Hanif Kurejši (London, 1954), po ocu pakistanskog porekla, završio je filozofiju, pisao drame, bio član Kraljevskog dvorskog pozorišta. Scenarista filmova Moja lepa perionica, Semi i Rouz se tucaju (oba u režiji Stivena Frirsa), London me ubija, u njegovoj režiji... Po romanu Buda iz predgrađa nastala je serija BBC-ja za koju je Dejvid Bouvi pisao muziku. Posle drugog romana, Crni album, postao je jedan od vodećih britanskih pisaca. Slede Intimnost (istoimeni film osvojio je Zlatnog medveda na Berlinskom filmskom festivalu), Telo, Nešto da ti kažem, memoari Osluškujući njegovu dušu... S Džonom Sevidžom je priredio istoriju popa. Dobio je francusku titulu viteza Reda umetnosti i književnosti i orden Britanskog casrtva za književnost, kao i nagradu Harold Pinter, koju dodeljuje međunarodni PEN.
01.06.06
Svet je smešno mesto
Hanif Kurejši
Ja volim smeće. Veliki sam ljubitelj televizijskog smeća. Na kraju vam bude zlo od toga
(Specijalno za „Politiku”)
SARAJEVO, 31. maja – Dramaturg, scenarista, reditelj, esejista i pisac, Hanif Kurejši (1954), Britanac je pakistanskog porekla. Pažnju javnosti najpre je privukao dramama, od kojih je za „Outskirts” 1981. dobio prestižno priznanje George Devine i ubrzo postao stalni pisac Royal Courts Theatre. I njegovi scenariji za filmove nezaobilazno su bili zapaženi: od nominacije „Moja lepa Londret” za Oskara do „London me ubija”, „Moj sin fanatik”, „Spavaj sa mnom”, „Majka”. Kurejši je autor romana i priča svetskog formata, od kojih je za „Budu iz predgrađa” dobio 1990. Vitbred nagradu. Studirao je filozofiju na Londonskom univerzitetu. Mnoga svoja dela sam je adaptirao za film, te je tako za Bi-Bi-Si uradio serijal od četiri epizode „Bude iz predgrađa”. Osim zagrebačke izdavačke kuće „Celeber”, beogradski „Plato” preveo je nekoliko romana ovog pisca („Buda iz predgrađa”, „Crni album”, „Intimnost”).
Pored Rušdija, Kurejši važi za pisca koji je portparol multikulturalnosti a s, druge strane, otvoreno i duboko piše o najintimnijim temama. Zato ne čudi što je Kurejši bio čovek o kome se govorilo nedeljama pre nego što će, kao učesnik Sedmih evropskih književnih susreta, na poziv Francuskog kulturnog centra „Andre Malro” a u saradnji sa Britanskim savetom, doputovati u Sarajevo. To je bila dobra prilika da ga naši čitaoci bolje upoznaju.
Često se pominje da pišete o teškim temama, sa dosta šokantnog i brutalnog sadržaja, bez zaobilaženja seksualnih scena. Koliko su bili zapaženi Vaš humor, ironija, groteska, neka vrsta šašavog preokretanja situacija i uloga?
– Ja pišem o raznim stranama ljudskog života, o seksualnosti, o smrti, o starenju , o rasi. Pišem o čitavom opsegu ljudskog života. Interesuje me sve što ljudska bića rade. Mislim da je život zabavan i smešan jer je svet smešno mesto.
Koliko je kritika prihvatila tu vrstu humora?
– Kritika voli humor jer razveseljava. A ja sam veoma znatiželjan pisac.
Jedna od Vaših velikih, složenih metafora je predgrađe. U eseju „Nešto dato, razmišljanja o pisanju” kažete da ste pisali kako biste otišli iz predgrađa...
– Odrastao sam tokom pedesetih i šezdesetih u predgrađu, u doba jakog rasizma, u vreme skinhedsa i fašista. Da bih došao u London trebalo je oko sat vremena putovanja i to je bilo večno uzbuđenje preći i ući u London. Sa svojim drugovima satima sam posmatrao ljude koji su paradirali gradom, u to vreme razvoja roka, koje se poklopilo sa vremenom kada dete želi da se oslobodi porodice. Predgrađe je zato moja jaka metafora odrastanja.
Kada pominjete uzore, navodite često prozne pisce (Čehov, Prust, Tolstoj, Markes, Rušdi...). Čini mi se da nisam našla Vaše odabrane pesnike, a verujem da ih imate. Zato, ko je u pesničkoj grupi Vaših miljenika?
– To je veoma dobro pitanje. Koga ja čitam? Poezija mi je oduvek podsticala znatiželju. Čitam američku poeziju: Frenka O`Haru, DŽona Ešbrija.
Vaši junaci često kritikuju „površni postmodernistički svet”, posebno kako ljudi („glupi čovečuljci”) ne čine dovoljno za sebe i svoj život. Gde vidite krivce za to?
– Ja volim smeće. Veliki sam ljubitelj televizijskog smeća. Na kraju vam bude zlo od toga. Zato mislim da nam je preko potrebna kultura, nešto istinski supstancijalno. Ja sam odrastao šezdesetih, u vreme loše muzike ali ja tu muziku volim.
Bila sam iznenađena što u Vašim romanima nema kompjutera, mobilnih, ništa od digitalizovanih tehničkih naprava. Kakav je Vaš odnos prema tim tehničkim stvarima?
– Imam kompjuter, ali nisam zavistan. Ono što me više zanima su odnosi među ljudima.
I, za kraj, ako nije tajna, na čemu sada radite, koji je novi problem u pitanju?
– Već duže vremena, oko pet godina, pišem novi roman o Londonu. To je veoma dugačak roman. Radnja počinje sedamdesetih godina prošlog veka. Izluđuje me. I često ga prekidam.
Svetlana Tomić
01.01.00
Politika
01.06.2002.
Hanif Kurejši: "Buda iz predgrađa"
Veza sa običnim životom
Obesni duh postmoderne je do kraja ispraznio transcendent, načet još naletima moderne. Subjekt se stoga više ne ogleda u (praznoj) transcendenciji, već se okreće imanenciji. Razlika za kojom traga je suprotnost koja se rasprostire u njemu samom, takozvana drugost. Kada je reč o književnom životu, drugost za posledicu ima otvaranje za ranije marginalizovane grupacije i pokrete - žensko pismo, stvaralaštvo homoseksualaca, književnost manjinskih grupa, kao što su "obojeni" u Engleskoj... Jedno od vrsnih ostvarenja te orijentacije je roman "Pomorandže nisu jedino voće" britanske spisateljice Dženet Vinterson. Ona bira model obrazovnog romana da bi izuzetno duhovito progovorila o sukobu između lezbejskog i ostrvsko-protestantskog identiteta junakinje (njen drugi roman "Strast" ipak me je razočarao). I Hanif Kurejši je iskoristio svoju šansu. Takođe engleski pisac, pozorišni i filmski radnik, najzad književnik, čiji su romani "Crni album" i "Buda iz predgrađa" prevedeni i kod nas.
Za razliku od Dženet Vinterson i njenog prvog romana, za razliku od pomeranja granica i preokretanja ukorenjenih shvatanja i predrasuda, Kurejši u "Budi iz predgrađa" nije ponudio ništa uistinu novo, čak i ako se ima u vidu delimična zainteresovanost protagonista za muškarce. Autor, takođe, bira obrazovni roman - momčić sazrevajući postepeno upoznaje svet, odbacuje mladalačke ideale i prihvata život kakav jeste. Karim, glavni junak, svom izopačenom polubratu, ogrezlom u slavi muzičke zvezde, novcu i seksualnim perverzijama, zamera upravo zanemarivanje veze sa običnim životom. Pisac u potpunosti prihvata nasleđenu matricu, temeljeći na njoj presudnu vrednost modela sveta u delu.
Jestive emocije
Novost, međutim, predstavlja milje ove stvarnosne proze. Radničko londonsko predgrađe, "mešoviti brak" između Engleskinje i indijskog muslimana, dva dečaka u pubertetu. Otac, čovek koji nije stvoren za posao i "pravljenje" para, odaje se istočnjačkom meditiranju, i na jednoj od svojih seansi upoznaje Evu. Engleska sedamdesetih, u kojoj Karim traži svoj put, jeste zemlja ekstrema: nasilje i hipi pokret, obuzetost materijalnim dobrima i snobovsko zanimanje za umetnost i filozofiju, težačko predgrađe i želja za uživanjem u životu. Porodica se raspada a sa njom nestaju i Karimova uporišta. Stoga je jedna od upečatljivih scena prosvetljenje do koga je došao sedeći na klozetskoj šolji prilikom prve posete Evi: "Prvi put sam jasno sagledao svoj život: budućnost i šta želim da radim u njoj. Želeo sam uvek da živim ovako intenzivno: misticizam, alkohol, obećanje seksa, pametni ljudi i droga. Ništa od toga nisam ranije video na ovaj način, a sada nisam želeo ništa drugo. Vrata budućnosti su se otvorila: mogao sam videti kuda idem".
Kurejšijeva duhovitost je, kao u slučaju Dženet Vinterson, bitan kvalitet "Bude iz predgrađa". Karimu se, pošto je sa zanosnom Evom i zabludelim ocem otišao iz predgrađa, širom otvaraju vrata Londona. Velikog sveta. On se ne povodi za opštom strujom budući da ga njegov nepotkupljiv humorno-kritički um ne napušta ni u najvećim neprilikama. Sa stanovišta modela sveta romana, zato, najvažniji je lik Eve. Ne zato što je neobična, ekscentrična, blazirana, nego zato što je njeno otvoreno lice stalno u pokretu i ne skriva ni najsitnija osećanja. Zato što je čovečna i nije pritvorna. Zato što je okrenuta prema svetu i ljudima, a njene emocije sadrže činjenice "čvrste i jestive kao hleb". Živopisni i neobični likovi, sasvim na svoju ruku, takođe su veliki kvalitet romana, kao i zanimljivo pripovedanje, spretno vođenje radnje te istančani osećaj za epizodu, motiv i detalj.
Uniformnost izraza
Jezik Hanifa Kurejšija, međutim, predstavlja primer izvesne uniformnosti, kojoj je aktuelna književnost donekle sklona. Iskazi kao što su: "Tako se, znači, stvari dešavaju", ili nešto kasnije: "Glupo je da ideš sada kada stvari ovde počinju da se dešavaju", ne znače ništa ni na engleskom a ni na srpskom - osim što znače redukciju književnog izraza i snižavanje nivoa književnosti. Ili - kako je nedavno na stranicama ovog "Dodatka" pisao Egon Fekete - leksičko te semantičko osiromašivanje jezika, uprošćavanje i primitivizacija jezičkog izraza, što dobrom jezičkom izražavanju ne bi trebalo da bude uzor.
Ta moda vašu kritičarku još manje veseli kada naiđe na mehaničko prihvatanje u domaćoj književnosti, uprkos sočnom, maštovitom i izražajnom žargonu srpskog jezika. Kao da jedna linija tekuće književnosti, usredsređujući se na zabavu, isuviše olako pristupa jeziku i izrazu. Ili je vaša kritičarka, sa svojim zahtevom za preciznošću i ekspresivnošću jezika književnog dela, ipak prezreni tradicionalista?
Dušica POTIĆ
