Evropski davitelji iz našeg sokaka

01.01.17

Knjiga književnog kritičara, pesnika i esejiste, Nebojše Vasovića, predstavlja svojevrstan Postscript njegovim dvema prethodnim knjigama posvećenim delu i ličnosti Danila Kiša. Već je njegova prva knjiga o Kišu, Lažni car Šćepan Kiš [Vasović 2004], doživela burnu recepciju u srpskoj književnoj sredini. Knjigu su mnogi čitali, prepričavali i preporučivali drugima za čitanje, a njen tiraž je bio brzo rasprodat. Razlog je ležao u tome što je Vasović izneo svež pogled na Kišovo delo koji je bio u potpunom raskoraku s vladajućim, široko raširenim mišljenjem o ovom piscu.
Verovatno tada autor nije podozrevao na kakvu će reakciju naići knjiga u stručnim krugovima. Umesto očekivane književne polemike o kritičkim stavovima i analizama iznetim u knjizi, usledio je niz uopštenih diskvalifikacija i zamerki da je napao ličnost D. Kiša, pa do ozbiljnih optužbi da je knjiga atisemitski pamflet. Javno je traženo da se knjiga zabrani, do čega nije došlo formalno, ali jeste faktički. Već godinama niko se ne usuđuje da je ponovo objavi. Jednom rečju, došlo je do premeštanja problema iz književne u ideološku ravan, čak s političkim konsekvencama. To što autor nije imao građanskih problema može da zahvali činjenici da već više od četvrt veka živi u Kanadi.
Odgovor autora na ovakvu reakciju bila je još jedna knjiga, obimnija i tematski razgranatija, posvećena istoj problematici – Zar opet o Kišu? [Vasović 2013]. Ovom drugom knjigom Vasović je bez sumnje pokazao da je naš najbolji poznavalac dela Danila Kiša. Ovo je redak slučaj da najbolji poznavalac dela jednog pisca nije i njegov obožavalac. Obično kritičari biraju da pišu književnu kritiku prema svojim afinitetima, birajući autora čijem se delu dive ili im se on jednostavno estetski dopada. Reakcija na ovu drugu knjigu o Kišu, s retkim izuzecima, bila je slična – negativna recepcija, prećutkivanje i marginalizovanje knjige, ideološke diskvalifikacije.
Vasovićeva knjiga koju ovde prikazujemo, Evropski davitelji ..., posvećena je razjašnjavanju kako čisto književnih aspekata Kišovog dela koji se razmatraju u prethodnim knjigama, tako i ideološkoj pozadini, kako u Kišovom književnom delu, tako i u reakciji naših kišologa na Vasovićeve knjige. Knjiga je napisana u formi niza intervjua gde pitanja postavlja imaginarni novinar. Zapravo, to su pitanja koja su se javno i nejavno postavljala o Vasovićevim knjigama, a koja je sâm autor dopunio, tako da se može reći da je ovde reč o svojevrsnom autointervjuu. U svakom slučaju, ovakva forma mu je dala mogućnost da tekst učini dinamičnim i interesantnim. Na taj način autor je izbegao da dobijemo knjigu koja bi bila suviše stručna, suviše suvoparna i suviše dosadna. U tome je potpuno uspeo, pa imamo jednu od onih knjiga koja obuzima čitaoca i ne ispušta se iz ruku.
Vasović razjašnjava šta su bile njegove intencije dok je pisao knjige o Kišu, a šta mu je pogrešno ili zlonamerno pripisivano od strane njegovih kritičara. Predmet ovih razmatranja su Kišov književni stil, njegova poetika, odnos prema Borhesu, mesto ideologije u njegovom delu, problem originalnosti njegove literature i mnogi drugi aspekti. U svojim tumačenjima Kišove literature Vasović se bavio i ličnošću autora, te značajem ideologije i religije za njegovu literaturu. Ovi ličnosno-ideološki aspekti Vasovićevog razmatranja su naročito dočekani na nož od naših kišologa, ali i brojne Kišove slepe publike, koja nije videla, ili nije imala intelektualne snage da shvati i razume ovaj neodvojivi deo u Kišovoj literaturi. Ideologija je imala izuzetno važnu ulogu u Kišovom stvaralaštvu, a o značaju ličnosti autora za vlastito stvaralaštvo nije potrebno trošiti reči.
U svojim razmatranjima i analizama Vasović je ozbiljno uzeo u obzir verovatno sve iole značajnije tumače Kišovog dela. Treba reći da je većina tumača, naših kišologa, visoko cenila dela ovoga pisca i uzdizala ga u najveće visine nacionalne književnosti, ali i svetske, što je, najblaže rečeno, preterivanje. Ovo je i dokazivao, i dokazao (!) Vasović u ovde pomenute tri knjige. Osim čisto apologetskih knjiga naših kišologa, bilo je i kritičkih knjiga o stvaralaštvu ovoga pisca, a Vasović se i na njih poziva u svom tumačenju. Jedan od uzgrednih rezultata Vasovićevih knjiga jeste razobličavanje mita koji je vezan za svojevremeno čuvenu polemiku između samog Danila Kiša i profesora Dragana Jeremića. Ova polemika je, kao što je široko poznato, zaokružena po jednom knjigom sa svake strane – Čas anatomije vis-a-vis Narcis bez lica. Pomenuti mit, koji je glasio da je Kiš superiorno pobedio u toj polemici, i danas se ponavlja. Međutim, Vasović je pokazao da je Jeremićeva kritika u mnogim aspektima bila ispravna. Isto je tako besmislen mit o Kišovoj intelektualnoj superiornosti i učenosti u odnosu na Jeremića. Jeremić je bez ikakve sumnje bio mnogo obrazovaniji od Kiša.
Jedan od važnih ideoloških aspekata u Kišovoj biografiji tiče se njegovog tobožnjeg disidenstva. Sve apologete Kiša i njegovog književnog dela insistirale su naročito na ovom aspektu njegove biografije. Tobože, Kiš je kao slobodouman pisac bio proganjan u Titovoj Jugoslaviji. Vasović je pokazao da to nije bio slučaj, da je Kiš čak imao povlašćen položaj u poređenju s mnogim tadašnjim piscima i da mu nije ni dlaka pala s glave u vremenu u kom su neki književnici završavali čak i u zatvoru zbog svojih pisanih dela.
Drugi važan aspekt tiče se Kišovog jevrejstva. Budući da je Vasović razmatrao jevrejski problem u kontekstu Kišovog književnog dela, on je već zbog svoje prve knjige o Kišu zaradio etiketu antisemite, to jest, proglašeno je da je Lažni car antisemitska knjiga. U ovoj optužbi prednjačio je Filip David, mada nije bio jedini, te se naš autor pozabavio razmatranjem ove optužbe podrobno na početku drugog dela svoje knjige. Dokazivao je da je ta optužba potpuno besmislena, uprkos mišljenju Filipa Davida, velikog inkvizitora naše kulture u poslednjih četvrt veka.
Nema sumnje da je Kiš i svojim poreklom i svojim životnim stavom bio vezan za jevrejstvo. Međutim, kao što je poznato, on je sahranjen po pravoslavnom obredu po sopstvenoj želji. Budući da je Vasović doveo u vezu njegovu jevrejsku tematiku s aspiracijama njegovog književnog uspeha, naročito na međunarodnom planu, naši kišolozi nisu mogli da oproste Vasoviću ovakvu hulu. Zapravo, kada se sagleda celina Kišovog stvaralaštva i njegova biografija, više je nego očigledno da je Kiš kao inteligentan čovek dobro znao šta se traži na književnom tržištu Evrope. Čitav kompleks problema u vezi s tim kod Vasovića je podrobno razmatran, a njegovi zaključci su daleko od proizvoljnosti ili propagande. Kišov odnos prema jevrejskoj tematici naročito se dobro očituje u njegovoj priči Knjiga kraljeva i budala [Kiš 1983] koja kao da je pisana po narudžbini, površno i bez poznavanja teme priče – znamenitih Protokola sionskih mudraca. O ovome je Vasović podrobno pisao u svojoj drugoj knjizi, elaborirajući temu Kišovog jevrejstva. Jednom rečju, on se bavio jevrejskom problematikom, zato što je ona tema Kišovog književnog stvaralaštva. Njegovo opširnije razmatranje problema antisemitizma danas, imalo je za cilj da razjasni stav naših kišologa i da ga situira u duh vremena – možda se nikada u istoriji, čak ni pod totalitarnim režimima, nije znalo tačno šta je politički korektno, kao što se to danas zna u demokratskom svetu. Postoji jedan aspekt Kišovog književnog dela koji nije povezan s ideologijom, već se tiče piščeve poetike – to je tobožnje borhesijanstvo Kišovo. Ovome je Vasović posvetio dosta stranica u prethodnim knjigama, pa se toga morao dotaći i u ovoj. Sâm ovaj problem – da li je Kiš Borhesov sledbenik – ne bi možda ni bio relevantan, da sâm Kiš nije na tome insistirao, a potom i naši kišolozi koji su ga slepo sledili u tome. Vasović je očito dobar poznavalac Borhesovog dela, te je mogao da se lako i relevantno razabere i u ovoj problematici. Kišove izjave su bile protivrečne, samog sebe je predstavljao te kao Borhesovog sledbenika, te kao realistu, naročito u vezi sa svojom upotrebom dokumenata kao osnove za književnu građu.
Treba reći da je više od polovine ove knjige Vasović posvetio ovim i još mnogim drugim temama Kišovog književnog dela i recepciji Vasovićevih razmatranja od strane naših kišologa i druge čitalačke publike. Neke od ideoloških tema koje se susreću kod Kiša, kao što je na primer kritika nacionalizma, postaće i teme naših docnijih „evropskih davitelja”.
Jedno poglavlje posvećeno je Radomiru Konstantinoviću, o kojem je Vasović i ranije pisao. Konstantinović je stekao književnu slavu i širu poznatost zahvaljjući svojoj knjizi Filosofija palanke [Konstantinović 1969]. Ova knjiga, koja se pojavila 1969. godine, ležala je decenijama po knjižarama kao mrtvorođenče, da bi se interes za nju i autora pojavio sa slomom Jugoslavije, krizom i ratovima koji su nas zahvatili 90-ih godina 20. veka. Njena popularnost je nikla na ideološkoj osnovi kod onog dela naše inteligencije koji su bili kritičari srpskog nacionalizma i borci za evropske vrednosti. Upravo ovim borcima, evropskim daviteljima, pripadao je i Konstantinović.
Premda je od 90-ih, pa naovamo, dosta pisano o Konstantinoviću i njegovom delu, on nikada nije prihvaćen u ozbiljnijoj akademskoj sredini. Njegovi sledbenici su listom mediokriteti naše kulture, a Konstantinovića su uzdigli u idola. Premda je njegovo delo obimno, teško da je i kvalitetno, jer u protivnom, zašto ne bi bilo prihvaćeno? Njegove apologete i sledbenici su pokušali da stvar prikažu kako je u pitanju neshvaćeni genije i otpor srpske palanačke, nacionalističke sredine koja se tobože prepoznala u Konstantinovićevom glavnom delu. Treba reći da reč filosofija u naslovu ovog dela zavodi – to nije filozofska knjiga već čudna mešavina žanrova s pseudofilozofskom, pseudohegelijanskom terminologijom. Svoju popularnost duguje ideološkom diskursu, uglavnom okrenutom protiv nacionalizma i uzdizanju zapadnih vrednosti.
A o kakvom je evropejcu reč, najbolje se može shvatiti upravo čitanjem ovog Vasovićevog eseja, kao i ranijeg o istom autoru. Osim Vasovića, koliko mi je poznato, samo je Slobodan Antonić napisao ozbiljniji kritički prikaz Filosofije palanke [Antonić 2008]. Budući da je Vasović i lično poznavao Konstantinovića (obojica su radili u Radio Beogradu do Vasovićevog odlaska u Kanadu) mogao je neposredno da sagleda ne samo delo, već i ličnost autorovu. Konstantinovićevi sledbenici i apologete su ga uzdizali do nivoa paganskog božanstva, što verovatno i priliči određenom mentalnom sklopu: „Njegovim odlaskom se završava jedna epoha vrhunskih kriterija u stilu i piščevom moralu” (M. Vlajčić).
A o kakvom je moralu reč, može se takođe videti u ovoj knjizi u eseju „Od Tita do Beketa i natrag” gde Vasović daje genezu intelektualnog razvoja Konstantinovićevog, koji je imao duboku društvenu i intelektualnu ukorenjenost u titoističkom establišmentu i ličnim vezama s partijskim funkcionerima. Svoj život Konstantinović je proveo u Beogradu i nikada nije kročio u Evropu (osim možda kao turista). Celokupno njegovo evropejstvo je stoga bilo apstraktno, izgrađeno na vlastitoj palanačkoj perspektivi. Razmišljajući o ideologiji i njenom uticaju na kulturu danas, Vasović ukazuje da tu postoji i određena logika i doslednost. Delovanje ideologije je mnogo šire nego samo u kulturi. Ona zahvata i državu i politiku, ekonomiju i pravo, i gotovo sve sfere ljudskog života. Paradoks leži u tome da je već odavno bio najavljen kraj ideologije, kako glasi i naslov poznate knjige Danijela Bela. Međutim, s krahom komunističke ideologije na istoku Evrope, njeno mesto je zauzeo određen kompleks ideja koje se serviraju sa Zapada pod različitim nazivima.
Ocenjujući učinke ove ideologije u kulturi kod nas, autor nas upozorava na pogubne posledice koje ona proizvodi. To su gubitak kriterijuma, opšti haos, pojmovna zbrka, trivijalizacija i komercijalizacija kulture itd. Kao rečit primer haosa koji je zavladao i gubitka svih kriterijuma, naš autor navodi da je univerzitetski profesor T. Brajović u NIN-u objavio spisak, i na prvo mesto najboljih prevedenih romana, stavio Ajznerov strip Zavera. Ovo svakako nema dodira sa estetikom, ali ima s ideologijom, a inteligencija uvek pažljivo osluškuje tokove da bi se na vreme ukrcala na brod koji trenutno plovi. Treći deo ove knjige posvećen je konkretnim problemima ideologije koji se susreću u današnjoj Evropi s njenim projektom Evropske unije i našoj situaciji u datim okolnostima. Kod nas je široko rasprostranjen ideološki diskurs o srećnoj budućnosti koja nas čeka u našem očekivanom budućem članstvu u EU. Na temelju ovakvih ideoloških ideja, naši evropski davitelji sistematski podvrgavaju kritici nacionalnu ideju, nacionalnu kulturu, tradicionalni moral i sve manifestacije ovdašnjeg života koje ne odgovaraju njihovoj ideološkoj predstavi. Vasović je nizom razmatranja pokazao koliko je štetno ovo delovanje po budući status nacije, a pogotovu kulture.
Ova evropska ideologija se predstavlja kao vrhunac i čista emanacija slobode. Na žalost, upravo je sloboda u ovom novom svetskom poretku najugroženija. Sva društva su u nekoj meri represivna, a nama koji smo živeli socijalističku utopiju izgledalo je da je demokratija zapadnih zemalja idealan poredak, naročito s gledišta individualne slobode. A kakvi su pravi planovi gospodara iz senke i kakva sudbina čeka budućeg čoveka, najavljuje nam jedan od „insajdera” te nove utopije, Žak Atali, o kome Vasović govori u poslednjem eseju svoje knjige.
Interesantno je da je kod nas prevedeno nekoliko knjiga ovog autora, ali nisu naišle na širu pozornost. A upravo Atali daje prilično sumornu sliku budućeg sveta koja je jezgrovito izražena u naslovu ovog Vasovićevog eseja – „Robovi-nomadi i deca-potrošači”. Atali istupa kao tobožnji futurista koji prognozira budućnost, smatrajući da su promene koje dolaze neminovne. On nikada ne hvali direktno i preterano najavljene promene, ali lakoverni koji usvajaju ovu ideologiju lako padaju u razapete mreže. Što je još važnije, Atali je direktni „zaverenik” koji kao da je sišao sa stranica o teoriji zavere, a ako bi se neko usudio da to javno kaže, odmah nailazi na lavinu osuda.
Vasović je tematiku ideologije i sudbinu slobode u vrlom novom svetu u trećem, zaršnom delu svoje knjige izložio na takav način da njegovi argumenti i razmišljanja dovode do paroksizma stavove naših evropskih davitelja. Jer on je lucidno pokazao da nasuprot velikim očekivanjima, nova ideologija baštini kako ideje krajnje desnice, evropskih fašista, tako i ideje komunističkog totalitarizma. Možda zato nije ni čudno da su mnogi pripadnici titoističkog establišmenta preko noći prešli u tabor boraca za evropske vrednosti i našeg puta u EU koji „nema alternativu”, postajući na taj način „evropski davitelji iz našeg sokaka”. Njegova razmišljanja su tim vrednija jer on ima iskustvo života i ovde i na Zapadu, za razliku od većine naših evropejaca. Na kraju ovog prikaza nekih tema i ideja koje susrećemo u ovoj knjizi, možemo postaviti i pitanje u čemu je vrednost ove knjige? Ova knjiga dobrim delom predstavlja, kao što smo napomenuli, nastavak dve prethodne Vasovićeve knjige o Danilu Kišu i tako čini jednu trilogiju koja donosi najmerodavniji sud o Kišovom stvaralaštu kod nas. Vasović je bez sumnje kanonizovanog pisca Kiša detronizovao. Posle ovih knjiga teško da se može održati sud o Kišu kao velikom književniku srpske književnosti. Ma koliko naši kišolozi kritikovali Vasovića, neminovno je da se zabluda jednog vremena ukloni. Kada će do toga doći, teško je reći, jer smo svedoci neprestanog održavanja i podsticanja mita o Kišu. Ali, kada jedna generacija onih koji su na Kišu pravili svoje književne i akademske karijere siđe sa scene, neminovno neće preživeti Kišovo delo. Premda istorija nije najsavršeniji sudija, u dužim vremenskim periodima preživljavaju samo najveće vrednosti, a pomodna dela, ma na čemu stekla svoju popularnost, na ideologiji ili modi, padaju u zaborav.
Pored ovog merodavnog suda o Kišovom delu i našim kišolozima, druga vrednost jesu Vasovićeva detronizovanja kod nas obogotvorenih ideja evropejstva, kao i naših evropskih davitelja koji ih propagiraju. Te ideje i njihovi nosioci ne rade na dobrobit ni našeg naroda, ni naše države, ni naše kulture. Zadatak književnika jeste da pre svega o kulturi kaže svoju reč, a Vasović je ovom knjigom izrekao izuzetno vrednu reč u odbranu nacionalne kulture.
Miroslav Ivanović