Džojsov učenik

20.06.14

Još uvek me danas ljudi pitaju postoji li ta ideja o Srednjoj Evropi? Da li je u današnjoj, povezanoj Evropi, još uvek? Odgovaram da je to konzervativna tema, koja je imala smisla sredinom osamdesetih godina prošlog veka, ali i u ovoj današnjoj Evropi skandinavski prostor sarađuje, pa iberijski... Taj srednjeevropski prostor je na međunarodnom susretu pisaca Vilenica tada definisan kao prostor od Baltika do Jadrana i od Berna do Beograda. Sa svojom istorijom i geografijom još uvek postoji i postojaće i ubuduće. Ali današnje generacije više uopšte ne znaju o čemu smo mi onda govorili. A govorili smo pre svega o otvaranju, prevazilaženju granica koje su tada još postojale. Jer, u to vreme su postojala minska polja na austrijsko-mađarskoj granici.
Ovo je izrekao slovenački pisac Drago Jančar nedavno u Novom Sadu, na susretu u kome su pisci iz regiona progovorili o Evropi i njenim granicama. A i pre tridesetak godina, pisci su intenzivno razmišljali o Srednjoj Evropi – Đerđ Konrad, Klaudio Magris i drugi.
– Moj prijatelj Marko Sosič iz Trsta, pričao mi je da je tamo osnovana Lista za Trst, koja je imala u programu Srednju Evropu. Njihova ideja je bila nekakav habsburški mit o Srednjoj Evropi, ali bez Slovenaca i Balkana, jer tamo iza brda počinje nepoznati slovenski svet... Lista je čak uspela na izborima, ali to nije bila ta ideja o kojoj smo mi govorili. Sredinom 80-tih činilo nam se da realnost našeg života više nisu ideologije i zatvoreni, klaustrofobični prostori nacionalnih država, već nešto šire, dublje, a da ni sami nismo znali šta. Osećali smo da nadilazimo besmislene ideološke šizme, nacionalne granice i državne jurisdikcije, i da možemo da razgovaramo slobodno, ne obraćajući pažnju na one čije su oči zakrvavljene od ideoloških i nacionalnih mržnji.
Jančar kaže da je Srednja Evropa za njih podrazumevala različitost, pluralizam mišljenja, usitnjavanje, fragmentizaciju, male nacije, višejezičnost – čitav kulturni Vavilon, koji je tokom istorije doživeo krvave drame, raspade država i promene granica. Bez Srednje Evrope, pisao je tada Đerđ Konrad, svi naši gradovi postaju poslednja stanica. Granični, a možda čak i gradovi na liniji fronta. Ali u to vreme je pobornicima Srednje Evrope pisac Peter Handke poručio da je Srednja Evropa za njega čisti meteorološki pojam.
– U nekom tekstu složio sam se s ovom značajnom izjavom, ali ipak sebi dozvolio opasku da je lepo gledati u nebo i oblake koji putuju po njemu, ali i da je poželjno gledati i u noge, barem dok je Srednja Evropa posejana minskim poljima i izdeljena ogradama i berlinskim zidovima. Toga je bilo i u neposrednom okruženju – baš tih dana graničari JNA na reci Muri pucali su na češku porodicu koja je plivala iz jedne države u drugu –pripoveda Jančar. – Jer, iako je Jugoslavija je u to vreme bila dosta otvorena, u kulturi mi smo prevodili sve što je bilo tada u Francuskoj, Engleskoj, ipak smo živeli u nekoj vrsti diktature.
Uskoro su zidovi pali, počev od onog Berlinskog, a ljudi koji su umrli pod mecima na granicama više se niko ne seća. Život ide dalje. Kroz nevidljive granice koje su ostale, proširila se brzinom svetlosti jedna druga, šira ideja iz zapadnog dela kontinenta – ujedinjene Evrope. Priče o Srednoj Evropi su ođednom postale zastarele. Još tridesetih godina prošlog veka bila je izuzetno jaka i tzv. panevropska ideja koja je prevladala...
– Istočnim panevropejcima je svakako jasno da Evropa neće rešiti sve njihove probleme onako kako im je to obećao komunizam. Učili smo da imamo socijalizam, a na višem stupnju će svi problemi biti rešeni kad uđemo u komunizam. Tako je ljudima na istoku izgledala i Evropa. Mi koji smo već tamo, znamo da to nije tako. Svako će morati da se pobrine za sebe. To je pomalo surova ali vrlo korisna spoznaja. Zabluda je ako neko misli da Evropa na direktan način rešava sva pitanja: privreda će cvetati, standardi će biti uspostavljeni, siromašni će biti bogati, a bogati još bogatiji, nacionalno pitanje, socijalno pitanje, žensko pitanje...
Jančar ne želi da bude shvaćen kao protivnik evro-integracija („iz sveg srca ih podržavam, nema drugog načina da pobedimo svoju prošlost i počnemo normalno da živimo, svoje provincijalizme i unutrašnje tenzije koje postoje u svim nacionalnim prostorima“). Ali to ne znači da ne treba, baš u duhu evropske tradicije, kritički razmišljati i postavljati pitanja.
– Šta je s Evropom koja je proizašla iz tzv. socijalizma? Još dugo će postojati dve Evrope, to se veoma dobro oseća – kontinent je prelomila fraktura 50-godišnjeg socijalizma. Ali bez iskustva Istočne Evrope, zapadni deo ne može da razume celinu. Jer ipak, u više ili manje diktatorskim ili totalitarnim okolnostima, kritički nastrojeni intelektualci istočnog dela Evrope, a naročito umetnici, filozofi itd, razvili su posebno osećanje za antičke, hrišćanske i prosvetiteljske vrednosti zbog koji Evropa nije samo prostor zajedničke ekonomije i zakona, već i prostor zajedničke samosvesti, sa svojim svojim lutanjima i tragičnim iskustvima. Razvili su takođe skeptično mišljenje koje Zapad jedva da poznaje. Da li zaista nijedno iskustvo sa istoka ne treba ugraditi u shvatanje integracije? – pita se Jančar.
Naš sagovornik upozorava i na to da Srednja Evropa nije samo lepota stvaralaštva, nego i surova politička istorija. Čovek je mogao da provede čitav život u nekom srednjeevropskom gradu ili seoskoj zabiti, ali je istorija uvek dolazila k njemu, donoseći sobom i nadanja i naredbe. Nikud nije morao da ide, svejedno bi promenio po četiri države, video mnoge vojske, nove pečate na svojim dokumentima, nove govornike, i na kraju je uvek uspevao da se na sve to novo i navikne. Jedino je literatura mogla da kaže kako su se ljudi u svim tim promenama osećali. Političari to nisu mogli – dolazili su s novim i novim idejama, koje su sve završavale... vidimo kako.
Jančar dodaje da zamisao o Srednoj Evropi iz sredine 80-tih nije bila ideologija i zato ne može doživeti zalazak, a još manje slom na koji su bile osuđene sve ideologije koje su obećavale najbolji od svih svetova. Ta debata je proizašla iz istorijskih, geografskih i kulturnih činjenica, i ipak je doprinela da ljudi iz ovog dela sveta nezadovoljni diktatorskim pritiskom i bednim materijalnim položajem počnu da traže svoj kulturni identitet, a s njim i uslove za život u demokratiji. Možda to nije bilo presudno, ali je doprinelo da se uzdrma ideološki komunistički monolit, i da počnu da nestaju podele Evrope koje su bile nametnute posle Drugog svetskog rata.
– O Srednjoj Evropi više niko ne govori, ni sa zapada ni sa istoka, ali njeni istorijski, kulturni u geografski učinci još uvek su tu i biće još dugo – zaključuje Jančar. – Tako i sa državom u kojoj smo živeli. Tu smo geografski, imamo slična istorijska i kulturna iskustva, i to nije moguće izbeći. Imamo dvostruko iskustvo zajedničkog življenja različitih kultura i pojedinaca, stvaralaštva i tolerancije, ali i nacionalne i socijalne mržnje, netrpeljivosti i nasilja. Živeti s takvim, dvostrukim iskustvom, biti uronjen i u jedno i u drugo, znači mnogo toga razumeti i biti pripremljen na mnoga lepa dela, ali i neprijatna iznenađenja koja nas čekaju u panevropskoj zajednici.
Relja Knežević

Gospodin Šmic
– Gospodin Šmic u „Večitom filistru“ Edena fon Horvata, doslovno kaže: „Među evropskim državama više neće biti rata, jer se neka država danas može efikasnije iskoristiti mirnim putem“. To znaju i shvataju i Istočni Evropljani. Oni koji su sanjali o Srednjoj Evropi i pritom mislili na bečke operete, danas preklinju „kupite nas, iskoristite nas, samo nas ne ostavljajte izvan“. Bez brige, odgovara savremeni gospodin Šmic, hoćemo, samo još malo pričekajte – reći će Jančar.

20.05.14

"Neke od država Istočne Evrope ranije su ušle u Evropsku uniju, ali naše sudbine su dosta slične. Sanjali smo demokratiju, a probudili smo se u kapitalizmu, svi mi u Istočnoj Evropi, i to u njegovoj najgoroj verziji."
“Pisao sam priče u knjizi ‘Džojsov učenik’ kao priče o ljudskim sudbinama, i malim i običnim, i onim velikim, koje veruju da upravljaju same sobom. Hteo sam da napišem jednu knjigu o ljudima XX veka, o sudbinama koje se stalno menjaju usled pritiska istorije, politike, ideologije ili neke druge velike priče”, rekao je Drago Jančar na konferenciji za novinare 22. maja u Arhipelagu povodom srpskog izdanja njegove knjige priča “Džojsov učenik”.

Na pitanje novinara kako vidi savremene prilike u Evropi Jančar je odgovorio: “Naše pozicije nisu sasvim iste, neke od država Istočne Evrope ranije su ušle u Evropsku uniju, ali naše sudbine su dosta slične. Sanjali smo demokratiju, a probudili smo se u kapitalizmu, svi mi u Istočnoj Evropi, i to u njegovoj najgoroj verziji. Na drugoj strani, narodi Istočne Evrope su poverovali da je Evropska unija rešenje za sve njihove probleme i da je to novo čudo koje će otkloniti sva pitanja, kao što su to ranije verovali za socijalizam. Moramo, ipak, nešto učiniti i sami. Danas je mnogo pesimizma, svuda oko nas, ja sam ipak optimista.”
“Džojsov učenik” je najpoznatija knjiga Draga Jančara. Prevedena na engleski, francuski i nemački jezik, gde je imala izvrsnu kritičku recepciju, ova knjiga Jančarovih izabranih priča otkriva pisca retko bogate kulture i jedinstvene sposobnosti da od malih epizoda privatnih i javnih istorija oblikuje povesti velike simboličke snage.

Otuda smo dobili vanserijsku knjigu priča u čijoj se uzbudljivosti, promišljenosti i pripovedačkoj snazi ukazuju neki od najboljih trenutaka savremene evropske pripovetke.

U priče iz knjige “Džojsov učenik” stao je ceo XX vek kroz neuporedive sudbine njihovih junaka, nekada običnih ljudi, nekada saputnika i učesnika najvažnijih događaja.

Priče iz ove knjige snažno i sugestivno pripovedaju o životu sa istorijom i politikom, o tajanstvenim preokretima u ljudskom životu i o tome kako je granica između lepote i ljubavi i užasa i zločina ponekad jedva vidljiva.

One govore o čudesnoj sudbini Džojsovog učenika, o Pavelićevoj fasciniranosti korpom punom ljudskih očiju, o kraju rata u Sloveniji 1945, o jednoj istrazi u Titovoj JNA čiji će glavni akter kasnije postati poznati general i najpoznatiji haški zatvorenik, o čudesnoj slici iz Kastilje, o belom ruskom emigrantu koji ne uspeva da pobegne od istorije, o jednoj avanturi u Njujorku, o ljubavi i zločinu, o strasti i grehu.

Pre knjige priča “Džojsov učenik”, Arhipelag je u ediciji Sto slovenskih romana objavio Jančarov roman “Podsmešljiva požuda”.

Romansijer, pripovedač, dramski pisac, esejist, Drago Jančar (Maribor, 1948) je najprevođeniji savremeni slovenački pisac. Redovni je član Slovenačke akademije nauka i umetnosti. Između ostalog, dobio je Evropsku nagradu za kratku prozu, Prešernovu nagradu, Rožančevu nagradu za esej, Sterijinu nagradu za najbolju dramu, Herderovu nagradu, Nagradu „Žan Emeri“ za esej, Nagradu „Hemingvej“, Nagradu „Mediteran“.

Živi u Ljubljani.

10.04.14

Izvesni „televizijski kuvar” držao je u rukama flašu vina bez etikete i u nameri da izmisli egzotično poreklo, rekao je da je vino iz Jugoslavije

Svaka od pripovedaka iz zbirke „Džojsov učenik” slovenačkog književnika i akademika Draga Jančara zaslužuje poseban razgovor, ne samo zbog istorijske zgusnutosti motiva „nervoznih doba”, već i zbog ironijske distance autora, koja svim povesnim zbivanjima daje izvesnu relativnost.
Ova knjiga objavljena u izdanju beogradskog „Arhipelaga” i prevodu Ane Ristović, već u naslovnoj priči postupno čitaoca uvodi u svet likova, ljudi koji doživljavaju situacije na ivici ponora. Tršćanski Slovenac, Džojsov učenik, posle Drugog svetskog rata linčovan je, kao vlasnik poznatog glasa Radio Londona.
U drugoj pripoveci zbivanja se zahuktavaju kada u jednoj jugoslovenskoj kasarni na vratima toaleta osvane natpis: „Travu ćeš jesti, kralju Jugoslavije....” U trećoj, pisac Kurcio Malaparte na stolu Anta Pavelića vidi teglu punu izvađenih ljudskih očiju...

Junaci vaše proze zatečeni su načinom na koji se istorija i ideologije prelamaju u njihovim životima, a posebno je upečatljiv primer Džojsovog učenika. U kojoj meri je ova vaša pripovetka zasnovana na činjenicama?
Kada sam čitao Elmanovu monografiju o Džojsu, naleteo sam na slovenačko ime– Boris Furlan. Tada skoro nepoznati pisac učio ga je engleskom jeziku u školi jezika „Berlic” u Trstu. Ime mi se učinilo poznatim, zar to nije bio onaj bledi čovek sa takozvanog Ljubljanskog procesa iz 1947. godine protiv liberalnih intelektualaca koji su bili optuženi za antidržavno delovanje i kontakte sa Englezima? Malo sam to istraživao, i to je zaista bio on. Paradoks da su ga pred sudom optuživali zbog znanja engleskog, a da ga je engleskom učio najveći majstor tog jezika, nije mi davao mira. Kada sam kod Elmana, koji je imao prepisku sa Furlanom, još pročitao da je Džojs svom mladom učeniku sa zadovoljstvom opisivao uljano svetlo, a da on tu jezičku strast nije mogao da razume, video sam u tome literaturu, priču koja je morala da bude napisana.

Džojsov učenik primer je i čoveka koji se kreće samo putanjom sopstvene savesti i inteligencije, i kao takav meta je fašista koliko i komunista. Njegovo stradanje tipično je bilo za posleratno vreme, ali se čini da mu vi pridajete i metafizičku dubinu?
Živeli smo u ideološkom dvadesetom veku, kada je igla na društvenom i moralnom kompasu potpuno poludela. Kako čovek izuzetnog analitičkog uma, moralnih i pravnih principa, uz to i dekan Pravnog fakulteta, čak i ako je kojim slučajem čitao Kafkina tamna proročanstva s početka stoleća, razume situaciju kada stoji pred sudom osuđen na smrt zbog sasvim apsurdnih optužbi? Samo Bog može da razume zašto su ljudi koji su hteli dobro, svojim najboljim namerama učinili najveće zlo. Nije prvi put u istoriji da su veštice i jeretici spaljivani na lomači. Da li je moguće da ludilo tog trenutka bolje nego pravnički um razume pisac koji se probijao kroz Uliksove lavirinte? Njegov učenik to ne može da razume. Između njihovih razumevanja sveta postoji nesporazum koji se u glavi pravnika pred sudom pretvara u univerzalni besmisao, u neku vrstu praznine. Neočekivana praznina u glavi Džojsovog učenika je praznina sveta koji je izgubio kompas.

Dva su svedočenja i dva prizora iskopanih ljudskih očiju, u priči o očima. Da li se ovakvi užasi, istiniti ili izmišljeni, mogu shvatiti na bilo koji drugi način osim onog izvan stvarnosti?
Priče u ovoj knjizi su poput udaljenih odjeka nekih stvarnih sudbina. U daljini vidim neke obrise, nalik na ruševine na horizontu, a otuda dolaze glasovi ljudi koji su živeli sa svojim strastima, radostima i patnjama. Ponekad neki od tih glasova dopre do mene i ja pokušavam da ga razumem, pokušavam da mu kroz zvuk reči i opis udahnem neki novi život. Lako ga razumemo kao podsećanje na stvarnost, međutim, to je u književnosti odjek iz kamenih planina, blesak fatamorgane, dok je za neke druge to imaginacija i nova stvarnost.

Priča „Proročanstvo” pokazuje nagoveštaj, a zatim i odjeke raspada bivše Jugoslavije upravo na primeru JNA. Incident koji je nekada izgledao strašan, vremenom su zamenile groteskne slike majora-optuženika u Hagu. Da li i vi mislite, kao i junak vaše priče, da danas više nikoga ne zanimaju svi ti davni događaji?
Pre nekoliko dana gledao sam na televiziji emisiju o kuvanju, čuveni američki kuvar, mislim da se zove Burden, pripremao je govedinu na burgundski način. Rekao je da nema francusko vino, nažalost, ima samo nekakvo vino. U rukama je držao flašu bez etikete i dugo je proveravao; iz... iz... želeo je da nađe nešto neobično i egzotično... Jugoslavije, rekao je na kraju. Ja sam u toj zemlji koje se malo ko seća, a kuvar na američkoj televiziji je koristi kao humoristički dodatak, proveo veći deo svog života. Bila je mnogo lepa, zanimljiva, puna života, kulturno i gastronomski raznovrsnija nego što zamišlja Burden. Završilo se zverstvima. Ali kako god bilo, to je deo mog života. Opaska na kraju priče je, dakle, pomalo melanholična i ironična.

Intelektualac je onaj koji je napisao kobnu poruku na vratima vojnog toaleta, i to nije slučajno kada je reč o bivšoj državi i proročanstvu o njenoj budućnosti, o sudbini vođe...?
Stvar se može videti i kao potpuno bizarna, ali iz bizarnih detalja nastaje slika sveta. Iz bizarnih detalja nastaje neka tragikomičnost, neka mi bude oprošteno što ove stvari opisujem s malo humora i ironije. Zanimljivo je da mi je dosta poznanika iz zemlje koja danas postoji samo kao egzotični začin u emisijama iz kulinarstva reklo da je doživelo slične stvari. I zanimljivo: svi su to pričali s nekom sličnom melanholijom. To u vezi sa melanholijom je, naravno, emotivno i pomalo iracionalno. Pamćenje koje se sastoji iz jakih mladalačkih utisaka: zvuci, mirisi, reči, osećanja. Ali ako racionalno sagledamo neku državu u njenom post mortem: upravo u takvim bizarnim detaljima bila je, da parafraziram Markesa, hronika njene najavljene smrti.

Ako bismo uspeli da proniknemo u dušu sadašnje Evrope, na šta bismo sve naišli?
Ta duša je prilično zbunjena. Htela bi da istovremeno bude pragmatična i vizionarska. Želi da sebe razume kao celinu, ali ne razume ljude iz nedavno ili iz u budućnosti integrisanog evropskog istoka. Htela bi da bude otvorena za muslimanske imigrante, ali ne može da se odrekne svoje hrišćanske, mnogo manje sekularne, prosvetiteljske tradicije, jer bez toga ne postoji. Ali, i pored sve svoje zbunjenosti, ova ideja i politička forma je nešto najbolje što smo u poslednjih sto godina dobili.

Marina Vulićević