Dvorska luda

Dr Alberto Macini, u mrkom odelu od tvida i sa svojim uobičajenim tamnim naočarima s ramom od kornjačevine, probijao se kroz gužvu glasnih i uzbuđenih novinara koji su zakrčili stepenište Istorijskog muzeja u Boreu. „Možete li da nam kažete nešto o artefaktu? Da li je pravi? Da li ste zbog toga ovde?“, navaljivala je jedna žena gurajući mu u lice mikrofon s oznakom „CNN“. „Jesu li obavljena ispitivanja DNK?“
Dr Macini je počeo da se nervira. Kako su ovi novinarski šakali već obavešteni? O otkriću još ništa nije ni potvrđeno. Odmahnuo je izveštačima i kamermanima. „Ovuda, doktore“, obratio mu se jedan od saradnika iz muzeja. „Molim vas, uđite!“
Macinija je unutra očekivala sićušna tamnokosa žena, četrdesetih godina, u crnim pantalonama i žaketu. Izgledalo je kao da će se pokloniti kada se našla pred ovim uvaženim gostom.
„Hvala vam što ste došli. Ja sam Rene Lakaz, direktorka muzeja. Pokušala sam da obuzdam predstavnike štampe, ali...“, slegnula je ramenima. „Nanjušili su senzacionalnu vest. Ovo je kao da smo otkrili atomsku bombu.“
„Ako se ispostavi da je artefakt koji ste otkrili autentičan“, odvratio je iskreno Macini, „onda ste pronašli nešto daleko značajnije od bombe.“
Kao direktor Vatikanskog muzeja, Alberto Macini je ozbiljnošću svog autoriteta garantovao za svako važno otkriće od religijskog značaja koje je izašlo na svetlost dana u minulih trideset godina. Za ispisane tablice, iskopane u zapadnoj Siriji, za koje se smatra da su pripadale apostolu Jovanu. Za prvu Vericotte Bibliju. I jedno i drugo se sada nalazi u trezorima Vatikana. Učestvovao je i u razotkrivanju svih prevara, stotina njih. Rene Lakaz je povela Macinija duž uskog hodnika iz petnaestog veka, koji su prekrivale pločice ukrašene grbovima.
„Kažete da je relikvija otkrivena u nekoj grobnici?“, pitao je Macini.
„U tržnom centru...“, nasmešila se Lakazova. „Čak i u centru Borea radi se danonoćno. Buldožeri su iskopali ono što mora da je bila kripta. Ne bismo je ni videli da se nekoliko sarkofaga nije otvorilo.“
Lakazova je povela svog uvaženog gosta do malog lifta, pa su se popeli do trećeg sprata. „Grobnica je pripadala nekom davno zaboravljenom vojvodi koji je umro 1098. godine. Obavili smo testove kiselinom i spektralnu analizu. Izgleda da starost odgovara. U početku smo se pitali zbog čega bi dragocena relikvija, već tada stara hiljadu godina, donesena s druge strane sveta, bila zakopana u grobnici iz jedanaestog veka.“ „I šta ste otkrili?“, upita Macini.
„Izgleda da se naš vojvoda, zapravo, borio u Krstaškom ratu. Znamo da je tragao za relikvijama iz Hristove epohe.“ Konačno su stigli do njene kancelarije. „Preporučujem vam da duboko udahnete. Uskoro ćete ugledati nešto zaista izvanredno.“
Artefakt je ležao na jednostavnom belom platnu na stolu za ispitivanje; delovao je skromno, kako samo tako dragocena stvar može.
Macini je konačno skinuo naočare. Nije uspeo da duboko udahne. Ostao je bez daha. Gospode Bože, ovo jeste atomska bomba!
„Pogledajte izbliza! Na njemu je urezan zapis.“
Direktor Vatikanskog muzeja savio se nad predmetom. Da, mogao bi da bude. Ima sve tačne oznake. Tu je bio i zapis. Na latinskom. Primakao se i zažmurio da bi pročitao. „Acre, Galilee...“ Proučavao je artefakt s jednog kraja na drugi. Epoha je odgovarala. I oznake. A sve se slagalo i s opisom u Bibliji. A opet, kako to da je zakopano ovde? „Sve ovo, zapravo, ništa ne dokazuje.“
„To je istina, naravno.“ Rene Lakaz je slegnula ramenima. „Ali doktore... Ja sam iz ovog kraja. Otac mi je iz doline, otac moga oca, i njegov otac. Stotinama godina ovuda se pronose priče, mnogo pre nego što je ova grobnica otvorena. Svaki školarac u Boreu raste uz te priče – da je ova sveta relikvija bila ovde, u Boreu, još pre devet stotina godina.“
Macini je video stotinu ovakvih navodnih relikvija, ali neizmerna snaga upravo ove očarala ga je i potresla. Sila kojom je ona zračila podstakla ga je da klekne na kameni pod.
Na kraju je to i učinio – kao da se nalazio u prisustvu Isusa Hrista.
„Čekala sam da stignete pa da pozovem kardinala Peroa u Pariz“, rekla je Lakazova.
„Zaboravite Peroa.“ Macini je podigao pogled i ovlažio suve usne. „Pozvaćemo papu.“
Alberto Macini nije mogao da odvoji pogled od neverovatnog artefakta na običnom belom platnu. Ovo je bilo više od krune njegove karijere. Ovo je bilo pravo čudo.
„Samo još nešto“, rekla je gospođica Lakaz.
„Šta?“, promrmljao je Macini. „Šta još?“
„Po ovdašnjem predanju, oduvek se smatralo da je dragocena relikvija ovde. Ali nikada i da je pripadala vojvodi. Radi se o čoveku daleko skromnijeg porekla.“
„Kakav bi to čovek niskog roda došao do ovakve dragocenosti? Sveštenik? Možda neki lopov?“
„Ne.“ Rene Lakaz je razrogačila svoje smeđe oči. „U stvari, dvorska luda.“