Evropska krajnja desnica 1945-2018

01.01.20

Politički život
Svetska ekonomska kriza iz 2008. godine i kasniji migrantski talas su ozbiljno uzdrmali evropsku političku scenu. Ona je je i ranije bila pod pri-tiskom novih stranaka sa levih i desnih krajeva političkog spektra, ali su stranke mainstreama uspešno gradile sanitarni kordon i sprečavala pri-stup institucijama i vlasti za radikalne stranke. Povremeni uspesi krajnja-ša, poput dolaska na vlast Austrijska slobodarska partija Jerga Hajdera sredinom 90-tih pokazali su da krajnja desnica tada nije bila spremna za izazove vladanja. Ipak, samo 20ak godina kasnije evropa je preplavljena relevantnim strankama krajnje desnice od kojim mnoge učestvuju u vla-sti ili bar imaju sasvim izvesnu šansu za tako nešto.

Dakle, knjiga Jove Bakića izlazi u pravo vreme. Samo par godina ra-nije je još postojala mogućnost da se talas krajne desnice ignoriše ili predstavlja kao nešto trenutno i prolazno. Danas, na prelazu ka trećoj deceniji 21. veka je sasvim izvesno da ove stranke ne idu nikuda. Napro-tiv, polako postaju prihvatljivi koalicioni partner, bez očekivanja/nadanja javnosti da će se de-radikalizovati tokom trajanja mandata. Bakić ovaj ideološki transfer naziva prelaskom iz ekstremne u radikalnu desnicu i razumevanje ove promene predstavlja neizostavan deo razumevanja sa-vremene (a verovatno i buduće) evropske partijske scene.

Knjiga “Evropska krajnja desnica” podeljena je u nekoliko osnovnih celina. Prvi deo čini postavka teorijskog i metodolškog okvira u kojem Ba-kić izlaže svoj pristup i razumevanje ideologije, ali razmatra populistički izazov kao aktuelni okvir razmatranja krajnje desnice. Nakon ovog dela sledi niz izuzetno elaboriranih studija slučaja, to jest analiza istorijskog i ideološkog razvoja velikog broja stranaka krajnje desnice. Bakić ove stranke deli u 4 osnovne grupe koje imaju za cilj da pokažu heterogenst ovo ideološkog polja, kako u sadržinskom, tako i u istorijskom smislu. U studiji su najpre predstavljene (1) ekstremno desničarske stranke koje su se u većoj ili manjoj meri udaljile od izvornog ekstremizma i približi-le radikalnoj desnici ili desnom mejnstrimu: francuski Nacionalni front, Flamanski blok i valonski Nacionalni front, Slobodarska partija Austri-je, Švedski demokrati i Italijanski socijalni pokret; (2) zatim sledi grupa stranaka koje su nekada bile neoliberalne, da bi se nakon radikalizacije našle na sličnoj iedeološkoj pozicije s radikalnom desnicom (Liga (seve-ra), Norveška napredna i Danska narodna stranka, holandska Slobodar-ska partija, Švajcarska narodna partija; (3) treću grupu čine britanski radikalni desničari (UKIP) i finski konzervativci (Pravi Finci) koje Bakić posmatra kroz napetost između ove dve ideološke pozicije, dok četvrtu heterogenu grupu (4) čine stranke koje su imale drugačiji istorijski sled od prethodno pomenutih, kao što su nemački AFD ili grčka Zlatna zora, kao i neuspešni slučajevi krajnje desnice iz Španije, Portugala i Irske. Knjigu zatvara relativno ekstenizivan zaključni deo.

Iako se knjiga formalno bavi strankama desnice, ona nije svedena na nju. Naprotiv, levica kao tema je veoma prisutna, što se i moglo očekivati od ovako ideološki profilisanog autora, počev od uvodnih poglavlja gde se razmatra definisanje ideoloških pozicija, preko same analize pojedi-načnih partija kada se one postavljaju u kontrapost idejama levice. Naj-važniji izazov sa kojim se suočava autor je dvodimenzionalnost političkog prostora – naime, nasuprot dominaciji ekonomskih tema u politici nakon drugog svetskog rata (i posledičnom jedno-dimenzionalnom prostoru le-vica-desnica), politika u 21. veku podrazumeva i značajan uticaj vredno-snih pitanja, to jest uvođenje još jedne skale u ideološkom prostoru. Ova nova pitanja značajna su za razmatranje klasičnih ideologija (ili razume-vanje levice i desnice), ali i za razmatranje novih stranaka krajnje desni-ce, pre svega jer se od kraja dvadesetog veka može govoriti o dominaciji vrednosne skale na uštrb ekonomske.

Bakić u razumevanju ideologija polazi od temeljnih vrednosti, tražeći vrednosno jezgro, da bi onda dalje gradio ideološke blokove poput svo-jevrsnih koncentričnih kružnica. Pritom, od izuzetnog je značaja što se ideologije ne razumeju kao identične (kroz prostor i vreme), već se ostav-lja značajan prostor za kontekstualni uticaj i rekonfiguraciju pozicija u skladu sa društvenim okruženjem. Naravno, ovakav fleksibilni pristup otvara opasnost od bezobalnosti i prevelike slobode u interpetaciji, koji u najvećem broju slučajeva autor uspešno izbegava. Konačno, na ovaj na-čin autor ostaje otvoren za brojne savremene prelazne ideološke oblike.

Prema Bakiću u “krajnju desnicu spadaju oni ljudi, stranke i pokre-ti koji smatraju da su nacije odnosno rase najbitnije društvene grupe” (Bakić, 2018: 35), te da između različitih nacija postoji hijerarhija (čak i kada ona nije izričito naglašena) i da one, suštinski, ne mogu živeti zajed-no, bez obzira ne pokušaje da se državnim merama uredi suživot. Linija razlikovanja ekstremne i radikalne desnice tiče se odnosa prema demo-kratiji: za ekstremnu je ona potpuno neprihvatljiva, dok se kod radikal-nih desničara demokratski poredak “ograničava na pripadnike sopstvene nacije odnosno rase ili kulturno-religijske grupe (tzv. etnokratija)”, ili “se taktički se koristi u cilju kritike i svrgavanja trenutno vladajuće višestra-načke političke elite” (Bakić, 2018: 36). Prateći Mudea i Hejsvorta, Bakić podseća da je krajnja desnica proizvod 20. i 21. veka jer je (uz zelene/ novu levicu) jedina nova ideološka grupacija koja je uspela da se konso-liduje u evreopskom ideološkom prostoru. Uspeh ove grupe se može pra-titi od kraja dvadesetog veka kada se, prema Bakiću, radikalna desnica odvaja od ekstremista i približava mainstream konzervativcima uz zadr-žavanje nacionalizma (kao jezgrenog pojma krajnje desnice), ksenofobije i autoritarnosti; na ovaj ideološki temeljni blok se dodaje akutelna briga za evropske i vrednosti zapadne civilizacije koje ugrožava islama i mu-slimanski useljenici u Evropu. Ali, kako Bakić primećuje, anti-semitizam i anti-islamizam nisu jezgrene vrednosti, već proizvod konteksta. Nacija, odnosno nacionalizam je za krajnju desnicu stariji od antisemitizma/an-tiislamizma, kao i ksenofobije u načelu. Sa druge strane, granicu izme-đu krajnje desnice i konzervativaca predstavljaju liberalno-demokratske vrednosti. Neke od njih su temelj sporenja – radikalni desničari nastupa-ju kao branitelji prave demokratije od liberalno demokratske uzurpacije – bez obzira da li je reč o manjinskim pravima, političkoj korektnosti ili pravu većine da vlada onako kako želi.

Baš u ovom liniji argumentacije čuči element koji nedostaje i pokazu-je kvalitativnu razliku savremenog talasa radikalne desnice, a to je njen brak sa populizmom. Populistički skok podrazumeva formalno prihvata-nje liberalne demokratije uz oštru kritiku pojedinih delova, ali i uvođenje snažnog antielitizma (koje vodeći teoretičari populizma pozicioniraju kao temelj savremene populističke misli). Ipak, sam autor nije previše enti-zijastičan oko korišćenja populizma, naročito u njegovoj najuticajnijoj, ideacinoj formi. Razloge za ovo, između ostalog, nalazi u činjenici da teo-retičari populizma priznaju da populizam ne mora biti temeljna vrednost: u slučaju evropskog populizma to je ksenofobični nacionalizam, dok je u latinoameričkom populizmu socijalizam bitniji. Nasuprot tome, Bakić smatra da koncept demagogije nudi više pogodnosti jer „upotreba poj-ma „demagogija“ usmerava istraživačevu pažnju na dvosmerni proces: s jedne strane, analiziraju se politički stil i politička taktika demagoga, a s druge, društvena struktura demagogovih pristalica” (Bakić, 2018:66).

Važan doprinos Bakićeve knjige je spomenuto pluralizovano razume-vanje krajnje desnice i traženje genetičkog koda ovih stranaka, ali i va-rijacija koje u kodu nastaju. Verovatno najvažnije pitanje ovde je poveza-no sa ekonomskim idejama krajnje desnice. Bakić naglašava da se mora imati oprez prilikom razmatranja ekonomske ideološke dimenije. Dru-gim rečima, zaključak o neoliberalnoj prirodi krajnje desnice proglašava preuranjenim. Iako deo antiimigranstkog narativa ima jasnu ekonomsku dimeniju (kao i krajem krajem dvadesetog veka kada se deo stranaka krajnje desnice profilisao liberalnim stavovima o migrantima koji zlou-potrebljavaju državu blagostanja), Bakić odlično primećuje da se danas ne može homogenizovati ideološka pozicija jer je deo stranaka prihvatio „odbranu tekovina države socijalnog staranja primenjujući tzv. welfare chauvinism taktiku kombinovanja ekonomski levih pozicija s autoritar-nim i ksenofobičnim stavom prema pravu građanstva rasno, religijski, etnički drugačijih” (Bakić, 2018: 29).

Knjiga Jove Bakića predstavlja važan i zanimljiv doprinos razumeva-nju turbulentnih vremena u kojima živimo, ali i perioda koji je prethodio savremenoj krizi predstavničke demokratije. Knjiga predstavlja i socio-loški pogled na par excellence politikološku temu, a poseban lični pečat predstavlja i autorov dijalog sa političkim naukama (iako se često pri-lično teško složiti sa iznetim ocenama). Kako su već mnogi čitaoci ove knjige primetili tokom razgovora o knjizi koji je bio organizovan na In-stitutu za filozofiju i društvenu teoriju (snimak ovog odličnog razgovora je dostupan na you tube kanalu), jasno je da je sledeći izazov da Bakić napiše knjigu o nešto politički neuspešnijem, ali njemu bližem fenomenu – radikalnoj levici u Evropi.

Dušan Spasojević
Fakultet političkih nauka Univerzitet u Beogradu

29.10.19 Nova srpska politička misao

Sociologu J. Bakiću dugujemo zahvalnost za delo koje temeljno pokriva istoriju i ideologiju jedne grupe stranaka i pokreta u periodu od kraja Drugog svetskog rata do našeg vremena. Reč je poglavito o strankama koje su danas u Evropskom parlamentu okupljene u okviru grupe Identitet i demokratija, a od kojih su našoj javnosti najpoznatije Nacionalno okupljanje (ranije Nacionalni front) Marin le Pen (Marine Le Pen), Slobodarska partija Austrije do skoro predvođena Hajncom Kristijanom Štraheom (Heinz-Christian Strache) i Liga severa Matea Salvinija (Matteo Salvini). Knjiga dodatno dobija na značaju, kao prva na srpskom jeziku koja se temeljno i u potpunosti bavi jednom značajnom, a mnogi bi rekli i sve značajnijom, porodicom partija kada je reč o evropskim prilikama.
Iz želje da se pokrije istorijat stranaka počev od kraja Drugog svetskog rata autor je obradio isključivo one evropske države koje su se našle van socijalističkog lagera iz razloga što višepartijski život u zemljama bivšeg Varšavskog pakta i bivše SFRJ počinje tek krajem 80-ih i početkom 90-ih. U samom delu su od posebnog značaja pojmovi krajnja desnica, ekstremna desnica i radikalna desnica. Prvi pojam, koji se našao u naslovu knjige, a koji je i najsveobuhvatniji, uključuje u sebi druga dva. Ekstremna desnica obuhvata kako fašističke režime iz međuratnog perioda, koji su vojno poraženi 1945. godine, ali i one pokrete nastale nakon toga koji baštine rasistički i ksenofobični nacionalizam, odbacuju parlamentarnu demokratiju i temeljne ideale Prosvetiteljstva, u praktičnoj politici primenjuju nasilje i sa poštovanjem se odnose prema gubitnicima u Drugom svetskom ratu. Radikalna desnica, koju Bakić stavlja između ekstremne i konzervativne, prihvata demokratiju, odbacuje upotrebu nasilja, ali zadržava nacionalizam koji najčešće prati kultur-rasizam. Od posebnog značaja je i pojam „šovinistička socijalna politika“ (Welfare chauvinism), koji u delu podrazumeva državu blagostanja, ali samo za pripadnike sopstvene nacije, a koji vrlo često odlikuje ekonomsku politiku pomenutih stranaka. Autor je u knjizi iskazao i intelektualno poštenje priznavši da istraživane političke grupe predstavljaju opciju koju on smatra najdaljom od svog ideološkog opredeljenja. Sve to, uz detaljno istraživanje materije i zanimljiv stil pisanja, čine delo vrednim čitanja, makar se ne slagali u svemu sa autorom.

Najveći broj analiziranih političkih opcija koje još uvek deluju, ocenjene su kao radikalna desnica, dok je ekstremna bila češća u prvom periodu nakon Drugog svetskog rata, dok danas predstavlja manjinu, oličenu u strankama kao što su Zlatna zora (????? ????), Švedske demokrate (Sverigedemokraterna) i Britanska nacionalna partija (British National Party). Kada je pak o radikalnoj desnici reč autor, prema načinu nastanka, razlikuje tri vrste ovih partija. U prvom slučaju reč je o ekstremnim desničarima koji su vremenom, što zbog strategije i želje da prošire biračko telo, a što zbog uverenja, uklanjali i ublažavali pojedine aspekte svoje ideologije – najčešće antisemitizam – i tako vremenom postajali radikalna desnica. Drugi slučaj predstavljaju neoliberali[1], stranke u čijem centru pažnje je u početku bila, privatizacija, smanjenje poreza i fiskalna odgovornost, a koji su se vremenom radikalizovali, prigrlivši ksenofobiju. U trećem slučaju reč je o konzervativcima koji su vremenom otišli suviše udesno.

Idealni tip[2] postepenog prelaska sa ekstremne ka radikalnoj desnici autor pronalazi u francuskom Nacionalnom frontu. Stranka je osnovana 1972. godine, mada Bakić, sa razlogom, njihov istorijat počinje i pre toga prativši političku karijevu njihovog osnivača Žana-Marija Le Pena (Jean-Marie Le Pen), koji se tokom svojih studija prava neposredno nakon Drugog svetskog rata, kretao u morasovsko-petenovskim krugovima, 1954. priključio francuskoj vojsci koja se borila protiv nezavisnosti Vijetnama, da bi se po povratku u Francusku priključio Nezavisnoj omladini Pariza (Jeunes indépendants de Paris) koja je delovala unutar nacionalističkog pokreta Francuski Alžir (Algérie française) da bi 1956. sa 27 godina postao poslanik u francuskom parlamentu na listi Udruženja za odbranu trgovaca i zanatlija (L"Union de défense des commerçants et artisans) predvođenih Pjerom Pužadom (Piere Poujade). Opisana je i promena ekonomskih programa stranke koja se kretala od korporativizma 70-ih, koji je u drugoj polovini decenije bio zamenjen sa klasičnim liberalizmom, da bi od početka 90-ih, padom Berlinskog zida i okretanjem tradicionalno levičarskih partija srednjoj klasi, stranka prešla na „šovinističku socijalnu politiku“. Autor uočava i promenljiv odnos prema NATO-u, koji je u vreme Hladnog rata bio pozitivan, jer bio viđen kao brana protiv komunizma, do kasnijeg negativnog koji je usledio nakon pada Berlinskog zida kada je zauzet prijateljski stav prema Rusiji, što se posebno ogledalo u podršci ruskoj strani prilikom sukoba u Ukrajini. Kao ključnu ličnost u prelasku stranke iz ekstremne u radikalnu desnicu Bakić vidi Marin Le Pen (Marine Le Pen), koja je na čelo stranke došla 2011. godine, u potpunosti odbacivši očev antisemitizam, pa čak i samog oca iz članstva stranke i koja je približila Nacionalni front širim društvenim slojevima, što je za posledicu imalo i njen ulazak u drugi krug predsedničkih izbora 2017. godine, u kojem je ona doduše poražena, osvojivši 33,9% glasova.

Kada je reč o desničarskoj radikalizaciji neoliberala, tu nam je interesantan primer Salvinijeve Lige za sever. Reč je o stranci osnovanoj 1991. godine ujedinjenjem više autonomaških pokreta. Sve njih je okupljalo uverenje da se novac sa, privredno razvijenijeg, severnog dela Italije odliva na siromašniji jug. Vremenom se njihovo autonomaštvo radikalizovalo te je ideologija stranke uključivala i stereotipe prema Italijanima sa juga (posmatrani su kao „mafijaši“, „lenjivci“, „neradnici i sl), da bi sredinom date decenije, pod vođstvom tadašnjeg lidera Umberta Bosija (Umberto Bossi) stranka krenula čak u separatističke vode otvoreno pozivajući na „nezavisnost Padanije“, te je tada uz stereotipe prema južnjacima ubačena i tvrdnja kako su Padanci poseban narod koji potiče od Kelta i Germana, te se razlikuju od Italijana čiji su preci Etrurci i Grci. Parola je tada bila „Afrika počinje kod Rima“. Bosi je otišao čak tako daleko te je 1997. izjavio da „kad vidi italijansku trobojku, on "poludi", pa je "koristi da obriše d...“ (Bakić, 2019: 271). Međutim, kako nova politika nije donela željene rezultate, stranka je napustila separatizam, a kako je uz to u Italiju počelo da pristiže sve više i više migranata iz Albanije i iz severne Afrike, napravljen je dodatni zaokret prema prihvatanju ne samo Italije kao države, već i italijanskog nacionalizma kao ideologije, što je za posledicu imalo i širenje stranačke baze u južne delove zemlje. Na lokalnim izborima slogan je glasio „Glas više (Ligi), jedan Albanac manje“. Takođe, usled negativnog stava prema muslimanskim migrantima, ali i usled izraženog antiamerikanizma Liga je osudila NATO bombardovanje Srbije 1999. Na toj geopolitičkoj liniji se i Bosijev naslednik Salvini založio za ukidanje sankcija Rusiji.

Još jedan interesantan primer radikalizacije neoliberala imamo u Holandiji. Reč je o državi, koja sa jedne strane ima jaku tradiciju borbe protiv krajnjeg nacionalizma, a u kojoj, sa druge strane, živi 2.6 miliona ljudi koji nisu rođeni u njoj ili su potomci barem jednog roditelja koji se nije rodio u istoj. Najviše je Turaka i Marokanaca. Bakić konstatuje kako je reč o državi koja je učinila jako mnogo na integraciji muslimana, a demografske procene pokazuju da bi oni trebalo da do 2020. godine postanu većina u tri najveća holandska grada. Leta 2001. se dogodilo da je jedan imam, koga je dovela vlada Holandije radi zadovoljenja potreba muslimana, uporedio gejeve sa svinjama, a nakon terorističkog napada 11. septembra, deo muslimanske omladine na ulicama je to proslavio. Tada se pojavio deklarisani gej i bivši marksista Pim Fortajn (Pim Fortuyn), koji se založio za „promenu 1. Člana Ustava koji zabranjuje diskriminaciju na osnovu religijske pripadnosti ili seksualne usmerenosti, u odbranu imamovog prava da ga naziva svinjom, ali i svog prava da kaže kako je islam na osnovu homofobične netrpeljivosti i negiranja prava žena jedna "zaostala religija", te da bi imigraciju muslimana trebalo zaustaviti“ (Bakić, 2019: 343-344). Reč je takođe o čoveku koji se protivio američkim intervencijama, jer „kao što Holanđani ne treba da dozvole "nekom Alibabi" da im uređuje život, tako ni muslimani ne treba da pristaju na uplitanje Zapada“ (Bakić, 2019: 345). Njegova lista je pobedila na lokalnim izborima u Roterdamu i na parlamentarnim izborima 2002. ali nije postao premijer usled toga što ga je, devet dana pred izbore, ubio 32-godišnji aktivista za zaštitu prava životinja.

Kada je reč o radikalizaciji konzervativaca primer toga Bakić pronalazi u Partiji za nezavisnost Ujedinjenog Kraljevstva (UK Independence Party) partiji koja je nastala na talasima britanskog evroskepticizma, najpoznatijoj po svom lideru Najdželu Faražu (Nigel Farage) koja se sa Torijevcima borila kako za glasače tako i za finansijere privukovši k sebi mnoge kojima je Britanska nacionalna partija bila neprihvatljiva.

***

Kako je u samom delu iskazano intelektualno poštenje, verujem da je tako nešto potrebno i u prikazuju čiji je autor na konzervativnoj političkoj liniji. Bakić se u svom delu bavi i potencijalnim uzrocima nastanka i jačanja krajnje desnih stranaka. Delom i sa tim ciljem on analizira i strukturu birača svih obrađenih stranaka. Ono što je zajedničko ogromnoj većini njih, to je da je u velikom procentu reč o muškim pripadnicima radničke i niže srednje klase koji su u ranijem periodu glasali za tradicionalno leve stranke, a koji su se osetili razočarano usled toga što su socijaldemokratske stranke u najvećoj meri napustile brigu o nižim slojevima i okrenule se srednjoj klasi nakon što je, završetkom Hladnog rata, nestao strah od socijalističke revolucije. Precizno je konstatovano kako su švajcarske socijaldemokrate jedne od retkih koje nisu usvojile Treći put[3] u ekonomiji. Ta „izdaja radničke klase“ je prepoznata kao jedan od faktora jačanja svih radikalno desnih stranaka, bez obzira na njihovo poreklo.

Međutim, neobično je što u knjizi nije konstatovana jedna druga „izdaja“ koja se dogodila. U ovom slučaju reč je o „ideološskoj izdaji“ od strane tradicionalno konzervativnih partija koje su većinom okupljene u EPP. Najizrazitiji primer toga je van svake sumnje nemačke Demohrišćanska unija (Christlich Demokratische Union), stranke koja bi, pod vođstvom Angele Merkel, teško uopšte mogla da bude smatrana za konzervativnu i desnu političku opciju. Iz redova pomenuta stranke, a za predsednicu Evropske komisije izabrana je Ursula Gertrud fon der Lajen (Ursula Gertrud von der Leyen), zagovornica prava istopolnih parova da usvajaju decu, koja je prilikom izbora na novu funkciju navela potrebe za, snažnijom ulogom EU u borbi protiv klimatskih promena, ostvarivanje socijalne pravde i jednakosti, uspostavljanje pune rodne ravnopravnosti i politiku empatije i moralne obaveze prema migraciji i davanju azila. Sve ovo teško da može da bude smatrano za desnicu i pri najlabavijoj definiciji. Sličan slučaj imamo i kod bivšeg britanskog premijera Dejvida Kamerona (David Cameron) koji je podržao uvođenje zakona i istopolnim brakovima, bez obzira na otpor u svojoj partiji. Izgleda da to donekle predoseća i sam Bakić, pa tako navodi da su brana usponu krajnje desnice često bili konzervativci koji su u većoj meri bili udesno – navode se primeri De Gola, Margaret Tačer, španskih narodnjaka i glavnih irskih stranaka – jedino što to nije pomenuto jasnije, kao i što nije konstatovano da je takvih konzervativaca sve manje. Tradicionalno opredeljeni glasači kao i ideološki formirani konzervativci ne mogu baš lako da daju glasove takvoj razvodnjenoj i deideologizovanoj „desnici“ i u tome treba tražiti jedan od razloga za uspeh radikalno desnih opcija, od kojih mnoge danas imaju neuporedivo više sličnosti sa konzervativcima od pre nekoliko decenija nego sa fašističkim opcijama pre i u vreme Drugog svetskog rata.

Takođe, kada se već prave poređenja istorijskih fašista i današnje krajnje desnice u smislu da ova druga predstavlja opasnost po budućnost čovečanstva slično kao i prva, tom problemu bi trebalo da se priđe pažljivije. Jer onaj aspekt fašističke politike koji je doveo do Drugog svetskog rata i njegovih razarajućih i genocidnih posledica su velike teritorijalne pretenzije, pre svega Nemačke, ali i Italije – čega uglavnom nema kod stranaka koje su analizirane u knjizi. I ne samo da nema, već pomenute stranke vrlo često imaju pozitivan stav prema Rusiji, a mnoge se protive i intervencijama NATO-a na Bliskom istoku, ako ne i samom postojanju Alijanse. Na kontinentu predvođenom takvim liderima može da bude samo više mira nego što sada ima, jer ratovi ne izbijaju zbog ograničavanja useljeničkih kvota. To je u vezi i sa uveliko korišćenim terminom „šovinistička socijalna politika“. Mišljenja sam da on ni najmanje nije besmislen ukoliko se mere države blagostanja zaista primenjuju samo za pripadnike sopstvene nacije, ali ogromna većina analiziranih stranaka to ne čini, već smatra da treba napraviti razliku između sopstvenih državljana (među kojima ima pripadnika svih rasa, nacija i vera) i onih koji to nisu.

Ukoliko bi se prihvatili ovako blagi kriterijumi za proglašenje neke opcije krajnje desnom, što je možda jedina slaba tačka knjige, to bi na izvestan način relativizovalo i Drugi svetski rat. Jer zakoni koji zabranjuju „rasno mešanje“ sa Jevrejima i drugim „nižim rasama“, kao i pozivi za njihovo istrebljenje, svakako nisu isti pa ni slični kao pozivi da se migracija ograniči, da se useljenici koji počine kriminalni akt deportuju ili da država treba da radi na asimilaciji. Čak, ukoliko bi se takvi kriterijumi prihvatili, onda bi njihova dosledna primena neminovno dovela do shvatanja Drugog svetskog rata kao međusobnog rata krajnjih desničara. Jer, Čerčil, Ruzvelt i Staljin, kojima pripada slava zbog pobede Hitlera i njegovih saveznika na bojnom polju, teško da su bili veći kosmopoliti od Štrahea, Faraža i Lepenove. Prvi je imao vrlo otvoreno rasističke stavove, u vreme drugog Afroamerikanci nisu bili čak ni zakonski ravnopravni sa svojim belim sugrađanima, a zahvaljujući politici trećeg populacija krimskih Tatara je najvećim delom deportovana sa oblasti u kojoj su živeli vekovima. Isto tako, Dvajt Ajzenhauer, koji je kao general učestvovao u borbama u zapadnoj Evropi protiv nacističke Nemačke, se kasnije kada je postao predsednik, nije libio da upotrebi američku vojsku da deportuje preko milion ilegalnih migranata iz Meksika.

Nenad Pivaš