Vilijam Barouz rodjen je 1914. godine u Sent Luisu u državi Misuri, u relativno imućnoj porodici. Tridesetih godina je studirao englesku književnost na Harvardu. Pošto je napustio studije, neko vreme je živeo u Meksiku, Maroku i Engleskoj. Veliki deo života je proveo kao heroinski ovisnik. Počeo je da piše još tridesetih godina, ali nije imao značajnijeg uspeha do početka pedesetih, kada su nastale dve knjige ispovedne proze, "Džanki" (1953) i "Peško" (roman napisan pedesetih, ali objavljen tek 1985. godine). U prvim romanima obradjuje teme adikcije i homoseksualnosti, koje će dominirati i ostatkom njegovog opusa. U više knjiga je eksperimentisao sa "kat-ap" tehnikama, pozajmljujući ideje i tekstove iz svih segmenata popularne kulture (filma, stripa, kaubojskih i naučnofantastičnih romana), stvarajući tako upečatljiv tekstualni melanž. Opsednut svim oblicima zloupotrebe moći, upotrebio je zavisnost kao sveobuhvatnu metaforu za različite načine kontrole naših života.Mada je relativno kasno počeo da objavljuje, Barouz je izvršio znatan uticaj na pisce bit generacije iz pedesetih godina, naročito Keruaka i Ginzberga. Stekao je zavidnu reputaciju u književnom podzemlju još pre nego što je napisao svoj najpoznatiji roman "Goli ručak", koji je po objavljivanju 1959. godine u izdanju uticajne francuske izdavačke kuće Olimpija pres (prvi izdavač Henrija Milera) izazvao brojne kontroverze. U Americi je prvi put štampan tek 1962, a u Engleskoj 1964. godine. Dejvid Kronenberg je po tom romanu snimio film 1991.
30.07.10 Danas
Nova izdanja Fabrike knjiga
U svojoj ediciji Dan i noć izdavačka kuća Fabrika knjiga nedavno je objavila knjigu Vilijema Barouza Gradovi crvene noći.
Gradovi crvene noći
U svojoj ediciji Dan i noć izdavačka kuća Fabrika knjiga nedavno je objavila knjigu Vilijema Barouza Gradovi crvene noći. Barouz, američki književnik, najpoznatiji je po svom romanu Goli ručak, koji je po objavljivanju 1959. godine u izdanju uticajne francuske izdavačke kuće Olimpija pres (prvi izdavač Henrija Milera) izazvao brojne kontroverze. U Americi je prvi put štampan tek 1962, a u Engleskoj 1964. godine. Dejvid Kronenberg je po tom romanu snimio film 1991.
Barouz je veliki deo života je proveo kao heroinski ovisnik. Počeo je da piše još tridesetih godina, ali nije imao značajnijeg uspeha do početka pedesetih, kada su nastale dve knjige ispovedne proze, Džanki (1953) i Peško (roman napisan pedesetih, ali objavljen tek 1985. godine). U prvim romanima obrađuje teme adikcije i homoseksualnosti, koje će dominirati i ostatkom njegovog opusa. U više knjiga je eksperimentisao sa "kat-ap" tehnikama, pozajmljujući ideje i tekstove iz svih segmenata popularne kulture (filma, stripa, kaubojskih i naučnofantastičnih romana), stvarajući tako upečatljiv tekstualni melanž. Opsednut svim oblicima zloupotrebe moći, upotrebio je zavisnost kao sveobuhvatnu metaforu za različite načine kontrole naših života. Mada je relativno kasno počeo da objavljuje, Barouz je izvršio znatan uticaj na pisce bit generacije iz pedesetih godina, naročito Keruaka i Ginzberga. Stekao je zavidnu reputaciju u književnom podzemlju još pre nego što je napisao Goli ručak.
Aktuelna knjiga na ovdašnjem tržištu prva je u drugoj Barouzovoj trilogiji (Gradovi crvene noći, Mesto mrtvih puteva, Zapadne zemlje) - u jednoj od ranih verzija sa podnaslovom Knjiga za dečake - objavljena 1981. godine, predstavlja gotovo savršen destilat autorovih starih i novih opsesija u periodu koji je obeležen njegovim povratkom heroinu i konačnim preseljenjem u Kanzas. Udaljivši se od njujorškog Bunkera i radikalnih eksperimenata iz "kat-ap" perioda, Barouz razvija jednako upečatljiv i prepoznatljiv, ali za čitaoce prohodniji jezik koji ga predstavlja kao zakonitog naslednika velikih filozofskih satiričara, člana ekskluzivnog kluba u kojem borave Džonson, Svift, Stern i Kafka. Majstorskom upotrebom groteske i mračnog humora, Barouz gradi tekstualni ekvivalent bošovskih noćnih mora viđenih očima njegovih mnogobrojnih avatara. Nakon zastrašujućeg iskustva propadanja kroz vasionu i vekove u plamenu, čitaoci ostaju zatečeni otkrićem da je najsnažniji utisak koji će im ostati posle čitanja ovog romana osećanje obnovljene vere u ljudske mogućnosti za koje smo poverovali da su zauvek izgubljene. Revolucionarni subjekt je među nama. Za veliki broj poštovalaca Gradovi crvene noći su Barouzov magnum opus, Ostrvo s blagom postatomskog doba.
Zamoliću te da se iseliš
U ediciji Dan i noć IK Fabrika knjiga objavila je i, kako stoji u podnaslovu, "herc roman" domaćeg autora Radoslava Raše Kominca - Zamoliću te da se iseliš. Da je u pitanju duhovita knjiga, osim podnaslova svedoče i sledeći redovi iz nje, očigledno upućeni glavnom junaku. "OK - kaže momak - devojka vas je napustila u proleće 1999. i otišla u Ameriku... imate 43 godine i 10 pesničkih knjiga iza sebe... neke od njih čak i nisu toliko loše... bez dece... arogantan... prek... cinik... svakodnevni konzument alkohola, duvana i lakih droga... dva puta osuđivan zbog remećenja javnog reda i mira... prvi put zbog tuče, drugi put zbog vožnje u pijanom stanju... osuđen uslovno... tačno?"
Rodbina
Nova u Fabrikinoj ediciji Dan i noć je još jedna zbirka poezije Dragana Mladenović pod nazivom Rodbina. Prethodnih godina Fabrika je objavila njene zbirke Tvornica i Omot spisa. Iz knjige u knjigu - od Tvornice, preko Omota spisa, do Rodbine - Dragana Mladenović opisuje i preispituje utopijske vizije, državotvorne ambicije i njihove realizacije na prostoru koji nastanjuju ljudi za koje smo skloni da verujemo da srljaju iz jedne katastrofe u drugu. Pa ipak, sledom svojih pesničkih knjiga, pesnikinja ne sugeriše da je jugoslovenski socijalistički san nužno morao da se završi nacionalističkom noćnom morom koja se razrešava na sudu u Hagu. Tako se u središnjem delu Rodbine košmarne devedesete svode na sukob između onih koji veruju u podelu na naše i tuđe sinove, majke i kćeri, i onih drugih, koji iz saosećanja sumnjaju u nju. Razaranje kolektivističkih obrazaca insistiranjem na ličnom stavu i odgovornosti omogućilo je Dragani Mladenović da u relativno kratkoj pesničkoj knjizi suvereno izloži teme s kojima se domaća proza, uz retke poštovanja vredne rezultate, muči već decenijama. Kao, uostalom, i sva domaća otačastvena poezija.
K. R.
