Ernst Teodor Vilhelm Hofman (1776–1822) jedan je od najpoznatijih predstavnika nemačkogromantizma. Rođen je u Pruskoj u porodici pravnika. Pored pisanja imao je talenat za slikanje i klavir. Uprvim godinama 19. veka Hofman je radio kao službenik u pruskim provincijama. Zbog skandala sanjegovim karikaturama oficira koje su podeljene na jednom balu Hofman je premešten u Plok u IstočnojPruskoj, gde je našao mir za pisanje i komponovanje. Međutim, usled Napoleonovih osvajanja seli se uPoznanj, pa potom u Berlin, gde je živeo na granici egzistencije.Kada je objavio priču „Vitez Glik” 1809. godine prvi put je upotrebio pseudonim E. T. A. Hofman, ističućida je poslednje slovo „A.” dodao svom imenu u čast Mocartu. U njegovom stvaralaštvu vidljiva jeromantičarska tendencija mešanja stvarnosti i fantastike. Elemente strave i užasa razvija putempersonifikacije i davanja stvarne konotacije ustaljenim epitetima, dok se realni uzroci kriju pod maskomfantastike i izranjaju iz nje na jednom višem nivou. Pored kratke forme pisao i romane: Đavolji eliksir(1816) i Život i razmišljanja mačka Mura (1821). Međutim, najpoznatiji je po pričama „Zlatni ćup” i„Princeza Brambila”, koje imaju svoje mesto među najznačajnijim delima evropske književnosti 19. veka.
Iako sam imao sreće da u devojčinom prisustvu ostanem slobodan, sada sam se više nego ikada plašio i njenog pogleda, jer me je već pri samoj pomisli na nju obuzimao nemir i neko duševno neraspoloženje, koje mi je izgledalo utoliko opasnije, ukoliko se javljalo kao neka požuda, koja je zaista mogla biti grešna. Jedne večeri, to sumnjivo stanje trebalo je da se reši. Kapelnik me je pozvao, kao što je ponekad imao običaj, na sedeljku s muzikom, koju je priredio s nekolicinom prijatelja. Pored njegove sestre, bilo je tu još žena, što je još više uvećalo zbunjenost koja mi je već od njegove sestre zadržavala dah. Ona je bila čarobno obučena i činila mi se lepšom nego ikada. Osećao sam kao da me neka nevidljiva, neodoljiva sila privlačila k njoj i desilo se da sam se, i ne znajući kako, nalazio neprestano blizu nje, hvatao požudno svaki njen pogled i svaku njenu reč. Štaviše, toliko sam joj se približavao da me je, makar u prolazu, morala dodirivati njena odeća, što me je ispunjavalo unutrašnjim zadovoljstvom koje nikada do tada nisam osetio. Izgledalo je da je ona to primećivala i da joj se to dopadalo. Na trenutke sam osećao kao da ću je u ludom ljubavnom besu privući sebi i jako je stisnuti. Dugo je sedela za klavirom i kad je najzad ustala, ostavivši na stolici jednu rukavicu, ja je zgrabih i bezumno je snažno pritisnuh na usta! To vide jedna od žena, ode do kapelnikove sestre i poče nešto da joj šapuće na uvo. Onda obe pogledaše u mene, smejući mi se podrugljivo. Bio sam kao uništen. Ledena struja prodre u mene i kao bez duše potrčah u kolegijum – u svoju ćeliju. U ludom očajanju sam se bacio na pod, a vrele suze su mi krenule iz očiju. Proklinjao sam i devojku i samog sebe – onda sam se opet molio Bogu i smejao kao bezumnik! Svuda oko mene odjekivali su glasovi koji su mi se podrugivali i ismejavali me; nameravao sam da skočim kroz prozor, ali su me, na sreću, u tome sprečile gvozdene šipke.
