Dolinom Čubure

20.01.05 Politika

Čuburski mornar

U knjigama beogradskog advokata Rovinj i Čubura su braća po duši. O Mihizu, „Vračarskom bregu” , „Eđiju” u Gradiću Pejtonu...

Neki advokati ne pišu samo žalbe, tužbe, već, bogami, i duže forme. Ima ih koji pišu i prave knjige. Takav je i Miša D. Jovanović, Čuburac i pomalo Rovinjez, barem preko leta.

Književno delo ovog advokata iz Nušićeve ulice je kao jedna torta od proznih tekstova: red Rovinja, red Čubure... i fil sa jakim ukusom nostalgije. A sve to pojavilo se u izdanju „Vračarskog brega”, o čemu ćemo malo posle.

Ne znamo koliko su se dugo taložili u glavi i duši Miše D. Jovanovića pomenuti slojevi uspomena, tek on je kasno počeo da piše ta svoja dva Amarkorda - rovinjski i čuburski, ali je zato u poslednje četiri godine objavio četiri knjige: „Vecchia Rovigno addio”, „Čuburski svici”, „Constantini 28” i „Dolinom Čubure”. A, stižu i nove.

Nekada su Rovinj zvali i Beograd na moru, a pisac svojim knjigama kao da želi da nam poruči kako postoji i Rovinj na kontinentu, i to je baš njegova rodna Čubura, ta čarobna mansarda Beograda. A i argumenti su tu:

- I Rovinj i Čubura poseduju onu toplu, palanačku intimu, duh „malog mista”, kako vam drago. Nisam ja to umislio zato što mi se tako sviđa. Prosto, tako osećam, prepoznajem sličnosti moje Čubure i moga Rovinja, koji su na istoj geografskoj paraleli. I ovde i tamo su ljudi koji vole da razgovaraju, da se druže i koji umeju da vole druge. Nije to u ovakvom svetu mala stvar. Zato ova mesta zrače i baš zato ja pišem o njima - kaže Miša D. Jovanović.

„Piši lepo, kratko, zanimljivo”

Kad je, zbog svih onih poznatih stvari, shvatio da može izgubiti svoj Rovinj, da mu on možda nestaje sa životnog horizonta, advokat kao da je pokušao da ga sačuva i brani -...i perom. To je mesto Mišinih mnogih dugih toplih leta i jednog lepog odrastanja uz pisce, kao što su Borislav Mihajlović Mihiz, Antonije Lule Isaković, Milo Dor... ili neki drugi zanimljivi svet kojim je najčešće bio okružen njegov otac Dragiša, takođe advokat.

- Divno je bilo slušati Mihiza, tog božanstvenog majstora i usmene literature. Slušajući ga uvek bih poželeo da i sam pišem. Znao je da kaže: „Pišite lepo, kratko i zanimljivo”. Kratko i jasno! On je zaista bio veliki autoritet u literarnim stvarima. Gledao sam svojim očima kako mu je tekstove „na pregled” donosio i jedan sjajni Borisav Pekić, koga je Mihiz inače uvažavao i obožavao. Međutim, kada bi rekao baci to ili skrati, ovaj bi tako i postupio. Mihiz je i meni bio recenzent, jedan sam od nekoliko njegovih prijatelja koji su često bili pored njegove bolesničke postelje. On nije umro, on je umirao, ali je i tada znao da me pita šta pišem, da pogleda to i ako mi samo da znak da nešto nije za knjigu - ja taj papir odmah zgužvam.

Rovinjsko sastajalište ovde pomenutih bilo je „Kod Eđija”, u popularnoj kafani Mihizovog kuma Eđidija Marangona. Ona još uvek postoji, ali nema više ni Eđija, nasledio ga je njegov sin David. Miša je u ovoj kafani, svojevrsnoj rovinjskoj kulturnoj instituciji, promovisao svoje knjige. Tamo i danas na zidu stoje slike Mihiza, Luleta, Mišinog kuma glumca Janeza Vrhovca...i drugog poznatog sveta.

- Mi ovde smo svog „Eđija” našli u Gradiću Pejton, tamo gde trola za Krst zavija. Kafana se zove „Čubura”, dolaze tu i mnogi koji znaju o čemu se radi. Ponekad navrate i Slovenci, Zagrepčani i još neki iz sada drugih zemalja kada doputuju u Beograd. Pročulo se i tamo za ovaj komad i njima dragog Rovinja - ovde na našoj Čuburi.

U „Čuburu” dolaze i oni iz „Vračarskog brega”. Miša je jedan od njegovih osnivača, zajedno sa, nažalost, pokojnim Miodragom Perišićem, Darkom Tanaskovićem, braćom Zupanc - Dragomirom i Miodragom, Iljom Slanim, Bojanom Bosiljčićem...Sve poznata imena iz novina, sa korica knjiga, televizijskih špica... Inače, stranice o Čuburi ovog autora su poetične, i u njima se oseća i specifičan miris tog kraja. To je i Čubura u koloru. Valjda je to nešto nasleđeno od bake po majci, slikarke Zorice Simeonović-Lazić, jedne od začetnika impresionizma u Srbiji. On i sam pomalo slika. I objašnjava: „Kad nešto ne uspem da kažem perom, ja uzmem četkicu i to naslikam”.

Srebrna kajsija na Čuburi

Dok pisac Miša D. Jovanović „plovi dolinom Čubure”, on zastaje da nam opiše male ljude i mesta iz kraja, da nam dočara pomenute boje i mirise. On je i više od nepopravljivog nostalgičara, „seća” se i onih vremena pre nego što se rodio. Ovo parče Beograda gotovo da doživljava kao nekakav svoj omiljeni arheološki lokalitet. Kopa li, kopa po njemu. Po toj Suburi koja je postala Čubura. Tako on tvrdi:

- Ima dosta spekulacija kako je ovo ime ostalo od Turaka. Ja sam apsolutno siguran da je mnogo starijeg datuma. Još od rimskih vremena, čiji se tragovi mogu naći i na Čuburi. Da je ime od reči subura, što znači predgrađe. I danas imate u Rimu ulicu Via Subura. Od svojih knjiga autor kao da pravi muzej, ili spomenik, mrtvoj i živoj Čuburi, ali i rovinjskim uspomenama hiljada Beograđana. Svoje priče objavljivao je i u više listova, pored ostalih i u „Politici”. Nedavno mu je pripala i jedna draga nagrada, mada internog karaktera. Ko čita ili prelista dnevnik „Danas” zna za onu njihovu svakodnevnu „Dopisnicu” na poslednjoj strani. Miša je jedan od onih koji pišu ove mini-putopise. A u prošloj godini za najbolju dopisnicu u redakciji izabrali su jednu njegovu iz beogradskoj zavičaja - o srebrnoj kajsiji na Čuburi. Uskoro mu izlazi i peta, vanredna, knjiga. Pod naslovom „Miris mora na zaboravljenoj pruzi”, objaviće svoje dopisnice iz novina a pogovor mu piše Milan Vlajčić koga ste godinama čitali na ovim našim stranama. Ali, na putu je i knjiga šesta čiji je „junak”jedan davno potopljeni rovinjski brod.

Pošto u Rovinju Miša ima i svoj brodić, s kojim se ukotljava i u italijanskim lukama, kažemo mu, rastajući se: „Adio, Kapetane!”.

- Ako sam ja kapetan, kaže uz smeh, onda je jedan drugi Jovanović, moj prijatelj beogradski i rovinjski - reditelj Arsa, svakako admiral. On sa svojim brodom stiže do nekih mnogo, mnogo daljih pučina.

M. Šehović

16.01.05 Danas

Znamo sigurno da pisac ne može da bude advokat, ali smo se uverili, zahvaljujući knjizi "Dolinom Čubure" Miše D. Jovanovića (Vračarski breg, Beograd, 2004) kako advokat može biti vrsan pisac. Prividno realističko, čak "dokumentarističko" pisanje ovog pisca zbog precizne, jasne, kratke, kao britvom odrezane (borhesovske) rečenice, dara za opažanje i najsitnijih detalja čine da mu verujemo i kad dosledno oživljava uspomene, likove "junake", slike, predele, događaje i dogodovštine iz nekog drugog, davno prošlog vremena.
U ljudskoj svesti (i podsvesti) prošlost se ili pamti i ponekad čak idealizuje i oživljava sećanjem ili pak zaboravlja i tako kao da ponovo umire, doživljava drugu smrt. Upravo to ne dozvoljava, ne prihvata M. D. Jovanović i on hoće, mora da spase, što se može - što on može, od zaborava. U njegovoj romantičnoj, po duhu prustovskoj, ličnoj "potrazi za izgubljenim vremenom", ima i simpatije i melanholije, i prigušene sete, pesničke nostalgije i mladalačke idealizacije ali najzad i mudračke pomirenosti pred saznanjem o sveopštoj prolaznosti sveta i svetova. Sve to nenametljivo provejava kroz prividnu realističnost čak dokumentarnost forme i stila i daje ovoj knjizi boju i toplinu duševnosti.
Sve novelete iz ove zbirke povezane su u čvrstu celinu samim ličnostima, prostorom i vremenom koje obrađuju. Mi to osećamo i razumemo jer svi mi imamo svoju prošlost i detinjstvo, svoje sećanje, svoj svet prošlosti i svoj nezaborav.

B. Rajčević