Božić Adrijana Mola
Decembar 1984.
Ponedeljak, 24. decembar
BADNJE VEČE
Nešto se skroz čudno desilo s Božićem. Jednostavno nije isti kao nekad dok sam bio klinac. U stvari, zaista se nikada nisam oporavio od traume pretrpljene kada sam saznao da su me roditelji iz godine u godinu lagali da Deda Mraz postoji.
Za mene je tada, u jedanaestoj godini, Deda Mraz bio skoro isto što i Bog; sve vidi, sve zna, ali za razliku od Boga, ne dozvoljava da se dešavaju svi oni vašljivi zemljotresi, glad, automobilske nesreće. Ležao bih u krevetu pod ćebadima (kako prosto zvuči reč ćebad, danas kada smo se svi već navikli na lake evropske jorgane), srce bi mi glasno lupalo, a dlanovi se znojili dok sam očekivao da dobijem nov novcijat broj almanaha Bino. Zamišljao bih velikog i razdraganog Deda Mraza kako iz svojih nebeskih saona gleda na našu slepu ulicu i kaže svojim patuljcima: „Dajte ove godine Adrijanu Molu nešto ljudski. On je dobar momak. Nikada ne zaboravlja da posle nužde spusti poklopac na šolji.“ Ah... kakva dečja ludost!
Avaj, sada u zrelim godinama (šesnaest godina, osam meseci, dvadeset i dva dana, pet sati i šest minuta)... znam da mi roditelji jurcaju po centru grada, pogleda divljeg od potrošačke panike, i neprestano ponavljaju: „Šta ćemo Adrijanu da kupimo?“ Zar je onda čudno što je Badnje veče izgubilo draž?
02.15 Malopre sam se vratio s ponoćne mise. Kao i obično, previše su je razvukli. Majka je počela da se vrpolji već posle prvog sata pevanja božićnih pesama koje su izvodile mlade supruge ovih iz Zadružnog zavoda. Neprestano je šaputala: „Uskoro ću morati kući, inače se ona đavolja ćurka ni slučajno neće odmrznuti do ujutru.“
Još jednom je komad o Hristovom rođenju upropašten time što su u crkvu uveli pravog magarca. Uopšte ne zna da se ponaša i neprestano izaziva pometnju, tako da ne znam zašto nas sveštenik maltretira njime? Dobro, zet mu jeste upravnik jednog utočišta za magarce, pa šta?
Ruku na srce, ponoćna misa je zaista bila dirljiva. Čak i za mene, koji sam zadrti nihilistički egzistencijalista.
Utorak, 25. decembar
BOŽIĆ
Ne baš tako loša zbirka poklona, imajući u vidu da mi je otac ostao bez posla. Dobio sam sivi džemper s rajsferšlusom koji sam tražio. Majka je rekla: „Ako hoćeš da izgledaš kao šesnaestogodišnji Frenk Bou*, onda samo napred, nosi ga!“
Oksfordski rečnik će mi dobro doći za povećanje jezičkog fonda. Ipak, najbolji poklon od svih bio je električni aparat za brijanje. Već sam se tri puta obrijao. Koža mi je glatka kao bilijarska kugla. Neko bi trebalo da kupi jedan takav Lionu Britnu. Nije dobro za imidž Britanije da se jedan ministar u vladi pojavljuje u javnosti kao neki gangster koji je proveo čitavu noć u ćelijama njujorške policije.
Prokleti Sagdenovi, majčina rodbina iz Norfoka, pojavili su se u 11.30, tako da sam probudio roditelje, a onda se povukao u svoju sobu da čitam almanah Bino. Možda sam sada načitaniji i više poznajem svet, tako da sam njegovim dečjim nivoom humora bio sasvim razočaran.
Iz sobe sam izašao tačno za božićnu večeru i bio primoran da zapodenem razgovor sa Sagdenovima. Ispričali su mi u najsitnije detalje sve o životnom ciklusu krompira sorte „kralj Edvard“, od gomoljike do pomfrita. Nimalo ih nije zanimalo moje izlaganje o norveškoj industriji kože. U stvari, delovali su mi kao da im je dosadno. Kakav sam ja baksuz pa za rodbinu imam malograđane. Večera je kao i obično kasnila. Moja majka nikako da otkrije tajnu kako da svi delovi obroka budu spremljeni na vreme. Sos joj je uvek gotov pre no što pečeni krompiri požute. Ušao sam u kuhinju ne bih li joj dao koji savet, ali se ona kroz paru izdrala: „Tornjaj mi se odavde“. Kada je poslužen, obrok je bio prilično dobar, mada za stolom nije bilo duhovitih opaski; nije ispričana ni jedna jedina vesela dogodovština. U stvari, radije bih za Božić večerao u društvu Neda Šerina.* Njegova rodbina je stvarno srećna što ga ima. Kladim se da ih vilice bole od smeha.
Sagdenovi su protiv pića, tako da su svaki put kada bi moji roditelji i pogledali flašu s alkoholom, stisli usne i nastavili da srču svoj čaj. (Da, jeste moguće izvesti oboje u isto vreme, video sam to rođenim očima.) Uveče smo svi odigrali jednu bezveznu partiju karata. Deda je mog oca odrao za četiri hiljade funti. Dosta smo se šalili oko toga da bi ovaj trebalo da mu napiše priznanicu, ali mi je otac u kuhinji rekao: „Nema šanse da ja nešto potpišem, jer bi me taj matori kreten odveo na sud dok si rekô ’kralj Edvard’!“
Sagdenovi su rano otišli na spavanje na našim zarđalim krevetima za kampovanje. Odlaze za Norfok u zoru zato što se plaše kradljivaca krompira. Sada znam zašto mi je majka tvrdoglava i sklona alkoholu. To je reakcija na loše i moronsko vaspitanje usred polja krompira u Norfoku.
Sreda, 26. decembar
PRVI DAN PO BOŽIĆU
U zoru me je probudio zvuk deka-Sagdenovog zarđalog forda eskorta koji nikako da upali. Znam da je trebalo da siđem na ulicu i pomognem da ga poguraju, ali je izgledalo da baka Sagden to sasvim dobro i sama radi. Mora da je to zbog višegodišnjeg tegljenja džakova s krompirima. Moji roditelji su se mudro pravili da spavaju, ali znam da su bili budni jer sam čuo kako iz njihove sobe dopire neotesani smeh, a kada je motor na automobilu Sagdenovih upalio i eskort napokon zamakao za ugao naše slepe ulice, jasno sam čuo zvuk otvaranja šampanjca i zveckanje čaša. Da ne pominjem glasno: „Živeli“.
Vratio sam se u krevet, ali me je pas lizao i probudio u 9.30, pa sam ga izveo u šetnju pored Pandorine kuće. Volvo njenog tate nije bio na prilaznoj stazi. Mora da su još u gostima kod bogatih rođaka. Usput sam video Berija Kenta koji je šutirao fudbalsku loptu uz zid staračkog doma. Ovaj put je delovao baš praznično raspoložen, pa sam zastao da porazgovaram s njim. Pitao me je šta sam dobio za Božić; rekao sam mu i pitao ga šta je on dobio. Činilo mi se da mu je bilo neprijatno; rekao je: „Nisam ove godine dobio ništa posebno jer nam je ćale ostao bez posla.“ Pitao sam ga šta se desilo, a on je rekao: „Ne znam. Ćale kaže da ga je gospođa Tačer otpustila.“ Pitao sam: „Šta, lično ona?“ Beri je slegnuo ramenima i rekao: „Pa, tako naš ćale misli.“
Beri me je pozvao da svratim kod njega na šolju čaja, pa sam otišao ne bih li pokazao da više nisam kivan na njega što mi je nekada iznuđivao novac. Ispred kuće koju je Kentovima dodelila opština sve je delovalo prilično sumorno (Beri mi je kazao da ovi iz opštine već godinama obećavaju da će popraviti ogradu, vrata i prozore), ali je unutra bilo čarobno. Ukrasne trake od papira prekrivale su skoro sve pukotine po zidovima i na plafonu. Gospodin Kent je negde u gradu našao jednu veliku granu, prefarbao je u svetlucavo belo i stavio je u praznu kantu od farbe. Ova grana je, po mom mišljenju, efikasno zamenila jelku, ali je gospođa Kent tužno rekla: „Ipak, nije baš isto, ne ako je jedini razlog što smo je stavili taj što ne možemo sebi da priuštimo pravu plastičnu jelku.“ Htedoh da kažem da je njihova improvizovana jelka u modernističkom i haj-tek stilu, ali ipak zadržah taj komentar za sebe.
Pitao sam decu Kentovih šta su dobili za Božić i oni su rekli: „Cipele“, tako da sam morao da se pretvaram kako im se divim. Nisam ni imao izbora, jer su mi ih sve vreme gurali pod nos. Gospođa Kent se nasmejala i rekla: „A gospodin Kent i ja smo jedno drugome dali po paklu pljuga!“ Kao što znaš, dragi dnevniče, ja sam protiv pušenja, ali sam razumeo njihovu potrebu za bar nekakvim zadovoljstvom na Božić, pa im nisam održao svoje antipušačko predavanje.
Nisam više hteo da postavljam nikakva pitanja i učtivo sam odbio pitice s mlevenim mesom... s mesta na kom sam sedeo mogao sam da vidim njihov prazan špajz.
Vraćajući se kući i pitao sam se kako li su moji roditelj uspeli da mi kupe pristojne božićne poklone. Na kraju krajeva, i moj otac i gospodin Kent bili su nevine žrtve robotske kulture u kojoj mašine imaju prednost nad ljudima.
To sam saznao kada sam ušao na zadnja vrata naše kuće. Otac je govorio: „Ali, Polin, kako ću, do đavola, da platim sledeći račun Akses kreditne kartice?“ Majka je odgovorila: „Džordž, moraćemo nešto da prodamo. Ma šta da se desi, moramo da zadržimo bar jednu kreditnu karticu, jer je nemoguće živeti od socijalne pomoći i osiguranja!“
Znači, božićno blagostanje moje porodice je obična tanka glazura. Imali smo ga na kredit.
Po podne smo otišli na čaj kod bake povodom drugog dana Božića. Dok je mljackala kolačiće s kremom od jaja žalila se ogorčeno na Božić koji je provela u klubu „Evergrin“. Rekla je: „Znala sam da nije trebalo da odem; onaj odvratni komunista Bert Bekster gadno se napio jer je pojeo čitavu kutiju čokoladnih bombona s likerom i na melodije božićnih pesama pevao neke bezobrazluke!“
Moj otac reče: „Mama, trebalo je da dođeš kod nas. Pa pozvao sam te!“
Baka odvrati: „Pozvao si me samo jednom. U svakom slučaju, Sagdenovi su bili tamo.“ Ova poslednja opaska uvredila je moju majku; ona uvek kritikuje svoju familiju, ali mrzi kada to drugi rade. Čajanka se završila katastrofalno kada sam razbio jedan tanjir sa šarom vrbe koji je baka imala godinama. Ja znam da me baka voli, ali moram da zabeležim da me je ovaj put ubilački pogledala. Rekla je: „Niko nikada neće shvatiti šta mi je taj tanjir značio!“ Ponudio sam se da pokupim parčiće, ali me je odgurnula drškom četke za skupljanje mrvica. Otišao sam u kupatilo da se smirim. Posle dvadeset minuta majka je zakucala na vrata i rekla: „’Ajde, Adrijane, idemo kući. Baka je malopre rekla tvom ocu da je sam kriv što je ostao bez posla.“ Dok sam prolazio kroz dnevnu sobu, između bake i oca je vladao takav muk kao da je među njima prozor s dvostrukim staklima. Dok smo kolima prolazili pored Pandorine kuće, video sam da su ukrasne svetiljke na jelci u njenoj bašti uključene, pa sam zamolio roditelje da me tu ostave. Pandora je u početku bila ushićena što me vidi. Oduševila se poklonom koji sam joj kupio (narukvica od čistog zlata iz „Teska“, 2,49 funti), ali se posle izvesnog vremena malo ohladila i počela da priča o božićnoj zabavi na kojoj je bila. Dosta je pominjala nekog dečaka po imenu Krispin Vortog-Launds. On je očigledno stručnjak u veslanju i za Božić je vozio Pandoru čamcem po jezeru. Dok je veslao, recitovao joj je dela Persija Biša Šelija. Pandora kaže da je na jezeru bila izmaglica. Ućutao sam od besa i ljubomore i zamislio kako guram aristokratsku facu Krispina Vortog-Laundsa pod vodu sve dok ne zaboravi i na Pandoru i na Božić i na Šelija. Otišao sam u krevet u jedan posle ponoći, iznuren od silnih emocija. U stvari, dok sam ležao u mraku, na oči su mi navrle suze; posebno kada sam se setio praznog špajza Kentovih.
