01.01.00
RečDecembar 1998.Poetika dvostruko prisutnog odsustva IZMEĐU DVA PESNIKA koji mogu iole da sarađuju, na našim prostorima, postoji -- barem na prvi pogled -- ako ne odnos uzajamnog isključivanja, onda, svakako, privid blage nepodnošljivosti. Glava harfe, knjiga dvoručno pisane skriveno epistolarne poezije Dragana Jovanovića Danilova i Divne Vuksanović, priprema čitaoca da sa podjednakom blagonaklonošću, ili kritičnošću, prihvati lirsku analizu osećajnosti različitih pesničkih pisama. U ovim tekstovima nije samo reč o dva pisma (ženskom i muškom), već i o dvema lirsko-retoričkim strategijama pesničkog poigravanja. Iako se u stihovima često raspoznaju polovi lirskih subjekata, oni nisu vezani isključivo za određenu pesničku ruku. U mogućim raspravama o ovoj knjizi, upravo zahvaljujući brižljivoj sinhronizaciji u suštini različitih lirskih rukopisa vezanih za muzičke motive (klavir, harfa, dirka, violončelo, fagot, kapričo, Marija Kalas...), kompozitore (Šubert, Vivaldi...); slikarske i botaničke motive (hibiskus, bulka, ruže, jasmin...), dosta posla bi imala lingvistička, psihoanalitička, sociološka, kao i filozofska kritika. Jedinstvo omogućuje sentimentalno-filozofska retoričnost oba pesnika. Preovlađujuća poetika odsutnosti ujedinjuje ove pristupe čak i kada se čini da se rukopisi znatno razlikuju. Lirsko dopisivanje stvorilo je i predmet pevanja koji je tako oblikovan da neprestano izmiče kao i motivi kojima se lirski subjekti (muški i ženski glas naizmenično) obraćaju: "Evo muzike koju ljubim kao ruke jedne žene koje / možda i nema u mojoj slučajnoj prošlosti: belina njenog vrata se/ širi i obuzima ceo kosmos, kao velika bolest." ("Klavir") Ovde se pomisao o dvojstvu jednog pesničkog rukopisa odmah sukobljava sa prepoznatljivim motivima "vrata" (Divna Vuksanović: Madona dugog vrata). Zato je neophodno da podsetimo na lirsku filozofičnost ovog neobičnog dijaloškog pevanja. To nije pevanje u dva glasa. To je pev-dijalog kojim se dovodi u sumnju stav da je lirika nešto samo u sebe zatvoreno i sušta subjektivnost. Otuda i ironično negiranje pesničkih suština: "Nisam kristal, nisam milovanje, a po telu mi hodaju na/ stotine nevinih jaganjaca" ("Klavir"). U kontekstu te negacije čini se kao da su dva lirska subjekta duhovno orijentisana na lirske dijaloge vezane smislom odsustva predmetnosti i opevanih samosvojnosti: "Baka (koju nisam imala) mi je nekada davno, u/ bezdanom detinjstvu, pripovedala da čudesno biće/ počiva tačno u zlatnom preseku između muzike i eona." ("Poslednja dirka") Između dva pesnička rukopisa postoji prilično jasna razlika, ali se ne zna uvek kome pre pripada težnja ka drugačijem. To je, verovatno, i jedan od ciljeva spisateljske tajnovitosti. Lirski glasovi se tematski, motivski, strukturno i stilsko-retorički često stapaju u nastojanju da se dopeva započeto. Čak i sudar slučajnih motiva, a možda i celih pesama, stvara lirsku kompoziciju celine. U knjizi ne postoji strofa u čijoj osnovi se ne nalazi namera da se nešto saopšti najmanje dvostruko: pesniku s kojim se komunicira i samom čitaocu; nema lirskog dijaloga kojim se ne opisuje trenutno stanje junaka iz perspektive budućeg očekivanja odgovora. Čak i najsitnijim razmišljanjima stvara se poseban pesnički dijalog. Lirski razgovori u knjigi Glava harfe otuda se čitaju kao uspelo sažimanje međusobnih ilustracija. Rukopis postaje nedeljiv i živi upravo onoliko koliko se u svakom njegovom stihu ogleda prisustvo druge ruke. Bogata unutrašnja asocijativnost teksta, prožeta interliterarnim vezama sa knjigama svakog stvaraoca posebno, ukazuje na promišljeno, mada negde i ponavljano, istraživanje poetike odsustva: "U delu grada u kojem ima i beskućnika, neki čovek/ promolivši glavu kroz prozor svoje limuzine/ rekao je: niko te neće voleti, zato ostani/ u svojoj sobi, ne idi gde te niko ne želi." Ovom poezijom kao da se posredno optužuje kritika koja se usuđuje da upotrebljava fraze vezane za neprikosnovenost lirske subjektivnosti. Subjektivno u poeziji jeste nesumnjivo deljivo. I ne samo to: delovi lirske apstrakcije ne moraju da imaju samo jedno lice. Tako "hipijevske bulke" iz pesme "Violončelo u plamenu" postaju "Kapija odgovora hipijevske bulke". Perspektiva iz koje se sagledava poetika neodređene odsutnosti i odusutne određenosti, uprkos prisustvu dva pesnička glasa, čini tradicionalnu čežnju za jednim lirskim glasom sasvim neosnovanom. Prednost ove knjige i jeste u tome što se osećajnost lirskog subjekta ne uklapa u pojedinačno niti u opšte nego u književnu konvenciju o nemogućnosti dijaloga. U takvoj poeziji uvek neki slojevi "nevini" spavaju. Oni se ne ispoljavaju uvek savremenom čitaocu jer im on, najčešće, nije dorastao: "stati s one strane/ dodira senki i nejasnih ideja, ustremiti se u otvoreno/ jezičko ništa" ("Majeutičko pitanje o šarenilu"). "Psihodelična košuljica" ove poezije nalazi se u dokazivanju da ne postoje pesnici: postoji, najpre, poezija. Poezija se, zahvaljujući i ovom delu, ne može razumevati kao ograničeni, za pretpostavljeni trenutak postojećg lirskog subjekta vezani korpus stihova (koji svodi poeziju na sporazumevanje -- suština stihova jeste u stalnom nesporazumu sa svetom), već kao određena mera neodređenosti. Ako terminom poetika odsutnosti, koji je srodan sa postmodernističkim motivom nestajanja, označimo ograničeni, za ovu pesničku knjigu vezani sistem značenja, (svodeći time pesnički jezik na "minus-prisustvo" znaka koji postaje posebni lirsko-retorički kod: "Nema juče pisma! Nema danas pisma", "Nemam krila, ništa su moja krila") onda Glava harfe, u kontekstu razumevanja "tradicionalnog" čitaoca ne sadrži posebno nove značenjske odlike, osim što se poziva na odsutnost i nepostojanje. Značenje se, međutim, u tom trenutku prividne odsutnosti odlepljuje i gradi lirski paradoks: ako se nemaju krila, kako može to što se nema da se imenuje kao "ništa su moja krila". Ovakvim logičkim preokretom stvara se lirsko senčenje psihološkog profila lirskog subjekta koji postojanje bezvrednog tumači kao nepostojanje vrednog. Za nepostojanje vrednog mala je uteha prisustvo bezvrednog. Može se čak reći da i postojanje neodređenosti ("Kad neko iz daljine prepozna dušu", "Propadanje kroz treset") postaje lirska činjenica prvostepene važnosti. Ali, i samim svojim postojanjem, neodređenost, kada je lirski slojevita, predstavlja posrednu zamerku instrumentalističkim shvatanjima lirike, oblikovanim od kako poezija postoji kao surogat nje same, a posebno isticane u stilskoj formaciji romantizma. Otuda je lirika u knjizi Dragana Jovanovića Danilova i Divne Vuksanović, prevashodno, prečišćeno romantičarsko poimanje uloge subjekta u svetu. Lično postoji tek kada se sučeli sa drugim ličnim, inače je bezbojno. Ono se posebno jasno ocrtava kada se jake individualnosti, kakve su ove o kojima govorimo, nađu u lirsko-dijaloškom spregu, gde je neslaganje preduslov za slaganje: "Poezija je u neposlušnosti krvi tromb", "Plemenitost ruže (kapričo za fagot)". Samosvojni lirski glasovi su tako, susrevši se, možda, slučajno, ostvarili sazvučje neophodno savremenoj srpskoj poeziji. Posebni rukopisi, i kad se nevidljivo razlikuju i vidljivo ne razlikuju, izdvojeno bi odavali, posle pojavljivanja u ovoj knjizi, utisak izvesnog osiromašenja. Oni se međusobno bogate u novom kontekstu, obremenenjuju bajkovitom parodijom za koju, čini se, nijedan autor do sada samostalno nije bio potpuno spreman. Ove pesme nisu samo delo posebnih jezika. One proizvode, na trenutke fascinantnu, patinu neomalarmeovskog govora. Posle njihovog čitanja imamo utisak kao da smo dugo, dugo, putovali; a, možda se pomerili nismo. Dobrivoje Stanojević
01.01.00
Dnevni telegraf
20.12.1998
Poezija udvoje
*****************
Malo je koautorskih knjizevnih dela u svetskoj i nasoj literaturi. U poeziji, skoro da ih i nema. A bas na tom nemogucem, lirskom brisanom prostoru, udruzila su se dva pesnika mladje generacije: Dragan Jovanovic Danilov (Pozega, 1960) i Divna Vuksanovic (Beograd, 1965.) u stvaranju poetske knjige "Glava harfe".U zbirci je naizmenicno poredjano pedeset pesama oba pesnika, s tim sto su Danilovljeve pesme pretezno u stihovima, a Divne Vuksanovic - pesme u prozi.
Bez obzira na prisustvo lirskog sabesednika, olicenog u mudroj i lepoj zeni, Danilov je ostao svoj i oslobodjen potrebe da bilo sta prilagodjava neobicnoj situaciji pevanja udvoje. Lirski zapisi gospodjice Vuksanovic zato deluju kao komentari njegovih pesama koji, kao i svaki komentar, nemaju obelezje autenticnog, novog i neponovljivog. I kad je u osnovi pesme isti motiv i isto idejno usmerenje, Danilov dostize daleko veci domet poetske realizacije.
Koautorka ove zbirke Divna Vuksanovic pokusava da otpeva na prepoznat glas izuzetnog pesnika, ali u tome samo delimicno uspeva. Bez sumnje talentovana, da bi uspesnije izrazila svoj emotivni i refleksivni svet, bilo bi neophodno da svoj izraz oslobodi sturih, uopstenih, "zenskih" metafora. Mislimo na metafore tipa: "horizont vremena", "razboj smrti", "gnev zemlje" i slicne. Njih bi trebalo zameniti novijim ili bar svezijim kao sto je Danilovljeva metafora "pesme klasja" i tako se pribliziti "nagosti neizgovorenog" (Soba nosena krilima, 47), sto je veciti cilj autenticnih pesnika i jedini smisao poezije.
Milutin Lujo Danojlic
