postoji verovatno samo jedna ljudska osobina koja je preživela sve promene ukusa, naravi, sve političke i ideološke lomove, jedina prema kojoj su svi pomalo blagonakloni, i oni kritičkog duha, koja je na sebe navukla masku večnosti, u vreme kad ništa nije ostalo od Večnosti, ni od nekadašnjih večnih kategorija, na kojima je počivalo ljudsko znanje i mišljenje. Ime joj je glupost, a njena obeležja su tako različita i tako žilava da ljudski razum zastaje i biva pobeđen u bici koja nije ni vođena.

Prema tupavim ili tek malo luckastim oni drugi - tzv. pametni i razumni imaju reči razumevanja i kad ne bi trebalo da ih imaju, slatko im se smeju, ne shvatajući da je to smeh poraženog, i da je i najgluplja glupost prema njima u nenadoknadivoj prednosti, kao u onoj čuvenoj Zenonovoj aporiji o zecu i kornjači. Moglo bi se čak, uz malo preterivanja, reći, da je glupost, uz poznate Zenonove aporije, milenijumima nerešiva ljudska aporija.

Kameleon s hiljadu lica

Šta je to što glupost čini tako maestralno nadmoćnom nad svim drugim društveno i lično poželjnim ljudskim osobinama? Neki će reći - njena bezazlenost, drugi sposobnost da i najtvrdokornijeg čoveka zasmeje i razgali, treći da bi svet bio užasno dosadan bez glupaka, četvrti... Može se još mnogo štošta ređati unedogled, ali retko ko će reći da je glupost i sve ono što nju prati vrlo korisna osobina za glupaka, a nemerljivo štetna za svakog drugog ko joj se približi.

Ali, priča sa glupošću nije nimalo jednostavna ni crno-bela. Gluposti čine i dokazano pametni i racionalni, jedni zbog taštine, neki zbog koristi, treći iz čiste zavisti koja im pomrači um, a popriličan deo ljudske populacije iz straha pred vlašću i moći. Jer, glupost je beskrajna poput svemira i neuhvatljiva, s hiljadu različitih lica, kao kameleon. Naoružani s njom, pod miškom ili u glavi, mogu svašta postići, mogu čak vladati drugima, pa i celim svetom, mogu biti na prestolu nepostojećeg ili moćnog carstva, ili pak predsednici država i vlada kako malih, tako i najmoćnijih država. Mogu biti članovi i predsednici raznoraznih akademija besmrtnika. Jednom rečju, s glupošću se može postići ono o čemu pametni mogu samo da sanjaju. Jedino se, i to je glavna razlika između glupog i pametnog, ne može vladati sopstvenom glavom.

To je vododelnica koja odvaja urođenu glupost od one koja se čini, ili na nju pristaje, zbog već pomenute taštine, koristi ili tek iz ljudskog straha pred moćnima. Ono što bi trebalo da zabrine pojedince koji joj nikad nisu podlegli jeste neko intuitivno osećanje ovog autora da glupak ni u najvećoj gluposti ne učini nešto protiv sebe. Od gluposti samo stradaju drugi.

Jedina demokratska raspodela

Nešto tako značajno kao ljudska glupost zaslužuje da ima svoju istoriju. I dobili smo je iz pera Pola Taborija, koju je objavilo Umetničko društvo "Gradac" iz Čačka, u prevodu sa engleskog Konstantina Milesa. Na više od 350 strana autor je pedantno zabeležio niz primera ljudske gluposti, koja je sa savršenom lakoćom pobeđivala vreme i prostor, i neobrazovanog domoroca i člana Francuske akademije, pa i samog predsednika besmrtnika - slavnog Rasina.

Kao dokazano racionalan narod Francuzi su Taborovoj "Istoriji ljudske gluposti" dali lepe primere ove neizlečive bolesti kojoj je ponekad podlegalo celo društvo, bilo ono republikansko ili carsko, spahijsko ili samo kmetsko. Pred njenom moći ničice su padali celi kontinenti, kao što se to dogodilo Evropi u srednjem i nešto kasnijim vekovima kad su mnogi istinski poverovali u alhemijska čuda i moguće pretvaranje bezvrednih metala u zlato.

Uopšte, ima u gluposti nešto od groznice, zlatne ili samo obične i banalne, sasvim je svejedno - protutnji i protrese celu državu ili kontinent, pa se ućuti dok ne nađe pogodno tle za novi darmar. Dok čitate Taborijevu knjigu s nebrojenim primerima gluposti - u veri, nauci, književnosti i drugim umetnostima, u birokratiji, politici - slatko se smejete, ali kad je sklopite, pomalo vam utrnu zubi. Izgleda da jedino u raspodeli gluposti vlada istinska demokratija, jer od nje nisu pošteđeni ni obični građani, ni oni koji njima upravljaju. Kao u igri spojenih sudova glupost podjednako zapljuskuje i podaničku i vladarsku zabranu.

Nažalost, količina ljudske gluposti veća je od količine ljudske pameti. Primera je svuda oko nas, ne morate čak ni posebno da se bavite glupacima pre no što zaključite deprimirano kao Šamfor: "Ima više glupih nego pametnih, i kod samih pametnih ima više gluposti nego pameti", ili pomalo cinično kao Milton: "Bolje je biti mudra luda nego ludi mudrac".

Milka LUČIĆ

Glas-javnosti
09.08.2002.
"Istorija ljudske gluposti" Pola Taborija u izdanju Umetnickog društva "Gradac"
Najskuplji luksuz
Cinjenice i legende o gluposti, crnom suncu koje zraci smrt umesto života
Umetnicko društvo "Gradac" i Branko Kukic objavili su ovih dana u kultnoj ediciji "Alef" knjigu Pola Taborija "Istorija ljudske gluposti". U deset poglavlja, pocev od "Nauke o gluposti", preko "Mitova i snova na javi", "Ludosti erotike", "Kraja gluposti"... autor daje gotovo citavu istoriju gluposti, premda skromno kaže da je njegova knjiga "zbirka primera".

On je iz antickih, srednjovekovnih i savremenih dela izvukao neverovatne cinjenice i uverljive legende o gluposti, "tom crnom suncu, koje zraci smrt umesto života".


Najdosadnije knjige
Italijanski bibliofil Rio Kaseli je 25 godina stvarao biblioteku najdosadnijih knjiga na svetu. Njegova zbirka sastojala se od 8.600 knjiga, a u njoj su bile i mnoge koje su pohvalili kriticari i koje su bile obavezno štivo u mnogim školama i na fakultetima. Kaselijeva zbirka bila je privatna, ali kad se jednom proculo da su na njenim policama i dela nekog živog i slavnog pisca, umalo se nije dogodila tragedija, jer je osetljivi pisac pozvao Kaselija na dvoboj. Spor se nekako izgladio, ali od tada niko više nije mogao zaviriti u Kaselijevu biblioteku.
Tabori navodi zapanjujuce primere o tome šta cini ljudska glupost podstaknuta pohlepom za zlatom, ljubavlju prema titulama i odlikovanjima, o smešnim iživljavanjima pravnika i njihovom žargonu, o gluposti podstaknutoj verovanjem u mitove i neverovanjem u cinjenice, o gluposti koja se ocituje verskim zanesenjaštvom, o seksualnim idiosinkrazijama i idiotarijama, o tragikomicnom traganju za vecnom mladošcu. U jednakoj meri autor opisuje zabavne i strašne posledice gluposti, terajuci citaoca i da se smeje i da place, ali ga u prvom redu tera da misli. Naravno, ako on, citalac, nije glup.

Kao neki renesansni autor, Tabori lako i vešto preskace iz književnosti u nauku, i navodi odlomke iz retkih i malo poznatih knjiga francuskih, nemackih, latinskih, italijanskih i madarskih autora. Ni u jednom trenutku nije dosadan ili sitnicav. Mirne duše mogao je svojoj knjizi dati naslov "Anatomija gluposti", s obzirom kakvom je erudicijom prišao ovoj zanimljivoj temi. Tabori se najcešce zadovoljava time da opisuje istoriju gluposti, nižuci primer za primerom, ne nudeci citaocu nikakvo naravoucenije, ali se poneka ne može izdržati da ne izrazi negodovanje. Zato on kaže:

- Glupost je covekovo najubojitije oružje, ona je njegov najskuplji luksuz.

Z. Prijovic

Vreme
19.09.2002.

Knjige - Istorija ljudske gluposti:
Za ličnu, porodičnu i državnu upotrebu

Tabori se potrudio da u ovoj svojevrsnoj enciklopediji navede primere iz istorije koji su naročito glupavi, i to u različitim oblastima ljudskog delanja

"Za ličnu, porodičnu i državnu upotrebu" ? stoji na knjizi naslova Istorija ljudske gluposti Pola Taborija, koja u izdanju Umetničkog društva "Gradac" od nedavno krasi rafove ovdašnjih knjižara. Kao što pomenuti naslov govori, knjiga je o ? gluposti. Pisac se potrudio da u ovoj svojevrsnoj enciklopediji navede primere iz istorije koji su naročito glupavi, i to u različitim oblastima ljudskog delanja. Da biste stekli samo površnu predstavu o tome šta je Tabori odabrao iz obimne dokumentacije koja mu je stajala na raspolaganju, navešćemo nekoliko primera.

Najimpresivnije poglavlje nosi naslov "Kad zakon pobudali". Primeri su drastični, a jedan od najdrastičnijih slučajeva koji Tabori navodi je suđenje i izvršenje kazne zbog krivičnog dela ? samoubistva. U sudnici bi tada mesto okrivljenog (opravdano odsutnog) zauzimao njegov "zamenik" koji je istovremeno igrao i ulogu branioca. Da ne bi bilo da je nešto izmislio, Tabori opisuje slučaj iz 1725. zabeležen u arhivama francuskog pravosuđa kada je kraljevski tužilac, izvesni Fonten de Nona, pokrenuo krivični postupak protiv nesrećnika Šarla Ajona koji se ubio, a koga je u odsustvu zamenjivao i branio sudski pisar Žak de la Port. Na suđenju je nepobitno dokazano da se Ajon "namerno i dobrovoljno ubio", i to tako što je vezao sopstvene noge, bacio se u potok i udavio se. Zbog toga je njegov leš osuđen da bude položen potrbuške, bez odeće, i da bude vučen po ulicama svih mesta u opštini Šoze.

Ako pomislite da su suđenja leševima najbizarniji slučajevi koje Tabori navodi iz evropske sudske prakse, šta onda reći za suđenja ? životinjama. Tabori iscrpno opisuje slučaj koji se desio 1519. godine kada se u švajcarskom mestu Štifls sudilo poljskim miševima. Miševima je po zakonu dodeljen branilac i sva pravna zaštita, a Tabori daje i izvode iz zapisnika, kao i pledoaje odbrane i tužilaštva. Posle dramatične parnice, miševi su osuđeni da u roku od 14 dana napuste livade, pašnjake i oranice opštine Štifls, bez prava da se ikada vrate. Međutim, presuda je vodila računa i o nekim objektivnim okolnostima. U slučaju da je neka od mišica zanela, ili je pak neki mišić bio previše nejak za put, rok iseljenja bi se produžavao za još 14 dana, a za to vreme bi mišica ili mišić bili pod zaštitom suda. Tabori navodi i slučaj nekog prgavog ruskog jarca, osuđenog na progonstvo u Sibir, ali i slučaj tužnog francuskog vola koji je, zbog toga što je nekom prilikom probo čoveka, posle regularnog suđenja i saslušanih mnogobrojnih svedoka, osuđen za ubistvo s predumišljajem i obešen na seoskim vešalima.

Kao primer temeljne zakonske regulative, Istorija ljudske gluposti detaljno navodi i neverovatnu pravnu raspravu u Jeni 1709. godine o tome da li trudna žena koja se porodi dok putuje diližansom mora platiti kartu za dete. Možete misliti kakve su tu komplikacije moguće. Tu je i rasprava ili pravnički traktat o šamarima i njihovim pravnim posledicama. Naizgled besmislena stvar, ali problemi koji pri tom iskrsavaju zbilja su neočekivani, naročito kada stvari treba nazvati pravim imenom. Naime, ozbiljan problem pojavio se pri samom definisanju šamara, što i nije tako jednostavno jer ? šta ako "šamaratelj" nema nijednog prsta na ruci.

Ovi primeri se tiču samo sudstva. Možete misliti na kakve su tek gluposti muškarci spremni zbog žene, novca, častoljublja ili otadžbine. O tome čitajte kod Taborija.

U Istoriji ljudske gluposti "ovi prostori" pominju se, nažalost, svega na jednom mestu. Tabori navodi primer jugoslovenskih carinika kojima su se jednom prilikom učinile sumnjivim limenke s filmovima koje je neka nemačka filmska kompanija nameravala da uveze u Jugosloviju u kojoj je snimala film. I ? pogađate već. Otvorili su svaku limenku da bi utvrdili njen sadržaj. U njima nije bilo ničeg sumnjivog, ali je zato, naravno, filmska traka bila uništena.

Glupost je najveći problem i našeg društva, politike i javnog života, mada je dokazano i pokazano da ona ne poznaje rasne, nacionalne, etničke, polne i državne granice.

Ili kao što reče recenzent ove knjige: "Glupost je tragedija svetskih razmera".

Nebojša Grujičić