01.08.12
KONTRAPUNKT ETIKE I ESTETIKE U KONTEKSTU MEDIJSKOG EMPIRIZMA
Kultura
Nastavljajući da filozofski problematizuje medijsku sferu, Divna Vuksanović u svojoj drugoj seriji ogleda, studiji Filozofija medija 2, dalje elaborira neke od svojih ranije započetih filozofskih tema (u Filozofiji medija 1) kao što su istina, dezauratizacija savremene umetnosti itd., proširujući ih novim raspravama koje se tiču analize medijske etike, estetike, medijske inteligencije i kreativnosti, savremene umetničke prakse, remiks kulture i dr.
Razmatrajući fenomen istine u današnjoj eri vladavine medijske kulture, autorka smatra da ona gubi na značaju, tačnije u velikoj meri postaje tehnički medijatizovana, instrumentalizovana. Istina se kontinuirano medijski predstavlja kao mnoštvenost. Medijima, u stvari, odgovara jednodimenzionalnost medijske istine reprezentovane kao mnoštvenost, naročito zato što se oni danas nameću kao možda jedini relevantni zastupnici i promoteri istinitosne prakse.
Tehnička reproducibilnost savremene umetnosti, iz perspektive benjaminovskog auratskog nestajanja, niveliše razlikovanje originala i kopije. Ovo izjednačavanje umetničkih fenomena i različitih medijskih sadržaja bitno je uticalo i na relativizovanje interpretacija istine u našem vremenu. Padom tzv. velikih priča u matrice delovanja medijskog diskursa, istina ne samo da postaje prizmatična i relativna, već se i gubi u pustoši koju ostavlja informacijska mećava, dok se nekadašnje velike priče pretvaraju u beskonačni storytelling.
Divna Vuksanović nam poručuje da istinu ne treba tražiti u medijima, jer mediji ovim povodom ništa ne garantuju; to uostalom i ne spada u njihovu glavnu misiju, naročito u vreme dominacije tzv. infotainmenta. U prilog novih medija u sajber prostoru navodi se primer antiglobalističkog pokreta, koji nastoji da razvije ne samo sistem elektronske demokratije, haktivizam ili otvoreno elektronsko debatovanje o određenim društvenim temama, nego i različite vidove otpora vladajućim istinama (piratske radio i TV stanice, alternativni sajtovi, blogovi, aktivnosti na društvenim mrežama).
Esej Aura i istina u vremenu digitalne manipulacije predstavlja prilog razradi analize autentičnosti umetničkog dela. Pojam aure je teorijski konstrukt autentične umetnosti koji je postavio i razradio Valter Benjamin. Kontroverznom pojavom dezauratizacije savremene umetnosti i kulture nestaje sve što je nekad bilo jedinstveno i neponovljivo. Tradicionalni pojmovi umetnosti, istine i realnosti transformišu se u pravcu koji je skopčan s razvojem novih umetničkih i informacionih tehnologija. Auratičnost umetničkog dela postepeno iščezava i umetnici se okreću novim mogućnostima u kontekstu tehnike beskonačnog umnožavanja (kopiranja) umetničkih produkata. Premeštanje aure iz prirodne kosmologije i sveta tradicionalne umetnosti u oblast tržišnih komunikacija ostvaruje kulturna i kreativna industrija, što rezultira standardizacijom kopije umesto originala.
Autorka nam skreće pažnju na činjenicu da dezauratizacija umetnosti započinje u domenu kulturne industrije (industrije zabave), da bi kasniji gubitak auratičnosti bio u vezi sa erom sveopšte digitalizacije i globalne kompjuterizacije, koja je najpre bila implementirana u sferi fotografije i filma, a zatim i u većini drugih umetničkih medija 20. veka.
Iz aktuelne umetničke produkcije generiše se i jedna nova ontologija, epistemologija i estetika, zasnovana na kompjuterskim bazama podataka, tj. na njihovoj digitalnoj manipulaciji. Tehnička reprodukcija i digitalna manipulacija umetničkog dela ne razlikuju se toliko pojmovno koliko medijski – naime, reprodukcije su stvarnije, situirane u realnom vremenu, dok je ontologija umetnosti bazirana na digitalnom fonu zapravo virtuelna. Ova nova ontologija ne čuva relaciju sa istinom kao osnovnom vrednošću. Ovde je reč o svesnoj medijskoj manipulativnosti koja se kosi sa jednim od osnovnih principa masmedijske etike, a to je istina. Umesto da saopštavaju istinu (truthtelling), savremeni mediji su na sebe preuzeli zadatak da ispredaju priče (storytelling) što je credo današnjeg marketinga. U svetu novih medijskih tehnologija, benjaminovski gubitak aure umetničkih dela samo je prividan; aura je bitno transformisana u našem vremenu, ali nije u potpunosti iščezla. Naime, nedostatak originala uslovljava situaciju u kojoj svaka digitalna kopija simulira nedostajući original. Auratska dijalektika umetničkog dela ne korespondira sa istinom. Budući da ni sama istina, kao izgubljena vrednost informatičkog doba, ne učestvuje u aktuelnom estetskom, odnosno auratskom doživljaju stvarnosti, to je digitalna manipulacija prisvojila čitavu sferu auratičnosti kao domen realizacije tržišnih, odnosno vulgarnopolitičkih vrednosti.
U sledećem ogledu (Mediji, znanje, revolucija) sagledava se sfera medijske kulture u kontekstu ispitivanja delotvornosti fenomena evolucije, odnosno revolucije znanja, statusa i perspektiva naučnog mišljenja. Ideja napretka, konstatovano je, danas je u krizi, u smislu opadanja vere u samu mogućnost revolucionarne izmene sveta. Naime, celokupni duhovni progres je po svoj prilici nekritički supstituisan komunikacionom ekspanzijom i redukovan na svoju tehnološku dimenziju.
Prema rečima Divne Vuksanović, nasuprot pojmovnom paru koji je zagovarao Milan Kangrga, sučeljavajući etiku s idejom i praksom revolucije, danas su mediji s jedne strane, i terorizam, s druge. Ovaj polaritet terorizma i masmedija istovremeno ukazuje i na njihovu uzajamnu povezanost, budući da ovi fenomeni u današnjem vremenu predstavljaju onu paradigmu koja postavlja osnovne vrednosti današnjeg sveta, kao što su nekad bili ideali etike i revolucije. Iako je u ovom trenutku možda preuranjeno reći da u uslovima ekspanzije medijske kulture radikalna izmena sveta nije moguća, kontinuirana evolucija mišljenja i ukupne stvaralačke prakse ipak ne obećava mnogo; naime, dok tehnokultura preuzima primat nad humanitetom i Homo ludensom, diskontinuitet je moguć samo kao hipoteza tehničkog uma.
Autorka se poduhvatila i revalorizacije tzv. Marksovog nasleđa i njegovog uticaja na današnju medijsku sferu. Sučeljavajući uvrežene predrasude o marksizmu kao nesavremenoj, anahronoj doktrini, u skladu sa opštom tendencijom prećutkivanja i iskrivljavanja marksističkih teorija i sudova, ukazuje se na prenebregavanje njegovih ideja, naročito kada je u pitanju domen kulture i medija.
U kontekstu sagledavanja Marksove teorijske zaostavštine primenjene na savremenu medijsku industriju i kulturnu komunikaciju, istaknuto je da je on vlastitim kritičkim angažmanom dao značajan doprinos kreiranju savremenih tokova demokratskih ideja i principa, na kojima i danas počivaju savremena građanska društva i njihove medijske kulture.
Jedan od tekstova studije nastoji da preispita status estetike danas i da markira osnovne relacije koje ona uspostavlja sa svetom kulture i medija, kao i s pitanjima savremenog umetničkog stvaralaštva. Tradicionalne estetičke teorije sve više ustupaju mesto ideji poimanja estetike kao ontologije privida, dok umetnost, gubeći svoju „auru“, metafizičku dimenziju i povlašćeni status, u velikoj meri biva asimilovana svetom materijalne kulture i banalnih tržišnih odnosa.
Za savremena estetička gledišta umetnost više nije povlašćeni predmet izučavanja već jedno od mnogobrojnih područja istraživanja, budući da se iz globalnog plana razvoja matrica današnje kulture marginalizuju discipline kao što su filozofija, pa tako i filozofija umetnosti i estetika. Današnje razvojne tendencije u svetskoj kulturi teže delimičnoj ili potpunoj supstituciji umetničkih praksi medijskim stvaralaštvom. Savremena estetika interesno koincidira i korespondira s predmetnim interesovanjima, naročito dveju teorijskih disciplina – radi se o studijama kulture i medija. One su svojevrsna ideološka tvorevina novijeg vremena, kao što je to nekad bila estetika. Istraživanje fenomena popularne kulture urušava vekovima nekritički održavanu barijeru između tzv. visoke i popularne kulture, ali je i uzdrmalo tradicionalnu estetičku valorizaciju sveta umetnosti u odnosu na kič i šund.
Divna Vuksanović ističe da najnovija društvenomedijska paradigma, u kojoj se događa savremena umetnost, generiše i novi profil umetnika koji se u svom stvaralaštvu upravlja prema kretanjima na planu savremene estetike. Lev Manovič je vizuelni umetnik koji je eksperimentisao umetničkim izrazom koristeći najnovija tehnološka dostignuća, što je rezultiralo i radovima iz oblasti teorije umetnosti i medija i drukčijim pristupom estetskim fenomenima. U ovom kontekstu izdvojena je čitava jedna generacija mladih umetnika, obrazovanih na interdisciplinarnim studijama Univerziteta umetnosti u Beogradu, koja u okviru vlastitog stvaralačkog opusa primenjuje teorijska znanja iz oblasti estetike, teorije umetnosti, teorije i filozofije medija, kao što su Predrag Terzić, Danilo Prnjat, Dragan Ćalović, Vlatko Ilić, Vladislav Šćepanović i dr.
Inaugurišući fenomen remiks kulture (remix culture), a rukovodeći se rečnikom savremene DJ potkulture, Manovič konstatuje da se nakon iskustva postmoderne, za početak 21. veka kao glavna odrednica javlja remiks kultura, čime se aludira na mešanje različitih kulturnih i životnih stilova inherentnih sferama muzike, mode, dizajna, veb aplikacija i sl. Remiks je aktuelna kulturna praksa koja u sebi ujedinjuje delovanje postmoderne, procesa globalizacije, ali i tzv. novih (umetničkih) medija.
Jedan esej studije bavi se arapskim satelitskim televizijama u kontekstu globalnog svetskog poretka, u kojem danas glavnu ulogu imaju velike medijske sile, potpomognute logikom transnacionalnog kapitala. Naime, najnovija ekspanzija satelitskih TV stanica koje pokrivaju arapske zemlje Bliskog Istoka i Severne Afrike inspirisana je pokušajima da se ovaj prostor medijski i kulturno objedini, čime bi se ujedno učvrstio osećaj identiteta Arapa koji žive u različitim državama razorenim ratovima poslednjih decenija. Cilj ovih kanala je i pariranje konkurentskim medijskim uticajima Zapada, što se prvenstveno odnosi na delovanje CNNa, čiji su izveštaji u velikoj meri doprineli stereotipizaciji čitave islamske kulture kao a priori militantne.
Filozofkinja kritički promišlja teorijski status etike medija kao primenjene discipline, koji sagledava kako u kontekstu opšte etike, tako i prirode samih medija. Makluan se ni ovde ne može prenebregnuti, pogotovo svojom tezom da mediji, poput obrazovanja ili religioznih ubeđenja, formulišu jednu vrstu društvenog folklora, formirajući time njegova verovanja, običaje i vrednosti. Kompjuterska tehnologija stvara novi vid oblikovanja ljudskog ponašanja.
Medijska etika našeg doba trebalo bi da konstantno proširuje polje svoje delatnosti, prateći sve tehničkotehnološke, estetske i druge promene u ovoj oblasti. Evidentno je da osnovna etička pitanja aplicirana na svet medija deluju anahrono. Pravna regulativa, s obzirom na individualni moral i građansku etiku, ne uspeva da obuzda i kontroliše ozbiljne zloupotrebe interneta (jedno od gorućih pitanja je sajber pornografija, pedofilija i dr).
Autorka ukazuje na svojevrsnu vrtoglavicu i vrednosnu dezorijentisanost korisnika na mreži. Pojave novih virtuelnih zajednica (Sajber taun (Cyber Town) ili Seknd lajf (Second Life)) i komunikacijskih mreža (fejsbuk (Facebook), tviter (Twitter), majspejs (My Space) i dr.) zahtevaju nove modalitete odnosa prema Drugom kao i prema kolektivitetu. Medijski aktivizam (media activism) odnosi se pre svega na medijsku borbu za promovisanje vrednosti manjinskih društvenih grupa u svetu vladavine jedne total(itar)ne medijatizovanosti.
Ova različita korisnička ponašanja i iskustva u oblasti medijske stvarnosti uvek iznova konstituišu i transcendiraju granice savremenih medija i kulture. Nova folkloristika nastaje i formira svoje vrednosti u kontrastu sa etičkim i estetičkim stavovima, odnosno klasičnim teorijama morala. Nestajanje etike, koje svojim ukidanjem i realizacijom izvodi upravo estetika u eri vladavine medija, objašnjava se pomeranjem domena realizovanja etičkih vrednosti koji se proširuje u meri neophodnosti da se zahvati u beskonačnu medijsku stvarnost. Medijska delatnost danas bitno menja estetsku fizionomiju etike time što je dislocira u beskrajne vrednosne svetove. Slikovitosti radi, autorka ovde koristi i Makluanovu metaforu aktiviranja disleksije (poremećaj sposobnosti čitanja, viđenja) u kubizmu, a dalje i u svetu medija.
Tekst Estetika neidentičnog i nova medijska kultura osećajnosti tematizuje pojam identiteta u funkciji odnosa prema pojedincu i društveno/kulturno/medijskoj stvarnosti. Mediji danas sistemski deluju ne samo na svest (razum), već i na područje nesvesnog. Ovde se ima na umu i ogroman, nedovoljno iskorišćen afektivni potencijal čovečanstva, podoban za medijsku eksploataciju upravo zato što sve više liči na prirodu savremenih medija.
U odnosu na ranija vremena, slika i njeno svojstvo auratičnosti sada prethode identitetu. S druge strane, premrežavanje sveta emotivno natopljenim narativima spektakularne medijske slike, kao npr. u slučaju prizora 11. septembra u Njujorku ili ratova u Iraku, ukazuje na sveprisutnost medijskog upravljanja naracijom i emocijama koje upravljaju kako pričom, tako i sadržajima nesvesnog.
Procesom sinhronizacije emocija Virilio je označio ne samo neku vrstu emocionalnog obogaljivanja pojedinca, već i totalnu kontrolu i upravljanje čovekovim osećajnim životom. Osvajanje prostora nesvesnog, odnosno afektivne strane čovekovog života u 21. veku, Virilio naziva endokolonizacijom koja utiče na standardizovanje tzv. identiteta. Pojam identiteta danas više ne čuva nikakvu vezu sa istinom, nego je on sâm istina medijske i genetičke izvesnosti savremenog čoveka, njegova nesvesna, afektirana i tehnologijom oblikovana standardizacija, koja ga, povratno gledano, ontološki određuje.
Esej “Medijska inteligencija i kreativnost u transhumanom dobu” predstavlja oštru kritiku savremenih shvatanja inteligencije, koja je tretiraju kao puki proizvod “razuma”, odvojeno od dimenzija “čulnosti” i “uma”. Sve veće parcelisanje kako uma tako i stvarnosti, dovodi do “razbijanja” pojma inteligencije, da bi se ona na kraju izučavala u kontekstu jedne sasvim nove paradigme tumačenja – kreativnog mišljenja, nasuprot primeni tradicionalističkog i epistemičkog aparatusa antičke grčke provenijencije. Nekritička praksa fragmentiranja čovekove inteligencije prividno je u funkciji njenog proširenja i napretka, u otvaranju ka “višim” sferama kreativnosti, emocija i duha. Interdisciplinarno istraživanje fenomena inteligencije ide u pravcu dalje dekonstrukcije sfere inteligencije na emocionalnu, socijalnu, duhovnu, telesnu itd.
Takozvane “kreativne industrije” koje u sebe uključuju publikovanje knjiga i časopisa, vizuelne i izvođačke umetnosti, film i TV, kulturni turizam, modu, industriju video i kompjuterskih igara i sl., predstavljaju nove ekonomske i sociokulturne kapacitete za razvoj postglobalnog sveta. Ljudska kreativnost postaje ultimativni ekonomski resurs našeg doba. U transhumanom dobu, koje je uveliko nastupilo u visokorazvijenim zemljama Zapada, mediji upravljaju opštim i pojedinačnim potrošačkim ponašanjem. Takozvana medijska inteligencija koincidira sa shvatanjima fenomena kreativnosti. Ova inteligencija, apstrahovana iz nekakvog opšteg pojma inteligibilnosti, povezana sa kreativnošću, u korelaciji je sa medijskom pismenošću i obrazovanjem za medije.
U poslednjem poglavlju svoje knjige Divna Vuksanović istražuje mogućnosti Fejsbuka, i društvenih mreža uopšte, da, u pogledu likovnog izraza, svojim korisnicima pruže autentičan estetski doživljaj. Naime, poznato je da se pripadnici Fesjbuk– mreže svakodnevno susreću s vizuelnim materijalom iz sfere likovnih umetnosti (bilo da je reč o slikarstvu, skulpturi, instalacijama, performansima, arhitektonskim delima i sl.) koji cirkuliše kao sredstvo simboličke razmene mnogobrojnih poruka na internetu.
Podsećajući da je internet utemeljen na iskustvima svih dosadašnjih medija, sumirajući u sebi i komunikativnu (interaktivnu i „društvenu“ praksu) koju je preuzeo iz reklamnih spotova, a koristeći jezik vizuelnih umetnosti (fotografije i filma najčešće), autorka zapaža da je Fejsbuk fuzionisao i pojednostavio ove prakse i jezike, prilagodio ih u stvari prosečnim korisnicima, tako da smo svedoci ekstremnog regrediranja celokupnog estetskog izraza na mreži.
Podvučeno je da na komunikacijskim mrežama nije nužno biti ni profesionalni umetnik, niti pak marketinški stručnjak da bi se korisnik tu pojavio; u kontekstu materijala koji se najčešće postavlja na ovim mrežama, može se govoriti o neprofesionalizmu u smislu koncepcija, dizajna i kompletne vizuelizacije. I u ovom slučaju se potvrđuje trend relatizovanja ranije čvrsto postavljenih granica između umetnika profesionalaca i amatera.
Neminovno se nudi zaključak da je opšta predstava likovnih umetnosti na mrežama, posebno na Fejsbuku, u najvećem delu daleko ispod nivoa ranijih načina reprezentovanja likovnih dela (muzeji, štampani katalozi, monografije, video radovi). Naročito nam je skrenuta pažnja na koincidenciju tehnološkog usavršavanja ovih medija s njihovom zastarelošću u pogledu izraza onoga što je na mreži predstavljeno. Konsekvence su oštre, radikalne – konstatovano je da su komunikacijske mreže danas jedan od osnovnih generatora neukusa realnosti u kojoj živimo, iza čega se kriju fundamentalna pitanja opstanka estetskih, kao i svih ostalih humanih vrednosti.
* * *
Iako su se tehnologija i ekonomija danas, pretendujući da kreiraju realnost sa stanovišta moći, urotili protiv kritičkog mišljenja, Divna Vuksanović smatra da ono ipak nalazi način da izmakne programiranju i standardizaciji. Adornovskim rečnikom kazano, u svetu industrijske i postindustrijske produkcije nema ničeg izvan kiča i sećanja na svet kulture, umetnosti i humanizma – autentičnost i originalnost su prognane. Autorka pledira za umetnost kao oponent mrtvilu medijske kreativnosti. Umetnost, više nego ikad, svojim kreativnim i kritičkim potencijalom treba da nas pokrene iz temelja, da, kafkijanski, razbije zamrznuto more u nama i vrati nas humanitetu.
Jadranka Božić
