Filozofija medija 1

23.09.07

U izdanju FDU u Beogradu, Instituta za pozorište, film radio i televiziju, i Čigoja štampe upravo je objavljena knjiga dr Divne Vuksanović „Filozofija medija: Ontologija, estetika, kritika”, u kojoj autorka na osnovu najnovijih istraživanja, a na temelju svetske i domaće prakse predočava i analizira „načine instrumentalizovanja estetskog uma u današnjem vremenu i to putem tehnologije masovnog medijskog komuniciranja”.

Divna Vuksanović je vanredni profesor FDU u Beogradu, gde predaje predmete: estetika, teorija kulture i filozofija medija. Do sada je objavila više od 70 naučnih i stručnih radova u domaćim i stranim časopisima, dve naučne studije – „Barokni duh u savremenoj filozofiji: Benjamin, Adorno, Bloh” i „Aesthetica Minima” koja će uskoro, za Sajam knjiga u Beogradu, da doživi drugo izdanje.

Autorka je i čarobnih knjiga o trolovima za „malu i veliku decu”, koje se godinama ne skidaju sa liste bestselera dečje književnosti. Pri kraju je njihova dramatizacija za radio-dramu, što znači da će trolovi moći da se pojave i na malim ili velikim ekranima.

U knjizi predočavate prilično mračnu realnost koju nam nude televizija i mediji danas?
Za jedan zbornik u Torontu pisala sam tekst o televiziji u 21. veku, u kojem sam rekla da je televizija neka vrsta frankenštajnovske tvorevine kombinovana od starih, prastarih, da ne kažem mrtvih, i novih elemenata realnosti i da u svojoj težnji da uvek bude lepa, mlada i zavodljiva, to jest, okrenuta ka budućnosti – nužno završava u prošlosti.

Poenta tog teksta bila je jeretička misao da je televizija organ prošlosti. I jeste! U toj želji da bude večno mlada, ona je u konstantnom regresu i zastareva zato što je realnost TV, kao dominantnog mas-medija, uvek na strani vladajuće ideologije pa samim tim konzervira tu ideologiju.

Postoje li razlike „medijski simuliranih realnosti” u zemljama tranzicije i kapitalističkim, odnosno postkapitalističkim društvima?
Rekla bih da su razlike kozmetičke, u tehnološkim standardima. Iz izveštaja sa različitih konferencija o budućnosti televizije vidite da je glavna tema, ili glavni problem, klasična ili digitalna TV, zatim kako stoje stvari sa mobilnom TV, sa standardima i kodovima televizije, dakle, da se sve rasprave vode sa stanovišta produkcionih uslova. Jedni od njih tiču se tehnologije, drugi ekonomije i lobija oglašivača. Zamislite naučne konferencije o televiziji na kojima oglašivači i inženjeri raspravljaju o budućnosti televizije!

I niko ne razmišlja o društvenoj ulozi TV, ili kulturnoj funkciji. To je zaboravljena stvar. Jedina razlika mogla bi da bude u tome da li u zemlji postoji javni servis ili ne. Već samo opredeljenje nekih zemalja da imaju javni servis ide u prilog tome da se na terenu mas-medija događa borba između onoga što su vrednosti koje sebe promovišu kao javno dobro i vrednosti ili nevrednosti koje su komercijalnog karaktera.

Iz Vaše knjige je jasno da medijsku kulturu, odnosno medijsku sliku sveta nameću SAD. Šta bi mogao biti korektiv takvoj, medijski unisonoj, globalizaciji?
Ovo je pitanje zanimljivo zato što, u odnosu na evropske zemlje, SAD u okviru svog obrazovnog sistema nemaju predmet medijska kultura ili medijska pismenost. Dakle, ne postoji sistematičan vid obučavanja u SAD za čitanje medijskih poruka i uspostavljanje kritičkog odnosa prema njima. Kako je moguće da zemlja koja najviše radi na tehnološkim aspektima televizije, kao vodećeg mas-medija, ne obučava konzumente tih slika načinima njihove interpretacije?! U tom kontekstu Evropa se pokazuje kao lukavija u odnosu na tržište informacija tako da u školske programe uvodi medijsko opismenjavanje i time može donekle da parira pokušajima medijskog globalizovanja tržišta svesti.

Da li se samo tako može sačuvati individualnost u virtuelnom svetu u kojem je i kritičko mišljenje sve ređe? A među filozofima, ako se ne varam, najređe?
Postoje dva načina, a to su: Eros i Logos. Dakle, mišljenje, odnosno kritičko mišljenje, što je za mene identično, i ljubav, čuvaju individualnost. S obzirom na to da je virtuelni svet takozvani cool svet, ovo su najbolji temelji otpora, kojima bih čak dodala i Patos. Neko može da kaže kako je to patetično, ali šta fali: Patosom protiv virtuelnih persona.

Kritičko mišljenje, pak, sve je ređe pa se može reći da tehnologija i ekonomija udruženo deluju protiv kritičkog mišljenja pretendujući da kreiraju realnost sa stanovišta moći. Bilo ekonomske, bilo tehničko-tehnološke prirode. Ali, kritičko mišljenje izmiče programiranju, strateškom planiranju, matricama i standardima. Ono je nestandardni proizvod, i, kako rekoste, proizvod je hrabrosti, lične slobode i kreativnosti.

Ali zato je i nepoželjno?
Nepoželjno, pa čak i među filozofima, ali samo onim koji sebe vide kao činovnike mišljenja, kao misleća bića od 9.00 do 17.00 sati, samo po aulama fakulteta, instituta, na naučnim skupovima i konferencijama. Kako ja mislim da je mišljenje uvek kritičko, filozofima taj stil mišljenja ne bi trebalo da nedostaje, samo je pitanje koji su njegovi dometi. Koje su šanse filozofa da inspiriše promene? Ne znam.

Jesu li, zahvaljujući upravo medijima, pomerene granice kiča?
Adorno je postavio pitanje ima li u našem dobu ičega izvan kiča i da li je autentično i originalno moguće u svetu industrijske (i postindustrijske) produkcije. Istovremeno je dao i pesimističan odgovor: danas ničeg nema izvan kiča. Ja bih dodala, osim sećanja na svet kulture i umetnosti, i humanizma. Jedina mogućnost da kič radi u našu korist jeste da se njegovo dejstvo iskoristi kao subverzija sopstvenog sistema vrednosti, pa su neki teoretičari takav potencijal prepoznali, recimo, u popularnoj kulturi, u rasponu od mode i pocepanih farmerica i borbe za prava domaćica.

Jednom ste rekli da je, kao nekada, u Sokratovo doba, mišljenje uz umetnost i maštu jedno od poslednjih uporišta subverzije porobljene stvarnosti. Kako misliti, ako je znanja sve manje?
Siromah Sokrat umro bi od tuge. Evropa sebe, u 21. veku, vidi kao društvo znanja. To je, opet, neka nova ili reformisana ideja prosvetiteljstva što je tipično evropski mit, a vezuje se još za Sokratovo doba. Ali, znanje na koje se ovde misli, kako ja to vidim, jeste ono znanje koje se može dobro prodati na tržištu, i razmeniti za neko drugo znanje kao moć. Dakle, to nije znanje radi znanja u sokratskom smislu reči; tom znanju nedostaje kritička oštrica i ono je, umesto da menja društvene odnose u nekom progresivnom perspektivizmu, zapravo roba kao i svaka druga roba na tržištu i potvrđuje tržišne vrednosti. To je znanje fragmentarizovano, nekritički zasnovano i bez pretenzija da menja stvarnost već da potvrdi istu. Kome se to sviđa, neka ga praktikuje. Sokrat bi, u svojoj ironiji, rekao da bi trebalo težiti društvu neznanja kako bismo, najzad, posumnjali u ono na šta nas navode, i za šta nas podučavaju.

Vi ste pronašli „recept”: pišete, kako kažete, savremene bajke za decu i odrasle.
Nisam ja pronašla recept nego su trolovi pronašli recepturu kako da me istisnu iz stvarnosti i nametnu se u istoj. Borba između mene i trolova još se vodi, ali na moju štetu. Čega god se poduhvatim, šta god smatram da je sigurno i ozbiljno, oni upropaste. Tako da, u stvari, nemam mnogo šanse da preživim u svetu savremenih bajki, jer me ti vragolasti duhovi sistematski potiskuju.

Ipak je umetnost ta koja uvek priskače ljudskoj civilizaciji u pomoć.
Za mene umetnost ne bi trebalo da je tereapeutika, iako to ponekad jeste. Čini mi se da, više nego ikad, umetnost treba da nas prodrma, da nas pokrene iz temelja i da svojim kreativnim i kritičkim potencijalom parira ovoj mrtvoj kreativnosti medija. Da bude merilo istine u današnjem svetu. Jer, čak i kada je transvestirana u nešto što izgleda kao neumetnost ili antiumetnost, ona i dalje kritički ukazuje na stvarnost svojim raspolućenim bićem. I svakako je jedna od onih dimenzija ljudskog stvaralaštva koja može da bude izlaz za ugroženi humanitet.

Anđelka Cvijić