Fucking Comics

27.12.06

Filmski kritičar Ranko Munitić, član žirija 4. Međunarodnog salona stripa, autor knjiga Deveta umetnost, strip i Fucking Comics, priča o stripu.

Da li je štampanje vaše knjige «Deveta umetnost, strip» kao užbenika na FPU pokazatelj da se u stripu kod nas dešava nešto više nego u proteklih deceniju i po, ili je to samo deo nečega što na ovdašnjoj strip sceni već postoji i funkcioniše?
- To je više sticaj određenih okolnosti. Nije trebala ova knjiga pokazati da se nešto događa na ovdašnjoj sceni stripa. Prosto, u zadnjih desetak godina se baš u Beogradu dosta toga desilo. Druga okolnost je da je na Fakultetu primenjenih umetnosti pokrenuta jedna biblioteka pomoćnih udžbenika koju uređuje Rastko Ćirić, pa je odlučeno da ova knjiga bude prva, a treća je okolnost da sam ja nameravao, ovako ili onako, da se vratim jednom starijem radu. Ovo je dopunjeno izdanje teksta Deveta umetnost, strip koji sam uradio 1975. godine, i koja je, po nekom mom kasnijem mišljenju navodila samo neke elemente od onoga što mene u stripu interesuje. Ovo je bila prilika da to uradim do kraja. E sad, pošto ja ne verujem u slučajnost, sigurno da između ta tri elementa ima neke veze, mada niko nije nameravao da se to tako desi, ali eto, mislim da je lepo ispalo.

Planirana su još dva nastavka ovog udžbenika. Kada se očekuje njihovo izlaženje?
- Koliko ja znam, a stalno sam sa Rastkom Ćirićem u kontaktu, dva udžbenika su već precizirana. Jedan će da bude udžbenik o ilustraciji, što je vrlo značajno, jer ilustracija je nešto o čemu kao svi znamo sve, a onda kada krenete malo da grebete vidite da zapravo ne znamo puno. Druga će biti reprint jedne moje ranije knjige iz 1982. godine, takođe napisana kao udžbenik za fakultet dramskih umetnosti – Uvod u estetiku kinematografske animacije, koja je na žalosti ili na sreću, davno rasprodata, i koju, kako godine idu, studenti fotokopiraju - bilo moj primerak, bilo primerak iz biblioteke, tako da je bilo krajnje vreme za njeno ponovno štampanje. Koliko ja znam, biće i kasnijih izdanja pošto je Rasto Ćirić vrlo pametan, talentovan i aktivan čovek, tako da mislim da će ta biblioteka jako puno zanimljivih stvari da donese, posebno u ovoj situaciji u kojoj skoro niko više ne brine kako i o čemu knjigu napisati i kako je objaviti, niti kako knjigu plasirati.

U knjizi su, naravno, pominjani stariji i priznati strip majstori i njihova dela – Vinzor Mek Kej, Džordž Herimen, Aleks Rejmond, Hal Foster, Bern Hogart, Sten Li, Mebius... Koji od novijih radova, stranih i domaćih autora, pretenduju da postanu nova remek-dela stripa?
- Svaki takav odgovor uvek ističe lično mišljenje. Strip je do te mere bogato i plodno područje da tu ima mnogo lepog. Mene lično najviše interesuje ovo što se u zadnjih deset i mnogo više godina događa u Beogradu i Srbiji. Tu je čitava jedna generacija, i više generacija koje su, a to je jedna lepa koincidencija, vezane za Fakultet primenjenih umetnosti. To su momci koji imaju jednu zajedničku nit. To je jedan kompleksni pojam naučne fantastike. Stripovske naučne fantastike koja je to u jednom širem smislu. Zato što obuhvata neke elemente horora, neke elemente bajke i neke elemente jednog međužanra koji se zove heroic fantasy. To su Milan Pavlović, Zoran Janjetov, Danilo Milošev, Goran Rajšić, Nikola Vicković, Željko Pahek, Aleksa Gajić, Boban Savić Geto i drugi. To su ljudi koji rade i kod nas i sarađuju u svetu. Nisu poznati samo ovde nego i u celoj Evropi.

Uglavnom su više poznati u Evropi nego kod nas?
- Pa poznati su među ljudima koji vole strip i koji se stripom bave, ali na žalost ova naša sredina, kao i u nizu drugih stvari koje se tiču kulture ne pokazuju nikakvog interesa, mada bi time mogao da se ostvari izvestan napredak u svakom smislu.

Više interesa pokazuje za celulit?
- Da, za celulit, odnosto čak i kad celulita nema (smeh). Estrada je izgleda kod nas postala jedina kultura i jedina umetnost. Najviše se izgleda isplati prati pare iza fasade nekakvih privatnih kič televizija. Ali, šta je tu je. Kod nas, nekako, baviti se ovim poslom, sa kreativne strane, sa strane umetnika i sa strane moje vrste ljudi koje to prate nije nikad bilo lako. Pa što bi i sada i nadalje bilo lako.

Kako objašnjavate činjenicu da se neki izdavači fiksiraju samo na naslove koja su na našem tržištu prethodno praćena svojim ekranizacijama?
- Mi sada govorimo o izdavačima stripa danas i ovde. Pa pošto vam danas i ovde ni u kom kreativnom pogledu niko ne pomaže, onda kada ste se već odlučili za takvu stvar, morate opstati. Dakle, ono što je meni dragoceno, to je da postoje strip izdavači i da oni uspevaju da se održe u životu. Sad, kako oni uspevaju da se održe u životu? Ne mislim da bi smo mi na njihovom mestu bili pametniji. Ne mislim da je to kod njih stvar kukavičlika nego da je to kod njih jednostavno stvar pametnog načina da se u ovakvoj situaciji preživi. Drugo, problem tog vezivanja stripa za film, odnosno veza između stripa i filma je sa stanovišta stripa veoma malo zanimljiv. Zato jer su stripovi koji se ekranizuju - teška klasika, koja na planu stripa stoji i koja predstavlja jednu vrednost, mislim naravno na Fleš Gordona, Princa Valijanta, Supermena, Fantoma... Drugo iz toga, kao što znate, nema velikih filmova. Ima komercijalnih filmova ali nema velikih. Ne može ih ni biti jer je, kad vi krenete da ekranizujete strip vi samo prividno imate lakši zadatak, pošto je strip ipak u slikama, nego kada ekranizujete knjige u kojima slika nema. Jer su književnost, strip i film tri potpuno različita medija i tu, jednostavno, dogovora nema. Jedan primer: suština recimo, identiteta stripovskog junaka, je njegov kostim. I Fantom i Supermen i Mandrak i mnogi drugi su to što jesu najvećim delom baš po njihovom kostimu. Kostim je jedna vrsta oslikovljene psihologije i personalnosti. Taj kostim je na ekranu smešan, zato jer je anahron i gubi svoje mesto, jer stripovski junak pravi svoj identitet, svoju psihologiju na potpuno drugi način. Sad naravno, ako ćete vi da pravite film o stripovskom Fantomu ili o stripovskom Spajdermenu vi morate da zadovoljite tu celu priču o kostimu. Onda su to filmovi više za obožavaoce tih junaka kojima i nije bitno što to i nisu naročiti filmovi. Hoću da kažem da svi problemi koji u takvim ekranizacijama nastaju nisu uopšte problemi stripa, nego su problemi filma. Ako takva izdavačka politika, ako se to tako može nazvati, pomaže izdavačima stripa, onda neka im je sa srećom jer, kao što rekoh, prvo važno je da tih izdavača bude, da oni opstanu. Drugo, strip se nikad nije bojao komercijalnosti, i strip živi od komercijalnosti. Strip je krajem pretprošlog veka nastao kao isključivo komercijalna potreba za visokotiražne dnevne listove da bi im tiraž još više porastao. Strip je naučio da bude umetnost a da ništa ne gubi od masovnog proizvoda. Pošto strip živi oslanjajući se na stereotipove, a to je tema za jedan duži razgovor (stereotipovi – to je ono što svi znaju i svi vole), i uspevao je dakle, na te tri tačke - komercijalnost, masovna popularnost i kreacija, da opstane i postane to što se onda prozvalo deveta umetnost. Mislim da je to sve jedan splet okolnosti koji treba uvek gledati ucelo. Kada na to gledate s jedne ili druge tačke gledišta to uvek deluje manjkavo, međutim kada gledate u celini vidite da je to proces koji stripu od početka pomaže da opstane i to će tako i biti. Biće stereotipova, biće masovne konzumacije i biće umetnosti. To je Sveto Trojstvo prirode i ličnosti stripa. To je biće stripa.

Da li je došao kraj super heroja i početak nekih novih, realnih heroja a da to sve nekako ima veze sa lokalnim i globalnim političkim dešavanjima?
- U ovom poslu kojim se ja bavim vrlo je izazovno i vrlo klizavo upadati u tu vrstu proročanstava. Da li je nečeg dosta ili nije dosta. To je stvar strip industrije i stripovske kreacije. Drugo mene uopšte ne interesuje da li nešto traje dvadeset, pedeset godina, da li je nastalo pod uticajem politike, pod uticajem erotike ili pingvina. Mene interesuje da li još uvek ima dobrih stripova. Vidite, baš u delima ovih umetnika koje smo spomenuli, koji kod nas rade, imate tih superheroja, ali već na jedan drugačiji način. Kao što je uopšte taj pojam superheraja ono što se rodilo negde krajem dvadesetih, tridesetih godina opstao do danas kao jedan rado korišćen stereotip, a niz majstora stripa je umeo da u tome nađe jednu svoju nijansu jer, to sam pokušao da objasnim u knjizi, strip je svestan ili jednostavno reaguje na stereotip kao hibernirani arhetip. Dakle iz nečega što ste već sto ili hiljadu puta videli na ekranu ili u striposkim kvadratima, ako priđete tome na pravi način i ako kroz tu jednu stereotipsku ljušturu, skinete taj unutrašnji arhetip, vi ćete opet napraviti nešto što deluje kao da nikad ranije nismo videli. Setite se koliko mačaka, kučića, klinaca... je kroz strip prodefilovalo i prodefilovaće opet, a da to nikome ne smeta. Kada se pojavi jedan Snupi onda to više nema nikakve veze sa svim onim kučićima koji su bili pre njega. Stvar je u tome u kojoj meri i dalje ima dobrih stvari, a pod kakvim uticajima, odkuda nešto u jednom vremenu nastaje, to eventualno možete da dešifrujete sa distance od deset, petnaest godina. U trenutku u kom neko delo nastaje, koliko god to bilo izazovno i delovalo efektno, to ne možete nikad ozbiljno dešifrovati.

Strip scene u Srbiji i u Hrvatskoj?
- To su dve potpuno različite scene. Druga je stvar to što smo mi u SFRJ skoro pet decenija bili jedan veliki prostor na kom su dominirale dve sredine koje su najviše uradile na planu stripa. Beogad i Zagreb. Čak nekako u isto vreme. To je ona velika serija autora tridesetih i prve polovine četrdesetih godina. U Beogradu jedan krug oko Đorđa Lobačeva i istovremeno u Zagrebu jedan velikan vestern i naučno fantastičnog stripa Andrija Maurivić i braća Nojgerbauer, Valter i Norvert, koji su na terenu Diznijevskog stripa uspeli da naprave bolje stripove od Diznija. Zatim i što se pedesetih i šezdesetih i u Zagrebu i u Beogradu pojavljuje i pojavljivaće se zanimljivih umetnika i kreacija te vrste. Međutim, između tih sredina nema mnogo veze, a drugo između tih sredina različit je pojam humora, različit je i sam pogled na strip, film i niz drugih stvari, tako da jedno je kad smo mi baveći se tim prostorom koji je činio Jugoslaviju, tad smo se bavili različitim elementima koji se u tom prostoru pojavljuju, a drugo je povlačenje nekakvog znaka jednakosti kome tu apsolutno nije mesto. Čak će biti zanimljivo, sad kad se to sve skupa odvojilo, posmatrati ono što se radi i što se radilo u Zagrebu i Beogradu kao skoro suprotnosti. Ovo nema nikakav vrednosti predznak, već konceptualni. Jer je različit odnos prema nizu drugih stvari, i to su stvari mentaliteta. Različit je odnos prema nizu stvari pa je različit odnos i prema stripu.

Dragoceno je to što imamo dve strip scene na skoro istom jezičkom području?
Dragoceno je što je uvek u svetu postojalo u ovih zadnjih sto i nešto godina, više scena na kojima su se različite stvari događale, a meni ova jezička komponenta, nije bitna, jer nisam video u životu strip koji nisam razumeo čak i kad nisam znao jezik na kom je pisan. Jezik je tu u nekoj drugoj funkciji. Ali, je nešto drugo važno, kad imate u okolini dobrih stvari, kada imate majstora i remek-dela vi ste onda navedeni, ne u smislu konkurencije, nego prosto vam proradi adrenalin, i onda i vi dajete od sebe najviše. To će svaki dobar glumac da vam kaže – što imate bolje partnere to ste i vi bolji. Jedino kod takve blizine može mnogo da se nauči u vezi različitih iskustava, pogotovo danas kad je, jednostavno, svemu u kulturi teško. I ovde i tamo.

Dakle strip povezuje ljude, nevezano za to iz koje sredine potiče?
- Apsolutno. Po tome je strip sličan filmu. U suštini jezika stripa, isto kao što je suština jezika filma – to su planetarni jezici koji funkcionišu iznad ovih jezika kojima se mi svakodnevno služimo. Vi kad otvorite knjigu koja je pisana na jeziku koji ne razumete vi nećete pročitati ništa. Ali kad odete u bioskop bilo gde na svetu, neznajući jezik kojim govore ili na koji su film sinhronizovali, vi ćete film najvećim delom razumeti. Promaći će vam neke nijanse ali, bože moj, u umetnosti vam uvek nešto promakne. Isto tako je i sa stripom. Suština tih medija, a to isto ima i televizija, je taj planetarni jezik, samo televizija nažalost poseduje najmanje kreativnih elemenata (televizija postoji kao moćni medij ali ne kao umetnost), ali je ta planetarna razumljivost, ta na neki način najšira moguća delotvornost jezika, velikim delom i suština tih medija, pa i stripa.

Savo Katalina

14.01.07 Danas

"...ne iznosimo ništa više od prijedloga za jedan od mogućih sistema izučavanja i vrednovanja stripa. Njegove eventualne prednosti ujedno su mu i evidentni nedostaci - zato što čitalac neće biti u mogućnosti da iznesene navode, usporedi i kritički odmjeri s nekim drugim, sličnim (a na našem jeziku dostupnim) materijalom."
Tako je, u prvom delu, danas već kultnog, tematskog broja (28) časopisa "Kultura", zborniku Strip - deveta umetnost?, iz 1975, Munitić, eto, izneo nešto što, do današnjeg dana, ostaje koliko za to vreme pionirski sumorna konstatacija, toliko i proročka, futuristička presuda: strip se u Srbiji "primio i uvek iznova primao" onako i onoliko, koliko i, recimo, hrišćanstvo.
Paradoksalno, tada se strip u Srbiji i ex-Jugoslaviji makar zaista čitao sa oduševljenjem, počinjao je da se crta i piše sve ozbiljnije i uspešnije, a sami počeci izlaženja revije "Pegaz", (otprilike koincidentni ovom broju "Kulture") obećavali su i teorijsko i kritičko promišljanje.
Danas se, u Srbiji, strip gotovo više i ne čita (na srpskom), katastrofalno loše ili "srednje žalosno", ali i dobro i odlično crta i piše (i to uglavnom za strano tržište), a teorija i kritika, koje se ovde nikada nisu bog-zna-kako razmahale, bukvalno - "spale su na dva slova".
Zato Munitićeva knjiga Deveta umetnost, STRIP (Beograd, 2006, drugo izdanje, u Bgd, Odsek Primenjena grafika, na čak 224 strane!, a zapravo izmenjeno, dopunjeno izdanje teksta Strip, deveta umetnost?, iz spomenutog zbornika, 1975), kao asertorički odgovor na sopstveno pitanje od pre 31 godine, strči kao proverbijalni palac iz sive, izlizane, i nevešto pokrpljene čarape. Munitića je srpska strip-situacija dovela u paradoksalan položaj - da se odmerava sa samim sobom, tri decenije mlađim. (To, naravno, ne znači da u Srbiji uopšte nema (i relativno mladih) ljudi koji teoriji stripa daju relativno originalan pečat - i u svetu su razmere teorije stripa prilično mizerne - ali oni to, na žalost, čine više tangencijalno, uzgred, po potrebi drugih, autorskih, uređivačkih, itd. projekata.)Munitić je, u svemu što (znamo da) radi, nalik na napolitanskog mastifa - kad zagrize, ne pušta. Ili treba da vas podsetim na njegovu obimnu, pionirsku "Estetiku kinematografske animacije", 1982, na četvorotomni "Zagrebački krug crtanog filma", 1978-1986, pa dvotomna "Čudovišta koje smo voleli", 1990-1997, itd.?Munitić, sasvim starovremski, ide od početka do kraja. Usred-srede pomodne struje POSTMODERNE, te totalitarno zamajavajuće, agresivno-isključive "Dolce & Gabanna" savremene teorije, on sebi dozvoljava da bude MODERAN - štaviše, čak ontološki i antropološki (s natruhama fenomenološkog, ali i strukturalističkog - oslonjenog na Z. Jevremović Munitić) orijentisani - demode. I tu nikakav postmoderni prigovor prosto ne može stojati, jer da nema Munitićeve knjige (uz već istorijski "Pegaz" i ponešto rasutih članaka i eseja, u proteklih tri decenije), ne bi bilo platforme na kojoj bi eventualna postmoderna mogla graditi svoj stav o stripu.
Suštine agona dva naslova Munitićeve "mlade" i "stare" (verzije) knjige o stripu leži u prisustvu/odsustvu upitnika iza umetnosti. A ta stvar uopšte nije "bez vraga". Prvo, niko se nikada, u klasifikaciji umetnosti, nije dogovorio oko njihovog konačnog broja - 9 je tek jedan (po Enciklopediji Britanici) od tradicionalnih sistema klasifikacije. A broj se kretao, čak i 1975, između klasičnih 6 i tada modernih 100 (kod Tomasa Manroa, koji je priznavao umetnost čak i takvim stvarima kao što su slikanje u pesku, obrada kože za sedla, religijski rituali, tatuaža, dizajn u transportu, korparstvo i cirkus...).
I drugo, ni među tih 100 - nije se našlo mesta za strip. A danas je već sama klasifikacija umetnosti - beznadežno demode. Sva je prilika da to, danas, (kada je najčitaniji strip-naslov Supermen, sa tiraža koji se nekada merio desetinama miliona svezaka, u SAD, spao na ispod 100.000) važi i za strip.
Dakle, već sama tvrdnja, na početku XXI veka, da je strip - i umetnost, i još ni manje ni više nego deveta, sve je to izazov, duelistička rukavica u lice mlitavog i narkotizovanog, ako ne već i komatoznog mišljenja u srpskom stripu. Može se ispostaviti da je to i pokušaj reanimacije, ali za to bi trebalo da se pojavi ikakva vrsta (ozbiljnije, teorijske) reakcije. U međuvremenu, treba priznati da je, iako je to sasvim logično, to što upravo Rastko Ćirić i Primenjena grafika podstiču ovakvu knjigu proglašavajući je pomoćnim udžbenikom (zar postoji i neki drugačiji?) dobro što se u nelogičnim vremenima iko ponaša kao pravi pedagog.Naravno, na stranu dobre strane ovog testa inteligencije postavljenom stripu u Srbiji, potpisnik ovih redova priznaje da je zbornik iz 1975, bio prvi i zadugo jedini veći teorijski rad o stripu na maternjem jeziku, koji je pročitao pa, dakle, kao i mnoge naknadne generacije - dužnik mu je. Ali u knjizi iz 2006, očekivao je Munitićeve britke rasprave (ili bar njihove odjeke) sa MEKKLAUDOVIM Understanding Comics, 1993., i Reinventing Comics: How Imagination and Technology Are Revolutionizing an Art Form, 2000., ili Comics & Sequential Art Vila Ajsnera, ili sa Comics: Ideology, Power & The Critics, 1989, Martina Barkera, itd., itd.
Naravno, i odsustvo ovih autora i naslova može biti samo deo testa koji nam Munitić postavlja, a mi, i nesvesno, reagujemo. Jedan - nula za njega, a mi bar konstatujemo da još nismo mrtvi.
Naravno, Munitić nam ne dozvoljava opuštanje: ako je "Deveta umetnost, STRIP" bila čeljust mastifa za levu nogu, to, čak ni metaforički, ne znači da nam je desna pošteđena.
Beoštampa i Dosije iz Beograda, 2006. izdaju još jednog strip-Munitića. Radi se o Fucking Comics, po autorovom priznanju, "strip-zezalici", "seksi-grafičkoj krpari" u formi knjige-strip-albuma. (Radi se o dorađenom, izmenjenom materijalu, koji je pre petnaestak godina izašao kao Sexarion super-strip.) Izdanje je do te mere komplementarno Devetoj umetnosti..., da podseća na nerazmrsivost udžbenika Istorije sa svojim istorijskim čitankama (zbornicima tekstova koji treba da ublaže suvoparnost lekcija Učiteljice života).
Fucking comics imaju (po autoru) zadatak da "zadirkuju stripovsku tehniku, stripovsku mitologiju i stripovsku pornomaniju"; metodom da "od različitih sličica iz raznih stripova komponujemo,...krparimo, novi, novoskrpljeni strip; priča se i dalje kazuje nadovezivanjem strip-kvadrata, ali su oni postavljeni u drukčiji, zafrkantski poredak." I zaista, na prvi pogled, seksualno iritantnim signalima pornofilska pažnja povlači i draži (makar muškog) čitaoca, kao Josifovo (biblijsko) nadražujuće pruće za "upaljivanje rane stoke". Ali porno-narativ je neprekidno ometan izmeštenim, ubogaljujućim ikoničkim barikadama... Vreme je da čitalac shvati kako je autor intelektualni podvaladžija: metod je svakako zafrkantski, ali konteksti koje krpež sličica otvara, nameću nuždu tumačenja, koja, opet, iziskuje pristupe većeg broja društvenih nauka... I tako, shvatate, Fucking Comics se ukazuju kao praktična vežbanka iz teorije STRIPA.
Ergo, Deveta umetnost, STRIP i Fucking Comics su uroburos, što je, sećate se, ona zmija okultista, koja guta sopstveni rep. Ali radi se o dva mamca koja se isplati zagristi.

Bora Stanojević

12.01.07 Vreme

Nedavno objavljene knjige Ranka Munitića Deveta umetnost, strip i Fucking comics, skrenule su pažnju na sebe ali i na, moguće, manje poznat podatak o domaćem stripu. Oba naslova su pomoćni udžbenici iz predmeta Ilustracija na ateljeu Grafika i knjiga odseka Primenjena grafika Fakulteta primenjenih umetnosti u Beogradu, i za mnoge je otkriće da se u našem obrazovanju uči o stripu.

"Retki su tekstovi koji tako analitički i sažeto obrađuju neku temu, u ovom slučaju strip, kao što je to ova studija Ranka Munitića", zapisao je profesor Rastko Ćirić u predgovoru Devete umetnosti, stripa, uz ocenu da "zahvatajući ikonografske odlike, istoriju i estetske karakteristike medija, ova knjiga predstavlja pravu udžbeničku literaturu neophodnu svakome ko se iole zanima za ovaj medij". Osnova knjige je tekst "Strip – deveta umetnost?" objavljen 1975. godine u tematskom broju časopisa "Kultura". Od tada do danas desili su se, po Ranku Munitiću, mnogi razlozi zbog kojih je u naslovu znak pitanja postao suvišan, odnosno neverica da je i strip vrsta umetnosti. Strip je, kako objašnjava Ranko Munitić na početku knjige, "fenomen prema kome svaki, da tako kažemo, civilizovan čovek zauzima određeni stav, bez obzira da li je reč o racionalno definisanom ili intuitivno zauzetom stanovištu". Te priče u slikama su jedan "od najustaljenijih lajtmotiva našeg života: strip nas prati od detinjstva, preko škole, do porodičnog okruženja, da bi nas i danas svakodnevno podsetio na svoje prisustvo čim otvorimo bilo koji dnevni list ili zabavni časopis". Strip se ne služi, poput književnosti, rečima i rečenicama "da bi njihovim nadovezivanjem izazvao u duhu čitaoca određeni doživljaj", već se služi "direktnim prikazivanjem motiva, likova i situacija putem slike". Ali, za razliku od slikarstva, registruje događaj i opisuje ga sukcesivnim fazama koje "teku pred našim očima u obliku povezanih kvadrata – jediničnih prizora, to jest sličica koje čine strip". Nakon detaljne analize medija, morfologije, dramaturgije, tipologije i mitologije stripa, te istorijskog pregleda umetnika, i remek-dela devete umetnosti, na kraju knjige je Hronoantologija, odlomci iz stotinak reprezentativnih stripova od Tapiserije iz Bajea, nastale oko 1070. godine, do aktuelnih stranih i naših autora.

Munitićeva knjiga Fucking comics se od Devete umetnosti, stripa razlikuje kao praksa od teorije. Munitić je napravio strip-kolaž spajanjem kvadrata iz raznih klasičnih i porno-stripova. Nije docrtao ni izbrisao ni jednu jedinu tačku, nije promenio nijedan oblačić, samo je komentarisao dobijene spojeve. Knjiga ima 50 celina, svaka je posvećena drugom klasičnom junaku. U komentarima, Munitić se identifikuje sa junacima i time dobro znane heroje osvetljava iz druge perspektive. Sačinio je stilski najneujednačeniji strip spajajući realistični, avanturistički, stari, novi, kriminalistički, horor, erotski, porno, dečji i sve druge vrste stripova u čvrsto jedinstvo. Knjiga je zabavna, ali u najboljem smislu te reči i školski primer postmodernizma.

Obe knjige su objavljene u ediciji "Signum", osnovanoj prošle godine pri Fakultetu primenjenih umetnosti s namerom da "fakultetsku praksu dopuni teorijom", kako kaže profesor Rastko Ćirić, urednik ove edicije.

STUDIRANJE STRIPA: Otkuda strip na Fakultetu? "U vreme kad sam ja studirao kod profesora Bogdana Kršića, dobili smo zadatak da napravimo kaiš od nekoliko strip-sličica, ali da ga izvedemo u nekoj grafičkoj tehnici. Tako je, čini mi se, sve počelo", kaže profesor Rastko Ćirić, čijom je inicijativom kasnije i uveden strip u nastavu. Poslednjih petnaestak godina strip je obavezan zadatak studenata završne tri godine u okviru predmeta Ilustracija, sa mogućnošću da se izabere i kao tema diplomskog rada. "Na Fakultetu se insistira na likovnim kvalitetima, na primeni likovnih znanja u komercijalne svrhe. To znači da se od studenata traži da ne koriste nečije već osvojene manire i stilove, nego da istraživanjem dođu do svog stripa." Mnogi autori današnje beogradske strip-scene učili su se ovoj umetnosti na FPU-u, spisak ima oko 25 imena, a neki su stigli i do svetskih izdavača: Dražen Kovačević je diplomskim radom Točak osvojio nagradu francuskog izdavača Glenat; Aleksa Gajić je serijalom Bič Božiji stekao status velike strip-zvezde, njegov diplomski rad Tehnotajz objavljen je u Francuskoj, a Gajić po njemu upravo radi dugometražni animirani film.

Domaći strip je, dakle, kod nas institucionalno ozvaničen, u svetu je poznat i priznat, pa ipak ima se utisak da je u zapećku domaće kulturne scene. "Da, proizvodnja stripa ne stiže ni do četvrtine postojećeg potencijala naših crtača. Ne proizvodi se zato što se slabo prodaje, pa je i logično što nema izdavača koji bi ga kontinuirano objavljivali. "Vreme" objavljuje Zografov strip redovno, neke dnevne novine objavljuju kaiševe domaćih autora, i ‘Zabavnik’, koji inače jedini u kontinuitetu pedeset godina objavljuje strip, s vremena na vreme objavi neku dužu domaću strip-priču. Ali, to je izuzetno malo u odnosu na potencijal. Izdavači ne podržavaju domaći strip zato što ne veruju da mogu da ga prodaju. Gotovo sve što se objavi, objavljeno je privatnom inicijativom, kao na primer Faktor 4, prvi domaći superherojski strip. A entuzijazam, razumljivo, traje onoliko koliko i isplativi tiraž – samo je o ekonomskoj računici reč. Čim se ne prodaju dva broja zaredom, serijal se mora ugasiti."

Profesor Ćirić podseća da nedostatak publike i njena promena afiniteta prema stripu u odnosu na doba SFRJ nisu karakteristike samo našeg tržišta. "U Sjedinjenim Američkim Državama imaju izuzetno malo tržište u odnosu na broj stanovnika. Samo u Japanu prodaju strip u milionskim tiražima, imaju svoje mange koje prave za domaćice, za zaposlene, za decu, za svaku ciljnu grupu posebna manga. Od evropskih zemalja samo u Francuskoj i Španiji postoji dobro tržište. Ne treba, naravno, zanemariti ni kupovnu moć sadašnje publike." Rastko Ćirić se ne slaže sa mišljenjem da publiku treba privući objavljivanjm komercijalnih stripova. "Treba objavljivati paralelno i jedne i druge: za one koji žele komercijalni sadržaj, i za one kojima odgovara umetnički. Ne treba zapostaviti nijedan."

Deveta umetnost, strip i Fucking Comics Ranka Munitića su svakako podrška i doprinos nastojanju da strip postane naša svakodnevna pojava.

Sonja Ćirić