kompozitor, pisac, prevodilac i svetski putnik
1910 – rođen 30. novembra u Njujorku, SAD, kao Pol Frederik Bouls (Paul Frederick Bowles), jedino dete zubara Kloda Boulsa i Rine Bouls
1919 – u devetoj godini života komponuje prvu operu
1928 – objavljuje svoje prvo delo Surreal poetry u modernističkom časopisu transition u Parizu. Iste godine počinje da studira umetnost na univerzitetu u Virdžiniji.
1929 – bez znanja roditelja odlazi u Evropu, gde studira muziku kod američkog kompozitora Arona Koplanda. U vreme svog boravka u Evropi upoznao se i družio sa Žanom Koktoom, Silvijom Plat, Dalijem, Andreom Židom, Ezrom Paundom.
1931 – na preporuku Silvije Plat putuje u Maroko, kojim ostaje fasciniran do kraja života. Iako se od tada sve više okreće pisanju, tu, međutim, nastaje njegov prvi kamerni komad – Sonata za obou i klarinet. (Tokom tridesetih i četrdesetih godina napisao je više modernističkih opera, baleta, pesama, orkestarskih i kamernih komada; takođe je komponovao i primenjenu muziku – za drame Tenesija Vilijamsa i predstave pozorišne trupe Orsona Velsa, a kao kompozitor sarađivao je i sa mnogim drugim poznatim umetnicima svog doba poput Salvadora Dalija i Frederika Garsije Lorke. Boulsova muzika može se opisati kao vesela, razigrana, duhovita mešavina francuske avangarde i američkih folklornih uticaja, sa dosta džez elemenata.)
1937 – upoznaje Džejn Sidni Ojer, proznu i dramsku spisateljicu u usponu. Njihov ekscentrični brak (Džejn je bila lezbejka, a Pol rastrzan između celibata i homoseksualnih izleta) trajao je sve do Džejnine smrti. U narednih desetak godina njih dvoje zajedno putuju po svetu (Meksiko, Gvatemala, Cejlon, južna Indija itd).1942 – počinje da piše muzičku kritiku za njujorški Herald Tribune, baveći se, pored klasične, džez i folk muzikom.
1947 – Bouls dobija ponudu za roman od njujorškog izdavača Doubleday. Tako nastaje njegovo najčuvenije delo Čaj u Sahari (The Sheltering Sky), napisano u Tandžiru i Fezu, tokom boravka Boulsovih u severnoj Africi 1947/48.
1949 – nakon što biva odbijen od strane američkog naručioca, Čaj u Sahari (The Sheltering Sky) najpre je objavljen u Engleskoj tokom leta te godine, gde je podjednako dobro primljen kod čitalačke publike i kritičara, a tek u novembru i u Sjedinjenim Državama. Uprkos sumnjama, doživljava izuzetan komercijalni uspeh i zadržava se čak jedanaest nedelja na listi bestselera New York Times-a.
1952– Bouls objavljuje svoj drugi roman Let It Come Down, a narednih godina i nekoliko zbirki pripovedaka. Krajem pedesetih, pripadnici Bit pokreta otkrivaju Boulsa kao svog praoca, te ga posećuju u Tandžiru (pre svih Vilijem Barouz, a za njim i Džek Keruak, Alen Ginzberg, Ajra Koen...)
1958 – od Rokfelerove fondacije dobija stipendiju za istraživanje i snimanje marokanske muzike. Boulsov doprinos etnomuzikologiji tog područja je nemerljiv.
1966 – objavljuje svoj poslednji roman Up Above The World. Tokom šezdesetih nastavlja da putuje i objavljuje zbirke kratkih priča. U ovo vreme počinje da se bavi prevodilaštvom, odnosno zapisivanjem usmenih priča Marokanaca Muhameda Mrabeta, Ahmeda Jakubija, Larbija Lajačija, te njihovom transkripcijom i prepevom na engleski. U periodu od 1967. do 1986. objavljeno je dvadesetak knjiga marokanskih pisaca koje je priredio i preveo Bouls.
1971 – završava rad na svojoj autobiografiji Without Stopping.
1973 – Džejn Bouls umire u Malagi, Španija.
1981-82 – Bouls ponovo boravi u Tandžiru, gde predaje u letnjoj školi vizuelnih umetnosti.
1990 – pojavljuje se film Čaj u Sahari u režiji Bernarda Bertolučija, sa Džonom Malkovičem i Debrom Vinger u glavnim ulogama.
1995 – Bouls se vraća u Njujork posle 26 godina, da bi prisustvovao festivalu povećenom njegovom kompozitorskom radu. Krajem devedesetih pojavljuje se nekoliko dokumentarnih filmova i više audio izdanja sa Boulsovom muzikom.
1999 – Bouls umire u Tandžiru od posledica srčanog udara u osamdeset devetoj godini života.
29.09.05 Vreme
Odavde niko ne izlazi živ
Čaj u Sahari, Pol Bouls
Stožernim umetničkim ostvarenjima ovog pokoljenja pisaca, koje će nešto kasnije biti nazvano bit-generacijom, s pravom se smatraju romani Goli ručak Vilijama Berouza i Na putu Džeka Keruaka. Najčešće se, međutim, previđa pionirska uloga Pola Boulsa: on je bio taj koji je romanom Čaj u Sahari (1949) budućim bitnicima poručio da izlaz ne postoji, ali da ga svakako treba tražiti do poslednje kapi ne samo krvi već i svih ostalih telesnih tečnosti
piše: Zoran Paunović
If you see her, say hello, she might be in Tangier
Bob Dylan
Kao i svaki romantik, oduvek sam na neki nejasan način bio uveren da ću u jednom trenutku u svom životu naići na čudesno mesto koje će mi, pošto mi otkrije svoje tajne, podariti mudrost i zanos – možda čak i smrt
LJUBAV I SLUH: Nije Bouls bio jedini umetnik u kome je posleratna urbana Amerika izazivala snažnu odbojnost i budila neodoljivu želju za bekstvom, ali jeste bio jedan od prvih koji su ta osećanja uspeli da artikulišu na tako ubedljiv način – možda i zato što se podjednako uspešno koristio književnošću i muzikom. Neoromantičarsko razočaranje zapadnom civilizacijom iznedrilo je pedesetih godina čitavu generaciju pisaca koje je Norman Majler nazvao "graničarima na Divljem zapadu američkog noćnog života". Njihov bunt protiv licemerja i laži "američkog sna" ogledao se pre svega u stvaranju jedne nove supkulture koja je kanonizovanim vrednostima američkog načina života suprotstavljala različite vidove subverzije: od eksperimentisanja sa drogama do neortodoksnih, sablažnjivih vidova seksualnog ponašanja. Stožernim umetničkim ostvarenjima ovog pokoljenja pisaca, koje će nešto kasnije biti nazvano bit-generacijom, s pravom se smatraju romani Goli ručak (1959) Vilijama Berouza i Na putu (1957) Džeka Keruaka. Najčešće se, međutim, previđa pionirska uloga Pola Boulsa: on je bio taj koji je romanom Čaj u Sahari (1949) budućim bitnicima poručio da izlaz ne postoji, ali da ga svakako treba tražiti do poslednje kapi ne samo krvi već i svih ostalih telesnih tečnosti.
U tu potragu Bouls je krenuo vrlo rano. Do svoje osamnaeste godine bavio se iznalaženjem različitih vidova ublažavanja uticaja nesnosne formalizovanosti života američke srednje klase, kojoj je po rođenju pripadao. U trećoj godini je umeo da čita, u četvrtoj je počeo da piše priče, a ubrzo i nadrealističku poeziju i svoja prva muzička dela. Prve pesme objavio je u šesnaestoj godini; u osamnaestoj je napustio školu, a zatim i Sjedinjene Države. U toj prvoj od nekoliko korenitih promena vlastitog života, otišao je u Pariz. "Nisam bežao", reći će znatno kasnije, "već sam trčao prema nečemu, mada u ono doba nisam znao šta je to." U odgonetanju te tajne često je tražio pomoć među najzanimljivijim umetnicima svoga doba: sa Aronom Koplandom studirao je kompoziciju; pisao je muziku za filmove Orsona Velsa i drame Tenesija Vilijamsa; Kristofer Išervud je njemu u čast glavnu junakinju svog romana Zbogom Berlinu nazvao Sali Bouls (u filmu Kabare, Liza Mineli će joj podariti konačni lik); Gertruda Stajn mu je 1951. godine predložila da ode u Maroko, u Tanger. Nekoliko godina posle prvog susreta s Tangerom upoznao je i svoju buduću suprugu. Džejn Auer, romansijerka i dramski pisac, gajila je erotsku naklonost isključivo prema suprotnom polu; Bouls je bio biseksualac. To im, međutim, nije smetalo da – ujedinjeni hedonističkim stavom da od života treba tražiti isključivo uživanje – više od trideset godina prožive u skladnom braku, zasnovanom na potpunoj ličnoj slobodi obeju strana. "Svirali smo po sluhu", rekao je o tome Bouls. "Svako je činio ono što mu je godilo." Džejn je umrla 1973. godine, Pol potkraj 1999, suvišno je napominjati u kom gradu.
PISAC: Pol Bouls, 1949.
LJUDI NIOTKUDA: Tanger kao mitski topos novije američke književnosti rođen je, dakle, u jednom snu Pola Boulsa, ali Bouls na početku romana Čaj u Sahari ironično i nemilosrdno budi svog glavnog junaka iz sna. Buđenje Porta Morezbija, međutim, samo je privid, jer se on zapravo neće probuditi do kraja. Lutaće kroz opustele terase svesti, svoje i tuđe, u zaludnom nastojanju da se seti s kakvim je ciljem, i kuda krenuo. Zbog toga je njegov put već od prve stranice obeležen putokazima sazdanim od reči kao što su negde, odnekud, niotkuda – mnogo je takvih, podrugljivo neodređenih priloga za mesto u romanu u kome junaci ne znaju ko su, otkuda dolaze i kuda idu. Znaju, ili im se čini da znaju, jedino to da je život negde drugde.
Boulsovi junaci nisu turisti; oni su putnici. Turista putuje da bi se vratio kući, i to je jedina svrha njegovog putovanja: da svome domu donese drvene čaplje i plastične gondole, ili neka druga banalna otelovljenja još banalnijih uspomena. Putnik, s druge strane, putuje upravo zato što nema dom; on ima priču od koje pokušava da pobegne.
Za Porta Morezbija, odlazak u Afriku od početka je neka vrsta želje za nestajanjem. U šetnji, on instinktivno bira mračne ulice, s podsvesnom nadom da će jedna od njih biti bez izlaza i bez povratka. Pri tom, gotovo s gađenjem zapaža da Afrikance odlikuje "slepa, masovna želja za životom", i aristokratski uživa u nagonu smrti kao svom dragocenom civilizacijskom nasleđu. Istom civilizacijskom nasleđu pripada i svet simulakruma, obesmišljenih himera, svet u kome je Port doživotni zatočenik. Stoga on prema Kit oseća istinsku nežnost samo onda kada nije sa njom, kada je doživljava kao sliku u svesti, sliku lepe žene kraj prozora. U stvarnosti, prizor te iste žene kraj prozora ne budi u njemu ništa osim želje da pobegne. Zato je toliko očajan i u Tangeru, kao i na bilo kom drugom mestu: ono što je nekada bilo dragocena mentalna predstava, pretapa se u banalnu svakodnevicu. Davanje konkretnog obličja mitskim predstavama i idealima opasan je posao. San treba da ostane san: on postaje laž onog trenutka kada se pretvori u stvarnost.
O tome svedoče i Portova iskustva s prostitutkama: njemu te otužne avanture nisu potrebne zarad pukog seksualnog zadovoljstva, već stoga što njima proživljava ono dragoceno prvi put (koje je još dragocenije zbog toga što je obično i poslednji). On ne traga za prijatnim, uzbudljivim, ili prosvetljujućim, već za neponovljivim iskustvima. Jedan od osnovnih paradoksa ljudskog života jeste taj što je sam po sebi neponovljiv, a pri tom ispunjen beskonačnim ponavljanjem istih situacija, misli, ljudi i događaja. Od tog paradoksa Port pokušava da pobegne, i to, ako je moguće, bez povratka. Zbog toga su mu potrebne mračne ulice i prljave birtije, ogavni svodnici i večno šesnaestogodišnje prostitutke. Samo, u Africi satovi stoje, ali vreme svejedno teče.
GLUMAC: Džon Malkovič u filmu "Čaj u Sahari" Bernarda Bertolučijam, 1990.
NA DRUGOJ STRANI NEBA: Vreme ljubavi za Kit i Porta prošlo je i pre polaska na put u Afriku. Njih dvoje ušli su u onaj tužni stadijum međusobnog odnosa kada u restoranu zabavu očekuju od gostiju za susednim stolom. Zato očajnički menjaju restorane, gradove, podneblja; stolovi pored njih, međutim, ostaju neumoljivo prazni. Ksenofobični kosmopolitizam, osnovno obeležje njihovog osećanja sveta, karakterističan je i za mnoge druge Boulsove junake, ponajpre one u romanima Paukova kuća i Iznad sveta. Vazda u potrazi za Drugošću, za nečim što je iza i izvan svakog ljudskog iskustva, oni samo naizgled žude za upoznavanjem novih ljudi i naroda, pošto se podjednako gnušaju svih predstavnika ljudskog roda; oni putuju gonjeni nejasnom nadom da negde postoje svet i ljudi potpuno različiti od svega što im je znano. Zato im ni samo putovanje, onaj blaženi trenutak u prostoru ničije zemlje između dva odredišta, ne predstavlja radost (kao, na primer, Keruakovim junacima). Putovanje je za njih stvar mučne unutrašnje prinude, a ne slobodnog izbora. Ironično, trenuci ozarenosti i lepote u novootkrivenim, makar naizgled drugim i drugačijim svetovima, postoje tek kao odrazi glupavih navika koje su želeli da ostave za sobom, u snobovskim ritualima kao što je ispijanje šampanjca u vozu. U takvim ritualima ponajbolje uživaju oni koji su kao Taner, saputnik Morezbijevih, gluvi za pesmu u noći. Onaj ko tu pesmu, kao Kit, uprkos šampanjcu uspe da nasluti i oseti, razaznaće u njoj poruku kakvu nije želeo da čuje: život nije negde drugde; život je obmana na koju smo greškom pristali, privid u kome nije trebalo učestvovati. Ako je prozor vagona prljav, svejedno je kuda prolaziš. U takvim vagonima, čak i onda kada su prepuni, čovek je uvek sam. "Čovečanstvo su svi, izuzev nas samih", kaže Port. U tome bi trebalo da bude njihova snaga, ali nije – u tome je njihova slabost. Individualizam je bio snaga u devetnaestom veku; u dvadesetom je postao bolest. Od te bolesti boluju Kit i Port. Tu ne pomažu ni šampanjac za doručak, niti jalove egzistencijalističke rasprave.
Raspad njihovog braka – i u tome je možda najveća Bertolučijeva pogreška u filmskom tumačenju ovog romana – nije uzrok njihovog odlaska u Afriku; to je tek posledica nečega od čega oni beže. Oni beže od posleratne, posthumanističke egzistencijalne pustoši. Ne mogu da pomognu jedno drugom, jer se ne razumeju, a ne razumeju se zato što svet i život doživljavaju na dva oprečna načina. Kit u svemu vidi ili sluti skriveni smisao; Port je uveren da je sve lišeno smisla. On stremi ka onome čega se ona užasno boji. Zato ne mogu da se usaglase, premda je i njen i njegov dom negde na drugoj strani neba. Po njoj, međutim, na toj drugoj strani je nešto nepoznato; po njemu, samo noć i ništa više. A putovanjem na istok ne stiže se uvek do jutra.
13.08.05 Danas
ČITALIŠTE
Iščekujući varvare; Čaj u Sahari
Svođenje računa
Knjiga o džezu
Ime Džona M. Kucija obišlo je svet 2003, kada je dobio Nobelovu nagradu za književnost. No i pre toga, ovaj pisac velike duhovne lepote, izrazite stilske i jezičke jasnoće i preciznosti, imao je brojne poklonike. "Iščekujući varvare" treći je Kucijev roman, koji je potvrdio da se pred nama nalazi jedan odistinski velikih pisaca našeg doba. Ovaj roman je po preciznom ritmu kazivanja nalik na najlepše stranice Ive Andrića, a po senzibilitetu, ironijskom podtekstu i raskošnom proznom zamahu, čitaoce će podsetiti na Singera. Glavni junak na samom početku je antijunak- to je moćni Načelnik, koji živi spokojno na granici Carevine, koja se, baš kao i sve druge Carevine, brani od varvara. Suočen sa zverstvima i torturom strane kojoj pripada, kao i sa ljubavlju prema zarobljenj varvarki, niz uvida ga navode da promeni stranu i time ugrozi i svoj pložaj i svoj život, zarad toga da varvarku vrati njenom narodu. Karlos Fuentes , pročitavši ovo delo, istakao je da je ova Kucijeva proza "jedan od najvećih političkih romana našeg doba". No, "Iščekujući varvare" je i mnogo više od toga - pred nama je duboka priča i ljubavna i egzistencijalna, u kojoj strast ima biblijsku otmenost, a rečenice raskošnu i duboku, psalmičnu lepotu.
Pol Bouls, kompozitor, pisac, prevodilac i svetski putnik, izuzetna je i nesvakidašnja ličnost. U devetoj godini života komponuje prvu operu, tridesetih godina dvadesetog veka u Parizu studira muziku kod Arona Koplanda i druži se sa Koktoom, Silvijom Plat, Dalijem, Židom, Ezrom Paundom. Na preporuku Silvije Plat, Bouls putuje u Maroko,zemlju kojom ostaje fasciniran do kraja života. U Maroku piše i prvi kamerni komad, "Sonatu za obou i klarinet". Komponovao je i primenjenu muziku za drame Tenesija Vilijamsa, za predstave pozorišne trupe Orsona Velsa, a kao kompozitor sarađivao i sa Dalijem i Lorkom. Boulsovu muziku kritičari opisuju kao veselu, razigranu, duhovitu mešavinu francuske avangarde, američkog folklora i džeza. "Čaj u sahari", roman po kome je Bertoluči 1990. snimio istoimeni film, prvobitno je 1949. izašao u Engleskoj, a zatim u Americi, gde je doživeo izuzetan komercijalni uspeh i bio čak jedanaest nedelja na listi bestselera New York Times-a. Ovo je roman o troje Amerikanaca koji putuju pustinjom, u trenutku kada se njihovi životi menjaju, precvetavaju u neke druge cvetove, koji mogu biti i cvetovi nade, ali i cvetovi zla. Čitav svet oko njih, zahvaćen je posleratnim egzistencijalističkim gnevom, a Kit i Port Morezbi, bračni par, lutaju Severnom Afrikom u nadi da će pronaći smisao ili makar - nadu, ni ne sluteći da će ih nadvladati čulna, inspirativna i impulsivna, nepredvidiva Afrika.
