Funkcije društvenog sukoba

24.11.07 Danas

Aleksej Kišjuhas
Jedna od nekoliko temeljnih dilema koje razjedaju sociologiju i njene praktikante glasi: šta je prirodno stanje društva - sistem ili sukob? Šta je osnovna, temeljna i normalna karakteristika fenomena kojeg nazivamo društvo? Da li je to poredak ili konflikt? Sociolozi su se godinama grupisali, te uzajamno cenili ili opanjkavali spram ova dva tabora. Bilo je tu i čistih naučnih argumentacija, ali i politike (prvi su najčešće politički konzervativci, a drugi levičari). Ovak(v)o raspolućeno stanje jedne nauke ne odgovara nikome, a ponajmanje naučnicima. Samim tim, najkvalitetniji izdanci iz sociološkog vrta najčešće su sintetičari: umesto ratobornog pozicioniranja u jednom od rovova, oni su nastojali i nastoje premostiti ovaj jaz unutar korpusa sociološkog znanja. The Functions Of Social Conflict Luisa Kozera, iz 1956. godine, jedan je od paradigmatskih i najblistavijih primera ovakvog sintetičkog, ujediniteljskog nastojanja u sociologiji. Čak pola veka nakon originala, pred sociolozima i javnošću Srbije pojavljuje se prvi prevod ove veoma značajne knjige: Luis Kozer, Funkcije društvenog sukoba", u izdanju Mediterran Publishing (2007).
Sam Kozer je, poput mnogih velikih sociologa, u mnogo čemu bio autsajder i posve nestandardan lik. On sam, deset godina pred smrt, napisao je autobiografski članak naslovljen kao Atipičan život sociologa (1993). Emigrant iz nacističke Nemačke, izvesno vreme aktivan među radikalnim levičarima, interniran u logor u Francuskoj, osnivač časopisa Disident - na sociologiji je završio nakon opaske profesora književnosti («prijatelju, to se izučava na sociologiji») kada ga je upitao nešto o društvenoj strukturi zemalja u kojima su nastajali pojedini romani. Do kraja života sebe je smatrao «demokratskim socijalistom», bio je predsednik ugledne Američke sociološke asocijacije, ali i «javni sociolog» - aktivni komentator društvenih prilika. Knjiga koju po prvi put dobijamo na srpskom jeziku bila je bestseler, delo koja prosto mora da se ima na društvenonaučnim katedrama, te koje svaki mladi sociolog jednostavno mora pročitati.
I sam naslov Kozerovog uticajnog dela je kontroverzan. Naime, uopšte staviti funkciju i sukob u istu rečeničnu ravan, beše ravno sociološkoj jeresi. Sociolozi koji su tragali za društvenim funkcijama (tzv. funkcionalisti) bili su karakteristično nezainteresovani za sukob, smatrajući ga neuklopivim u društveni sistem, tj. poredak u kojem, smatrali su, sve radi poput satnog mehanizma. Pritom, razgovor o sukobu (od)uvek je opasno mirisao na Marksa, a pogotovo u makartijevskoj Americi usred hladnog rata. Isto tako, na drugoj, konfliktnoj strani sociologije, funkcija je bila gotovo sinonim za psovku. Rajt Mils u Sociološkoj imaginaciji ostavio je antologijski posprdan stav o funkcionalizmu od strane konfliknih teoretičara. Unutar svega toga, pojavljuje se Kozer koji istražuje upravo sukob, i to kao funkcionalni fenomen. Subverzivno je spojio konflikt - tu snažno tabuisanu stvar - sa tada vodećom verzijom mišljenja u sociologiji. Rezultat? Jedna od najznačajnijih socioloških studija dvadesetog veka.
Kozer je pošao od vladajuće, mejnstrim sociološke orijentacije: funkcionalističke ideje o društvenom poretku - i u nju ubrizgao preko potrebnu injekciju društvenog sukoba. «Bio sam spreman da se zakunem na vernost školi struktural-funkcionalizma», pisao je. Međutim, uvidevši uspon fašizma u Evropi, užase Drugog svetskog rata od Aušvica do Hirošime, izjavio je: «Pa ipak, ubrzo sam opet shvatio da sam jeretik u zdanju majke crkve ?funkcionalizma?». Dobroćudna društvena harmonija, stabilne ravnoteže, zadati poredak i vernost normama - jednostavno nisu bile karakteristike sveta kako ga je video Kozer.
Sinteza funkcionalizma i konfliktne sociologije kao specifični nagovor na okončanje nepoverenja između ova dva distinktivna sociološka programa, tek je jedan od važnih doprinosa Kozerovog dela. Autor, naime, izvlači nekoliko temeljnih principa o prirodi sukoba koji su, čini se, aktuelniji nego ikad. Tako se ova studija vrlo lako čita kao doslovno praktični vodič za promišljanje, analizu i predviđanje društvenih sukoba.
Svoje delo Kozer deli u šesnaest propozicija koje su sve fantastično pronicljive, radikalno inspirativne i moćno aktuelne. Prva propozicija glasi: sukob služi za uspostavljanje i održavanje identiteta i granica društava i grupa. Drugim rečima, sukob sa drugim grupama zapravo aktivno doprinosi uspostavljanju i potvrđivanju identiteta grupe. Potom (druga propozicija), društva poseduju institucije koje služe kao sigurnosni ventili - objekte zamene na koje se usmeravaju neprijateljska osećanja. Ili, kao šesta propozicija: sukob je intenzivniji kada izbije između pojedinaca i grupa koji su blisko povezani. Drugim rečima, bliski i slični sukobljavaju se strastvenije i krvavije. Dalje, u sedmoj propoziciji, sukob sa spoljašnjom grupom blisko zbližava i homogenizuje grupu. Iz ovih razloga, grupe traže spoljašnje neprijatelje da bi održale unutrašnji red (propozicija jedanaest). Posebno inspirativno, sukob na specifičan način povezuje i protivnike (propozicija trinaest), kao što i uspostavlja i održava moć (propozicija petnaest).
Šta nam Kozer može reći pedesetak godina kasnije? U balkanskom (post)konfliktnom kontekstu - mnogo. Pre svega, Kozer sukob(e) vidi kao integralni i značajni deo odvijanja društvenosti. Samim tim, sva naša iznenađenja, neverice i kršenja prstiju spram konfliktnih 90-ih i 2000-ih nemaju dobrih opravdanja. Prva Kozerova propozicija - prema kojoj sukob igra ulogu u izgradnji identiteta i granica društava - postala je bolno očigledna na Balkanu u protekloj deceniji. Sopstveni identitet gradi(o) se i zasniva(o) na antagonizmima prema ostalima. Jednakom očiglednošću izlila se i Kozerova propozicija broj šest: činjenica da je sukob između bliskih i najbližih posebno oštar. Značaj potrage za spoljašnjim neprijateljem (i unutrašnjim izdajnicima) kao aparat kojim se homogenizuje i podjarmljuje društvo, takođe je očigledan na primeru Srbije - i o tome ima mnogo stranica u Funkcijama društvenog sukoba. Objašnjenje učestalih sukoba na slabo vidljivoj margini (poput nasilja u porodici ili prema Romima) kao specifičnih ventila strukturalnih problema, takođe pronalazimo kod Kozera.
Sociologija je drastično napredovala od inspirativnih opaski da je «ukupna istorija, istorija klasnih borbi» koji utiru put konfliktnoj sociologiji. Zavidan nivo sofistikacije socioloških stavova o sukobu pronalazimo u Kozerovim Funkcijama društvenih sukoba - tom istinskom sintetičkom i univerzalno aplikabilnom dragulju ukupne nauke o društvu. Po(r)uka glasi: daleko od toga da sukob samo razdire i da je nužno destruktivan. A to ne znači opravdati ga, već objasniti. Društvo nije samo prilagođavanje, statika, poredak, ekvilibrijum, glatko funkcionisanje. Kozerovi subverzivni uvidi uče nas kome, kako i zašto svi naši sukobi odgovaraju. To je uvek korisno znati.