Umetnost i politike sećanja : trauma 1999.

01.01.19

Zbornik Matice srpske za društvene nauke - br. 172/2019
„Sećam se kako je mirisao današnji dan pre 20 godina. Nikada više nisam osetio takav miris. Sećam se vojske koja tog dana dolazi u selo i zauzima jednu nedovršenu kuću nedaleko od moje. Sutradan ih je došlo još i zauzeli su donji deo mog dvorišta, pošto su tu bila dva velika oraha i nekoliko drugih visokih stabala bagrema i dženarika. Mesto gde sam se igrao. Sećam se dolaska iz škole i uredno završenih zadataka za sutrašnji dan. Taj sutrašnji dan je usledio tek sredinom septembra i to sa žutom trakom na mišici. Sećam se kako su uporno govorili: „Neće! Ne sme!” ali nisam razumeo šta neće i šta ne sme, ali ne zadugo. Sećam se početka Dnevnika, nestanka struje i zvuka prvih nadletanja aviona, zatim i prve detonacije. Grlio sam majku, pripijao se uz nju tražeći da me zaštiti. Svaki put u narednih tri meseca, kada bih čuo zvuk aviona trčao sam joj u zagrljaj, glavu pripijajući na njen stomak. Sećam se detonacija i detonacija, prvog silaska u naš trošni podrum koji bi se raspao samo da je bomba pala negde bliže, izlaska iz tog i odlaska u komšijin podrum u kome je već bilo mnogo ljudi. Onda se vraćamo kući, ako nam je suđeno... Suđeno nam je, ipak, da se sećamo ovog dana i nakon 20 godina. Sećam se kako sam počeo da uživam u tim danima, kako nam postaje svejedno. Sećam se sestrinog izbezumljenog pogleda uvek kada se vrati s posla, a radila je na Prijemnom odeljenju KBC-a. Sećam se njenih razgovora s majkom o tome da želi da dâ otkaz, da ne može da izdrži i majčinog „Moraš!” To „moraš” živimo i 20 godina posle, od danas do sutra. Sećam se, sećam se, sećam se...” Trebalo je da prođe 20 godina kako bi mi se potisnuto sećanje na NATO bombardovanje vratilo. A vratilo se, upravo kroz čulo mirisa, kroz nešto što se retko pamti. Ovaj, subjektivni doživljaj i reinkarnacija sećanja ili „bljesak sećanje” nisu bez razloga uključeni u ovaj prikaz.
Nina Mihaljinac, autorka studije Umetnost i politike sećanja: trauma 1999. govori upravo o tom potiskivanju sećanja, o odbijanju da se sećamo, o krivici sećanja, i naravno o odgovoru umetnika na nešto što se helderlinovski moglo nazvati „oskudno vreme”: „Umetnička svedočanstva mogu da nastanu brzo i jednostavno: crtež olovkom, fotografija napravljena u hodu, par beleški na papiru – i da tako omoguće trenutno čuvanje segmenta realnosti. Osim konzervacije svedočenja, drugi važan zadatak umetničkog delovanja u domenu sećanja je oslobađanje društveno potisnutog, odnosno prevođenja događaja iz društveno nesvesnog u društveno svesno – pretvaranje traumatskog u narativno sećanje” (20). Ono čega ćemo se sećati sve je manje u našoj volji i odlučnosti jer kako Alaida Asman piše: „U posttraumatskom veku u kojem se danas nalazimo, praksa sećanja i teorija sećanja tesno su isprepletene. Mi takoreći posmatramo sebe dok se sećamo. Individualno i kolektivno sećanje sve se manje shvataju kao spontani, prirodni ili sakrosanktni činovi, a sve više kao socijalne i kulturne konstrukcije, koje se vremenom menjaju i imaju vlastitu istoriju sakrosankt [Asman 2011: 13].
Ono čega treba da se sećamo i ono šta treba da zaboravimo, određuje društvena i politička ideologija koja je na vlasti, stoga Mihaljinac konstatuje, da nije bilo lako baviti se ovom temom u podeljenom društvu u kome nije usaglašeno treba li ili ne treba sećati se NATO bombardovanja, kao i da li bi se trebalo sećati pozitivno ili negativno tih događanja: „Države razvijaju kulturu sećanja pomoću vrednosno-idejnih instrumenata javnih politika (kulturne politike, politike sećanja, politike identiteta) poput kulturnog kanona, organizovanja zvaničnih poseta, manifestacija, programa i kapitalnih projekata osnivanja memorijalnih centara, izgradnje i postavljanja spomenika i drugih obeležja, imenovanja javnih prostora, objekata i manifestacija itd. Koriste se i represivni instrumenti poput direktne cenzure ili manje očiglednog društvenog pritiska da se neka tema izbaci iz javnog diskursa, kao što je to slučaj sa srpskim zločinima u Bosni i Hercegovini ili NATO bombardovanjem; u srpskom društvu je stvorena takva klima da se tema bombardovanja SRJ izbegava u javnosti (posebno u delu liberalno orijentisane naučne zajednice) jer se onaj ko kritički govori o bombardovanju odmah svrstava među promiloševićevske nacionaliste, desničare, tradicionaliste. U tom slučaju reč je o kulturi i politikama zaborava” (24).
Stoga je u ovakvoj poziciji, koja nije bez uticaja i na samu autorku ove knjige, da vaga i meri svaku napisanu reč, kako bi bila prihvatljiva za jednu i drugu stranu. Svakako je bilo jako teško istraživati i promišljati kada ste suočeni sa tendencijom potiskivanja sećanja i prizivanja zaborava. Ako imamo u vidu ovo, onda možemo reći da je autorka napisala jednu poštenu knjigu, mada, ako bismo želeli da joj sudimo i presuđujemo, onda možemo zamerati dosta toga, od prevelike opreznosti, pa do prejednostavnih zaključaka. Na mnogim mestima, svesno ili ne, autorka je puštala umetnike da sami govore o svom delu, a sebe štitila od mogućih nekorektnih zaključaka. Ali ono što bih svakako zamerio jeste to što se nedovoljno precizno objašnjavaju razlozi za NATO bombardovanje i što se ne ističe u dovoljnoj meri šta je bio hronološki sled događaja, šta su prave, a šta plasirane „istine” od strane zvaničnog NATO-a. Pozivajući se na Noama Čomskog, Mihaljinac, kao razlog za NATO agresiju na tadašnju Saveznu Republiku Jugoslaviju 1999. godine navodi uvođenje ekonomskih – neoliberalnih reformi u socijalističku zemlju, ali ne obrazlaže temu etničkog čišćenja koje je Srbija sprovodila nad kosovskim Albancima. Smatram da je bilo neophodno istaći da to opravdanje za bombardovanje, kojim se koristio NATO, nije istinito jer se masovni egzodus Albanaca dogodio tek sa početkom bombardovanja, nikako pre, a o „slučaju Račak” da i ne govorimo, jer je on u većem delu naučne i društvene zajednice osporavan. Ono što se takođe ne navodi u knjizi jeste da se nakon NATO bombardovanja dogodio egzodus Srba i drugih stanovnika sa Kosova i Metohije, što je prećutano od strane svih medija, tako da mi danas nemamo snimke kolona Srba koji pred Albancima beže i napuštaju svoja sela. Nikoga danas ne zanima zašto u Prištini nema Srba, niti zašto se radi na tome da ih nikada ni ne bude. S obzirom da još dugo nećemo biti u mogućnosti da iz arhiva, saznamo prave razloge bombardovanja od strane zapadne alijanse, možemo zaključiti da je ono izvedeno u cilju američkih interesa na Balkanu, čemu je doprinosila potpuno pogrešna politika Slobodana Miloševića.
Kakogod da se posmatra ovaj događaj, činjenica je da je on velika trauma i to trauma koja se potiskuje: „Može se reći da se od 1999. do danas – kada je reč o polju umetnosti, umetničke reprezentacije, kulturne politike – niti država, niti ustanove kulture i organizacije civilnog društva nisu snašle s temom bombardovanja; nije došlo ni do kakve ozbiljne javne problematizacije i kritičke analize ove etape u novijoj istoriji. Dok žrtve bombardovanja traže makar ’priznanje da smo bili u ratu’ jer smatraju da se ta činjenica negira, društvo ništa ne preduzima po tom pitanju. Tačan broj žrtava nije poznat, niti su obavljena naučna istraživanja koja bi se bavila ekonomskim, psihološkim i svim drugim posledicama” (47).
Što se tiče umetničkog reagovanja na traumu 1999. Nina Mihaljinac je došla u uvid od 150 umetničkih radova, od slika, crteža, performansâ, video-radova, instalacija, skulptura, fotografija do stripova. Autorka je radove i njihove autore, a u cilju istraživane i prezentovane traume, klasifikovala na sledeći način: paralize, viktimizacije, optužbe i agitacije.
Prema psihološkoj funkciji koju imaju na svedoka (umetnika) i društvo svedočanstva-paralize „nastaju kao rezultat impulsa da se najdirektnije moguće izrazi utisak koji je u osobi nastao u trenutku izbijanja traumatskog događaja. Takva dela predstavljaju neposredan izveštaj o doživljenoj traumi, o ljudskom iskustvu, duševnom stanju” (51) ono što je njihova negativna strana jeste izolacija, potiskivanje i zaborav. Umetnici i dela obrađena u ovoj knjizi su sledeći: Goran Stojčetović (serija crteža pod nazivom Stan, podrum, smeštaj, nastalih u Uroševcu i u kolektivnom centru 1999); Ivan Petrović (fotografije pod nazivom Vitak 1999, projekat Dokumenti, nastali u selu Vitak na KiM); Danijel Savović (stripovi i fotografije pod nazivom Door, nastali za vreme vojne službe u Uroševcu 1999); Zoran Jović
Letač (strip pod nazivom Ratni dnevnik u stripu – NATO bombardovanje Jugoslavije, nastalo u Banatskom Novom Selu 1999); Tijana Kojić (serija crteža Somnus ambulare, nastalih u podrumu zgrade u Beogradu 1999); Mirjana Jelić (serija crteža i objekata Bombardovanje nastalih u Cvetanovcu kraj Ljiga 1999) i grupa „Artteror” koju čine Milica Lapčević i Vladimir Šolat (video rad H-even, nastao 1999. u Beogradu).
„Umetnički radovi-viktimizacije prikazuju i daju priznanje žrtvama. To mogu biti autoiskazi (ja-žrtva) ili izrazi kolektivne patnje (mi-žrtve), kao i izrazi o tuđim patnjama (to su svedočanstva takozvanih pravih, nemih, slučajnih svedoka – očevidaca; onih koji nisu bili ni na strani počinilaca ni žrtvi nego su se slučajno zadesili usred izbijanja traumatskog događaja). Smisao ovih radova je da ukažu na patnju, i da omoguće da se žrtvama prizna status žrtava; oni omogućuju razvoj empatije prema stradanjima” (52). Negativne posledice mogle bi biti samosažaljenje i stvaranje žrtvene kulture. Radovi i dela obrađena u ovom najobimnijem segmentu knjige su: Srboslav Ilić (Dnevnik terora 1999, crteži, minijature, Beograd); Dragan Jovanović (Beli anđeo, lend art, Beograd); Biljana Vilimon (Zbogom pameti, crteži i kolaži, Beograd); Todor Stevanović (Freska Todorova, rukom naroda, slika, Beograd); Sokol Bećiri (When angels are late, objekat, Peć); Vida Jocić (Apel za mir, skulpture, instalacije, Beograd); Jelena Blečić (Rat art 1–8, crteži na drvenoj podlozi, Beograd); Uroš Begović (Testimony of a Yugoslav pilot, veb projekat, Beograd); Aleksandar Jestrović Jamesdin (NATO agresija, Satanizacija Srbije, Take it a like a man, Bad Joke, Cancer, objekti, Hotič, Slovenija, 2010); Tomislav Peternek (45 paklenih noći Beograda, Agresija NATO, Kosovo 1999–2000, fotografije, Beograd) i Nenad Bračić (Metafizička biblioteka, objekti, Beograd).
„Kada je reč o NATO bombardovanju SRJ,
radovi-optužbe su usmereni ka vladajućim ideologijama Miloševićevog režima i režima NATO-a, sa naglaskom na spoljnoj politici SAD-a, kao i politici Evropske unije. Glavna odlika ovih radova je pronalaženje krivaca za počinjene zločine i nastale traume. Svedočanstva-optužbe zasnovana su na koncepciji umetnosti kao polja društveno-političkog delovanja, kritike i aktivizma i podrazumevaju ideološki i politički umetnički angažman, veoma često utemeljen na ideji ’lično je političko’” (213– 214). Negativne posledice ovakvih stavova i radova mogu biti poziv na osvetu i različiti govori mržnje. Umetnici i radovi koje je autorka analizirala u svojoj knjizi su: Milica Tomić (Portret moje majke, video-rad, Beograd); Dan Perjovschi (Landing – I was bitten by a Serbian Mosquito, crteži, Rumunija); Andrej Tišma (Collateral Damage, NATO Olympics Mascots, internet-radovi, Novi Sad); Zoran Popović Zanko (Pismo, objekat, Štrpce, KiM); Olivera Gavrić Pavić (Abuse of power comes as no surprise, crteži, Beograd) i Ivan Pavić (Rat je dosadan, intervencija u javnom prostoru, Kalkuta, Indija, 1999).
„Agitacija kao reakcija podrazumeva uzrujanost, uzbuđenost, iritiranost, koje navode traumatizovanog pojedinca na oprez, obazrivost, motrenje i analizu situacije, kao i na spremnost na aktivizam. U kontekstu bombardovanja, na prvom mestu je u pitanju poziv da se uspostavi mir. Zauzimajući poziciju reakcionara, revolucionara, portparola, predstavnika traumatizovanog kolektiva koji stupa u dijalog sa počiniocima i drugim svedocima, i tumačeći uzroke koji su doveli do rata – umetnici traže promenu društveno-političkih okolnosti, osvešćivanje represivnih društvenih mehanizama” (52–53). Ono što može doći kao negativna posledica ovakvih radova jeste gajenje kulture straha i pesimizma. Ovoj kategoriji pripadaju umetnici koji su se prvenstveno bavili medijima, odnosno čiji rad predstavlja neku vrstu medijskog aktivizma. Oni su i najbrojniji pa ću navesti samo neke: Miodrag Knežević, Dorijan Kolundžija, Dušanka Komnenić i dr. (projekat Art rat nastao u Beogradu 1999); Zoran Naskovski (War frames, veb-projekat, Beograd); Jovan Čekić (Lenin in the garden, Beograd); Raša Todosijević (Parisov sud, Svi smo u raju, Beograd); Milica Tomić (I am Milica Tomic, Beograd); Uroš Đurić (Populist project, Safe Europen home); veb-projekat, kolekcije tekstova i postera, umetnika iz Evrope, nastalih u Beču, pod nazivom Stop the violence i dr.
Nina Mihaljinac, svojom studijom Umetnost i politike sećanja: trauma 1999. vraća potisnuto sećanje na NATO bomardovanje, čime nam nudi svojevrsno oslobađanje od trauma. „Sećanja su drugim rečima, stvar aktivnog oblikovanja koliko i pasivnog otiska. Pojam instrumentalizacije sugeriše da sadašnjost čvrsto drži u šaci prošlost, ali da i prošlost – a pogotovu traumatična – drži u šaci sadašnjost. Nemamo mi nju, nego ona ima nas” [Asman 2011: 361]. Ako je odbijanje i potiskivanje sećanja na doživljenu traumu, oblikovalo sadašnjost i život svakog od nas, javno govorenje o tome, kao i sećanje, pomažu oslobađanje sadašnjosti od traumatične prošlosti.
Nina Mihaljinac je svojom knjigom probila zid ćutanja, auru traumatizovanih ličnosti i dela, te dala vrednu građu za istraživanje prošlosti, ali i metodologiju kako joj prilaziti, mada je se nije uvek precizno držala. Ako izuzmemo neke mane, o kojima je bilo reči, ova knjiga predstavlja spomenik prošlosti, koje se treba sećati, koju ne smemo zaboraviti, ali i knjigu oslobađanja od prošlosti, kako bi naša sadašnjost pružila našoj budućnosti prošlost oslobođenu trauma.
Žarko N. Milenković