Fermin

29.08.10 Politika

Ove godine, „Čarobna knjiga” objavila je roman Sema Sevidža, a njen glavni junak je najneomiljeniji glodar
Pogledajte na primer – pacova. U pravom planu jezivi zubi, zatim pronicljive oči koje probadaju, kandžice,sinonim za kopkanje nečiste savesti, snalažljiv, inteligentan, rečju- idealan književni junak.
Biće strašno, pa opet tako vezano za čoveka, koje živi u lavirintima ispod njegovih nogu, prati ga kroz istoriju, preživljava uz njega.
U budizmu je pacov onaj koji se pojavljuje pred likom umirućeg Bude. Prema drugoj legendi, hiljade pacova iz svetilišta Karai Ma u Biharu, u zapadnoj Indiji, predstavljaju umrle pesnike, koji u svojoj životinjskoj inkarnaciji čekaju na povratak u lik pesnika – čarobnjaka. Pacov je junak i u delima Kafke, Eliota, Kamija, Džojsa, Andžeja Zanjevskog.
Ove godine, „Čarobna knjiga”, iz Beograda, objavila je roman američkog pisca i filozofa Sema Sevidža „Fermin, Avanture velegradskog probisveta”, a njen glavni junak je pacov.
Ferminova alegorična priča nije samo kritika izanđale humanosti i otuđenosti sveta, to je i omaž književnoj umetnosti, upravo sa stanovišta junaka koji doslovno proždire knjige, pošto ih pročita.
Jer, Fermin je život započeo u leglu smeštenom u jednoj staroj bostonskoj knjižari, hraneći se papirom. Kao model za literarnu, Sevidžu je poslužila stvarna knjižara „Bratl”, koja je postojala na Trgu Skolej u Bostonu. Suočen sa rušenjem čitavog kvarta, njen vlasnik Džordž Glos delio je ljudima sve knjige koje su mogli da odnesu za pet minuta. U Sevidžovoj priči, šezdeesetih godina prošlog veka, stari Trg Skolej bio je stecište boema i autsajdera, baš kakav je i Fermin.
Dok su njegova braća tragala samo za hranom i telesnim opstankom, Fermin je knjigama dozvoljavao da ulaze u njegove snove, a ponekad sanjao i sebe u knjigama.
„Skoknuo sam do Danijela Defoa u London da me povede u stručni obilazak kuge. Ljudi su umirali kao pacovi, a i pacovi su umirali kao ljudi”. Plesao je sa Natašom Rostovom, sedeo na pragu planinske kolibe sa Tu Fuom, splavario sa Hakom i Džimom, preskakao vekove, okeane i kontinente, sve čitajući. Fermin je, zatim, pronašao istomišljenika, samo još beznadno tužnijeg, usamljenog pisca Džerija Maguna.
Na malom dečjem klaviru svirao mu je Kola Portera i Geršvina, igrao pred njim kao Fred Aster, pokušavajući da ga otrgne od tuge. Za Maguna, pacov je stvarni prijatelj, ali i simbol opstanka u njegovoj knjizi. Naime, Džeri je autor pesimistične vizije naučno – fantastičnog romana „Leglo”, u kojem potomci vanzemaljaca Aksionaca dolaze na zemlju da se sprijatelje i poistovete sa najdominantnijom vrstom na zemlji. Vanzemaljci procenjuju da su ta preovlađujuća vrsta pacovi, međutim, njihovi potomci stradaju upravo od ljudi, i zajedno sa glodarima. U Magunovoj priči ljudski gradovi zatim ostaju sažeženi u plamenu gneva Aksionaca, a epilog je smešten u 1985. godinu, kada je jedino preživelo biće na planeti Zemlji – norveški pacov.
Slično, i u romanu Sema Sevidža, koji prstenasto obuhvata ovu pripovest, sa Trgom Skolej i svim njegovim vrednostima, pozorištem Rijalto, starim filmovima, umiru i Džeri i Fermin, usamljeni čovek i njegov jedini ljubimac.
Još ozbiljniju, naturalističku, i sasvim potresnu viziju života pacova, time i čoveka, dao je Poljak Andžej Zanjevski. Upečatljivo, u jednoj slici romana „Pacov” (Narodna knjiga) ove životinje dolaze sa svih strana – sa krova, oluka, iz šupljina kuće, trče da čuju kako čovek svira flautu. Posebno je pod utiskom jedan od njih (i ovde je strašni glodar osetljiv na umetnost). Međutim, ljudi upadaju u stan muzičara, linčuju ga i razbijaju mu instrument. Lepota i utočište u muzici, koji su i glodare za trenutak odvojili od užasa preživljavanja, nestali su, a ova poslednja ispovest pacova, iz pera Zanjevskog, već i kroz samo jednu sliku pokazuje zakone koji vladaju u društvu, usamljenost drugačijih, laž i nepravdu, kao i suludu nadu. Čovek jeste biće sposobno za metafizičku čežnju i stvaranje najlepših vrednosti, ali to je i jedino biće sposobno da se smeje i da potpuno razori život prirode.
Zanjevski polazi od činjenice da su ljudi i pacovi biološki i psihički rođaci, i da su obe ove vrste zahvaljujući upravo svojoj vitalnosti, snazi i inteligenciji, istrajale milionima godina evolucije, i usavršene zavladale planetom. „...U životinjama već odavno ne vidimo partnere, već jedino biološke mehanizme, predodređene našim potrebama i htenjima. Procenjujemo da mudrost životinja vredi onoliko koliko su nam potrebne. Stvorili smo ogromne klanice, uzgajališta, farme, kožare, milione mesta za ubijanje. Ne samo da smo nadmeni, nego smo u prirodi i najokrutniji, pri čemu to tretiramo kao normalno stanje...,” kaže Zanjevski.
Ako hoćete da vidite kako u nekoj zemlji žive ljudi, pogledajte između ostalog kako opstaju životinje. A kod nas one su prepuštene same sebi, bez ikakve su zaštite; domaća Božja stvorenja najčešće su premet najokrutnijeg sadizma.
Marina Vulićević