Glasovi iz kamena, iz snova

19.07.03 Politika

Kad pisac objavi dobru knjigu, oglase se kritičari ili je prećute, prepuštajući je sudu vremena. Ne raspravlja se o ukusu, ponajmanje o strastima. Budućnost je neizvesna, a knjiga ostavljena tamo nekom bogu ili slučaju. Šta je Istorija, a šta Kaledonija, čujem Rastka Petrovića?

Šta reći o onima koji, iz samo njima znanih potreba i nadahnuća, prevode, biraju, sastavljaju knjigu iz objavljenih dela svetskih pisaca? Knjiga Jorga Seferija (1900–1971) "Glasovi iz kamena, iz snova", na 332 strane, ispunjava sve zahteve negovanog, probirljivog čitaoca, čak ih nadilazi potrebama Ksenije Maricki Gađanski i Ivana Gađanskog. Izborom, prevodom, objašnjenjima, predgovorom, uređivanjem, napravili su knjigu kakve nema na srpskom jeziku.

Knjiga ima tri osnovna dela. U prvom, preovlađujućem, objavljen je izbor iz pesama Seferija koji je 1963. godine dobio Nobelovu nagradu, prvu nagradu tog ranga koja je pripala modernoj grčkoj književnosti. Iako se izvrsne pesme čitaju bez dodatnih objašnjenja, Ksenija Maricki napisala je komentare, imajući u vidu grčka izdanja, a kasnije i strane prevode Seferijeve poezije. S blagim negodovanjem, ona kaže da navođenjem literature i drugih uzora "Seferi kao pesnik dobija preteranu dozu učenosti, što nije prevashodna osobina njegove lirske poezije, koja je samo upila sve raznovrsne sokove, dostupne svakom pesniku, inače njegove lične, neposredne doživljaje, osećanja, misli i lektiru".

U drugom delu su eseji o grčkom jeziku, o poeziji, onaj nesvakidašnji o paraleli između Kavafija i Eliota, kao i pesnikov govor u Stokholmu, koji završava rečima: "Kada je, na putu za Tebu, Edip sreo Sfingu, i ona mu postavila svoju zagonetku, njegov odgovor je bio: čovek. Ta jednostavna reč uništila je čudovište. Imamo mnoga čudovišta da oborimo. Mislimo na Edipov odgovor". U njemu je i saopštenje Seferija, istaknutog grčkog diplomate, "dopisnicima strane štampe 6. aprila 1941"., u kome osuđuje napad "Velikog Rajha" na malu Grčku. "Ali uz to", opominje pesnik, "uz nas su i drugi narodi koji se bore za iste ideale za koje se i mi borimo. Herojska Jugoslavija takođe je doživela invaziju".

U trećem delu zastupljeni su fragmenti iz dnevnika pesnika koji je, u nezaobilaznoj pesmi "Na način J. S"., pevao o Grčkoj koja je "na putu sve vreme na putu" i "Kud god da otputujem Grčka mi nanosi ranu..". Na kraju, objavljena je biohronografija Seferija.

Slučaj je hteo da izbliza pratim pripremu i štampanje ove knjige. Kad sam dobio gotove korice, bio sam očaran izmaglicom u gornjem delu fotografije radne sobe Jorga Seferija. Čim sam dobio prve primerke, sem ofsetne hartije, omirisao sam grčka mora, ostrva, lutanja... U predgovoru sam dobio klupko, ne da se ne bih izgubio, već da se odomaćim u lavirintu, u poeziji velikog grčkog pesnika, ispunjenoj mitskom istorijom.

Prezadovoljan što se bavim izdavaštvom (knjigu je objavio "Rad") uočio sam dve slovne greške koje srećom ne menjaju značenja reči. Da nije njih, knjiga bi bila savršena. Možda je bolje što nije, jer bi čitaoci malčice bili zbunjeni, suočeni s nemogućim. Ovako je izuzetna.

Simon SIMONOVIĆ

Posednji dan

Bio je oblačan dan. Niko se nije odlučivao duvao je lagani vetar: "Nije bura nego široko" reče neko.

Nekoliko tankih čempresa prikovanih za strmu obalu a more sivo s osvetljenim lukama, tamo dalje.

Vojnici su pozdravili oružjem kad je kuša počela da rominja.

"Nije bura nego široko" jedina je odluka koja se čula.

A ipak smo znali da nas u sledeću zoru neće čekati više ništa, ni žena koja ispija uz nas san ni sećanje da smo nekada bili ljudi, ničega više u sledeću zoru.

"Ovaj vetar podseća na proleće" reče prijateljica idući kraj mene gledajući u daljinu "proleće koje zimi iznenada dođe na zatvoreno more.

Tako neočekivano. Prošle su tolike godine. Kako ćemo umreti?"

Posmrtni marš vijugao je kroz sitnu kišu.

Kako umire čovek? Čudno, niko o tome nije mislio.

A za one što su i razmišljali bilo je to kao uspomena iz drevnih hronika epohe krstaških ratova ili pomorske bitke kod Salamine.

A ipak je smrt nešto što se dešava: kako umire čovek?

A ipak svako stekne svoju smrt, svoju sopstvenu smrt koja ne pripada nikom drugom i ta igra je život.

Gasila se svetlost nad oblačnim danom, niko se nije odlučivao.

U sledeću zoru ništa nas ne bi čekalo: sve se predalo: čak i naše ruke:

i naše žene robinje kraj izvora i naša deca u kamenolomima.

Idući kraj mene moja prijateljica zapeva deo neke pesme: "U proleće, u leto, rajo..".

Onda se setiš starih učitelja koji su nas ostavili kao siročiće.

Neki par prođe razgovarajući:

"Dosta mi je sumraka, hajdemo kući

hajdemo kući da upalimo svetlost".

Jorgos SEFERI

Atina, feb. ’39.

(Iz knjige "Glasovi iz kamena, iz snova", izdavač "Rad", Beograd, 2003. Prevod: Ksenija Maricki-Gađanski i Ivan Gađanski)

07.07.03 Dnevnik - Novine i časopisi

Novopokrenuta «Radova» biblioteka «”Hiperion”» objavljuje knjige iz savremene grčke književnosti, prvenstveno 19. i 20. veka u srpskom prevodu. Pod uredništvom pesnika Ivana Gađanskog već je objavljeno nekoliko značajnih izdanja, a sada smo u prilici da potpunije upoznamo grčkog nobelovca Jorgo Seferija (Smirna, 1900 - Atina, 1971). Nobelovu nagradu je dobio 1963, godinu dana posle Ive Andrića, a ceo njegov život i diplomatska karijera podsećaju na naše pisce-diplomate Miloša Crnjanskog, Rastka Petrovića, Jovana Dučića i Milana Rakića s kojima se, sasvim sigurno, morao poznavati. Sve je to, međutim, nedovoljno ispitano i ostavljeno za neka bolja vremena.
Zato su pred nama pesme, eseji i dnevnički zapisi iz kojih se vidi da je Seferi bio tipičan pesnik - intelektualac i pravi sledbenik najboljeg u slavnoj grčkoj tradiciji, sa Homerom na kormilu. Mitska prošlost izvire iz ovih stihova na hiljade uvek novih načina, to je veliko putovanje kroz šumu simbola i repernih tačaka u kojima se pesnikov dijalog sa svetom, ali i pesnicima, uporno odvija i nastavlja. Helderlinovsko pitanje o tome čemu pesnici u oskudnom vremenu Seferi rešava afirmacijom umetnosti reči.U svemu on želi da bude precizan i da ima stila. Neutralan čovek je bez stila, a to je za njega neljudski. Između Kavafija i Eliota, kojima je posvetio i izvanredan esej, Seferi osluškuje antičke mitove i semantičke krugove čistog narodnog jezika i nepogrešivo beleži stihove melanholične intonacije i univerzalne konotacije.
More, ljubav i svetlost od koje je, izgleda oslepeo i Homer, ili je zažmurio na jedno oko, najširi su i stalni ram u koji Jorgo Seferi smešta svoje pesničke slike velike imaginacije i erudicije. On ne zaboravlja da umetnici uvek dišu istim jezikom i da je duboko u svakom od njih ista, grčka, srž. Pri tome je bio svestan izolovanosti književnosti kojoj je pripadao svim srcem i onda kada je ona bila okružena velikim jarkom i prestankom komunikacije s evropskom poezijom. Uprkos tome on je, poput Kavafija, ponavljao «nisam Grk, ja sam grčki» i uspeo da se vine u same pesničke vrhove i stekne priznanje i, stroge i čudne, Švedske akademije.
Seferija je naša čitalačka javnost i kritika poznavala iz izbora i retkih pojedinačnih knjiga, a sada joj se nudi izvanredna prilika da na jednom mestu upoznaju pesnika iz prve ruke. Svi žanrovi u kojima se Seferi ogledao i potvrđivao ovde su prisutni na najbolji način i pesnik nam izranja iz plavetnila mora/teksta kao Afrodita iz morske pene. Pored poezije i eseja u trećem delu dati su i dnevnički zapisi iz kojih se nazire drama čoveka i pesnika koji je imao svoje snažno ljudsko i pesničko «ja» i to znao da kaže. Svakako, to je uvek imalo svoju cenu i Seferi je sve platio bez roptanja, sa intelektualne visine i sa filozofskim mirom.

M. Živanović