Pomoćni glagoli srca

05.07.12

Vreme, 05.07.2012.


Intervju - Peter Esterhazi, pisac

Tajno lice knjige

Sonja Ćirić

"Hajne je rekao: loši pisci pišu to što im se kaže; mi, dobri pisci, pišemo ono što znamo, a Gete piše šta hoće. Ja nisam Gete i zato pišem ono što znam."

Prvi gost prvog Beogradskog festivala evropske književnosti bio je ugledni mađarski pisac Peter Esterhazi. Našim čitaocima je dostupan zahvaljujući romanu Pomoćni glagoli srca (prevod Arpad Vicko) nedavno objavljenom u Arhipelagu, i nešto ranije objavljenim knjigama u prevodu Save Babića Harmonia caelestis, Ispravljeno izdanje (Prometej), Knjiga o Hrabalu (Dereta), Ribica, labud, slon, nosorog... (Stylos art) i Jedan događaj (Prosveta), pisan s Imreom Kertesom, kao i naslovima Pogled grofice Han-Han (Vega Media) i Jedna žena (Stubovi kulture) u prevodu Arpada Vicka.

Peter je prvi Esterhazi bez grofovske titule. Osmovekovnu porodičnu istoriju Esterhazija opisao je u romanu Harmonia caelestis (2000). Komunistička Mađarska je njegovim roditeljima konfiskovala celokupnu imovinu, i deportovala ih u unutrašnjost zemlje. U izgnanstvu su proveli pet godina, gde je njegov otac, inače doktor prava, okopavao kukuruz na državnom imanju. Nekoliko decenija kasnije Peter Esterhazi je iz policijskog dosijea saznao da mu je otac po povratku u Budimpeštu postao agent mađarske komunističke policije. Taj nov podatak o istoriji Esterhazija opisao je u romanu Ispravljeno izdanje (2002). O majci, nakon i zbog njene smrti, 1985. napisao je kod upravo objavljeni roman Pomoćni glagoli srca.

Peter Esterhazi za sebe kaže da je pisac sa diplomom matematičara. U mladosti je igrao fudbal na poziciji desnog halfa. Nije dao nijedan gol. Živi u Budimpešti, oženjen je Gitom kojoj prvoj pokaže ono što napiše. Imaju četvoro dece.

"VREME": Poslednja rečenica knjige Pomoćni glagoli srca glasi: "Sve ću to još jednom tačnije napisati." Šta to znači, da ovaj svoj roman smatrate nepreciznim?

PETER ESTERHAZI: Mislim da je ta rečenica jedina prava rečenica svakog romana. Prirodno je da čovek teži da svaku svoju napisanu knjigu napiše još bolje, još tačnije. Dvadeset pet godina nakon romana Pomoćni glagoli srca napisao sam roman Ništa od umetnosti, i njega smatram svojim najtačnije napisanim romanom. U njemu sam objasnio da nije istina da je moja majka umrla zato što znam da se u poslednje vreme šeta po mojoj sobi. Znate, ja sam čuo da je u književnosti sve moguće, pa zašto onda ja ne bih smeo da napišem da mi je majka živa iako nije. Uostalom, ona bi sad imala 90 godina.

"Kad pišem, pišem neizbežno o prošlosti" napisali ste u predgovoru Pomoćnih glagola srca. Da li to znači da vam savremenost nije dovoljno inspirativna?

Smatra se da je književnost spor žanr, a i neophodna vam je distanca za pisanje, zato su možda retki romani o sadašnjosti. Ja ne mislim da je novost neka posebna vrednost, pa se izgleda zato i ne trudim da pišem o novim događajima. Hajne je rekao: loši pisci pišu to što im se kaže, mi, dobri pisci, pišemo ono što znamo, a Gete je taj koji piše šta hoće. Ja nisam Gete i zato pišem ono što znam. I, iz toga se onda rodi nešto novo: pojavi se nešto što bih želeo da napišem, ali se ne uklapa ni u jednu postojeću formu, pa zato ja izmislim novu, formu u kojoj je moja priča moguća. Forma je postala bitna u XX veku. Da nije, ne bismo toliko diskutovali o njoj. Tolstoj i Balzak nisu bili opterećeni formom.

Novost prošlog veka je i postmodernizam. Po književnim teoretičarima, vi ste predstavnik tog pravca...

Ali bez obzira na to ja ne znam šta tačno znači postmodernizam. Međutim, s obzirom na to da nijedan postmodernistički pisac neće za sebe reći da je postmodernista, tako da kad ja kažem da nisam postmodernista - to ništa ne znači. Upotreba citata je rezultat činjenice da sve rečenice, bez obzira na poreklo, imaju isti status. Jedna Danteova rečenica ima isti status u nekom kontekstu kao i rečenica koju čujete u razgovoru prolaznika na ulici. Ja naglašavam poreklo citata baš zato što se sada, naročito na internetu, citati uklapaju u osnovni tekst i ne možete da prepoznate odakle potiču.

Kako biste definisali odrednicu "srednjoevropska književnost"?

Kao nešto što je izuzetno blizu srednjoevropskoj istoriji. Istorija veoma snažno utiče na svakodnevnicu ovog dela Evrope. Svako ima barem jednog poznanika kome je istorija promenila život. Tako nešto ne postoji u Parizu, Rimu ili Cirihu. Mislim da je vaš Danilo Kiš najbolji primer srednjoevropskog pisca: u njegovoj umetnosti je izrazito jak spoj istorije i forme. Znači to nisu ni Milan Kundera, ni Česlav Miloš, ni Đerđ Konrad, već je to Danilo Kiš. I ne govorim vam ovako zato što sam sad u Srbiji.

Podnaslov nekoliko vaših knjiga glasi "Uvod u lepu književnost". Tako isto glasi i naslov jednog od vaših romana. Zašto - uvod, zašto ne samo - lepa književnost?

I najvažnija knjiga tokom mojih studija matematike je bila - uvod. Zvala se Uvod u geometriju, a bila je o geometriji. Razumete?

Deset godina ste pisali jednu knjigu, roman Harmonia caelestis. Istina, u međuvremenu ste objavili i nekoliko drugih romana, ali, ipak, dali ste deset svojih godina toj jednoj jedinoj knjizi.

Raditi istu knjigu toliko dugo je vrlo dobar osećaj, a i vrlo loš. Dobar je osećaj kada čovek ujutro ustane i zna šta treba i može da radi tog dana, ali se istovremeno oseća užasno što mora opet da radi ono isto što je radio i juče. Potrebna je velika snaga za tako nešto. Između ostalog i zato što je taj posao deprimirajući. Zašto, pa zato što vas pritiska saznanje da u svakom trenutku možete da pokvarite sve to što ste do tada uradili. A to nije nimalo prijatno. Zamislite kako biste se osećali da u jednom momentu pokvarite sve što ste radili prethodnih devet godina? Nisam ja unapred znao da ću toliko dugo pisati tu knjigu, znao sam samo da ću raditi dok ne završim. I ta vrsta slobode, mogućnost da sebi date vremena koliko vam treba, a ne koliko vam ga odredi izdavač to, je fantastičan osećaj.

Opisali ste u svojim romanima i život oca i život majke. Da li ste vodili računa kako ćete ih predstaviti? Da li bi se njima dopale te vaše knjige?

Nisam ja napisao roman od hiljadu stranica o ocu da bih rešio neki komplikovani detalj s njim. O odnosu između mene i mog oca mogao bih eventualno da napišem kratku priču na četiri stranice. I život moje porodice i onih koje poznajem tretiram kao materijal, kao izvor za pisanje. I nikako drugačije. Znam da to ne zvuči simpatično, jedan gospodin čovek to ne radi, ali ja nisam gospodin, ja sam pisac. Moje knjige se mom ocu nisu dopadale, ali za to je on sam kriv. On je bio jedan od čitalaca koji ne vole moje knjige. A Pomoćne glagole srca bih rado pokazao majci. Knjiga joj se, mislim, ne bi dopala, ali bi joj se dopao njen uspeh. I verovatno bi bila vrlo zadovoljna što novinare u Beogradu veoma interesuje njen sin. Zato književnu nagradu vredi dobiti - da bi joj se mama obradovala.

Vaše knjige su prevedene na mnoge jezike, i rado su čitane. Tome su, složićete se, doprineli i prevodioci.

Veliko uzbuđenje izazove u meni svako objavljivanje moje knjige na nekom stranom jeziku. Čovek nikada ne može da zna šta njegova knjiga stranom čitaocu može da znači. Evo, ovde na naslovnoj strani knjige Pomoćni glagoli srca piše moje, i to je logično zato što ovo jeste moj roman, ali u njemu nije ni jedna rečenica koju sam ja napisao! Sve ih je napisao Arpad Vicko! Kad napišem rečenicu na mađarskom jeziku, tačno znam kakav je njen položaj u odnosu na neku baroknu mađarsku rečenicu ili na rečenicu Đerđa Konrada. Ali ne znam kakav je položaj i jedne moje rečenice prevedene na srpski u odnosu na rečenicu Danila Kiša! Tako se nađem iznenada u nekoj velikoj tuđinštini. Kad se piše o prevođenju, najčešće se raspravlja šta se sve gubi tokom prevoda. I, budući da je meni izuzetno važan jezik, da mi je jezik važan efekat i sredstvo u pisanju, ja se slažem da je mnogo toga iz mojih knjiga neprevodivo. Ali, postoji i druga strana medalje: prevedena knjiga ima jedno lice koje mađarski čitalac ne vidi, koje vidi samo strani čitalac. Zato, srpsko izdanje daje mojoj knjizi novo lice. Ja ne znam kakvo je to lice, ali znam da ono postoji. Zato, da bismo zaista razumeli jednu knjigu, trebalo bi je prevesti na sve jezike sveta - tek bi sva ta lica zajedno dala pravo lice te knjige. To znači da je pravo lice knjige tajno lice.

Da li se osećate kao grof?

Kad sam se ja rodio, 1950. godine, titule su bile ukinute. Meni je otac bio grof, i njegov otac je bio grof, i otac njegovog oca je bio grof... A ja? Ja sam samo jedan običan republikanac. I pisac.



Dnevnik, 29.06.2012


Duhovite igre za odrasle

Kao gost Prvog evropskog festivala književnosti u Beogradu, koji se završava danas, Peter Esterhazi je jedno veče posvetio Novosađanima. U Kulturnom centru Novog Sada jednog od vodećih savremenih evropskih pisaca predstavili su domaćini, njegov prevodilac na srpski Arpad Vicko i Vladislava Petković Gordić. Ono što je Esterhazi govorio o sebi, publici se najviše svidelo, jer im je pružena prilika da se iskreno smeju pripovedanju ovog šarmera bez premca.
Zbog toga nam se učinilo da je gost neadekvatno predstavljen kao prvi u porodici Esterhazi koji nije rođen kao plemić. Istini za volju, Mađari tih godina nisu baš priznavali plemićke titule, ali se Peter Esterhazi (Budimpešta, 1950.) veoma brzo izborio za plemstvo duha, što nije nasledna titula.
Romansijer, esejista i pripovedač, napisao je preko dvadeset knjiga, koje su prevedene na mnoge jezike. Neki njegovi čitaoci znaju, a mnogi ne znaju, da je porodica Esterhazi stolećima uticala na tokove mađarske i evropske istorije. I da su mnoge njegove knjige- alternativna slika te prošlosti i te porodice.
Tako je i Esterhazijev roman „Pomoćni glagoli srca“ („Arhipelag“, 2012), najnoviji prevod na srpski, alternativna istorija života njegove majke. Kao što su romani „Harmonia caelestis“ i „Ispravljena verzija“( na srpskom ih je objavio novosadski „Prometej“) posvećeni neverovatnoj sudbini njegovog oca, rođenog kao plemić, koji je stigao da bude policijski doušnik i nadničar na nekom provincijskom poljoprivrednom dobru. Između ta dva romana, njegov sin Peter saznao je iz policijskih dosijea za nečasnu očevu službu. Ali autor nikada neće priznati da je pisao autobiografske priče, jer je njegova literatura neverovatna mešavina stvarnosti i fikcije.

-Roman „Pomoćni glagoli srca“ počeo sam da pišem i pre nego što sam postao pisac, objasnio je Esterhazi. Započela ga je zapravo moja majka, koja je živela robovskim životom istočnoevropskih žena sredinom 20. veka i mala je četiri sina. Svakog jutra za doručkom pričala nam je svoje uzbudljive snove, koji su nama bili dosadni, a ja sam joj predložio da ih zapisuje, pa da posle to zajedno objavimo kao knjigu. Posle njene smrti to sam i učinio, obilato koristeći njena snoviđenja, a mami bi sigurno bilo drago da zna kako je pomogla moju književnu karijeru. Ovo je prva moja knjiga koja je prevedena sa mađarskog.
Negde sam pročitao da je književnost svemoguća i svemoćna, a to mi se svidelo, jer sam na neki način kroz ovaj roman oživeo svoju majku.Samo zbog toga je vredelo biti pisac, zaključio je Esterhazi.
Roman „Pomoći glagoli srca“ Peter Esterhazi završava rečenicom „ Sve ću to još jednom i tačnije napisati“ i objašnjava da bi tako trebalo da glasi virtuelni kraj svake knjige, jer se uvek može pisati bolje i više. Zvuči obećavajuće.

Radmila Lotina

O matematici i fudbalu

-U školi sam bio štreber, sve sam znao odlično, a drugovi su mi to opraštali, jer sam bio najbolji fudbaler, ispričao je Peter Esterhazi. U ranoj mladosti samo sam čitao i igrao fudbal; ta igra me je spasla od samoće. Kasnije sam diplomirao matematiku, ali nikada nisam postao matematičar. U toj nauci najviše me privlačila mogućnost stalnog poigravanja. Ipak, u fudbalu sam naučio šta znače lepota, ozbiljnost i dostojanstvo igre, a to iskustvo primenjujem i u pisanju.

Oni ljudi koji misle da se igraju samo deca- nisu u pravu.
Od 1978. godine sam profesionalni pisac, a moja supruga voli da kaže kako bih, da nje nije bilo, ostao samo prosečan matematičar. A što se fudbala tiče, od mene je bio bolji moj mlađi brat, mađarski reprezentativac u tom sportu. Kad on daje intervjue, onda kaže kako sam ja bio inteligentan fudbaler, a ja obavezno isričam kako je on imao lep osećaj za jezik.

Politika, 27.06.2012INTERVJU: PETER ESTERHAZI, pisacNajlepši je čitalac koji plačeU mojim knjigama visoko i nisko, tragično i komično su u vrlo bliskim odnosima

Prvi Beogradski festival evropske književnosti, u organizaciji izdavačke kuće „Arhipelag”, koji se održava u Domu omladine do 29. juna, otvorio je slavni mađarski pisac Peter Esterhazi (1950). Esterhazi potiče iz jedne od najslavnijih mađarskih aristokratskih porodica, koja je vekovima davala grofove, kardinale i biskupe, čiju je osam vekova dugu tradiciju opisao u romanu „Harmonia Caelestis” (2000). Odmah po završetku rada na ovoj knjizi, Esterhazi je iz policijskih dosijea saznao da je njegov otac bio doušnik režima i na osnovu toga napisao je roman „Ispravljeno izdanje” (2002), u kojem je zaključio „da voli oca, ali da ne voli špijuna”. Obe knjige kod nas je objavio „Prometej”. „Arhipelag” je štampao i njegovu knjigu „Pomoćni glagoli srca”, u prevodu Arpada Vicka, u kojoj Esterhazi progovara o majčinoj smrti i drugim stvarima koje se inače prećutkuju.

Koliko vam je poznato ime Esterhazi u životu pomoglo ili odmoglo?

Moja porodica je poznata istorijska porodica u Mađarskoj, bila je bogata i moćna. Ali, kada sam se ja rodio, nije imala nikakvu moć niti bogatstvo. Meni je kao piscu, pripadništvo takvoj porodici značilo to što sam imao specijalni i neposredniji odnos prema istoriji, jedan lični odnos prema vremenu. Postoji i konkretna, moja bliža, velika porodica: nas je bilo četvoro braće. I moja sadašnja porodica je velika, jer i ja imam četvoro dece. Uopšte, porodicu kao formu življenja veoma volim. To nije samo po sebi razumljivo, zbog toga što zajedništvo kao takvo nije uvek dobra stvar. Sve grozote mogu se takođe dešavati i u okviru porodice.

Otac i majka specifične su figure u Vašem stvaralaštvu, koje se na neki način umnožavaju i šire na jednu opšteljudsku dimenziju, univerzalnu, čak i božju?

To je baš to. Zbog toga na moguće pitanje da li je moje delo autobiografsko ili nije, mogu samo da sležem ramenima. Sve što se napiše je autobiografskog karaktera. Da ne govorim o tome da se moje knjige neprestano poigravaju sa tim šta je stvarnost, a šta je fikcija. Ako se setimo Geteove izreke „Stvarnost ili poezija”, onda u kontekstu moje književnosti uopšte ne vredi praviti razliku između stvarnosti i fikcije.

Kao u postupku karnevalizacije, izjednačavate tragično i komično, igrate se građom i događajima, uvek ih prikazujući u najmanju ruku ambivalentno?

Naše je svakodnevno iskustvo da je tragično uvek blizu komičnog i ta se stanja tako brzo smenjuju da uopšte nismo u stanju da ih pratimo. U mojim knjigama visoko i nisko, tragično i komično su u vrlo bliskim odnosima. Ima čitalaca kojima to smeta, plaču, a već vide da treba da se smeju. Jer je najlepša ipak slika jednog čitaoca koji plače.

Posle obimne „Harmonije celestis”, u „Ispravljenom izdanju” vidi se vaša ljudska drama posle bolnog saznanja?

Imam jedan roman koji počinje rečima: „Ne nalazimo reči”, i onda ipak sledi šest stotina stranica. Moje tekstove ne organizuje radnja, već jezik. „Ispravljeno izdanje”, pak, govori o tome da nije sve u rečima, da postoji jedna stvarnost mnogo jača od svega. Dugo sam mislio da su reči jače od stvarnosti, i ova knjiga me je razuverila, šamarom mi je pokazala da to nije tačno. Ja zapravo nisam bio primoran da mislim o sebi posle „Ispravljenog izdanja”, već posle „Harmonije”. „Harmonija celestis” je kao jedna uobličena bašta. Posle toga javilo se pitanje: Kakve još bašte postoje?

Pisali ste o životu u jednom poniženom društvu, o opasnostima komunizma. Koji su sve bili vaši mehanizmi odbrane protiv toga?

Moje knjige bile su zapravo pokušaj ismejavanja diktature. Moje stanovište je jezičko-kritičko, i moj otpor proističe iz toga. Oni spisateljski stavovi koji su se hranili samo otporom, oni su se posle devedesete godine našli u jednom bezvazdušnom prostoru. Baš zbog toga što se moje pisanje temeljilo na jeziku, ta promena nije uticala na moju književnu aktivnost. Jezik je ipak jači od diktature. Ako je čovek preživi.

Kako danas vidite mađarsko društvo u evropskom kontekstu?

Mađarsko društvo danas se uočava sa onim teškoćama karakterističnim za period posle diktature. Teško može da odgovori na pitanje kakav je njegov odnos prema prošlosti, i da se situira u ovoj inače promenljivoj Evropi. Mađarska još uvek nije naučila kulturu dijaloga. Ima svoje nevolje u poimanju suvereniteta, ali može se reći da je to problem svih evropskih zemalja – šta je ono čega treba da se odreknu u sopstvenom suverenitetu i da to prilože na zajednički oltar Evrope?

Šta sve podrazumevate pod srednjom Evropom?

Srednja Evropa je širok pojam, ja ga razumem najpre u kontekstu sedamdesetih i osamdesetih godina, vremenu političke emancipacije, tu je spadala i Jugoslavija. U srednju Evropu spadaju i Klaudio Magris, Vitgeštajn, Herman Broh, Muzil. Pojam srednjoevropskog vrlo je blizak istoriji koja snažno utiče na našu svakodnevicu. Ali, najviše srednjoevropski pisac za mene je Danilo Kiš. Kod Kiša je najviše uočljivo to snažno prisustvo istorije, kao i forme.

„Moj favorit nije na prvenstvu”

Fudbal je vaša igra, i ovo jeste vreme fudbala. Kažu da svaka zemlja ima fudbal kakav zaslužuje, pa ko je vaš favorit na ovom Evropskom prvenstvu?

Šta da kažem? Favorit mi je Mađarska, a nevolja sa tim odgovorom je u tome što Mađarska već dvadeset šest godina ne učestvuje ni na kakvim evropskim i svetskim takmičenjima. A kada je poslednji put bila na svetskoj sceni, onda je moj mlađi brat još bio reprezentativac mađarske fudbalske ekipe. Nije sasvim tačno da svaka zemlja ima fudbal kakav zaslužuje, jer u mađarskoj istoriji najgenijalniji tim je igrao u onom periodu kada je zemlja bila u najkrvavijoj diktaturi. Puškašova ekipa bila je najbolja mađarska ekipa svih vremena, dok su zemljom vladali krvavi dželati.

Marina Vulićević


Večernje novosti, 26. jun 2012.

Petar Esterhazi: Fudbal mi je nekad bio sve

D. BOGUTOVIĆ

Gost Beogradskog književnog festivala, mađarski pisac evropskog renomea Peter Esterhazi, za „Novosti“. Sa 22 godine sam primetio da mi pero leži u ruci i tada sam postao književnik

ŠTA je život? Evo, ja ću ti reći. Kad se čovek rodi, može da bira između tri životna puta, jer nema bolji izbor. Kreneš li desno, poješće te vukovi; pođeš li levo, ti ćeš pojesti vukove; a kreneš li pravo, moći ćeš da pojedeš samog sebe“. Ovo kaže jedan od junaka romana „Pomoćni glagoli srca“ Petera Esterhazija (1950), mađarskog pisca koga ubrajaju u sam vrh savremene evropske književnosti. Posle dve decenije ponovo je u Beogradu kao učesnik prvog Beogradskog festivala evropske književnosti.

U razgovoru za „Novosti“ na pitanje kako je izabrao put pisca s obzirom na to da je završio matematiku i nekoliko godina radio u matematičkom institutu, Esterhazi kaže:

- Nisam bio u situaciji da se pretvorim od matematičara u pisca. Mislim da sam oduvek bio pisac koji poseduje diplomu matematičara. U gimnaziji sam bio odličan učenik, ali mi je pisanje zadataka uvek bio veliki problem. Bio je to dobar znak, jer kako kaže Tomas Man „pravi pisac je onaj kome pisanje predstavlja problem“. Sa 17. godina sam kao školski zadatak napisao novelu posle koje sam osećao veliku euforiju. Bio sam impresioniran time što mojoj glavnoj junakinji kuvarici mogu da odredim veličinu grudi i čitavu sudbinu. Iz toga sam zaključio da sam postao pisac ali tri godine nisam ništa napisao. Sa 22 počeo sam da pišem tekstove koji će kasnije ući u moju prvu knjigu, i tada sam primetio da mi pero leži u ruci i da zaista umem da pišem.

U mladosti je aktivno igrao fudbal, bio desna polutka i kako kaže nije učestvovao u odbrani, ali nije davao ni golove. A kad bolje razmisli igrao je vrlo inteligentno.

SARADNJA SA SUPRUGOM

RADIM kao birokrata, sedam za sto u devet i od stola ustajem u 17.00 časova. Kad počinjem tekst, uvek ga prvo pokažem supruzi. A ona zna šta joj je zadatak: ne sme da me slaže i mora da me pohvali. Tako „sarađujemo godinama“ ali se u poslednje vreme nešto promenilo, sada je važno samo da mi kaže istinu. Izađem u kuhinju, pročitam joj nekoliko rečenica, pitam je za mišljenje a ona kaže: Loše! Vraćajući se u sobu preko ramena joj kažem, pa i ja znam da to ništa ne valja. Znate, brak uspe da prekali čoveka.

- Kad sam bio mlad, fudbal mi je značio sve. Bila je to za mene čarobna igra. Stvari su se međutim kasnije promenile i danas retko odlazim na utakmice. Oduvek sam navijao za mađarsku reprezentaciju i Holandiju, ali su uvek dobijali Nemci.

„Pomoćni glagoli srca“ koje je kod nas nedavno objavio „Arhipelag“, ukrštena je priča koju izgovara glavni junak u nedeljama posle majčine smrti preispitujući sebe i svoj odnos sa majkom. Na pitanje u kojoj meri je ova knjiga autobiografska, Esterhazi odgovara:

- Sve moje knjige se poigravaju sa stvarnošću i vole da kažu za sebe da su autobiografske, ali i vole da slažu da se u njima sve govori o meni. A, naravno u njima nije reč samo o autoru nego i o čitaocu. Ova knjiga govori i o neočekivanoj situaciji u kojoj se našao čovek kome je umrla majka. Ja sam uvek verovao da mi majka neće nikada umreti. I čini mi se da to misle i svi čitaoci. Najviše bih voleo da je ovu knjigu mogla da pročita majka. Mislim da bi joj se dopala, možda bi samo pripretila prstom: „Ne igraj se sine!“

Kao svaki intelektualac i Esterhazi razmišlja o sudbini Evrope i nevoljama u kojima se našla. Smatra da Evropa sada traga za novim oblicima zajedničkog življenja, ali da tu novu formulu još nije pronašla.

- Ekonomska kriza karakteristična je za celu planetu i uopšte se nagomilalo mnogo onoga što nismo u stanju da razumemo. A ako čovek ne shvata mnoge stvari onda to u njemu izaziva strah. Evropske zemlje istovremeno žele da budu otvorene prema globalizaciji i da se zatvore u sopstvene nacionalizme. Ranije se godinama govorilo da živimo u nekom prelaznom razdoblju. Sada imam 62 godine i verovatno ću i umreti sa objašnjenjem da sam živeo u prelaznom društvu.

ESTERHAZI VIĐEN OČIMA SUPRUGE GITI

Najsjanija literarna zvezda u sazvežđu evropskih pisaca koji učestvuju na prvom Beogradskom festivalu evropske književnosti, Petar Esterhazi došao je u srpsku prestonicu u pratnji supruge Giti koja je Tanjugu ponešto ispričala o njihovoj porodici.

Dok su novinari svih medija opsedali danas pisca čiji su romani prevedeni na sve evropske jezike, a i na mnoge širom sveta, zgodna, vitka, mladolika, nepretenciozna plavuša sedela je diskretno po strani, ali se ozarila kada smo joj se obratili na maternjem mađarskom jeziku. Sa žaljenjem je priznala da ne zna dovoljno dobro engleski iako u poslednje vreme provode velik deo godine izvan Budimpešte.

Ovaj bračni par ne živi u nekom od brojnih dvoraca i palata koje su pripadale porodici Esterhazi, čiji je direktni izdanak njen muž, u neprekinutoj liniji koja seže u same početke dolaska Mađara u Panonsku nizuju pre više od 1000 godina.

Giti, nije krila svoje godine (61) i da će iduće godine Peter i ona slaviti 40 godina braka u kome su stekli četvoro dece.

Na pitanje zašto žive kao običan svet na periferiji Budimpešte na putu ka Sent Andreji,a ne u nekoj od palata u centru grada, ona je samo odmahnula rukom i rekla im je posle pada komunističkog režima ponuđeno za sve posede tako malo da sa tim sredstvima ne bi mogli da poprave krov nad glavom i da se njen muž odrekao svega što je bilo pre njega. On je inače prvi Esterhazi koji nije dobio grofovsku titulu odmah po rođenju.

Kao brižna majka, najviše je pričala o deci jer dvoje žive u inostranstvu, a dvoje su u Mađarskoj. Sin koji je likovni umetniku živi u Parizu, oženjen je Francuskinjom. Starija ćerka je udata u Berlinu i podarila im je unuče, a Giti kaže da joj je to "jako zgodno" jer tamo provode dva-tri meseca svake jeseni, pošto je Peter član Nemačke akademije za jezik i književnost i Akademije umetnosti u Berlinu. Treća akademija čiji je član je Evropska akademija nauka, umetnosti i književnosti.

Najmlađi Esterhazi koji ima samo 25 godina, izgleda da je mamin ljubimac jer se požalila da on planira da ode da živi u SAD. Nedavno se oženio pet godina starijom devojkom koja ga podržava u toj nameri, a želja mu je da se bavi filmom, ali iza kamere.

Sasvim "obična" porodica jednog od najvećih svetskih pisaca danas.

08.03.12

Peter Esterhazi, poznati mađarski književnik, govori za Nin o svom romanu Pomoćni glagoli srca koji je napisao neposredno nakon smrti majke i objašnjava kako se šokantno otkriće da je njegov otac bio agent mađarske komunističke policije pretočilo u prozu

Tetka Valika Dieneš pojavljuje se negde pred kraj priče, u snu, na vratima sobe, i lepim, dubokim glasom upozorava glavnu junakinju da iz frižidera izvadi jetrenu paštetu i odnese je psima, jer je zastarela: „Jetrena pašteta nije dečija igra.“ Nekadašnja Bergsonova učenica, učiteljica baleta, koja je umrla u 99. godini, i u snu u dugom crnom velu, sa nekoliko metara tkanine koju je jednostavno obmotavala oko sebe – jedna je od epizodistkinja romana Pomoćni glagoli srca Petera Esterhazija, čiji će savet glava porodice nevoljno poslušati, ali tek pošto sebi namaže jednu krišku hleba.
Izdavačka kuća Arhipelag objavila je ovaj roman sa podnaslovom „uvod u lepu književnost“ dve i po decenije nakon što je poznati mađarski književnik stavio na njega poslednju tačku, završavajući svoju priču, koja se odvija u dve paralelne narativne linije, rečenicama: „Kraj“ i „Sve ću to još jednom i tačnije napisati“. U Pomoćnim glagolima srca (prevod: Arpad Vicko) ukrštaju se reči koje izgovara pripovedač, neposredno nakon majčine smrti, sa nekom vrstom snoviđenja u drugoj polovini romana koja je odvojena jednim crnim listom. Narator zatim počinje da preispituje sebe i bližnje u dijalogu sa odsutnom majkom, uz obilje citata na koje skreće pažju u uvodu, kao i paralelni tok koji ispisan velikim slovima u donjem delu svake stranica.

U romanu „Ispravljeno izdanje“ Peter Esterhazi beleži da je svaka objavljena knjiga neka vrsta zabrana, neka vrsta teritorije na koju njen autor više ne može da stupi. Kakav odnos pisac ima prema svojim ranijim delima?
„Nisam posebno zainteresovan za svoje stare knjige“, odgovara Peter Esterhazi u razgovoru za NIN. „Naravno, čitalac ne treba da prati ovaj loš primer! Ili da budem precizniji: nemam više posla oko starih knjiga. Pomoćni glagoli srca bili su moj prvi roman koji je preveden. Bilo je to 1985. godine, a knjiga je od tada imala više od dvadeset prevoda – tako da sam joj zahvalan. Puno mi je pomogla. Pisac, kako postavljam stvari, ima jedan vrt. Svaka knjiga predstvalja deo tog vrta. Pa, gde smo već ranije bili, tamo nećemo ići još jednom“, objašnjava Esterhazi, naglašavajući da je u dobrom odnosu sa svojim ranijim knjigama, ali da više međusobno ne razgovaraju u tolikoj meri.
Peter Esterhazi rođen je 1950. godine u Budimpešti. Potiče iz slavne mađarske aristokratske porodice koja je vekovima davala grofove, kardinale, biskupe, te presudno uticala na mađarsku i austrougarsku politiku. Prvi je Esterhazi koji, poput svojih predaka, nije rođen kao grof. U komunističkoj Mađarskoj njegovoj je porodici konfiskovana celokupna imovina, a 1951. godine bili su deportovani u unutrašnjost zemlje, gde je Esterhazijev otac, doktor prava, okopavao kukuruz na državnom poljoprivrednom imanju. Tek 1956. porodici je dozvoljen povratak u Budmpeštu, u kojoj je pisac pohađao poslednju nezatvorenu crkvenu gimnaziju. Nakon toga, završio je studije matematike. Nekoliko godina radio je u Matematičkom institutu u Budmipešti, a onda se potpuno posvetio pisanju. (Ne treba zaboraviti da je aktivno igrao fudbal!) S obzirom na izuzetnu istoriju njegove porodice i burna vremena u kojima je živeo, pomenuli smo okolnosti u kojima je 1985. radio na romanu Pomoćni glagoli srca. Majka na jednom mestu kaže: „Sine, ja se bojim u ovoj zemlji. Možda bih se bojala i u nekoj drugoj zemlji, ali, evo, ja se bojim baš u ovoj. Ne jako, malo.“
„Taj roman pisao sam 1984. i 1985. godine, u diktaturi, a u diktaturi čovek može da ima samo strah. Sve dolazi iz straha“, kaže Peter Esterhazi, naglašavajući da je to bilo kasno-Kadarovo-doba, jedna trula diktatura. „Knjiga nije naročito politička, na stranu to što je tamo sve bilo političko, pa i rečenica koju ste citirali.“
Ne želim da kažem da su ove beleške zasnovane na stvarnim događajima, saopštava narator sedeći na WC šolji. Pomoćni glagoli srca jesu fikcija. Međutim, u kakvom su složenom odnosu fakti i izmišljena priča kada je o opusu Petera Esterhazija reč? U Ispravljenom izdanju (Prometej, prevod: Sava Babić), jednoj od najpopularnijih piščevih knjiga, pripovedač pak kaže: „Svejedno, govorim kako jeste, veruje ko veruje, ne znam šta da činim: govorim ja, Peter Esterhazi, rođen 14. aprila 1950, majka Lili Manjoki (u ličnoj karti: Irena, ali se gnušala toga imena), otac Maćaš, broj lične karte: AU-B. 877825. To je dakle „ja“ (inače u podrobnosti ne bih ulazio, no details, please).“
„Mislim da je sve što je napisano mala fikcija, jer je forma fikcija. No, odnos prema stvarnosti može da bude drugačiji. Pomoćni glagoli srca jesu fikcija, mada je moja majka stvarno umrla, a bez te smrti ne bih napisao knjigu“, objašnjava Esterhazi. „Da li je nešto istina ili ne – time sam se uvek igrao. A onda sam u Ispravljenom izdanju rekao: Molim, sada se ne igram! Uvek sam govorio da postoje samo reči i da je od reči sve izgrađeno. Ispravljeno izdanje pokazalo je da sam pogrešio. Grubo sam upozoren da stvarnost nisu samo reči. Poraz, ako tako hoćete...“
Poraz? Više od devet godina pisao je obimni roman Harmonia caelestis u kome je opisao osam vekova istorije porodice Esterhazi. Umoran od ove velike knjige, bio je ubeđen da je stavio tačku i planirao da sa suprugom ode na odmor u daleke krajeve. Međutim, došao je do šokantnog otkrića. Naime, pretpostavio je da u policiji ima dosije (samo stvari do 1980.) i poželeo da ga istraži. Osećajući neku vrstu grčeva iz Kadarovog vremena, popeo se u kancelariju u kojoj su ga čekala tri smeđa dosijea. Saopšteno mu je, međutim, da ima još nešto i uručen jedan „radni dosije“, jedan agentski dosije. Pisac je odmah shvatio o čemu je reč. Njegov otac, poslednji grof Esterhazi, bio je doušnik režima, agent mađarske komunističke policije!

U kakvom su odnosu Pomoćni glagoli srca kao fikcija koju je pisao neposredno nakon smrti svoje majke i Ispravljeno izdanje koje čine fakti vezani za oca? Odmah nakon otkrića da je njegov otac bio doušnik, zapisao je da je ovako podmuklo omamljen bio samo kada mu je umrla majka.
„Ne vidim naročitu vezu“, kaže Peter Esterhazi. „Dobro, može se reći: knjiga o majci, knjiga o ocu, ali to ne znači ništa važno. Ipak, to sa opijenošću stoji. Počelo je da mi se vrti u glavi, noge su mi se tresle. I na grobu moje majke i dok sam čitao dokumente o svom ocu!“
Jezik i forma – reči su koje se često pominju u Esterhazijevoj prozi. Sve njegove knjige imaju neobičnu formu i liče na neku vrstu pripovedačkog eksperimenta. Ispravljeno izdanje u kome je pisac „ispravljao“ porodičnu istoriju, iznetu u romanu Harmonia caelestis, sadrži delove očevog radnog dosijea, izveštaje agenta, koji su odštampani crvenim slovima, dok su između njih piščevi komentari i beleške koje su u međuvremenu nastale. Esterhazi napominje da nije želeo da mnogo interveniše, iako je znao da i svemu ovome mora da pronađe formu. Očevi izveštaji iz fascikle praktično su nametnuli oblik knjige. Ukoliko se setimo njegove opaske da o jeziku piše i misli kao o majci, toliko emocionalno – da li bi se o formi moglo govoriti kao o ocu?
„Ovo zvuči previše dobro: majka – jezik, otac – forma. Ali to ima malo veze sa diktatom: čitao sam dokumente, jedan za drugim, i zapisao ono o čemu sam mislio, šta mi se događalo dok sam ih pregledao... Ovo diktiranje bilo je prilično prirodno“, objašnjava Peter Estrhazi, koji je u romanu napomenuo da je do sada s faktima, dokumetina, spisima činio šta je hteo. „Šta je tekst hteo. Sada nije moguće. Sve treba da progutam. Do sada sam ja kljukao čitaoca onim čime sam hteo, ja sam bio gospodar, a stvarnost samo nalickani sluga.“ Sada mu je, kako piše, glava pognuta, pognuli su je, oborili.
Bolno je i surovo Ispravljeno izdanje. Pisac rad na dosijeima i roman definiše kao oblikovanje prljavštine. „Prema terminu romana: kaša od govana.“ Kada završi, misli da nikada više neće moći da napiše reč otac. U beleškama vidimo kako plače dok pregleda očeve izveštaje. „Agent je pouznad, kontrolisan. Majku ti, agent!, sičem refleksno pred sebe. T. a. šif. Čanadi, dakle to je moj otac (tojest tajni agent pod šifrom Čanadi).“

Obe knjige o kojima smo govorili mogle bi se nazvati porodičnim romanima. Peter Esterhazi tvrdi da je porodični roman sumnjiv kao forma, jer je nostalgičan, kao i da mu ne može pomoći čak ni ironija kao suprotnost. Po njegovom mišljenju, mora se postupati radikalnije. Tekst Ispravljenog izdanja naziva istinskom dekonstrukcijom. U prvom delu, kako sam beleži, razlaže formu porodičnog romana, iako nije jednostavno nešto stvarno rasturiti, jer uvek preostane neki luk, nada ili znak da upravo „celina“, koja je dovedena u sumnju, ipak postoji. Kako pisati porodične romane, kako biti moderan u doba tvitera i fejsbuka?
„Ne znam. Čovek neprekidno mora da traga za novim“, odgovara Peter Esterhazi, podsećajući na anegdotu, mislim Hajneovu, po kojoj loši pisci pišu šta im se kaže, pravi ono što mogu, dok gospodin Gete piše šta hoće.

Mića Vujičić