Država i kultura

01.05.12

Antropologija

Knjiga "Država i kultura: studije savremene kulturne politike" autorke dr Đukić predstavlja rezultat petnaestogodišnjeg proučavanja teorije kulturne politike i njenih praktičnih aplikacija u Srbiji. Profesionalna afilijacija autorke odredila je i pravac u kome se kreću njena sagledavanja javnih (praktičnih) politika uopšte i kulturne politike posebno. Reč je o menadžmentu u kulturi, primenjenom / praktičnom disciplinom koju je 1980-ih inogurisao Klod Molar. Ova primenjena disciplina je fokusirana na proučavanje modela organizovanja (u oblasti kulture, umetnosti i medija) koji su se u različitim istorijskim trenucima javljali u različitim društvima a kako bi se kulturne delatnosti (bilo i celini bilo parcijalno a s obzirom na vrstu umetnosti) adekvatno organizovale.
Čitajući knjigu "Država i kultura: studije savremene kulturne politike" stiče se slika o teoriji kulturne politike iz perspektive menadžmenta u kulturi i o realnosti kulturne politike u Srbiji. U tom smislu knjiga pruža nesumnjiv doprinos razumevanju kulturne politike uopšte i kulturne politike Srbije posebno.
Kvalitet knjige "Država i kultura: studije savremene kulturne politike" ogleda se u tome što je autorka iznela teorijske postulate menadžmenta u kulturi, koji je po njoj spona studija javnih praktičnih politika (public policy studies) i kulturne politike. U tom smislu knjiga predstavlja svojevrstan udžbenik menadžmenta u kulturi.
Takođe, kvalitet knjige proističe iz činjenice da je dr Đukić dugo prisutna na "sceni", dugo se bavi temom kulturne politike i već je bila angažovana u pisanju preporuka za unapređenje kulturnih politika u Srbiji. Autorka je tu svoju poziciju iskoristila da na konstruktivan i objektivan način sagleda kulturnu politiku Srbije. Ona je predstavila najvažnije etape kulturne politike Srbije od doba kraljevine do dana današnjeg s tim što je posebna pažnja posvećena pomacima u prvoj deceniji 21. veka. Rezultat istraživanja koje je autorka sprovela početkom 21. veka bile su preporuke za unapređenje kulturne politike. U knjizi "Država i kultura: studije kulturne politike" ona je sagledala ostvarene i neostvarene rezultate u dvema vremenskim tačkama: 2003. i 2009. godini.
U oba istraživanja, te stoga i na nekoliko mesta u knjizi "Država i kultura: studije savremene kulturne politike" autorka je pažnju posvetila strateškom planiranju. Ona sasvim ispravno primećuje da je strateško planiranje jedan od osnovnih instrumenata sprovođenja bilo koje javne politike, pa tako i kulturne. Strateški planovi moraju biti zasnovani na istraživanjima ne samo postojećih kulturnih praksi i problema u kulturnom sistemu već i na istraživanjima kulturnih potreba, navika i interesovanja javnosti i publike. Autorka pak konstatjuje da su u periodu od 2000. do 2009. godine sprovedena samo dva sistematska i sveobuhvatna istraživanja koja mogu da predstavljaju osnovu za donošenje ključnih odluka uo daljem razvoju kulture na teritoriji Srbije: jedno je ono čiji su rezultati i doveli do preporuka – "Kulturna politika Srbije" a drugo je istraživanje P. Cvetičanina "Kulturne potrebe, navike i ukus građana Srbije i Makedonije" (knjiga je objavljena 2007. godine). U okviru teme strateškog planiranja, autorka je takođe na više mesta istakla da je u Srbiji (a to se odnosi i na druge republike koje su činile SFRJ) postojao specifičan ali i inovativan metod tzv. "susretnog planiranja" koji je početkom 1990-ih prestao da se primenjuje. Međutim, iako je u nekim drugim oblastima društvenog života strateško planiranje početkom 21. veka ponovo uspostavljeno u kulturi se to nije desilo. Poredeći 2003. i 2009. godinu dr Đukić konstatuje da u kulturi strateško planiranje još uvek nije prepoznato kao osnovni instrument kulturne politike.
Decentralizacija kulture je takođe bila jedna od preporuka te 2003. godine. Međutim, kao što autorka ispravno primećuje, decentralizacija je prihvaćena od strane republičke vlade deklarativno ali ne i praktično. Jedna od posledica je da lokalne samouprave kojima je Zakonom o lokalnoj samoupravi ali i Ustavom omogućeno da kreiraju svoje planove razvoja kulture ne mogu da svoje planove usklade sa nacionalnim jer nacionalni planovi ne postoje. Osim toga, u pogledu decentralizacije finansiranja, neophodno je bilo obučiti lokalne kulturne administratore da na adekvatan način postavljaju prioritete i u skladu sa njima i jasno postavljenim kriterijumima distribuiraju sredstva. To se takođe nije dogodilo, makar ne na sistematičan način i u potpunosti.
Uspostavljanje partnerskih odnosa između javnog, privatnog i trećeg (civilnog) sektora takođe je bila preporuka ali ona koja uopšte nije ostvarena. Neostvarivanje ove preporuke ogleda se i u finansiranju kulture ali i u primeni inovativnih rešenja iznađenih u civilnom sektoru, odnosno od strane nevladinih organizacija.
Autorka je ponovila potrebu za međuresornom saradnjom. U knjizi ona se posebno bavi kulturnim turizmom i obrazovanjem. Naime, kulturni turizam jeste mesto susreta kulture, i izuzetno važne privredne grane, turizma. U Srbiji turizam uključuje na primer promociju kulturnog nasleđa ali Strategija razvoja turizma kao i aktivnosti Ministartsva kulture ne podržavaju razvoj ove međuresorne oblasti koja je u mnogim razvijenim državama važan ekonomski faktor. Kada je reč o obrazovanju, autorka je pažnju posvetila obrazovanju zaposlenih u ustanovama i organizacijama kulture kao načina za unapređenje ljudskih resursa te efikasnosti i efektivnosti rada ustanova i organizacija. Takođe, nešto podrobnija pažnja je posvećena umetničkom obrazovanju u školama kao načinu da se među decom i omladinom formiraju kulturne navike i uskusi te razvijaju kulturne potrebe.
Ipak, knjiga "Država i kultura: studije savremene kulturne politike" ima i svoje ograničenje. Ono proističe iz ograničenja samih studija javnih politika. Naime, u studijama javnih politika postoji tendencija da se javne politike posmatraju kao prikladan, logičan, redosledan i racionalan skup tokova i procedura koji se racionalno i sistematično pomeraju od formulacije i dizajna ka izvršenju i evaluaciji, dakle kao linearan proces nalik proizvodnoj traci u fabrici. Problem sa studijama javnih politika je pak taj što one nastavljaju da rade unutar pozitivističke paradigme koja javne politike tretira kao upredmetujući entitet i ne-analizirajuću datost, retko ispitujući konceptualne ili kulturne osnove sopstvenih analitičkih pretpostavki. Međutim, stvaranje i implementiranje javnih politika teško da sledi linearan proces sa predviđenim ishodom. Štaviše, procesi javnih politika se često susreću sa nepredviđenim okolnostima koje su često povezane sa nepredviđenim putevima i nepredviđenim posledicama. (detaljnije videti: Wedell et all, Towards Anthropology of Public Policy, 2005)
Autorka potencira da je kulturna politika javna praktična politika: problem se identifikuje, rešenja se iznalaze i eventualno primenjuju, rezultati se ostvaruju ili neostvaruju. Sklonost ka linearnom posmatranju javnih politika posebno je očigledna u delu knjige posvećenom metodologiji pisanja preporuka gde je autorka predstavila faze u kreiranju i sprovođenju bilo koje javne politike pa tako i kulturne.
Javne politike su pre svega refleksija odnosa moći i konstantnih napora da se diskursi održe i/ili promene. Autorka jeste ukazala na neke od problema koji proističu iz odnosa moći (snaga) kao što je na primer veća fokusiranost na prioritete političkih partija nego na rešavanje društvenih problema. Međutim, ona se nije upuštala u obuhvatnije sagledavanje ovih izvora problema kulturne politike u Srbiji.
Ako je kultura ta koja direktno utiče na shvatanje i prihvatanje vrednosti, razvoj stavova i konstruisanje identiteta onda je kulturna politika od izuzetne važnosti za sve one koji se bilo teorijski bilo praktično bave društvenim naukama. Knjiga "Država i kultura: studije savremene kulturne politike" provocira govoreći "evo kako menadžment u kulturi vidi stvar" ali i poziva na odgovore i reakcije autora iz drugih disciplina. Taj provokativni poziv čini možda i najveći kvalitet knjige.
Maša Vukanović

01.05.11

Glasnik Etnografskog instituta SANU

Naučna monografija Država i kultura: studije savremene kulturne politike, dr Vesne Đukić, redovne profesorke Fakulteta dramskih umetnosti Univerziteta umetnosti u Beogradu, nastala je u okviru naučno – istraživačkog projekta „Funkcija umetnosti i medija u evropskim integracijama: Srbija 2000 – 2010“. Ovaj projekat je finansiran od strane Ministarstva nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije, i realizovan je pri Institutu za pozorište, film, radio i televiziju Fakulteta dramskih umetnosti, koji je ujedno i izdavač monografije.
U najkraćim crtama, ova monografija predstavlja preglednu studiju teorija, objavljenih naučnih radova i istraživanja iz oblasti kulturnih politika. Sama knjiga podeljena je na pet delova ili tematskih celina. U prvom delu, naslovljenom „Teorija kulturne politike“, autorka definiše osnovne pojmove u nauci o kulturnim politikama, pruža uvid u kompleksne međuodnose tri srodna polja: nauke o kulturnim politikama, nauke o menadžmentu u kulturi i nauke o praktičnoj politici (public policy), te nudi pregled različitih teorijskih modela i instrumenata kulturne politike. Drugi deo nosi naziv „Istorijske faze i efekti kulturnog razvoja“. U ovom delu autorka, oslanjajući se na istorijske izvore i savremene studije, mapira transformacije u odnosu države (odnosno država) prema kulturi i umetnosti od perioda kraljevine, preko socijalističke Jugoslavije, zaključno sa 2000. godinom. Treći deo, „Inovativni instrumenti i strategije“, je možda i srž knjige, budući da je svrha kulturnih politika, između ostalog, da rešavaju konkretne probleme sa kojima se društvo suočava u domenu uređenja kulturnih i umetničkih delatnosti. S tim u vezi, u ovom odeljku dr Đukić govori o različitim novim strategijama i pristupima kreiranju kulturnih politika, dilemama sa kojima se kulturne politike suočavaju u svetlu globalizacije i komercijalizacije kulture, s jedne strane, i dilemama u vezi sa ulogom države u finansiranju institucija kulture, s druge strane. Posebno značajanim mi se čini autorkin kritički osvrt na komoditizaciju kulture i tendenciju da se ustanove kulture (dr Đukić akcenat stavlja na pozorišta) restrukturiraju i prelaze na tržišni model rada, koji podrazumeva ponudu i potražnju sa akcentom na ostvarivanju profita, model koji kulturu, odnosno kulturna dobra,plasira kao ‘robu’. Ovo mi se učinilo naročito značajnim prvenstveno zato što se radi o trendu koji je uočljiv i u drugim resorima, a posebno problematičan u domenu visokog obrazovanja. U tom smislu, uvidi koje dr Đukić pruža u načine na koje kulturne politike „izlaze na kraj“ sa ovakvim problemima mogu biti korisni i inspirativni za kreatore obrazovnih i drugih praktičnih politika. Četvrti deo studije, „Razvojne mogućnosti savremene kulturne politike u Srbiji“, direktno se oslanja na njen treći deo, i predstavlja pregled ‘stanja na terenu’ s jedne strane, i niz konkretnih sugestija za osavremenjivanje i unapređenje kulturnih politika u današnjoj Srbiji, s druge strane. U kontekstu toga, autorka stavljaposeban akcenat na važnost donošenja strategije dugoročnog razvoja kulture, jer da bi učinak bio merljiv i ciljevi postignuti, oni najpre moraju biti postavljeni. Šire posmatrano, strategija dugoročnog razvoja jeste neka vrsta kičme kulturnih politika (u) budućnosti, i može se zaključiti da predstavlja najbolji (ako ne i jedini) način za uvođenje reda u stanje na terenu. U petom i poslednjem delu monografije, naslovljenom „Metodologija pisanja preporuka za kulturnu politiku“, autorka daje praktično uputstvo za pisanje preporuka za kulturnu politiku. Smatram da uključivanje ovog uputstva (a ono je uputstvo u bazičnom, tehničkom smislu, budući da sadrži spisak odeljaka koje predlozi treba da sadrže, zajedno sa detaljnim uputstvima u vezi sa tim šta u kom odeljku treba da stoji) u okvire monografije predstavlja odličnu ideju, budući da čitaocima pruža, s jedne strane oruđe za strukturiranje ideja, a s druge strane jasan uvid u to kako takav dokument treba da izgleda, što je od neprocenjive važnosti za ljude koji tek započinju rad u disciplini. Naizgled bezazlena, tehnička stvar ovog tipa (analogija ovom uputstvu bi u našoj i srodnim disciplinama bilo uputstvo za pisanje naučnog rada) zapravo je krucijalna. Jasno i koncizno napisano, ovo uputstvo će zasigurno biti jedan od onih tekstova kojima će se studenti (ali i oformljeni profesionalci) vraćati iznova i iznova, kao podsetniku pri pisanju svojih radova.
Ono što mi se u studiji Država i kultura: studije savremene kulturne politike učinilo, ako ne baš problematičnim, onda barem nedorečenim, jeste konceptualizacija ‘kulture’. Svakako, ovo zasigurno ima veze sa mojim antropološkim obrazovanjem i načinima na koje se o konceptu kulture pregovara unutar discipline, ali svejedno mislim da je kritika validna. Naime, jedna od prvih stvari koje kao antropolozi i antropološkinje naučimo na fakultetu jeste da, u antropološkom kontekstu, ‘kultura’ ne znači isto što i u svakodnevnom govoru – dakle ne odnosi se (samo) na odlaske u pozorište, operu, muzeje i druge ustanove kulture, a važan deo inicijalnog ‘individualnog antropološkog preokreta’ kad je u pitanju promišljanje ‘kulture’ jeste, uslovno rečeno, inhibiranje pojavljivanja slike Mona Lize ili Mikelanđelovog Davida (ili čega već) u glavi pri pomenu reči ‘kultura’. Ukratko, kao antropolozi i antropološkinje, mi pod ‘kulturom’ ne podrazumevamo zapadnu, elitnu kulturu. U tom smislu, moglo bi se reći da se studija dr Đukić bavi ‘kulturom’ u onom značenju koje su antropolozi naučeni da potisnu. S te strane, u samoj studiji, kultura je donekle konceptualizovana kao nacionalna i jedinstvena, ona uvek ima pozitivan predznak i implicitno se shvata kao oplemenjujuća tvar, koja se iz viših klasa „preliva“ naniže i nadahnjuje i poboljšava živote svih koji sa njom dolaze u dodir. U tom kontekstu, kultura se gotovo sasvim poistovećuje sa (visokom) umetnošću. Ovakva vrsta apstrakcije je sasvim logična, i, zapravo, konceptualizacija kulture kao (s)tvari ima smisla u kontekstu bavljenja praktičnim javnim politikama – discipline koje su usmerene na rešavanje konkretnih problema ne mogu sebi da dozvole luksuz dubinskih filozofskih preispitivanja apstraktnih koncepata poput ‘kulture’. Međutim, studija dr Đukić se, takođe, dotiče narodne baštine i tradicije, gde pritom tradiciju konceptualizuje kao nepromenljivu narodnu tvar koja putuje kroz vreme i usput se na neki način rasipa, te ju je potrebno očuvati, a osim toga je shvaćena i kao manje ili više prirođena nekom narodu. Nasuprot ovakvom shvatanju, antropološka i novija literatura iz drugih društvenih nauka tradiciju posmatra kao proces i kao konstrukt koji ne može postojati bez modernosti. No, i ovo je prepreka koja se da prenebregnuti – opet, kulturne politike imaju zadatak da se bave jasnim, vidiljivim i opipljivim stvarima i problemima, te pretpostavljam da je i ‘baština’ odnosno ‘tradicija’ uzeta kao neka vrsta kišobran termina za različite oblike, uslovno rečeno, materijalnih emanacija narodne kreativnosti, kojima treba na neki način upravljati i u čije održavanje i promociju, zapravo, treba investirati vreme i novac. Ova dva načina konceptualizacije kulture u Srbiji – kao visoke s jedne strane i kao narodne s druge strane – mogu bez problema koegzistirati, i i jedno i drugo mogu biti ‘kultura’, odnosno mogu pripadati resoru ministarstva kulture. Ono, međutim, gde mislim da autorka ostaje nedorečena, poglavito zbog prirode metodološkog aparata kojim raspolaže nauka o praktičnim javnim politikama, jeste pitanje gde je razlika između ‘kulture’ i ‘ne-kulture’. Naime, na više mesta u studiji se insistira na jedinstvenosti i neponovljivosti umetničkih dela visoke (monetarne) vrednosti tj. visoke kulture, spram generičkih (jeftinih) proizvoda masovne kulture, s tim da se prodaja memorabilija i reprodukcija umetničkih dela ne shvata kao ‘omasovljenje’ umetnosti, niti se, s druge strane, uvodi jasan kriterijum (osim cene) prema kome će se proizvodi masovne kulture razlikovati od proizvoda ‘prave’ kulture (koja je, po sebi, nedefinisan maglovit pojam), kao ni kriterijum prema kome će se proizvodi masovne kulture razlikovati međusobno. Negativan (ne-kulturan) predznak koji se pridaje tržištu i globalizaciji nasuprot nacionalnoj elitnoj ili nacionalnoj tradicionalnoj kulturi ili uživanju u kulturnoj baštini čovečanstva, služi da opcrta granice oko nekakvih prilično dubioznih kategorija koje se, opet, predstavljaju kao apsolutne. Jednostavno rečeno, implicitna definicija kulture koja proizlazi iz srpske kulturne politike ne obuhvata, na primer, rokenrol. Potrebno je da UNESCO nešto proglasi univerzalnom kulturnom baštinom čovečanstva, da bi bi bilo ‘kulturno’ u tome uživati, ako ne dolazi sa domaćeg terena. A ako dolazi, mora biti ili elitno-umetničko, ili bar delimično tradicionalno da bi bilo ‘kulturno’, odnosno da bi moglo biti u nadležnosti resornog ministarstva, i da bi moglo biti predmet polemike u okviru kulturnih politika. U ovome, između ostalog, leži važnost ove knjige za antropološku publiku.
Ideje o kulturi, odnosno o tome šta se smatra kulturom u kolokvijalnom, ali i, u nedostatku boljeg termina, ‘administrativnom’ smislu nisu nešto što prethodi javnom i političkom diskursu u vezi sa tim šta označava reč kultura, one su posledica. Studija dr Đukić može stoga biti višestruko značajna. Različita shvatanja kulture i različite konotacije i socijalna značenja koja ta shvatanja nose, antropolozima i drugim društvenim naučnicima mogu ukazati na različite pojave ili odnose u nekom društvu i mogu biti izvanredna građa za dalju analizu. Upoznavanje sa mehanizmima donošenja kulturnih (a i drugih javnih) politika je stoga vredna metodološka obuka. U nekom smislu, antropolozi kao analitičari društva i javnih politika nasuprot menadžerima, političarima i drugim kreatorima javnih politika, mogu znanja iz ove oblasti primeniti na razumevanje međuodnosa između države i kulture, ali ne na praktičnom, finansijsko-organizacionom planu, već na jednom drugačijem nivou. Posmatrajući, na primer to ko su akteri i kreatori javnih politika i sa kojih društvenih pozicija istupaju, te koje se javne praktične politike usvajaju i sprovode, antropolozi mogu steći uvid u različite stvari – od pitanja konstrukcije i pregovaranja kolektivnih identiteta do principa raspodele moći i prestiža u upravljačkim telima različitih organizacija.
Na drugom nivou, kao što je ranije već pomenuto, studija dr Đukić može biti interesantna studentima, istraživačima i drugim profesionalcima iz oblasti društvenih i humanističkih nauka, koji su zainteresovani za pitanja javnih politika uopšte, a njeni uvidi u odnos države prema kulturi mogu biti izuzetno korisni u promišljanju odnosa države prema različitim drugim resorima, naročito visokom obrazovanju. I konačno, ovu studiju bih preporučila svim profesionalcima u kulturi, muzeolozima, arheolozima i drugim pripadnicima srodnih društvenih i humanističkih disciplina čija struka na ovaj ili onaj način potpada pod nadležnost Ministarstva kulture, jer se radi o vrlo informativnom i korisnom štivu koje nudi obilje ideja za nove pristupe rešavanju nekih starih problema.

Sonja Žakula

01.05.11

Kultura

Knjiga „Država i kultura – studije kulturne politike“ pisana je u duhu nauke o menadžmentu u kulturi i nauke o praktičnoj politici, s ciljem da se prouči odnos države i politike prema kulturi tokom poslednje dve decenije. Proučavanje odnosa države i politike prema kulturi omogućava ne samo dalji razvoj teorije kulturne politike na temelju proučavanja i razumevanja ove oblasti već i naučnu podršku procesu kreiranja praktične politike zbog potreba da se ispitaju postojeći i razviju novi, efikasniji i efektivniji modeli organizovanja i upravljanja u oblasti kulture.
U ovoj knjizi kulturna politika shvata se kao inherentno dvosmislena pojava – istovremeno osporavana i strukturisana od strane onih koji imaju moć, tačnije politički, pravni i finansijski autoritet da vode kulturnu politiku. Tako pojam politika, kako se koristi u ovoj knjizi, ističe glavne teorijske razlike između esencijalističkog razumevanja kulture kao načina života i savremenih shvatanja kulture kao inherentno dvosmislene pojave koja je istovremeno osporavana i strukturisana od strane vlasti.1
Autorka ističe da predmet menadžmenta u kulturi jeste organizovanje kulturnh delatnosti u celini ili u pojedinačnim oblastima i da sadržaj ove primenjene nauke čine proučavanja modela organizovanja koja se javljaju u različitim društvima tokom različitih istorijskih perioda. U okviru toga, predmet teorije kulturne politike jeste praktična politika državnih organa uprave i drugih tela, koji imaju politički, pravni i finansijski autoritet da donose ključne zakonodavne i izvršne odluke u oblasti kulture. Njen sadržaj čini proučavanje modela, instrumenata i strategija koje ovi organi koriste u vođenju kulturne politike.
Studije praktične politike kao naučno istraživanje, proučavanje i razumevanje praktične politike, imaju cilj da pruže naučnu podršku procesu kreiranja kulturne politike a analiza praktične politike predstavlja formulisanje praktične politike koja će biti realizovana. Oba ova pristupa, naučni i praktički, neophodni su za praktične nauke kao što su menadžment u kulturi i nauka o praktičnoj politici, pošto obe imaju smisao ako se naučna saznanja primenjuju u praksi.
Knjiga predstavlja rezultat petnaestogodišnjeg proučavanja i analize kulturne politike u okviru nastavnog programa osnovnih i postdiplomskih studija Fakulteta dramskih umetnosti i Univerziteta umetnosti u Beogradu, kao i velikog broja istraživačkih projekata u kojima je autorka učestvovala. Takođe, ona predstavlja i originalan naučni doprinos proučavanju savremene kulturne politike, posebno u delovima koji se odnose na uporednu analizu ključnih reči, analizu teorijskih modela kulturne politike, faza razvoja i efekata, kao i savremenih strategija i instrumenata kulturne politike u Evropi i Srbiji.U njoj se analizira oko 25 ključnih pojmova vezanih za savremene kulturne politike (održivi razvoj, manjina, socijalna kohezija itd.). Većina ovih pojmova je uporedno analizirana zbog sličnosti i razlika u značenju do kojih dolazi u različitim fazama kulturnog razvoja.
Svako poglavlje problematizuje jedan važan teorijski aspekt savremenih kulturnih politika u Srbiji, Evropi i svetu tokom poslednje dve decenije u oblasti teorije, istorije, savremene javne praktične politike u Evropi, savremene kulturne politike u Srbiji, i metodologije proučavanja i analize javne praktične politike.
Prvo poglavlje knjige, Teorija kulturne politike, predstavlja analizu odnosa javne praktične politike, menadžmenta u kulturi i kulturne politike. Takođe, donosi pregled relevantnih teorijskih izvora, teoretičara, istraživačkih centara i ključnih pojmova u oblasti kulturne politike. Posebne delove predstavljaju analize modela i instrumenata kulturne politike. Za autorku, kulturna politika nije apstraktna ideja, namera, uopšteno načelo ili obećanje, niti je politički program (ideologija) političkih partija koje od građana na izborima dobijaju mandat da upravljaju javnim pitanjima, nego čitav niz osmišljenih i povezanih mera i aktivnosti državnih i paradržavnih organa koji imaju politički, pravni i finansijski autoritet da donose legitimne odluke čija je svrha da odgovore na stvarne potrebe i probleme i koje vode ka ostvarenju jasno definisanog cilja u oblasti kulture i umetnosti.2
Svrha kulturne politike je da na osnovu teorijskih postavki jasno definiše humanističke funkcije kulture koje su u skladu sa filozofijom i opštim razvojnim tendencijama uslovljenim ideologijom određenog društva, ali i naučnim dometima u oblasti različitih relevantnih naučnih disciplina kao što su sociologija i antropologija, politikologija, pravo, ekonomija, menadžment u kulturi i druge.3
Osnovni kriterijum za izbor teoretičara predstavljenih u ovom delu je da su angažovani kao predavači kulturne politike na univerzitetima koji sa bave naučnim istraživanjima u ovoj oblasti, učestvuju u domaćim i međunarodnim skupovima o kulturnoj politici, kao i da imaju objavljene radove, monografije u ovoj oblasti. Jedan od kriterijuma je bio i da su uključeni u rad naučno-istraživačkih saveta i sličnih tela od globalnog značaja za kulturnu politiku. Dodatni kriterijum je da polovina teoretičara bude iz regiona Balkana, a da zadovoljavaju prethodno navedene kriterijume, sa ciljem da se čitaoci upoznaju sa teoretičarima koji su regionalno bliski, i koji na taj način imaju uticaja na kulturni razvoj u zemlji i okruženju.
Kada je reč o modelima kulturnih politika, za autorku su oni apstraktna teorijska kategorija koja se retko pojavljuje u praksi u čistom obliku. Oni se razvijaju u okviru praktičnih kulturnih politika, pa se njihovom analizom može uočiti da se ni u jednoj zemlji ne primenjuje čist teorijski model, nego su praktični modeli često kombinacija više teorijskih modela.4O instrumentima kulturne politike autorka zaključuje da se različiti idejni koncepti kulturnog razvoja različito implementiraju u praktičnoj javnoj politici upravljanja kulturnim razvojem. Primenjuju se podjednako u svim državama u kojima neko vladino telo ima zakonska, politička i finansijska ovlašćenja da ih koristi, kao i na svim nivoima teritorijalne organizacije vlasti unutar države– bez razlike.5
U drugom poglavlju knjige, Istorijske faze i efekti kulturnog razvoja, u nekoliko vremenskih tačaka, analiziran je period od početka do kraja XX veka, u kojem kulturnim razvojem upravljaju državni organi uprave. Obrađeni su periodi monarhističke nacionalno-emancipatorske kulturne politike u Srbiji, kulturna politika druge Jugoslavije (gde je poseban osvrt dat na Agitprop, demokratizaciju kulture, samoupravljanje u kulturi, KUD-ove i Kulturno-prosvetne zajednice) i period tranzicije treće Jugoslavije (1989-2000).
Autorka u trećem poglavlju, Inovativni instrumenti i strategije, piše o instrumentima kulturne politike, iako je već bilo reči o njima u prvom delu knjige, ovaj deo naslova, pored strategija, sadrži i instrumente ne zato što su savremene kulturne politike na scenu donele nove instrumente, već zato što je strategije nemoguće implementirati bez odgovarajuće upotrebe instrumenata. Instrumenti su isti kao već navedeni, samo je njihova primena vezana za savremene strategije kulturnih politika. Neke strategije, kao, na primer, strategija povezivanja, aktuelnije su nego ikada upravo zbog konteksta društvenih promena, kao što su, recimo, evropske integracije i širenje EU, koje u oblasti kulturne politike prati čitav niz strukturnih fondova i programa osmišljenih da podstaknu uspostavljanje saradnje između evropskih država.
Velike i značajne društvene promene, do kojih je došlo krajem prošlog i početkom XXI veka, prouzrokovale su čitav niz promena u oblasti kulturne politike. One se mogu sagledati kroz promene u rečniku i ne govore samo o inovacijama u oblasti jezika, nego i o inovacijama u upravljanju kulturnim razvojem sa stanovišta nosilaca kulturne politike koji imaju zakonski, politički i finansijski legitimitet da reaguju na određene potrebe i probleme društva. Novi pojmovi i pojave, do kojih se došlo njihovom primenom u praksi, nisu u potpunosti potisle stare pojmove i pojave koje su ih pratile. Naprotiv, one koegzistiraju i time, takođe, doprinose novom i različitom shvatanju vrednosti kulture, koje je daleko od jednoznačnosti, monolitnosti i nepromenljivosti.
U četvrtom poglavlju, pod nazivom Razvojne mogućnosti savremene kulturne politike u Srbiji, autorka ukazuje na potrebu empirijskih istraživanja i analize savremene praktične kulturne politike u Srbiji koja obuhvata kako modele i procedure odlučivanja, tako i instrumente i strategije kulturnih politika, ali i analizu kulturnih potreba i navika građana, koje su osnova svakog delovanja u kulturi. U tom smislu, u periodu od 2000. do 2009, urađena su dva sistematska i sveobuhvatna istraživanja koja mogu da predstavljaju osnovu za donošenje ključnih odluka o daljem razvoju kulture na teritoriji Srbije. Celokupan pristup analizi kulturne politike u Srbiji i mogućnosti njenog razvoja usmeren je ka teritorijalno vođenoj kulturnoj politici na ukupnoj teritoriji države Srbije. To je u skladu sa nazivom knjige „Država i kultura“, koji implicira proučavanje uloge države u vođenju kulturne politike.
Istraživanje „Kulturne politike Srbije“ uočilo je probleme vezane za model i procedure odlučivanja, kao i instrumente kulturne politike, dok je istraživanje kulturnih potreba, navika i interesovanja građana ukazalo na veoma nisku kulturnu participaciju, koja je, prema metodologiji istraživanja, obuhvatila kako kulturnu produkciju, tako i kulturnu recepciju. Međutim, istraživanja i strateške analize situacije ne moraju da budu isključivo i neposredno vezana samo za oblast kulture i umetnosti. Kultura može da doprinese razvoju obrazovanja kroz razvoj umetničke pedagogije, ali i razvoju turizma, ukoliko se aktiviraju kulturni potencijali koji su atraktivni za turiste, ali i da turizam može unaprediti kulturno nasleđe i podsticati na stvaranje novih proizvoda i usluga u oblasti kulture i umetnosti. Zato su navedenim istraživanjima pridružena i ona koja se odnose na međuresorne oblasti kulture.
Peto poglavlje, Metodologija pisanja preporuka za kulturnu politiku, oslanja se na studiju Oin Jang (Eoin Young) i Lise Kvin (Llisa Quinn) „Pisanje delotvornih predloga za javnu praktičnu politiku – vodič za savetnike za praktičnu politiku u zemljama Srednje i Istočne Evrope“. Ovaj priručnik može se koristiti kao referentna literatura, ali i kao osnova za programe obuke u pisanju predloga za praktičnu politiku, za primenjena i akademska istraživanja i analize praktične politike u oblasti kulture. Autorka nam takođe objašnjava da je u okviru nauke o praktičnoj politici došlo do izdvajanja dve oblasti – prva oblast su studije praktične politike, koje teže da razumeju proces kreiranja praktične politike i da pruže podršku tom procesu na osnovu primarnih istraživanja određenog problema ili pitanja, a druga je oblast analize praktične politike, koja je mnogo više politički motivisana i usmerena ka ostvarivanju direktnog uticaja na praktičnu politiku, predlaganjem praktične politike organima vlade.
Razlike između studija i analize praktične politike odnosi se na ciljne grupe, usmerenost, metodologiju, jezik i dužinu reči. Studije praktične politike usmerene su na druge stručnjake u oblasti praktične politike, kao i na problem i sadrže opšte preporuke i informacije o određenom praktičnopolitičkom problemu, dok je analiza usmerena na donosioce odluka, kao i na klijenta za čije potrebe formuliše specifičnu praktičnu politiku koju treba sprovesti u delo.
Knjiga dr Vesne Đukić „Država i kultura – studije savremene kulturne politike“ namenjena je ne samo akademskoj javnosti, već i svim učesnicima u aktuelnim reformskim procesima javnih praktičnih politika, kao i novijim generacijama studenata menadžmenta u kulturi, kulturne politike i produkcije na osnovnim, master, doktorskim i posledoktorskim studijama, koji će u skorijoj budućnosti, takođe, biti učesnici inovativnih procesa reformi.
Namenjena je i istraživačima, analitičarima, ali i zaposlenima u svim sektorima i na svim poljima u kojima se donose odluke vezane za dalji kulturni razvoj u zemlji i regionu jugoistočne Evrope, u kojima se poslednjih godina odvijaju strukturne promene praktične kulturne politike.
Miroslav Vićentijević