Bujno leto

Grabljivci

Telo joj se kretalo sa spontanošću koja se stiče u samoći. Ali samoća je samo ljudska iluzija. I najtiši korak odzvanja poput groma u svetu sićušnih insekata pod našim nogama; svaka odluka otvara novi svet za odabrane. Nema tajne koju bar neko ne zna.
Da ju je neko u ovoj šumi posmatrao – čovek s puškom, na primer, sakriven u gustišu bukvinog lišća – primetio bi kako se hitro kreće putem koji vodi uz planinu i namršteno zagleda tlo pod svojim nogama. Možda bi pomislio da je to neka mrzovoljna žena na tragu omrznutom stvoru.
Ne bi bio u pravu. Istina, nerviralo ju je što ne može da prepozna tragove koje je sledila po blatu. Navikla je da dobro raspoznaje tragove. Ali da joj je po ovom vlažnom sunčanom jutru bilo do premišljanja o sopstvenom raspoloženju, rekla bi da je srećna. Volela je miris vazduha posle jake kiše i šumni, ravnomerni ritam kapi koje padaju s lišća, rasterujući joj iz glave sve misli. Telo joj je, slobodno, sledilo sopstvene zakone: koraci njenih dugih nogu bili su isuviše hitri za zajedničku šetnju; tamo gde je želela da dodirne iskidano lišće spontano bi čučnula na put, a pletenica debela gotovo kao ruka zaljuljala bi joj se preko ramena, dodirujući zemlju kad god bi nagnula glavu. Njeni udovi radovali su se šetnji, izlasku iz brvnare čiji su drveni zidovi obrasli mahovinom i postali joj tesni tokom dugih prolećnih kiša. Njen namršteni izraz bio je samo znak koncentracije, i ništa više. Posle dve godine života u samoći postala je slepo ravnodušna prema sopstvenom izrazu lica.
Čitavog jutra uporno je pratila životinjske tragove koji su vodili uzbrdo, krećući se ka vrhu planine, obilazeći glatke listove rododendrona, a sada je zašla u prastaru šumu, toliko strmu da je ostala praktično netaknuta. Ali čak i ovde, na mestu gde je drevni baldahin od hrastovih i orahovih krošnji skrivao vrh grebena, sinoćnja kiša bila je dovoljno jaka da prikrije tragove. Procenjivala je veličinu životinje prema širini tragova koje je ostavila za sobom prolazeći kroz gusto rastinje gloga i osećala kako joj srce kuca sve brže. To bi moglo biti ono za čime je tragala već više od dve godine. Čitav ovaj period svog života. Ali da bi bila sigurna, morala je da vidi detalje, naročito sitni otisak kandže ispod jastučića na šapi, po kome se pseći rod razlikuje od mačjeg. A on je prvi nestajao na ovako jakoj kiši, tako da ga sada nije mogla otkriti, ma koliko se trudila. Sada će joj biti potrebno nešto više od tragova, a ovog mirisnog vlažnog jutra na početku sveta nije se uzbuđivala zbog toga. Bila je vrlo strpljiv tragač. Na kraju će se životinja odati hrpicom izmeta (koji je, takođe, mogao biti ispran na kiši) ili nekim drugim, specifičnim obeležjem svoje vrste. Medved bi ostavio tragove kandži na drveću, a ponekad čak i grizao koru, premda ovo nije bio medved. Ovo je bila životinja veličine nemačkog ovčara, ali ne domaća. Pas koji je ostavio za sobom ovaj trag, ako je to bio pas, svakako je bio divlji i veoma gladan, ako je izlazio iz skrovišta po ovakvoj kiši.
Pronašla je mesto gde je životinja obišla oko kestenovog panja, verovatno da bi ga obeležila svojim mirisom. Proučavala je panj: stari div koji se, truleći, vraćao u zemlju, pokošen sekirom ili metljikom. Pečurke su prekrile tlo oko njegovog korena, sitne, sjajnonarandžaste, njihovi fino naborani klobuci otvorili su se poput suncobrana. Pljusak bi uništio tako nežne biljčice; ove su sigurno iznikle dva-tri sata posle kiše – dakle, nakon što je životinja tuda prošla. Izrasle su iz njenog amonijaka. Dugo je proučavala tlo, nesvesna fine izduženosti svoga nosa i brade iz profila, zamišljeno podižući levu ruku da bi rasterala oblak mušica i sklonila pramen kose s očiju. Čučala je oslanjajući se na vrhove prstiju kojima je dodirivala mahovinu pri dnu panja i naslanjajući obraz na staro drvo koje je mirisalo na mošus. Udahnula je taj miris.
„Divlja mačka“, reče ona tiho, za sebe. To nije bilo ono čemu se nadala, ali je ipak bila prijatno iznenađena što je pronašla tragove malog riđeg risa koji živi na ovom grebenu. Kombinacija šuma i močvara na ovim planinama mogla je biti izvanredno stanište za divlje mačke, ali je znala da se one radije drže krečnjačkih rečnih litica duž granice Virdžinije i Kentakija. Pa ipak, jedna je bila tu. To je objašnjavalo zvuke koje je čula pretprošle noći, užasne krike na kiši, slične ženskom vrisku. Bila je sigurna da je u pitanju divlja mačka, pa ipak nije mogla da spava zbog njih. Svako ljudsko biće bi se užasnulo zbog tih krikova, toliko nalik ljudskim. Prebacujući težinu na prednji deo stopala i uspravljajući se, naježila se od sećanja na njih.
A on je stajao sasvim blizu, gledajući pravo u nju. Nosio je čizme i maskirno odelo, i ranac veći od njenog. Imao je pravu pravcatu pušku – lovačku pušku dvocevku, kako joj se činilo. Iznenađenje joj se sigurno odrazilo na licu pre nego što je uspela da se sabere i shvati da je neko posmatra. Dešavalo se i ranije da ovde naiđe na ponekog lovca. Ali ih je ona uvek prva otkrivala. Ovaj ju je preduhitrio – ugledao ju je pre nego što je ona videla njega.
„Edi Bondo“, reče on, dodirujući obod šešira. Trebalo joj je nekoliko trenutaka da shvati o čemu on to govori.
„Šta?“
„To mi je ime.“
„Blagi bože“, reče ona, konačno počinjući da diše. „Nisam vas pitala kako se zovete.“
„Ali bi ipak trebalo da znate.“
Drzak, pomislila je. Ili, možda, napet. Kao puška spremna da opali. „Zašto treba da znam vaše ime?
Nameravate li da mi ispričate neku priču koju kasnije treba da prepričavam?“, tiho je upitala. Bila je to taktika koju je naučila od svog oca, i uopšte, navika ljudi koji žive u planinama – da govore tiho kada su ljuti. „To ne bih mogao reći. Ali ne ujedam.“ Nasmešio se – kao da se izvinjava. Bio je mnogo mlađi od nje. Levu ruku je podigao do ramena, vrhovima prstiju dodirnuvši cev puške koja mu je visila preko pleća. „I ne pucam u devojke.“
„Pa, to su sjajne vesti.“
Ujedam, rekao je, s kratkim severnjačkim e. Stranac, uljez u ovom kraju poput kineske puzavice. Nije bio mnogo visok, ali je imao snažne mišiće koji se kod muškarca naziru i ispod odeće, na zglobovima ruku, na vratu i u pokretima; stasa tako gipkog da je delovao napeto čak i dok je stajao sasvim mirno. On reče: „Vidim da njušiš panjeve.“
„Njušim.“
„Imaš jake razloge za to?“
„Da.“
„Reći ćeš mi koji su?“
„Ne.“
Još jedna pauza. Posmatrala je njegove ruke, ali ono što joj je zaista privuklo pažnju bio je taman sjaj njegovih zelenih očiju. Posmatrao ju je pažljivo, kao da procenjuje njen brđanski naglasak koji se kao tajna skrivao iza njenih „da“ i „ne“. U uglovima usana njegov osmeh krenuo je naniže umesto naviše, kao da svojom krivinom postavlja uzgredno pitanje iznad njegove četvrtaste brade. Nije mogla da se seti nijednog muškarca tako privlačnih crta lica.
„Ne pričaš baš mnogo“, reče on. „Devojke koje znam većinom su u stanju da pola dana laju o nečemu što još nisu uradile, a možda nikad i neće.“
„E pa, ja nisam kao većina devojaka koje znaš.“
Pitala se da li mu deluje odbojno. Nije imala pušku, a on jeste, premda je obećao da neće pucati. Ili ujesti, kad smo već kod toga. Stajali su bez reči. Merila je dužinu tog ćutanja putanjom oblaka koji je prešao preko sunca i dvema pesmama šumskog drozda koje su iznenada odjeknule među lišćem u krošnjama i ostale da vise u vazduhu između nje i ovog čoveka, njenog – plena? Ne, njenog uljeza. Grabljivac bi bila prejaka reč.
„Mogu li da krenem s tobom deo puta?“, upitao je uljudno.
„Ne“, odbrusila je. „To mi ne odgovara.“
Muškarac ili dečak, šta je on? Osmeh mu se rasplinuo, i iznenada joj se učini da je povređen njenom neljubaznošću, kao prekoreni sin. Pitala se kakvim tonom bi trebalo da mu se obrati, kako to da učini. Znala je kako da otera lovca koji je zaboravio da je sezona lova na jelene završena – to joj je bio posao. Ali obično bi nakon toga razgovor već bio završen. A ona nikada nije imala preterano lepe manire, čak ni nekada davno, kada je živela u kući od cigala, čvrsto stisnuta između muža i suseda. Zavukla je prste u kosu, dugački smeđi slap prošaran srebrom, i povukla ih naviše od čela da prikupi ispale vlasi natrag u pletenicu na potiljku. „Pratim tragove“, rekla je tiho. „Dvoje ljudi pravi dvostruko veću buku nego jedan. Ako si lovac, pretpostavljam da to već znaš.“
„Ne vidim da nosiš pušku.“
„Mislim da je i ne nosim. Mislim da se nalazimo na teritoriji Nacionalnog šumskog dobra, u zaštićenoj oblasti u kojoj je lov zabranjen.“
„E, pa“, reče Edi Bondo. „Sad je sve jasno.“
„Da, jasno je.“
Stajao je ne uzmičući, posmatrajući je dugo, od glave do pete i nazad. Dovoljno dugo da ona iznenada shvati kako je Edi Bondo – muškarac, ne dečak – skinuo sve slojeve njene odeće, i vratio ih nazad tačno po redu. Tamnozeleni najlon i jakna bili su po pravilima Šumarske službe, pamučni veš je bio njen, kao i svilene termo helanke, a šta bi ispod svega toga jednog muškarca moglo da interesuje, nije imala pojma. Niko se nije time bavio već duže vreme.
Zatim je otišao. Ptice su pevale među drvećem, prostor joj je sada odjednom izgledao prazan i ogroman.
Zaronio je u rododendrone, ne ostavljajući za sobom nijedan dokaz da je uopšte bio tu.
Sve što je ostavio iza sebe bilo je tamno rumenilo koje joj je gorelo na vratu.

09.02.04 Politika

„Deset dana po okončanju rata, moja sestra Lora kolima je sletela s mosta.” Ovom rečenicom počinje roman ”Slepi ubica”, slavne kanadske spisateljice Margaret Atvud, koji je dobio prestižnu Bukerovu nagradu i označen kao do sada najbolje delo Atvudove.

„Slepog ubicu” objavila je beogradska izdavačka kuća „Laguna” a to je, inače, drugi roman Margaret Atvud kod ovog izdavača: prethodno je štampana i njena knjiga „Mačje oko” (naši su čitaoci mogli da se upoznaju sa stilom Margaret Atvud i u romanu „Telesna povreda” koji je objavio beogradski „Filip Višnjić”).

Iza prve rečenice, u kojoj glavna junakinja Iris Čejs priča o svojoj sestri, otkrivaju se potonjih pet decenija sećanja, griže savesti i preispitivanja. Margaret Atvud u ovom romanu koji se, s jedne strane, neobično naslanja na evropsku klasičnu tradiciju a s druge nastavlja putovanje najboljim tragom anglosaksonske moderne literature, preispituje život u prošlosti, lično, ali i licemerje sredine u kojoj su živele dve sestre od kojih je jedna tragično poginula. „Slepi ubica” nije kriminalistički roman, ali poput krimi priče otkriva komadić po komadić mozaika porodičnih odnosa u kojima dve sestre aktivno učestvuju sa svojim ljubavima, (ne)iskrenostima, odanostima i razlazima. Iako iza cele priče stoje tragična ljubav, žrtva i izdaja, čitalac će, tražeći istinu kroz vešto uklopljene odlomke iz novina ali i dela svetske literature, nehotice postati učesnik jednog vremena u prošlom veku, i saučesnik nenametljivo superiornog književnog postupka.

„Slepi ubica” (prevodilac Goran Kapetanović), nema sumnje, jedna je od najboljih knjiga sa kojima ulazimo u ovu godinu.

„Laguna” je objavila još nekoliko zanimljivih dela od kojih izdvajamo „Bujno leto” Barbare Kingsolver. Ova američka književnica poznata je našim čitaocima po romanu „Biblija otrovne masline” koji je osvojio mnoge nagrade, i na listama bestselera održao se više od godinu dana. „Bujno leto” (prevod Aleksandra Čabraja), poput „Biblije otrovne masline”, nalik je porodičnoj sagi koja je na posebni, sentimentalni način vezana za prirodu kao večiti oslonac ljudi koji se osećaju izgubljeno.

Ta izgubljenost čoveka na prvom mestu nalazi se u nemoći da se sagleda sopstveno biće, a potom, da se - i pored očajničke želje - uspostavi pravi odnos sa osobama koje se vole. Tri međusobno različite priče govore o zajedničkim potrebama i mukama: o ljubavi, o strasti, o braku, o porodici, o prirodi, o međusobnom razumevanju ali i o nesuglasicama. Iz cele te priče o dvoje razočaranih ljudi, o mladoj supruzi koja pokušava da se snađe u novoj porodici koja joj se čini odbojnom, o tvrdoglavim starcu i starici koji su upućeni jedno na drugo, proizlazi samo jedna poruka. A ona je da „treba živeti u skladu sa sobom i onima koje najviše volimo”.

I Anita Šriv nije nepoznata našim čitaocima: njen roman „Poslednji susret” o ljubavi i žudnji koja traje celog života već je preveden kod nas, i vrlo je popularan. Sada se Anita Šriv u „Laguni” javlja novim delom, „Pilotova žena” (prevod Ljudmila Lazov), u kojem kao da želi da podvuče da stvari treba da se vide kakve jesu. I kakve su bile. Da li je to u životu moguće onda kada je, možda, najpotrebnije? Retki su ljudi koji poseduju ovo umeće. Glavna junakinja romana „Pilotova žena” svakako ne spada u tu kategoriju. Ona se sa istinom, ili istinama, suočava tek kada dobija vest da joj je muž, pilot, poginuo. Da li je ikada poznavala tog muškarca koga je volela? Možda se to i ne bi pitala da nije morala da se, ubrzo po njegovom nestanku, suoči sa glasinama koje su u njoj rodile sumnju, primoravši je da krene u svojevrsno istraživanje prošlosti. Prošlosti za koju je vezan i veliki deo njenog života, i njenih emocija. Otud nije nerazumljiva i jedna rečenica iz kritike „San Francisko kronikla” u kojoj stoji: „Anita Šriv veoma vešto prikazuje etape kroz koje čovek prolazi da bi se naučio da živi sa nezamislivim”.

A. Cvijić