Dubrovačka zrcala

23.09.07 Danas

Sjajnih sam se priča naslušao o Milanu Milišiću, od njegovih prijatelja. Tako sam saznao kako je pesnik u vozu krišom vadio cigarete iz kutije, kako je sa prijateljima ispijao viski, na koji način je kupovao povrće na dubrovačkoj pjaci, kako je držao maslac u hladnoj bunarskoj vodi, kojim je šahovskim potezom sačekivao goste pristigle iz Beograda... Konačno, uzbudljivu i tragičnu povest o sebi upotpuniće sam Milišić, u izvanrednim esejima, sabranim u knjigu Dubrovačka zrcala (Geopoetika, 2007).
Ne bih govorio o pesničkoj strogoći izraza koja odlikuje njegove eseje, ne osećam se spremnim da se uhvatim u koštac sa britkošću njegovih zapažanja, dostojnih Bartovih Mythologies, o mestu i ulozi kafića, kafana, krađe, igre ili klozeta u našim životima i, pre svega, u životu Dubrovnika. Radije bih govorio o Milišićevoj odbrani običnosti i slobode izbora, zbog koje je dubrovački SUBNOR 1982. osudio pesnika na sedam meseci uslovne kazne, oduzimanje pasoša i sedmomesečnu zabranu izlaska iz zemlje.
Nit Milišićeve odbrane gubitnika, životnih i istorijskih, proteže se kroz nekoliko eseja u ovoj zbirci. Počinje u fenomenalnoj minijaturi Gubiti u šahu, u kojoj se šahovska metafora proteže ne samo na poeziju, već i na život sam. "Koliko mi je ta varka da sam izvanredno igrajući izgubio bliža..." kaže pesnik. Naposletku, sve i jeste varka u onoj meri u kojoj je sve izgubljeno unapred, i svaka je igra uvek već osuđena na propast.
Ipak, bez obzira na predodređenost, u eseju Nijema karta mogućnosti se otvaraju, kako u vremenu tako i u prostoru. Međutim, ukoliko mislite da je u pitanju neprestana borba i otimanje, Milišić će vas razuveriti. Njegov svet i njegova poetika nalaze se u oblasti antihisto(e)rije - povijesti ukupnog mira. Tamo gde se odigrava susret pitomih trgovaca koji veruju u ljudskost.
Upravo je vera u čovečnost onih orijaša, koji ispred crkve svetog Vlaha igraju kozaračko kolo, ono što (ne)pokreće dunda Mirka. Razlozi kojima ovaj ratni kafedžija ubeđuje svoju suprugu Nemicu da ostanu u oslobođenom Dubrovniku zvuče obično, normalno, razložno. Međutim, to nije dovoljno i on završava u "ljubavnički neumerenoj ekspoloziji smrti". Šta ipak ostaje iza tog običnog čoveka? Ostaje sećanje na njegovu uspravljenost i njegov izbor, jer je ona iskaz autentične slobode. Uveren sam da je ovaj Milišićev stav o dunda-Mirkovom izboru kao vrhunskom svedočanstvu slobode, i njegovo izjednačavanje pogibije za taj cilj sa pogibijama u ime Revolucije, zasmetao otvrdlim ušima staraca u dubrovačkom SUBNORU ne zato što je pesnik hteo da umanji njihov doprinos oslobođenju, i da ismeje tekovine Revolucije - nego upravo zato što je govorio u ime sasvim drugačijeg etosa, od onog kojim nas godinama uče (i tu žestinu nikako ne smanjuju). Nije Milišić oportunista ni disident. On je poeta mira i slobode, oličene u duhu onoga što je predstavljala renesansna Dubrovačka republika. Njegova etika nije etika revolucije i nasilja, već evolucije i kompromisa.
O tome govori i tekst u kome Milišić na vrstan način opisuje dijalektiku klasne borbe u odnosima između služavki i gospođa. Zatim, o restoranu Orsat, tekst koji je istina napisan kao vrsta reklamnog flajera, ali uveliko transgresira tu svrhu. U njemu se iznova potvrđuje Milišićeva opčinjenost i odanost vrednostima običnog, kao vrhunski ljudskog, kao naposletku jedinog puta koji nas može odvesti u elitu, u Evropu. Tekst je napisan 1991. godine i završava se upozorenjem o opasnom vitlanju oružjem.
Izjednačavajući običnost sa slobodom i vrhunski ljudskim, Milišić je dobio tragičnu priliku da pogine za svoja uverenja. Poput svog Mirka Šušnjara, pesnik je izabrao da ne napusti bombardovani Dubrovnik, jer je kao i ratni kafedžija verovao u svoju nedužnost. Zaboravio je nemilosrdnost onih koji su kolo igrali na Stradunu.
Danse macabre u kome se sudbina Milana Milišića odražava u sudbini junaka jednog od njegovih tekstova, ne govori samo o sudbinskoj povezanosti između pisca i dela, već ponavlja upravo one vrednosti koje obe sudbine ističu. U njima se zrcali neizbrisiv trag kojim pesnik životom i delom veliča ljudsku slobodu.
Vladimir Arsenić

24.08.07 Blic

„Geopoetika“ nedavno je objavila knjigu „Dubrovačka zrcala“ Milana Milišića, izvanrednog pesnika, pripovedača i znalca jezika, koji je tragično stradao kao prva civilna žrtva granatiranja Dubrovnika. Kako je već ranije primetio Ibrahim Hadžić, Lorka je metafora španskog građanskog rata, a Milan našeg.

Knjigu čine tekstovi koje je Milišić pisao u periodu od 1977. do 1990. godine, koji balansiraju između mikroeseja, časopisnih beležaka i kratkih priča. Opisujući sadržaj knjige u pogovoru, Ibrahim Hadžić se pita kako je moguće da su oni toliko dugo čamili u fioci, i odmah nudi odgovor: „Milišić je čovek dve kulture, dubrovački pesnik, Srbin koji je pisao na hrvatskom jeziku.“ Predgovor je napisao najpopularniji hrvatski pisac Miljenko Jergović, koji Milišića opisuje kao nesvakidašnju osobu koja u sebi sjedinjava infantilnost dečjeg pesnika, transparentni lirizam, esejističku predanost, žar političke angažovanosti i nežnu duhovitost. Pored toga što je plenio zadivljujućom energijom, strašću i radoznalošću, Milanova hrabrost i beskompromisnost učinila je da neko vreme provede i u zatvoru. U svom pomalo svaštarskom životu, živeo je u Dubrovniku, Beogradu i Londonu, pisao pesme, vodio dečju emisiju na Radio Beogradu, predavao na Njujorškom univerzitetu, radio kao taksista i prevodilac.
Pre dve godine „Forum pisaca“ je objavio izuzetnu knjigu „Hommage Milišiću“, zbornik koji udružuje pregled pesnikovog života i stvaralaštva sa intimnim sećanjima najužeg kruga njegovih prijatelja, među kojima su Ibrahim Hadžić, Mirjana Miočinović, Vladeta Janković, Mitko Mandžukov, Goran Babić, Izet Sarajlić i drugi.

Autor: T. M. S.