Granična kultura

17.05.13

Profesor Univerziteta u Medisonu Tomislav Z. Longinović, autor je studije koja objedinjuje slovenski kulturni prostor

Sloveni, koji su stalno doživljavali lomove identiteta, nikada nisu jednaki sami sebi, međutim pisci kroz stvaralački akt reafirmišu jedinstveni kulturni slovenski prostor, kaže Tomislav Z. Longinović, profesor na Odseku za slavistiku i uporednu književnost na Univerzitetu u Medisonu, autor knjige „Granična kultura, politika identiteta u četiri slovenska romana 20. veka. Ovo delo, koje se kod nas objavljuje dvadeset godina posle američkog izdanja, objavio je „Službeni glasnik”, u prevodu Dijane Mitrović-Longinović.
Autor podrobno analizira dela „Majstor i Margarita” Mihaila Bulgakova, „Ferdidurke” Vitolda Gombroviča, „Grobnica za Borisa Davidoviča” Danila Kiša i „Život je drugde” Milana Kundere. Tomislav Z. Longinović razmatra ove knjige kroz ideju o jedinstvenom kulturnom identitetu srednje i istočne Evrope, u okviru koje niče granična poetika. „Granična poetika neprekidno preispituje granice identiteta i ideologije, stvarajući prozu koja ispituje mračnu odbojnu stranu istorije, koja je pokrenuta suprotstavljanjem pojedinca institucionalnim moćima”, piše autor.
– Pisci koji su ušli u fokus mog interesovanja „ispali su iz kanona”, bili su trn u oku politike i vlasti, dok je njihovo disidentstvo bilo posebne vrste. Naime, oni se nisu borili sa zvaničnim diskursom, pisali su zbog slobode. To je „treći put” u odbrani autonomnosti i slobode, pravo da se bude različit. Želeo sam da ponudim verziju postpolitičkog angažmana u čitanju ovih autora, definišući slovensku kulturu kao graničnu. Moj metod je psihopolitički, i to je način određenja mesta književnosti u političkom diskursu. Mogao sam u ovaj izbor da uvrstim Solženjicina ili Dobricu Ćosića, međutim oni ne spadaju u ovaj kod – objasnio je profesor Longinović.

Međutim, pisci o kojima se u ovoj studiji razmatra imaju različite stavove prema totalizmu, ideologiji, egzilu. Tomislav Z. Longinović navodi primer Bulgakova koji nikada nije emigrirao, živeo je pre u nekoj vrsti unutrašnjeg egzila, pisao je „Majstora i Margaritu”, pretpostavljajući da će rukopis ostati u fioci, znao je da ta knjiga ne može da bude objavljena.
– Bulgakov nije bio disident u klasičnom smislu te reči, zbog toga što ga je Staljin voleo. Zbog drame „Dani Turbinovih” Bulgakovu je stalno pretio gulag, međutim sam Staljin ga je zaštitio i rekao: „Ne dirajte Bulgakova”, smatrajući da je pisac pošten u svom protivljenju određenim devijacijama u Sovjetskom društvu dvadesetih i tridesetih godina 20. veka. Možemo da kažemo da je Gombrovič „najdemonskiji” od svih navedenih pisaca, njegov stav bio je protivljenje. Bio je protiv komunizma, nacizma, a bio je inspirisan svojom homoseksualnošću, svojom seksualnom različitošću, stvari je uvek video relativizovano sa te svoje pozicije u egzilu, prvo u Argentini, a zatim u Francuskoj. Bio je najradikalniji u ličnom odnosu pisca prema društvu – objašnjava Longinović za naš list, dodajući:
– Naš Danilo Kiš, pak, nije silom prilika postao disident. On je u Francusku otišao po svom nahođenju, a dobio je sve sudske procese koji su se ovde protiv njega vodili, dakle uspeo je politički da se izbori protiv svojih protivnika. I slučaj Milana Kudnere vrlo je zanimljiv, on jeste bio neka vrsta klasičnog disidenta, jeste živeo u Francuskoj i posle promena u Čehoslovačkoj više tamo nije hteo da se vrati, čak više nije pisao na češkom. Pojam graničnog identiteta, lomovi identiteta, prelazak iz jednog jezika u drugi, prelazak iz jedne zemlje u drugu, to je ono što mene zanima.

Knjiga „Granična kultura” pisana je tako da bude razumljiva čitalačkoj publici u SAD, koja tek treba da se upozna sa slovenskom kulturom. Zbog toga je autorka prevoda na srpski jezik imala zadatak da pojedinim stvarima da prefinjenije finese, da prevod uklopi u promenljive finese problema identiteta.
Po rečima profesora Longinovića, u Americi se slovenska kultura poistovećuje sa ruskom, i to je problem manjih slovenskih kultura, poljske, češke, srpske, što se dešava još od kraja osamdesetih. „Možda je još jedini od poslednjih odseka u Americi na kojem se predaju ove četiri slovenske književnosti i jezici upravo Odsek za slavistiku i uporednu književnost na Univerzitetu ’Viskonsin’ u Medisonu. Sama literatura i izdavaštvo u velikoj su krizi u SAD, zbog toga što malo ljudi kupuje knjige, najpre zbog ’sajber-revolucije’ i dostupnosti knjiga na internetu. Tu i tamo se probiju pisci za koje uvek postoji zanimanje iz našeg dela sveta. Nedavno je objavljena nova biografija Danila Kiša od Marka Tompsona, koja ima dobar prijem”, ističe Longinović.
Naš sagovornik autor je i knjige „Vampirska nacija: nasilje kao kulturna imaginacija”, koja je 2011. godine nagrađena u Americi kao najbolja studija u okviru južnoslovenskih studija. U ovom delu, Longinović razmatra način na koji je motiv vampira korišćen za formiranje predstava o Balkanu kroz istoriju.

Marina Vulićević