Filmski portreti

28.03.07 Politika

U prisnoj atmosferi razgovora o filmskoj umetnosti, juče je upriličeno predstavljanje knjige Milutina Čolića „Filmski portreti, od Manakija do Makavejeva”, a organizovale su je dve kuće duge tradicije – „Prosveta”, izdavač ove knjige, i „Politika”, čiji je Milutin Čolić bio dugogodišnji novinar i filmski kritičar. O prijatelju, kolegi i svojevrsnom uzoru govorili su Dubravka Lakić, Jovan Ćirilov, Božidar Zečević, Tomislav Gavrić, zatim urednici u „Prosveti” Mirjana Milosavljević i Dejan Mihailović, a dr Milenko Misailović koji je, zbog bolesti bio sprečen da prisustvuje ovom susretu, poslao je tekst svog obraćanja. Puriša Đorđević i Krsto Škanata, reditelji o čijem je stvaralaštvu pisao Milutin Čolić, bili su juče u društvu svog „portretiste”.

Govoreći o Čolićevom delu koje je nastalo sabiranjem kritika pisanim za list „Politika” u rasponu od četrdeset godina, i koje sadrže portrete 31 filmskog stvaraoca, učesnici u razgovoru složili su se da je reč o značajnom izvoru za buduću istoriju našeg filma.

Dubravka Lakić, komentator i filmski kritičar našeg lista, naglasila je da je ovo dvanaesta knjiga Milutina Čolića, živa, prepuna detalja i ličnih utisaka, u kojoj su novinarskom umešnošću i jezikom filmske umetnosti oživljeni portreti njenih junaka. U gestu, reči, misli i mimici vidimo jasno opisane likove Puriše Đorđevića, Zire Adamovića, Žorža Skrigina ili Miltona Manakija, rekla je Dubravka Lakić. Jovan Ćirilov ukazao je na slikovitost i kolorit živopisnog štiva Milutina Čolića, kao i na njegovu izvanrednu akribiju kojom su dočarani pioniri svetskog filma. Ćirilov je o Milutinu Čoliću govorio kao o čoveku misije, u koju između ostalog spada i osnivanje svetski čuvenog Festa.

Božidar Zečević je naglasio da je Milutin Čolić doprineo neophodnom dignitetu filmske kritike, propovedajući gledanje filma kao čitanje njegove osobene azbuke, i da je pisanje filmske kritike učinio vidom stvaralaštva. Tomislav Gavrić je naglasio da je Čolić već sredinom 20. veka pisao sasvim modernu filmsku kritiku koja može da bude paradigma današnjim kritičarima, a Milenko Misailović je primetio da su Čolićeve kritike nesumnjiva umetnost. Na kraju je o svom delu progovorio i sam autor.

– Portreti u ovoj knjizi nude osobenosti stvaralaštva reditelja, glumaca, kamermana, estetičara, teoretičara i kritičara. Knjigu, dakle, nisam o svima pisao u jednom vremenu, te bi se možda moglo reći da sam je pisao duže od četiri decenije. Osećao sam se obaveznim da podsetim na njihova dela, što će, verujem biti od koristi u sagledavanju razvoja naše nacionalne „žive slike”, ali i onima koji će posle nas vrednovati udeo te generacije u povesti domaćeg filmskog stvaralaštva, rekao je Milutin Čolić.

M. Vulićević

18.03.07 Blic

Imam u ruci „Filmske portrete“ sa podnaslovom „Od Manakija do Makavejeva“ u izdanju „Prosvete“ 2007. godine. Reč je o zbirci biografskih napisa iz pera Milutina Čolića o sedamnaest filmskih reditelja, deset glumaca, tri kritičara, alias teoretičara, i jednom ali vrednom snimatelju Nenadu Jovičiću.
Milutin, Čolić sve što je u životu radio radio je ozbiljno solidno i temeljno, što se, verovatno nepravedno, smatra izuzetkom u novinarskoj branši. Pratio je svetski i naš film, osnivao festivale i teorijske časopise. Baš je zaslužio opširan biografski portret kakve je ispisivao godinama i sada sakupio u ovoj knjizi lepih i rečitih korica.
Kad sam pročitao većinu portreta, dobio sam volju da se pozabavim koliko se njegovih portretisanih glumaca i reditelja bavilo onim što je meni bliže, i pored moja tri filmska scenarija za pokojnog reditelja Bracu Slijepčevića.
Opšti je utisak da se umetnici ipak opredeljuju pretežno ili za film ili za pozorište. Među portretisanim glumcima takvi su su i Ljubinka Bobić, i Milivoje Živanović i Mira Stupica. Sve troje bili su veći na sceni nego na filmu. Filmovi su bili epizoda u njihovoj biografiji i kad na platnu nisu igrali epizode nego glavne uloge. Milena Dravić je velika filmska glumica, važna ličnost u istoriji našeg filma i veoma dobra glumica na sceni kad god je prihvatila ulogu u teatru. Da je Čolić napisao portret o njenom suprugu Draganu Nikoliću, on bi bio onaj redak koji je, bar po meni, jednako značajan i na filmu i u teatru.
Reditelji su, čak u svetskim razmerama, ili izrazito bolji na filmu ili u teatru, ako se bave sa oba medija (Zefireli, Viskonti, Bruk), bilo kojem dali prednost. Pored kratkih epizoda na sceni, gotovo kao neki kaprisi, Saša Petović i Dušan Makavejev su izrazito kinematografske a ne teatarske veličine. Među Čolićevim likovima jedino je Soja Jovanović jednako bila značajna kad se poduhvatila kamere ili pozorišne režije iz partera.

Jovan Ćirilov