Dokumenta imaginarnog

25.01.13 Danas

Zoran Janić, esejista i prevodilac, najprepoznatljiviji je po svojim nagrađivanim istraživačkim studijama Tišina u Aberdarevoj i Kabinet doktora Koštunice. U njima je hrabro, bez zazora i odstupnice, ukazujući i na kalkulantsku bezkarakternost ovdašnje analitike, rekonstruisao dva politička zločina, stradanje radnika RTS-a i atentat na premijera Zorana Đinđića, uprevši u konkretne ličnosti, sprege i interese. U zbirci književnih eseja Dokumenta imaginarnog ponudio je jednako oštru, do krika i bola, kritiku totalitarnog mišljenja utkanog u antiprosvetiteljske slojeve srednjoevropske kulture koja je svoja ishodišta dobila u nacizmu i komunizmu.
Ova knjiga, štaviše, nije bez nostalgije za vremenom koje je kidalo duše, ali i uznosilo bezvremenske talente. U našu epohu uvukao se nemir lišen bilo kakve trajne promišljenosti, dubine i kreacije.
Tragika i izuzetnost XX veka bili su u traganju za konačnim rešenjem. Svako konačno rešenje nudilo se gubitnicima industrijskih revolucija, urbanizacije i kolonijalizma. Nestanak velikih evropskih kontinentalnih imperija tokom Prvog svetskog rata ostavio je centralnu i istočnu Evropu u stanju koje se smatralo samo privremenim. Pojavio se, najednom, ogroman prazan prostor idejama o klasnom, rasnom ili nacionalnom okupljanju. Ona Evropa koja je tek iskoračila iz feudalizma, koja se geografski, kulturno i patološki pružala prema ruskim stepama i Bliskom istoku, postala je, istovremeno, i vinovnik i žrtva totalitarizma u razdoblju između dva svetska rata. Totalitarizam se uspinjao zahvaljujući zbunjenosti koja je nastupila na ruševinama prethodnog legitimističkog poretka. Gurui boljševizma i nacizma upirali su u budućnost utopija, oslobođenih svih suvišnih ljudskih i kulturnih elemenata. Kolaps civilizacije, koji je nastupio u čistilištu Drugog svetskog rata, ostavio je za sobom, sa svim krvavim tragovima, i prokletstvo koje je proželo narednu epohu, koje se jasno iščitavalo u hronici opstanka totalitarizma i totalitarnih utopija. Totalitarne snage nastupale su na obema zaraćenim stranama. Sovjetski Savez je pregažen, ali nije zatrto njegovo zlo. To zlo nije nestalo ni nakon pada komunizma, i taj se montrum nije raspao ni nakon svoje dezintegracije. Nacisti i komunisti razmileli su se svetom, i nisu nestali, pojavili su se novi, slični, ili isti. Zlo je metastaziralo. Prokletstvo utopije zagadilo je i XXI vek.
Mi smo ovde i vinovnici i svedoci tog zagađenja. Zoran Janić u jednom trenutku podseća da „kulture u Srbiji zapravo i nema“, osim „kulture zaborava i poricanja“. Na prelomu vekova, ostala je na dalekim marginama prostora i vremena. U njoj već dugo nije bilo dobrih romana, smislenih filmova, dubokih i razumnih poruka. Pozorišta palanačka, televizije varvarske, škole svetosavske. Jedini čitani pisci su neke sumanute, nafarbane žene, koje su nastanile javni i medijsko prostor kao jato očerupanih ptica koje, ko zna zbog čega, diži dreku i lupaju krilima. Svako pisano, komponovano, sklepano ili omalano smeće osuđeno je na uspeh pod uslovom da ponese bilo kakav antisvetski predznak. Srpska kultura je đubrište najprizemnijih ideja i groteskne, provincijalne nadarenosti, kad je ima. Ona bi da preuredi svet koji ne razume, i koji za nju, u najboljem slučaju, ne mari. I s leva i s desna, svojom pameću sitnih seljaka, palančana, švercera i konjokradica, uzneta u ikonografiji svojih koljačkih utopija, ona predvodi krstaški rat protiv nauke, znanja, razuma, civilizacije, tehnologija, suseda i svetskog kapitalizma. I njeno istorijsko nasleđe je okupano svežom krvlju njenih najnovijih žrtava. Ona je sva za ukidanje, i resetovanje, ako, zaista, uopšte postoji.
Ideja Zoranovih eseja jeste ulazak u začaranu sferu utopije, iz koje nema izbavljenja. Gotovo nasumično, vođen potrebom da čita, pre nego potrebom da piše, podsetio je na visoke, nadarene umove, zarobljene u lažima i predrasudama, sputane nesposobnošću, ili kukavičlukom, da se pozabave sopstvenim, time i tuđim, obično kolektivnim, podavanjem najnižim idejama i najgorim osobinama, ukleto zarobljene na sredini puta između ove i one strane razuma i ljudskosti. Hajdeger, Jaspers, Krleža i Benjamin nisu, svaki za sebe, odlaskom u srce utopije, ogolili odsustvo karaktera, hrabrosti i nekonformizma, oni su se potom, takvi, potvrdili, povlađujući sebi samima, u oklevanju da priznaju da je svaki kolektivizam, i desni i levi, jalov, bedan i zločinački, i da je svaka utopija nasilje prema svima koji sami sebe izuzimaju iz zajedničke putanje, i one koja obećava navodnu jednakost i u dobru, i u njegovoj eventualnoj negaciji.
Janić podseća da je zbunjenost XX veka bila prividna, da je sve bilo jasno, čim su postajale dostupne osnovne činjenice. Negacija Gulaga i holokausta nije, međutim, bila samo negacija ljudskosti, nego i prava na upotrebu razuma, vaspitanja i različitosti. Nesposobost drugog XX veka, koji je nastupao nakon 1945, da zatre svaku utopiju kolektivizma, zasnivala se i na amoralnom idiotizmu velikih umova koji su nakon propasti desnog ekstremizma prešli na suprotnu stranu, gotovo istu, i ta radikalna transformacija nikad nije uspela da izmeni suštinu.
Janić je naš poslednji značajan pisac koji jednako razume i oseća i prethodno i tekuće vreme, i jedan od naših retkih savremenika koji ne pripada krugovima zvaničnih krvnika okupljenih u društvima pisaca, akademijama, zadrugama i maticama, koji nema razumevanja za tu potpunu ravnodušnost prema zločina. Njegov stil je miran, otmen, promišljen, mudar, setan i zamišljen. Njegova je retka osobina, da je u stanju da zaviri, možda i uđe u okrilje utopije, kroz ta vrata bez izlaza. Njegov postmodernistički manir je i lakoća kojom poništava inače poništene vrednosti koje, proterane iz civilizacije, ovde džikljaju - na bunjištu sporedne istorije i jedne već u svemu bezvredne kulture.

Nikola Samardžić