Harmonia caelestis

24.03.07

Razgovor sa Peterom Esterhazijem, uz pomoć njegovog izvanrednog književnog prevodioca Arpada Vicka, tekao je uz stalni osećaj žaljenja što poznato zvučanje mađarskog jezika ne prati i razumevanje.Tako je i dok se čita neki od osam njegovih naslova prevedenih na srpski.

Moglo bi se čak reći da se Esterhazi sagovornicima obraća sličnim tonom kao i svojim čitaocima: duhovito, vrcavo, višeznačno, lako i argumentovano, uz brojne samoironične opaske. I Vicko tvrdi da ne prevodi Esterhazijeve reči i rečenice, već kontekst i kulturu u kojoj se njegovi romani ostvaruju. A Sava Babić, koji je na srpski preveo pet njegovih ključnih knjiga, ovih dana je objavio “Harmoniju i disharmoniju Petera Esterhazija”, koja je veoma obradovala najvećeg živog mađarskog pisca, njegovog prijatelja. Reč je o romansiranoj ispovesti o avanturi prevođenja sa mađarskog na srpski, i o druženju, naravno.

Esterhazi je u Novi Sad stigao kao gost Prolećnog međunarodnog sajma knjiga, a povodom pedesetogodišnjice izdavačke kuće “Forum”. Svi znaju da je evropska književna zvezda i privatno skroman čovek, prvi Esterhazi koji posle osam vekova plemićke loze, u komunističkoj Mađarskoj (1950) nije mogao biti rođen kao plemić. Nakon što ga vide, čuju i ponešto njegovo pročitaju, ljudi uglavnom pomisle da krv nije voda. Objavio je tridesetak knjiga: romana, novela, eseja, dramoleta i novinskih članaka. Sem brojnih poštovalaca i književnih istomišljenika, u Srbiji ima dosta prijatelja. Jedan od njih bio je Danilo Kiš. U Esterhazijevom romanu “Pogled grofice Han-Han”, glavni junak Berlemenj stiže i u Beograd, a pisac kaže “Nalazili smo se u domovini Danila Kiša”.

Čuli smo da je Kišova literatura mnogo uticala na nastanak Esterhazijevog romana-istorije (porodice, Mađarske i Evrope) “Harmonia caelestis”. Uostalom, stilske i tematske sličnosti su očigledne, a obojica su napisala nekoliko knjiga, baveći se opsesivnom temom oca. Kakav je vama bio Danilo Kiš, pitali smo Petera Esterhazija?
- Kako vreme prolazi, sve više raste broj Kišovih prijatelja. Sreli smo se nekoliko puta i moram da kažem da su to zaista bila intenzivna susretanja: kao da smo se oduvek poznavali. Da je bilo više vremena i prostora-bili bi smo zaista dobri prijatelji.

Često me pitaju da li postoji srednjoevropska književnost? Uvek odgovaram: Da, postoji i otelotvorena je u Danilu Kišu. On je u jeziku umeo da izrazi svaku patnju i stradanje. Biti u provinciji, upoznati je do srži, a ne biti provincijalac - to je Danilo Kiš.

Negde sredinom osamdesetih pročitao sam Danilovu novelu “Slavno je za otadžbinu mreti”, a glavni lik je jedan Esterhazi. Tako se rodila ideja da napišem roman “Harmonia caelestis”.Uzeo sam jednostavno početak tog Danilovog teksta i doživeo ga kao sopstveni rukopis. On je to, zaravo, napisao bolje nego ja.

Esterhazi naglašava da je sedamdesetih godina orijentacija prema svetu iz Beograda bila mnogo šira i sveobuhvatnija nego iz Budimpešte, kao što je i diskurs zapadnih šezdesetosmaša bio mnogo prepoznatljiviji ovde, nego u Mađarskoj.

- I književnost koja je tih godina nastajala u Vojvodini-u Subotici i u Novom Sadu, sa autorimaTolnaijem, Vegelom i drugima, smatra se za cvetno razdoblje celokupne mađarske književnosti. NJihovo stvaralaštvo je bilo važnije i vrednije od onog što je nastajalo u Budimpešti. Sada to više nije tako. Naravno, i Vegel i Tolnai sigurno znaju i imaju nešto što danas ne postoji u Budimpešti. Utoliko smo svi zajedno bogatiji.

Pitali smo, veruje li u ujedinjenu Evropu?
- Nemamo drugog izbora- smatra Esterhazi.- Ne želim to da kažem rezignirano, kao što je sada zazvučalo. Ujedinjavanje Evrope se može posmatrati istovremeno sa velikim zanimanjem, ali i sa dozom rezigniranosti. Mnoge stvari ne razumemo, nemamo čak ni razvijen pojmovnik kojim bi smo objasnili kako je moguće da budemo svi zajedno, a da pri tom svako može da bude i sam.

Pruža nam se prilika da uživamo u evropskim bogatstvima koja baš i nisu iz neposrednog okruženja. Na primer, raskoš dela Ota Tolnaija hrani se i iz srpske kulture.Takav odnos treba uspostaviti na nivou cele Evrope.

Kako će se sve to okončati - i na političkom i na kulturnom planu, videćemo. Postoji, na žalost, mnogo nacionalnih isključivosti i sebičnosti u postojećoj evropskoj porodici. Bogate zemlje sada govore o nekakvom “evropskom jezgru”, a ja to prevodim kao podelu na prvorazredne i drugorazredne Evropljane. Videćemo.

Peter Esterhazi je u najboljim godinama za romanopisca, a Janoš Banjai kao ključnu rečenicu njegovog postmodernog opusa, izdvaja baš ovu, obećavajuću:”Sve ću to jednom ponovo još bolje napisati.”

Radmila Lotina

Palinka kod Tolnaija

A živi prijatelji, sa ove strane granice? Zanimalo nas je da li će se ovoga puta videti sa Laslom Vegelom i Otom Tolnaijem.
- Vegel je u Berlinu, a Tolnai je sinoć na Paliću popio mnogo rakije, sa jednim prijateljem koji je baš prispeo iz Budimpešte - poluzagonetno je odgovorio Esterhazi.

Da li ste vi-taj prijatelj, tražili smo potvrdu pretpostavke?
- Čemu kriti? Nadam se da to niste zaključili na osnovu mojih odgovora!


Večernje novosti
23.03.2007.

Prepisao sam Kiša

NOVI SAD - Jedan od najznačajnijih mađarskih i srednjoevropskih pisaca, uz nobelovca Imrea Kertesa, Peter Esterhazi (57) predstavio se prvi put novosadskoj publici drugog dana Međunarodnog prolećnog sajma knjige. Neposredan povod za dolazak potomka slavne porodice Esterhazi u glavni grad Vojvodine je bio objavljavnje prevoda knjige “Osmeh grofice Han-Han”, koji je uradio Arpad Vicko.
Na promociji je, međutim, bilo više govora o najznačajnijem delu mađarskog pisca “Harmonia Celestis” (knjigu je izdao "Prometej" u prevodu Save Babića). Esterhazi je ovaj roman pisao devet i po godina, a glavna tema je preispitivanje uloge svoje porodice u istoriji i revoluciji.
Predstavnik mađarskog postmodernizma je na neobičan način predstavio grandioznu sagu o osam vekova čuvene mađarske grofovske porodice Esterhazi. Zanimljivo je da je Peter Esterhazi prvi predstavnik ove porodice koji je posle osam vekova lišen plemstva, kroz suptilan odnos očeva i sinova - svaki odeljak ove porodične istorijske hronike ispričan je kroz viđenje nekog iz generacija sinova koji svedoči o svom ocu.
- Kada sam pročitao priču Danila Kiša “Slavno je za otadžbinu mreti” u kojoj se govori o predstavnicima porodice Esterhazi došao sam na ideju da napišem roman o porodici - objašnjava Esterhazi. - Kišovu priču sam preuzeo u celini, kao da je moja, sve je ostalo isto samo sam izbacio ime vašeg pisca. Priča je savršeno napisana tako da ništa nisam morao da menjam, jer, jednostavno, nisam imo šta da promenim. Kada sam "završio" taj deo počeo sam da radim na romanu.
Esterhazi je Danila Kiša uveo i u najnoviji roman "Pogled grofice Han-Han", ali i u romanu iz 1991. godine "Čudnovati život jedne ribice" i nekoliko novela.Esterhazi je u Novi Sad i na sajam knjiga došao na poziv izdavačke kuće “Forum”, koja obeležava pola veka od osnivanja, a najsnažniji utisak, pri prvom gostovanju u "Srpskoj Atini", na pisca je ostavio srpski jezik.
- Oduševljen sam srpskim jezikom iako ne razumem ni jednu jedin reč. VoleoA bih da mogu da govorim vašim jezikom, kao i da pročitam prevode svih knjiga - kaže Esterhazi. - Ima neke lepote u tome što nikada neću saznati šta sam sve napisao na raznim jezicima, jer prevodioc daje rečenicama i rečeničnim sklopovima novo značenje blisko duhu jezika na koji prevodi, sve to u originalu ne postoji. Tako mađarski pisac ostaje uskraćen za jedan deo teksta ili čak ne vidi to što čitalac koji dolazi iz drugog okruženja odmah primeti.

MATEMATIKA I PISANjE

PETER Esterhazije rođen je 1950. godine. Posle završenih studija matematike na ELTE univerzitetu u Budimpešti neko vreme bavio se svojom strukom, ali već od 1978. postaje profesionalni pisac. Trenutno živi i radi u Budimpešti, ima suprugu i četvoro dece. Debitovao je romanom "Proizvodni roman" 1979. godine.

D. STOJANOVIĆ

POVELjA NAJBOLjIMA

NA drugom Prolećnom međunarodnom sajmu knjiga u Novom Sadu dodeljena su priznanja: Milan Sikoparija iz Novog Sada dobio je nagradu "Partner godine" za najveći doprinos plasmanu knjiga, a beogradska "Laguna" i novosadski "Prometej" ravnopravno su dobili priznanje "Izdavač godine".

Poslovno udruženje izdavača i knjižara Vojvodine, organizator ove manifestacije svoje priznanje "Uspon godine" za knjigu, odnosno pisca koji je u proteklih 12 meseci napravio najveći prodor dodelilo je Srđanu Valjareviću i njegovom izdavaču "Samizdat B92".

Povelje će svečano biti uručene u ponedeljak, 26.marta na centralnom platou SPC "Vojvodina".

D.Bt.

23.03.07

Novi Sad – Amfiteatar u novosadskom Spensu bio je juče u podne mali da primi sve one koji su hteli da čuju i vide kultnog pisca savremene mađarske književnosti Petera Esterhazija (57), gosta Drugog međunarodnog prolećnog sajma knjiga. Autor koji je do sada objavio tridesetak knjiga od kojih je na srpski jezik prevedeno devet, a među kojima su novele, više drama i nekoliko velikih i obimnih romana, za našu čitalačku i intelektualnu publiku je posebno značajan i zanimljiv. U pitanju je sudbinska okolnost. Otkrivši kroz istraživački i dokumentaristički rad na pripremi svog romana „Harmonia caelestis” (2000) da mu je otac pedesetih godina bio policijski doušnik, Peter Esterhazi piše novu knjigu – „Ispravljeno izdanje” (obe je knjige objavio prošle godine novosadski „Prometej” u prevodu Save Babića). Tako najširoj mađarskoj i svetskoj literarnoj javnosti saopštava sopstvenu, ogoljenu intimnu priču, ali i govori o paralelnom špijunskom životu u socijalističkoj Mađarskoj.

Sve što je pre ovih Esterhazijevih stranica obični čitalac u Mađarskoj i nekadašnjoj istočnoj Evropi samo naslućivao o tome koliko su, i kako to nekada bili organizovani komunistički režimi, kroz njegovo delo je sasvim ogoljeno.

Sa Peterom Esterhazijem, potomkom slavne osmovekovne aristokratske loze Esterhazija, diplomiranim matematičarem koji se od 1976. godine potpuno posvetio spisateljskom radu, autorom koji je nekoliko godina unazad mogući kandidat i za prestižnu Nobelovu nagradu za književnost, a koji je 2004. za svoje delo i etiku dela osvojio Nagradu za mir Frankfurtskog sajma knjiga, razgovarali smo neposredno posle „književnog podneva” u amfiteatru Spensa.

„Harmoniju” je književna kritika okarakterisala kao istorijski roman postmoderne, gde su na 850 stranica ispisani: život jedne od najstarijih evropskih porodica, evropska i deo mađarske istorije, priča o očevima kroz kazivanja „najstarijeg sina”. Da li će istorijski roman preživeti u literaturi?
Pošteno rečeno, ne znam. U književnosti je teško znati šta je moguće i šta će biti moguće. Dođe neki mlad pisac, stvori nešto što je stvarano i pre sto godina, i mi mu verujemo! Ne volim rečenice „da je nešto u savremenoj književnosti prevaziđeno”. Svaka knjiga iznova stvara red aktuelnosti, to je uvek bilo tako...

Kako ste došli na ideju da napišete roman o Esterhazijima?
Tačno vreme datiram sa vremenom u kojem sam čitao Danila Kiša i jednu njegovu kratku novelu u kojoj je junak jedan od Esterhazijevih... Potom sam Kišov tekst citirao kao svoje delo. I tako je to počelo, još osamdesetih... Prema Kišu sam u sebi izgradio jedan poseban odnos. Kako vreme prolazi, raste broj prijatelja Danila Kiša! Mogao bih reći – da je bilo prostora i vremena mogli smo biti dobri prijatelji, a sreli smo se samo dva-tri puta, i svi su ti susreti bili intenzivni, kao da smo se oduvek znali. Meni je Danilo važan i zbog toga da – ako se uopšte postavlja pitanje da li postoji srednjoevropska književnost, onda je odgovor potvrdan jer je ona otelotvorena u njemu. I još je nešto bitno kada govorimo o Kišu i njegovom stvaralaštvu: biti u provinciji i videti provinciju, ali ne biti provincijalan! To je za mene Danilo Kiš!

Kako tumačite činjenicu da ste književnu publiku osvojili svojom ispovednom književnošću?
Sve ovo što sam ispisao o svojoj porodici i njenim korenima je završena stvar, ispisao sam sve što sam imao o tome iznutra, iz sebe... Možda upravo ta intimnost kazivanja je jedan od fenomena mog književničkog uspeha! Radeći na romanu „Harmonija” saznao sam o svom ocu nešto što nijedan trenutak mog života do tada nije spoznao i nije potvrđivao. I, morao sam tu situaciju da opišem, tako je i nastalo „Ispravljeno izdanje”... Tu sam napravio distancu između onoga što saznajem iz dokumenata i što, sa druge strane, osećam. Nisu me nikada zanimale estetske i etičke konotacije tog saznanja. Ali, ove dve moje knjige govore, pre svega, o karakteru književnog stvaranja, o tome da svaka knjiga posle nastanka i publikovanja ima svoj put i nalazi se u različitim realnim okolnostima. A mislim da stvarnost ne može da rani roman.

Janoš Banjai kao paradigmatične rečenice za Vaše delo navodi dve: „Sve ću to jednom još bolje napisati” i „Užasno je teško lagati ako čovek ne zna istinu”. Kako ih danas vidite?
Profesorice, nisam se spremio za danas, sa smehom odgovara Esterhazi, a potom nastavlja ozbiljno:

Prvu rečenicu je napisao Handke, u knjizi koja govori o smrti njegove majke, a ja sam je samo citirao, kao što to radim obično, bez navoda i navođenja izvora... Mene je, inače, nemoguće staviti iza bilo koje rečenice iz mog dela. Jer, rečenice ne kazujem ja, nego moja knjiga. Kada ih napišem, o njima više ne razmišljam. Ja kao romanopisac imam mnogo pragmatičnije stavove. Recimo, druga rečenica, da je užasno teško lagati ako čovek ne zna istinu, zapravo je odlična za početak jednog romana! A to, koliko ona mnogo znači – kada sam je napisao, nisam znao... Baš kao što golmanu pođe za rukom da odbrani penal, tako je i meni pošlo za rukom da smislim takvu rečenicu.

Prvi put boravite u Novom Sadu. Pa, ipak, imate vrlo izgrađeno mišljenje o prekograničnoj mađarskoj književnosti, o kontekstu raznih političkih zbivanja na evropskoj sceni i u našem regionu proteklih decenija...
Sedamdesetih godina orijentacija stvaralaca prema svetu iz Beograda bila je mnogo šira nego iz Budimpešte. Tako je 1968. u Srbiji značila mnogo više i bila mnogo bliža diskursu zapadnih šezdesetosmaša, nego što je to bio slučaj kod nas. I sa stanovišta mađarske književnosti, bilo je to vreme kada je važnije bilo ono što se dešavalo u Subotici i Novom Sadu, nego u Mađarskoj! Mada, i danas je slično: Vegel i Tolnai znaju nešto što mi, u Budimpešti, ne znamo...

Oduševljeni ste razgovorom na srpskom jeziku, a ne razumete ga... Kako vidite sopstvena dela na drugim, tuđim jezicima?
Dok pričate, razmišljam da mi je žao što ne znam srpski i pitam se da li je moguće napisati isto na mađarskom i na srpskom? Nikada neću saznati šta sam sve napisao na raznim jezicima, ali u tome, ipak, ima i neke lepote, jer u prevedenoj knjizi ima života, reči i pojava kojih nema u originalnom izdanju i o kojima mađarski čitalac i ne razmišlja, ili mu oni promaknu... Mnogi značajni slojevi dela u prevodu nestaju, ali se novi rađaju. Sve je to sloboda kojom raspolaže samo inostrani čitalac.

Danica Radović

01.09.06

Mađarski pisac i esejista Peter Esterhazi (1950), danas slovi za jednog od najpoznatijih mađarskih pisaca, naročito u Zapadnoj Evropi. On je prvi Esterhazi koji, poput njegovih predaka, nije rođen kao grof. Poslednjih godina veliku pažnju javnosti u Evropi privlače njegovi romani “Harmonia caelestis” (“Nebeska harmonija”) i “Ispravljeno izdanje”, Ove romane, u prevodu Save Babića, objavio je novosadski “Prometej”. Roman “Harmonia caelestis”, napisan je na oko 900 stranica. U njemu je Esterhazi izneo istoriju svoje porodice i napisao možda najznačajniji mađarski roman druge polovine 20. veka.

Svojevrsni nastavak romana “Harmonia caelestis” je “Ispravljeno izdanje”. Kada je objavljen roman “Harmonia caelestis” pisac je želeo da pogleda šta ima u policijskim dosijeima o njemu, pa onda i o ocu i porodici. Dobio je četiri fascikle s očevim rukopisom, a potom je sledilo i bolno saznanje da je njegov otac, poslednji grof Esterhazi, bio doušnik režima. Pisac iščitava očeve izveštaje, pokušava da protumači oca i vreme i tako nastaje delo puno moralnih dilema i univerzalne ljudske vrednosti, jer otkriva tajni paralelan život zasnovan na doušništvu. Po objavljivanju “Ispravljenog izdanja” (2002) u Mađarskoj su za Petera Esterhazija govorili da je najlošiji sin i da je okaljao naciju, ali je književna kritika utvrdila istinsku vrednost njegove knjige.

Peter Esterhazi je 2004. godine dobio Mirovnu nagradu nemačkih izdavača i knjižara. Pored pomenutih romana on je napisao knjige “Proizvodni roman”, “Uvod u lepu književnost”, “Pomoćni glagoli srca”, “Dvanaest labudova”, “Pogled grofice Han-Han”. Kod nas su prevedena njegova dela: “Mala mađarska pornografija”, “Knjiga o Hrabalu”, “Jedna žena” i obiman izbor iz esejističkih knjiga pod naslovom “Ribica, labud, slon, nosorog”.

Ovaj intervju sa Peterom Esterhazijem preveo je Ivan Ivanji, naš poznati pisac i prevodilac sa nemačkog i mađarskog jezika.

“Harmonia caelestis”, roman o porodici Esterhazi pisali ste skoro čitavu deceniju. Mada je reč o mozaiku događaja jedne porodice, ovaj roman se može čitati i kao svojevrsna istorija mađarskog društva. Koliko sam u pravu?

- Vi govorite srpski (ili bosanski? Eto, još nismo ni počeli, a već sam vas uvredio), to se prevodi na nemački, ja pokušavam da pitanja razumem na mađarskom, odgovaram na nemačkom, što ćete vi opet prevesti natrag na svoj maternji jezik: nadam se da se razumemo. Ali tako mi danas pod senkom Vavilona razgovaramo u Evropi i na celom svetu. Ja u romanu opisujem jednu veliku, staru, aristokratsku porodicu. Wena istorija je po svojoj prirodi istorija jedne zemlje ili jednog dela Evrope. Ali to je roman, odnos prema stvarnosti nije pošto-poto seriozan, uvek se takođe radi i o igri. Ja ne opisujem svoju porodicu, nego jednu porodicu koja upravo nastaje njenim opisivanjem u romanu. U svakom slučaju, ovde se priča istorija ili prosto samo jedna priča o Mađarskoj posle 1945. godine.

“Harmonia caelestis” je zapravo zbirka religioznih kompozicija vašeg pretka, objavljena u Beču 1711. godine. O kakvoj je zbirci reč i zašto ste pozajmili naslov?

- To jeste neka vrsta barokne muzike, ima je i na CD-u, religiozne pesme, ali takođe i muzika za igru. Rekao bih da je drugorazredna, ali lepa. Naslov sam prosto uzeo, jer je lep. Zar nije? Smatram da mi je porodica pomogla. Kao nekakvo nasleđe. Ja sam nasledio taj naslov.

Nemoguće je ne prepoznati uticaj i Danila Kiša u ovom romanu. Kiš u “Enciklopediji mrtvih” ima priču “Slavno je za otadžbinu mreti”, i u njoj mladi Esterhazi iščekuje smrt.

Tu priču ste vi ponovili u 24. poglavlju “Harmonia caelestis”. Kako protumačiti ovu spregu? Da li su vam poznate okolnosti pod kojima je nastala Kišova priča? I zašto ista priča u romanu “Hramonia caelestis”?

- Raduje me što ste sagledali uticaj Danila Kiša na moj rad. Ja sam odavno poznavao tu njegovu malu priču, već prilikom prvog čitanja imao sam osećanje da je to moja priča, hoću da kažem – moja, ali nikada ne bih mogao da je napišem. Odmah sam znao i zašto. Zato što u njoj postoji reč “Esterhazi” i time za mene sve postaje isuviše komplikovano. Ja sam tada Danilu Kišu, koga lično još nisam ni poznavao, napisao pismo zahvalnosti i da takoreći primam tu priču, da hoću da je inkorporiram... Dakle, toj priči je svakako mesto u knjizi. Smatram je polaznom tačkom za “Harmonia caelestis”. Sa blagim preterivanjem moglo bi se reći: iz te Kišove priče izrastao je moj roman. Ja moram za mnogo toga da zahvalim Danilu Kišu.

Asocijacije na Danila Kiša javljaju se i u 109. poglavlju ovog romana, u pasusu o majci koja na singerici šije Davidove zvezde. Otkud ova asocijacija?

- I to je citat iz jednog intervjua s njim, možda njegovog poslednjeg. Ja sam u njemu naišao na srodnika, veoma snažno literarno i formalno razmišljanje, koje je, međutim, takođe povezano sa brutalnošću ovoga sveta. Možda baš to dvoje treba videti zajedno: intelektualnost i grubost istorije. To je i moje shvatanje. To je za mene srednja Evropa.

Posle objavljivanja “Harmonie caelestis” došli ste do policijskog dosijea vašeg oca iz koga ste saznali da je bio doušnik Kadarevog režima. Kako je odjeknula ova istina među porodicom i u javnosti?

- I to je jedna takva gruba priča. Teoretski, takva jedna knjiga može da pomogne društvu, ona, naime, priča jednu tešku priču i zbog toga ne mora svako živ da ispriča svoju sopstvenu priču ili može da se zadovolji time da je ispriča samo sebi. Današnje mađarsko društvo nije veoma snažno, ne želi da čuje svoju sopstvenu priču, nego samo priče drugih. Knjiga je svakako pročitana, ali nije izazvala nikakvu veću društvenu debatu. Odmah zatim su usledili politički skandali baš te vrste o doušničkoj delatnosti nekih slavnih ljudi, umetnika, političara, pa je to bivalo sve bučnije. Ličnije ne bih želeo o tome da kažem ništa više.

“Ispravljeno izdanje”, nastavak “Harmonia caelestis”, govori i o drugom licu komunizma, propasti aristokratije i prikazuje otiske koje u čoveku ostavlja novi svet. Kako ste vi protumačili ovo vreme i ulogu vašeg oca u njemu?

- Knjiga priča priču jednog čoveka koga je slomila velika priča (istorija). Znači da je čovek fragilan. A priča nešto i o licu diktature. Mi sve do danas malo znamo o toj diktaturi koja je bila naš život i to zbog toga što ne želimo mnogo da saznamo. Sve to ide veoma sporo i nasleđe diktature je teže nego što se mislilo.

U “Ispravljenom izdanju” navodite mađarsko shvatanje istorije po kome počev od kralja Matije (Maćaša) sve tone, ide nizbrdo, te da su Mađari žrtve. Sličnih interpretacija ima i kod drugih naroda. Zašto je ta vrsta samosažaljenja prihvatljiva za mnoge narode?

- Samosažaljenje je veliko i ja bih rekao prirodno iskušenje, posmatrati sebe kao žrtvu, što znači kao nevinašce. To ima veliku tradiciju u istočnoj Evropi, to ima veze sa shvatanjem istorije. Istorija, naime, bajagi, nije nešto, što zavisi od nas samih, u čemu učestvujemo, znači, snosimo odgovornost, nego je kao neka oluja koja veje iznad nas, samo su dobri Bog ili zli komunisti krivi. To je nešto što smo poneli sa sobom iz diktature. A sada se čini da nemamo dovoljno snage upravo za našu sopstvenu priču i istoriju.

Koliko se mađarsko društvo promenilo u poslednjoj deceniji? Komunizam je zamenio tranzicijski period i novi oblik društva. Da li su i u demokratiji moguće potkazivačke aktivnosti? I od kakvog su značaja?

- To teoretski nije moguće. Ko bi za koga bio doušnik? A ja mislim da nije moguće ni praktično. To je pojava u diktaturama. Naravno da i nadalje postoje priče kao o Yemsu Bondu, ali to je nešto drugo. Jedna zemlja se menja sporo, iako se menja sve oko nje. To je kao u svakoj zemlji istočne Evrope, moramo da naučimo da živimo, jer smo do sada samo znali kako da ostanemo živi. To je velika i mučna razlika.

Vi ste matematičar po obrazovanju. Iz okrilja matematike izašli su veliki svetski pisci poput Ernesta Sabata, Luisa Kerola, Bertranda Rasela, Gižerma Martineza. Da li vam je i kako matematika pomogla u književnom radu?

- Direktno možda i nije ili bi to teško bilo izmeriti. Međutim, ja zbog toga valjda ipak pišem pomalo drugačije rečenice i zahvaljujući tim studijama i mislim pomalo drugačije. Do izvesnog, ali ne naročito visokog nivoa, ja vidim lepotu matematike. To je već prilično mnogo. Ali ja nikada nisam imao stvaralački odnos prema matematici.

Književna nagrada “Most Berlin” je ovog proleća pripala Davidu Albahariju za roman

“Mamac” i njegovim prevodiocima Mirjani i Klausu Vitmanu. Zbog čega ste vi pokrovitelj i koja je svrha ove nagrade?

- Ja mislim da sam postao pokrovitelj (a ne znam tačno čak ni šta je to), jer Ginter Gras to više nije hteo da bude. To je lepa nagrada, čisto književna nagrada, a sa namerom da pažnja prema onoj “drugoj” Evropi ostane budna, ili, ja bih to radije formulisao ovako, da bi autori uživali u većoj pažnji, a to znači i njihove knjige. Pa onda i prevodioci, jer oni su prvi koje obično zaboravljamo. Mene je veoma radovalo što je moj debi bio upravo sa Davidom Albaharijem, koga sam poznavao i cenio kao njegov čitalac. Ja sam pre svega čitalac, a tek zatim pokrovitelj ili bilo šta drugo.

Vujica Ognjenović

07.10.06 Politika

Kada smo pre desetak godina, pisali o Beli Hamvašu i nedavno o Šandoru Maraiu, strepeli smo da bi se odnekud mogao pojaviti i treći zglob na vratima stradanja, jer se tek u trougao može upisati krvavi krug besčašća, represije i poniženja. I evo ga, ovih dana je na srpskom, u prevodu Save Babića, u izdanju novosadskog „Prometeja”, izronio vredan a zastrašujući, treći zglob.
Ugledni mađarski pisac Peter Esterhazi, poduhvatio se rizičnog i za ovo vreme skoro nerazumnog poduhvata da na 850 stranica prikaže život svoje, jedne od najstarijih evropskih porodica. Devet godina je nastajala ta kapitalna hronika Estrehazijevih.

Svestan obilja te vrste knjiga, Peter Esterhazi, primenjuje originalan postupak. Gradi dinamičan mozaik od 371 pasusa, gde je svaki minijaturna priča za sebe. Naravno, neki pasusi se ulivaju u naredne, reminiscentno se vraćaju na neke pređašnje, ali je cela struktura prvog dela knjige (400 strana) pisana tom metodom.

Posvećeno ocu

Celi prvi deo knjige posvećen je ocu, ocu kroz vekove jer otac nasleđuje grofovsku titulu, imanje, moć, posede, ime. Majke dolaze iz raznih sredina.Sa dubokom lucidnošću analizira žensku prirodu, ali su zapravo svih 800 strana posvećeni ocu.

Građenje knjige kroz pasuse, pruža čitaocu uzbudljivo kretanje kroz prebogatu istoriju jedne porodice i time se uklanja zamor isčitavanja tako obilnog dela. Štiteći se od patetike i zavidne istorije svoje porodice, pisac uvodi lekovitu ironiju, sarkazam i često bolnu iskrenost.

Ne mali broj pasusa izveden je do najvišeg proznog majstorstva, ali je ovaj postupak ostavio piscu određenu ležernost spašavajući ga od visokih zahteva unutrašnje strukture knjige. Treba reći da bi ovo delo bilo prijemčljivije da je pisac imao snage za saživanje, a olakšalo bi recepciju da je objavljeno u dva toma.

Iako se čuva da Esterhazije kroz vekove imenuje uporno govoreći „moj otac”, gradeći, uz oporu ironiju i sarkazam, apoteozu Ocu, srednjeevropski čitalac, najčešće pogađa o kome pisac govori. Ovu obimnu knjigu mnogo lakše će primiti i zavoleti čitaoci iz zemalja bivše Austrougarske monarhije, jer će pronalaziti i sebe i svoje očeve i svoje daleke pretke.

Drugi deo je romaneskna struktura, bolan prikaz jedne stare porodice koja svoj pad, definitivni gubitak poseda, blaga, dostojanstva, titula, sve do najogoljenije egzistencije gubi posleratnim dolaskom komunista na vlast. Komunistička vlast oduzima sve do samog izbacivanja na ulicu i progonstva u duboku provincijsku zabit. Poslednji grof Esterhazija (autorov otac), prisiljen je da radi najteže fizičke poslove, godinama, a po sredi je redak intelektualac, doktor nauka, znalac mnogih jezika.

Treba reći da ovaj drugi deo, uz izuzetne pasaže potresnih prizora i stanja, gubi na snazi. Veliki deo autorovog detinjsta, odrastanja, porodičnih trauma zbog gubitka svega, pomalo liči na već ostvarene knjige o stradanju pod komunističkim terora.

U tajnoj policiji

Pisac izuzetnog renomea, posle devet godina završava svoje kapitalno delo. Oseća, kako sam piše, ogromno olakšanje posle devet godina mukotrpnog rada. Oseća, svestan vremena u kome živi, i zebnju oko prijema ovako obimnog dela. Raduje se jer knjiga nailazi na dobar prijem. Planira da nestane u nekoj morskoj nedođiji posle prolaska kroz vekove svojih Esterhazija, sebe samoga, svoje porodice, tradicija i njihovih zatomljenja. Ali!

Koristeći, kako sam kaže, skoro iz obesti, skoro kao šalu, pravo da u konačno slobodnoj Mađarskoj zaviri u tajne policijske dosijee, odlazi u policiju da pogleda u lice ljudskom padu i besčašću, u krvavu spregu komunističke vlasti i građana koji decenijama znaju ponajviše, ili samo, za strah. I?

U mučnoj zgradi tajne policije, za razliku od očekivane kafkijanske atmosfere, pitajući se šta uopšte tu radi, spreman na otvoreni otpor ljudi iz zgrade, nailazi na blagi prijem, na ljude koji samo što ga ne teše, koji pokazuju neko, njemu još nepoznato razumevanje. Zašto. Uz osećanje jeze dok čeka da mu donesu prvu tajnu fasciklu, takav prijem ga potpuno izbacuje iz bilo kakve ravnoteže.

I sada se, kada smo đavola dobro povukli za rep, otvaraju vrata pakla, stvarnog pakla, ne simboličnog, stvarnog. Otvara fasciklu i u šoku, gubitku svakog identiteta, panici i bolu do gubljenja svesti, prepoznaje očev rukopis! Rukopis njegovog Oca, onoga oca, onoga poštovanog oca, poslednjeg grofa u vekovnom nizu Esterhazija. Njegov otac, roditelj, bio je, ni manje ni više nego policijski doušnik!

I dok mu se sav život survava, priseća se da je zapisao u drugom delu „Harmonije”, da negde 1956 (njemu je tada šest godina), oca nema danima, da je majka očajna, da dolaze po njega i vode ga u policiju da nešto potpiše umesto oca koji to odbija, da ga nalazi u ćeliji jedva živog, da su ga žestoko tukli, odbijali bubrege i pretili ko zna čime. Kadarov komunistički narodni režim stavio je usijanu krunu na glavu poslednjeg grofa Esterhazija prisilivši ga da baš On, ni manje ni više, bude doušnik, tajni agent, tajne komunističke policije.

Da pobegne od svega toga? Ne može. Da isčita sve i ćuti do kraja života? Ne može. Da pobriše sav smisao svoga postojanja? Ni to ne može. Odlučuje se za nečuveno. Odlučuje da onim 800 strana dopiše knjigu koju će nazvati „Ispravljeno izdanje” i u kojoj će Sve reći, ispisati, preneti delove tajnih izveštaja, raskrinkati oca doušnika, ne prestajući da voli oca roditelja, oglasiti svima, svoj i svačiji jad koji je decenijama ubijao ne jednu naciju.

Obadve knjige su pred nama. Odlučio sam se na najteže, da ih čitam paralelno, skoro istovremeno. Gest „Ispravljenog izdanja”, ta bezpogovorna odgovornost pred ljudskom časnošću, naprosto je jedinstvena u evropskoj književnosti. Peter Esterhazi, ispisujući i objavljujući „Isparavljeno izdanje”, izrasta u korifeja jedne nove dimenzije ljudske svesti i poimanja, vraćajući dostojanstvo pisca, slobodnog čoveka do neslućenih dimenzija.

Već odavno srođeni sa ljudskim paklom, završimo ovaj tekst autorovom rečenicom iz dela: „Moj otac je u XVIII veku ubio religiju, u XIX Boga, u XX čoveka. Tišina je već odavno vladala, samo je u duši ljudi kloparao svet”.

Ratko ADAMOVIĆ