25.02.07
Svetlost na kraju priče
Dušan Kovačević
Nedavno je na engleskom jeziku, u izdanju „Stubova kulture” iz Beograda, objavljen roman Dušana Kovačevića „Meda peva bluz” („Bruin Sings the Blues”). Roman govori o vremenu bombardovanja Srbije 1999. godine, i medvedu koji beži iz cirkusa shvatajući da je čitav svet veliki cirkus. Stvaralaštvo Dušana Kovačevića poznato je širom sveta, i njegove drame igrane su u blizu stotinu pozorišta u Australiji, Kanadi, Sjedinjenim Američkim Državama... Inače, ovaj naš poznati dramski pisac, scenarista, dramski i filmski reditelj, dopisni član SANU i upravnik „Zvezdara teatra” priprema novi film po tekstu „Sveti Georgije ubiva aždahu”, a najavljuje i ekranizaciju priče „Meda peva bluz”.
Za razliku od prethodnih Vaših tekstova, glavnu ulogu u ovom romanu ne tumači čovek, koga ugrožava ideologija, već jedan meda. Zašto?
Dok sam jedno vreme bio u diplomatiji, u razgovorima sa ljudima koji su se bavili istim poslom vrlo često se postavljalo pitanje šta se zapravo događalo za vreme tri meseca NATO bombardovanja. Neko je pitao iz radoznalosti, a neko sa osećanjem krivice jer je pripadao narodu koji je učestvovao u toj nehumanoj misiji. Poznajući naš mentalitet, za 20 ili 30 godina većina ljudi se tog perioda neće sećati, ali će posledice bombardovanja trajati, čini mi se, ceo vek. Pošto su zemlja i voda zagađene, uslediće posledice radijacije zato što je osiromašeni uranijum „zasut” po Srbiji. Da se to ne bi zaboravilo napisao sam knjigu o stradanju Beograda, i jedne životinje koja je zvezda cirkusa.
Da li to što ste glavnu tačku gledišta u romanu prepustili medi znači krajnje nepoverenje u ljudsku prirodu?
Najiskrenije govoreći, sve što sam stariji i više poznajem život koji je relativno kratak uviđam da je čovek kroz pet hiljada godina pisane istorije daleko najveća štetočina. Najmanje razumevanja imam za postupke ljudi koji su tih pet hiljada godina obeležili isključivo ratom. Kad prođe jedan milenijum, veliki vojskovođa se polako oslobađa grehova i postaje mitska ličnost. Aleksandar Makedonski je u toku svojih osvajanja spalio na stotine manjih ili većih gradova, i izgradio blizu dvadeset gradova koji nose njegovo ime. Danas se o Aleksandru Makedonskom priča samo kao o velikom heroju, čudu od čoveka. A on je, između ostalih, ubio i svog najboljeg prijatelja zato što mu je ovaj uputio kritiku. Da Hitler nije napravio zločin nad Jevrejima, verujem da bi se već pojavili proizvodi za široku upotrebu sa njegovim amblemom. Čovek ubrzano radi protiv sebe, i ovo leto u februaru posledica je toga.
Imate običaj da kažete da u Srbiji postoji peto godišnje doba, a to je rat. Sada nije ni prava zima niti je rat, pa kako se zove ovo „stanje” u kojem se nalazimo?
Mi smo sad u periodu koji je u Srbiji konstantan, a to je period iščekivanja. Otkako znam, mi smo stalno nešto čekali. Kada sam bio dete, sećam se da se čekalo samo da prođe još jedna reforma, a u međuvremenu je stotine hiljada ljudi napuštalo zemlju. Tako je prošlo deset petogodišnjih reformi, pa smo onda čekali da Tito umre jer će, onda, doći demokratija. Posle kolektivnog rukovodstva čekali smo da prođe Milošević koji je nastavio politiku Broza, a sada čekamo da prođe tranzicija i da se Srbija definiše kao država... Generacije ljudi prolaze kroz ratove, a kada ratova nema onda u miru čekamo da nešto sačekamo. Čini se da ne radimo prave stvari u pravom trenutku, nego odlažući problem rešavamo ga kada postaje neizlečiv.
Neizbežno je, međutim, rešavanje problema Kosova i Metohije...
Gledajući malo šire na problem Kosova, Albanaca i Šiptara, sa teritorijama na Kosovu i Metohiji, na jugu Srbije, Crne Gore, na polovini Makedonije, i zajedno sa Albanijom, ima oko šest miliona. Svi oni misle i žele isto, da naprave veliku zajedničku državu. Mi nemamo problem samo sa ljudima na Kosovu, mi imamo problem sa šest miliona ljudi iza kojih stoje velike sile. To je sada priča o igrama – Amerika ih podržava, a Evropa shvata da će tih šest miliona za 15 godina biti deset miliona, i da će, kao u doba Turaka, Srbi morati opet da budu graničari. Nije to samo problem Albanaca, nego je reč o čitavoj toj transverzali islama, koja ide prema Beču, kao što je išla stotinama godina. Mene je Srbija kroz istoriju često podsećala na onaj drveni kafanski sto sa kariranim stolnjakom, gde velike sile dođu, kao dva velika čoveka od sto pedeset kilograma, i obaraju ruke, iz sve snage udarajući po tom stolu. I tako u beskraj...
Rekli ste da je drama „Sveti Georgije ubiva aždahu” i danas vrlo aktuelna...
Ta drama nastala je na osnovu istinitog događaja koji mi je ispričao deda, učesnik Cerske bitke. U prvom trenutku nisam poverovao u priču da su, zbog opakih reči, netolerancije i mržnje, regrutovani i na front poslati invalidi koji su bili kažnjeni zbog uznemiravanja civilnog stanovništva, a onda sam, pre skoro trideset godina, napravio intervju sa preživelim ljudima. Saznao sam nešto potpuno neverovatno, da smo mi u trenutku dok je spremana strašna invazija na Srbiju imali preča posla, a to je da jedni druge ogovaramo i da radimo sami sebi o glavi.
Da li se često sećate velikih ljudi sa kojima ste radili – Zorana Radmilovića, Mihiza, Pekića, Selenića, Bate Stojkovića...
Ja skoro neprestano razgovaram sa Mihizom. On je bio jedan od retkih kojima sam beskrajno verovao i koji me je, na izvestan način, usvojio kada sam došao u Beograd. Sa njim sam imao neverovatno dobar odnos, pun poštovanja. Kada mi je bilo teško, znao sam da ga pozovem telefonom, i on bi nešto što se meni činilo jako komplikovanim rešavao sa deset rečenica. I dan-danas, kada sam u nekakvoj komplikovanoj situaciji pomislim šta bih mu rekao i šta bi mi on odgovorio. I svih njih koje spominjete setim se vrlo često.
Ako je tačno da nam se, kako kažu, dešava ono što je napisao Duško Kovačević, imate li nameru da napišete nešto neopisivo dobro, nešto „što biti ne može”?
Roman „Meda peva bluz” ima srećan kraj. Meda je našao svoju prijateljicu, i drugi su posle bombardovanja našli svoje, a jedinu senku na hepiend baca rastanak dva prijatelja. Mislim da sigurno više neću napisati tužan kraj i neću se baviti „dosoljavanjem” pesimizma na već postojeći u zemlji Srbiji. Kao ni na onaj globalni. Trudiću se da na kraju svake priče otvorim prozor.
Marina Vulićević
29.12.06
U potrazi za proćerdanim vremenom
Dušan Kovačević
U biografiji dramskog pisca Dušana Kovačevića piše da je rođen 12. jula 1948. godine u selu Mrđenovcu pored Šapca a, kao poslednje, stoji da je od juna 2005. do 1. oktobra 2006. (bio) ambasador SCG u Portugaliji. Između ta dva podatka pobrajani su nazivi dramskih tekstova (“Maratonci trče počasni krug”, “Radovan Treći”, “Šta je to u ljudskom biću što ga vodi prema piću”, “Sabirni centar”, “Balkanski špijun”, “Sveti Georgije ubiva aždahu”, “Klaustrofobična komedija”, “Profesionalac”, “Urnebesna tragedija”, “Lari Tompson”, “Kontejner s pet zvezdica” “Doktor Šuster”) i filmskih scenarija (“Beštije”, “Poseban tretman” “Ko to tamo peva”, “Podzemlje”...) koje je on, između ostalih, napisao tokom svoje izuzetno bogate spisateljske karijere, naznačene su mnogobrojne a visoke nagrade koje je osvajao na domaćem i inostranim terenima, a istaknuto je svakako i da je oktobra 2000. izabran za dopisnog člana SANU.
I, sad, odakle početi razgovor ne samo s najboljim i najplodonosnijim savremenim srpskim dramskim piscem već i sa, da tako kažemo, bivšim srpskim diplomatom? Pa, od kraja...
Preuranjeno ste se, čak iznenadno, vratili iz Lisabona ... Samo se odjednom čulo i saznalo da ste opet ovde. A pre toga se događalo – šta, ili šta sve?
- Pomislio sam da je ta priča ispričana, prošla ... Dobro, da krenemo redom.
U Portugaliju sam otišao posle poziva ministra Vuka Draškovića i predloga da se u toj zemlji nešto učini i prilike ovdašnje objasne, koliko je to moguće, jer će Portugalija u drugoj polovini 2007. predsedavati Evropskom unijom. U međuvremenu, dogodio se još jedan izuzetno važan razlog, jedan proces koji se vodi protiv naše zemlje, a pojedini ljudi iz Portugalije će se kao “krunski svedoci” pitati kad se bude donosila presuda “teška” 100 milijardi evra... Sve u svemu, ono što bi bilo zanimljivo da pričam, ono što podseća na dobru triler-literaturu, nije red da se iznosi van kuće MSP-a; dokumentacija ostaje za neka druga vremena. Zapravo, kao i svaki ambasador – svake zemlje, vi pokušavate da lobirate za vašu zemlju, često van uobičajenih “standardnih pravila”, ličnim vezama, snalažljivošću, procenom prilika “na terenu”, mnogobrojnim razgovorima, i, u mom slučaju, intervjuima vezanim za film i pozorište ...
Iz Portugalije sam se vratio “pre vremena”, kao što ste rekli, zbog izvesnih zdravstvenih razloga i zbog već pomenutog reda da se o kućnim problemima raspravlja samo u kući; nisu za svakodnevnu upotrebu ako ste iole ozbiljan čovek.
I sad, posle svega, kakav je svet diplomatije?
- Sve zavisi iz koje zemlje dolazite. Ako ste ambasador bogate, moćne i važne zemlje, vaš položaj je privilegovan. A ako ste iz zemlje o kojoj se piše i priča sve najgore, onda je – bar vam se tako čini – svaki susret sa drugim diplomatama pre svega zadatak da ga pojavom, osmehom i rečima smirite kako mu se neće ništa desiti, da ne mora da se boji za život i da u Srbiji ima ljudi koji nisu skloni potezanju oružja kad god im se neko ne sviđa. Jednom rečju, biće potrebne godine i godine da se slika o nama promeni i da dođemo do ugleda običnih građana Evrope.
Posle dva-tri meseca boravka u Lisabonu, upitao sam bugarskog ambasadora da li neko od diplomata, slučajno, igra fudbal. On mi je odgovorio da igra on – sa svojim ljudima iz ambasade – i da igra ruski ambasador. Sledećeg vikenda otišli smo nas dvojica iz naše ambasade da igramo s njima. Sedeći posle fudbala, konstatovao sam da mi sa “istoka” šutiramo loptu, jurimo se kolektivno po terenu, dok gospoda u belom, jedan naspram jednog, udaraju tenis lopticu. Međutim, mogu misliti gde bi mi bio kraj da sam igrao golf? To je top diplomatskog sporta, koji sam ja u detinjstvu igrao, ali se tad zvao “klisa i palije”... Sve u svemu, kad sam bio mali, nisam ni slutio koliko će mi sport značiti u diplomatiji.
Prošlo je, evo, sedam godina a da niste napisali novu dramu. Verujem da smo upravo tu na tragu jedne opet sasvim lične priče. Ili: kako živi pisac koji ne piše, šta onda radi i o čemu tada misli...?
- Da, dramu nisam napisao ali sam napisao scenario i režirao film “Profesionalac”, pratio ga po svetu, napisao roman “Meda peva bluz”, bavio se repertoarom i pripremama gradnje Zvezdara teatra, bio na bezbroj sastanaka, dao mnogo intervjua...
Da vam pravo kažem, bio sam se poprilično umorio i zasitio od ispisivanja sudbina ljudi u tom, paralelnom, svetu pozorišta i filma. Kad bi bilo moguće da se nekom štopericom izmere godine rada za stolom i druženje sa izmaštanim dramskim i filmskim likovima, ustanovio bih, verovatno, da sam veći deo života proživeo u fikciji, družeći se sa poprilično neobičnim ljudima u još neobičnijim okolnostima. Pisanje je način života, jedna od egzistencijalnih potreba, pojačana i podržana činjenicom da od toga i živite. Ta “sitnica”, da su vam reči i rečenice egzistencija u svim vidovima, čini bitnu granicu između amatera i profesionalca. A “Profesionalca” ste gledali.
U javnosti je, ubrzo po vašem povratku iz Lisabona, bučno odzvonila vest da će se iduće godine snimati film po vašoj čuvenoj drami “Sveti Georgije ubiva aždahu”, paralelno u Srbiji i u Republici Srpskoj, novcem i kapitalom obe države, političari su čak to najavili – Dinkić i Dodik – kao prvorazrednu vest iz kulture. Baš je sve bilo, makar na prvi pogled, neobično, ali zato vrlo poletno i gromoglasno. Šta vi ne sve to kažete?
- Prvi pokušaj da se snimi film bio je pre deset godina, kada sam napisao scenario na osnovu te drame. Zatim, drugi put smo bili u pripremama 2001. godine, i sad smo, konačno, uspeli da pokrenemo projekat zahvaljujući podršci dve vlade i udruživanju četiri producentske kuće, kao i koproducentskoj saradnji sa nekoliko zemalja. A da li je potrebno da se snimi film o tome kako je u Srbiji počeo Prvi svetski rat, u kome će nestati trideset posto najvitalnijeg stanovništva – mladića, uglavnom – ove zemlje, pitanje je na koje ne bih želeo da odgovaram, jer ako je i za to potrebno objašnjenje, onda ga, zapravo nema.
Ministar Dinkić i premijer Dodik podržali su ovaj film, jer znaju da je medijska moć filma danas, baš kao i juče, jedna od najuticajnijih za promociju kulture naroda i zemlje. I kad se priča o vrtoglavom uspehu Sarajevskog festivala i bosanskog filma koji je osvojio jedan “Oskar” i ima šanse, velike šanse, da osvoji sledeće godine još jedan, onda niko ne pominje sredstva, velike investicije u te, između ostalog, i političke filmove, koji podržavaju već pomenutu priču, onu iz diplomatije, o kolektivnoj odgovornosti i satanizaciji Srbije, sad, i u prošlim vremenima. Naš dogovor je da se u ovaj film uključe ljudi, mladi ljudi iz Republike Srpske, koji će sutra snimati svoje filmove i pokušati da svetu pokažu kako su u tim tragičnim događajima iz devedesetih godina i oni stradali, i da je taj rat, ako već pričamo o “Svetom Georgiju”, trajao mnogo duže i bio “na terenu” nešto komplikovaniji nego što ga svetski mediji krčme kao birtijsku porciju, dobro pečenu i, malo više, ljutu.
Da završim ovu priču sledećim činjenicama. Za vreme “velike” Jugoslavije, snimljeno je oko 800 dugometražnih, igranih filmova, od čega je oko 500 posvećeno događajima iz NOB-a, a iz Prvog svetskog rata, o tom užasu koji sam pomenuo, samo – 1! Jedan. “Marš na Drinu”. A ono što je najbitnije u ovoj priči o Svetom Georgiju jeste činjenica da je to antiratna priča, i, istovremeno, priča o ljubavi koja je tragična kad se dogodi i kad se gine. Film će, verujem, moći da izađe u svet i da igra u nekom velikom finalu najboljih ostvarenja te godine. I ako se to bude dogodilo, biće to zahvaljujući razumevanju i podršci Dinkića i Dodika.
Još jednom se vaše ime poslednjih meseci izdvojilo, prilikom one, gotovo državne, posete Nikite Mihalkova Srbiji kada se razgovaralo i o mogućem snimanju filma
“Hilandar” po vašem scenariju a , možda u, njegovoj režiji: ima li u ovom trenutku nekog pomaka u toj, ipak, staroj priči ili će taj film morati još da čeka...?
- Nikita Mihalkov trenutno snima, ili privodi kraju, realizaciju drugog dela svog čuvenog filma “Varljivo sunce”; u pravom smislu “grandiozan” i za Rusiju izuzetno važan film, priča o herojstvu i tragediji ruskog naroda tokom Otadžbinskog rata ... Naš projekat će biti ponovo pokrenut kad mu bude suđeno.
Ovaj razgovor vodimo u vreme izuzetno jake izborne kampanje u Srbiji, trenutak je naglašeno politički obojen, kao da ništa drugo sada nije ni važno ni bitno. Da li je baš tako? I gde ste vi tu, na kojoj strani vam, recimo, srce sada kuca?
- Svi smo mi u toj priči, hteli – ne hteli. A na strani sam svih stranaka koje govore jasno, precizno, tačno, bez iracionalnih, nerealnih, cirkuskih obećanja; opredeljujem se samo za ono što su stranke ili ljudi već uradili i što bi, verovatno, mogli da ispune od svih silnih obećanja. A, inače, bio sam jedan od osnivača G-17, kad su se okupili ljudi mnogih profesija i stručnjaci iz pojedinih oblasti. Pokret je prerastao u političku stranku, a pošto se nikad nisam angažovao politički profesionalno, ostao sam jedan od onih koji podržavaju reforme monetarne politike, stabilan dinar i minimalnu inflaciju. Jer, kao građanin ove zemlje, isprepadan sam od zujanja po mračnim uglovima ulica: devizzzze, devizzzze... benzzzin, benzzzin ... zzzzz, kao u košnici. Dinkić je doveo u red taj deo ekonomije tako da znam i mogu da planiram šta da radim sa novcem koji zaradim. Podržaću nastavak njegovih reformi, pošto on ima energiju i znanje koje je baš ovih dana potvrđeno iz monetarnih centara Evrope. Moram više verovati rukovodećim ljudima MMF-a nego “biznismenima” koji su samo pre desetak godina pravili gužvu oko kontejnera, prekopavajući “sekundarne sirovine”. Srbiji, inače, nedostaje stotinak mladih, hrabrih, pametnih ljudi da od ove zemlje naprave ono što ona zaslužuje – vodeću zemlju na Balkanu. Znači, kad budemo glasali, treba samo da se setimo sebe i da glasamo za sebe.
Kao neko ko je uvek pisao i o politici i o istoriji, o tim uticajima u životu malog čoveka, kako vidite blisku budućnost Srbije i svih nas koji smo još tu?
- Iz godine u godinu živećemo organizovanije, mirnije i, sigurno, bolje. Ono što nije moguće, a što su “pojeli skakavci”, to je što su naše “najlepše godine” zauvek izgubljene. Mi smo, sad, u potrazi za proćerdanim godinama, što za vreme Broza, što za vreme njegovog naslednika koji nije čuo da je komunizam pao i da se Berlinski zid srušio na zemlju koja je bila deo te građevine između Istoka i Zapada. Verujem, svake godine u svakom pogledu, živećemo sve bolje i bolje i umrećemo srećni.
Ono što je vama, takođe, bilo uvek važno jeste status i sudbina Zvezdara teatra ili: ko šta radi, Duško Kovačević pokušava da stvori novac za obnovu Zvezdare, pozorišta koje je, čini se, stalno u nekom građevinskom problemu ... Gde smo danas, ima li ovaj grad, prestonica cela, uopšte interesovanja da čuva i očuva taj teatar?
- Pare su obezbeđene i gradnja je trebalo da počne u septembru, ali se onda pojavila neopisiva količina papirologije, pečata, overa, potvrda, pa overa overe koju treba ponovo proveriti i potpisati sa proširenim članovima komisije a u skladu sa zakonom koji je usvojen pre tri meseca i uz odobrenje novih ljudi ... Gde si Kafka, da ti bude lakše.
Zvezdara teatar, odnosno nova scena je, inače, od kako je sazidana “privatnim parama” – grad je dao stolice – još uvek “divlja gradnja”; šest godina publika dolazi u zgradu koje nema, koja nije upisana u knjige kao postojeća. Eto, to je umetnost, da gledate predstavu u pozorištu koje ne postoji! Nadam se da će se prevazići problemi tih nekoliko sudbonosnih potpisa, dokumenata, uredbi, zakona i sporosti pojedinih ljudi. Da se, ukratko, Zvezdara neće zatvoriti.
Nedavno ste prisustvovali proslavi pola veka Ateljea 212 i bili gotovo jedini duhoviti učesnik tog prilično sumornog spektakla... Moraju li ta sećanja da budu baš takva, skoro pogrebna?
- Nažalost, Atelje 212 je “napustila” većina ljudi koji su ga stvarali i proslavili. Moje sećanje na Atelje je vezano za godine najvećeg uspeha, kada se kolima i autobusima dolazilo na predstave iz Qubljane ili iz Skoplja... I posle svega, ništa mi drugo nije preostalo osim da kažem nešto što bi se inače reklo u starom bifeu Ateljea; tu si morao da vodiš računa šta pričaš jer jedna “greška” te diskvalifikuje na duže vreme da govoriš.
Kako je danas živeti u zemlji “na raskršću sudbonosnih odluka”? I kakav je onda tu život jednog pisca?
- Život pisca u Srbiji kroz vekove zaslužuje nekoliko tomova knjiga, jer se u jednoj knjizi ne bi mogla opisati sva beda, čemer i jad ljudi koji su perom oslikali život ovog naroda. Biografije većine srpskih pisaca su prepune nemaštine, siromaštva, bolesti, preranih umiranja bližnjih, nerazumevanja, progona... I, tek kad napuste ovaj svet, krene pažnja, briga i žal što im se nije pomoglo, i podižu se spomenici, biste, ploče... Da su im umesto te bronze dali papirne novčanice za života, poživeli bi mnogo duže. U želji da se “osvetim” za svu tu bedu, jad i “normalnost” da je biti pisac jednako biti čemer i sirotinja, rešio sam da se, iz inata, obogatim, da sagradim kuću sa jedanaest spratova, ukrašenu visećim vrtovima, da kupim desetak automobila sa pozlaćenim blatobranima i, kao vrhunac osvete, da pazarim avion. Međutim, pošto ne volim da letim, avion ću vezati lancem za šljivu i voziću ga samo ukrug, oko drveta.
I, kad se budem islikao pokraj svega pomenutog, da ostane za potomstvo kako je jedan pisac imao sve ono što ima jedan prosečan lopov, onda ću sve to prodati i vratiću se pisanju... Zvaću vas kad kupim avion, da se provozamo oko šljive.
Jasmina Lekić
03.12.06
Levica i desnica polutaju srpsko biće
Dušan Kovačević, o svom novom romanu i filmu, o pacifističkim medama i ratnim aždahama
Premijerno objavljen na ovom sajmu knjiga u Stubovima kulture u engleskom prevodu Timotija Bajforda, novi roman Dušana Kovačevića, Bruin sings the Blues (Meda peva bluz), zapravo cirkusko-ljubavna priča na potezu Beograd - bugarska granica - planine oko Valjeva i Užica, s radnjom što se vremenski poklapa sa početkom i krajem NATO bombardovanja Srbije 1999, atmosferom neodoljivo liči na scene iz filma Podzemlje, snimljenog prema komadu i scenariju ovog istog autora. Vodeći srpski komediograf Kovačević, koji se nakon kraćeg boravka u ambasadorskim "karaulama" u Lisabonu odlučio da svoju zemlju ponovo zastupa diplomatijom umetnosti, u intervjuu za naš list priznaje da je svaka sličnost s tim Kusturičinim filmom - namerna i neminovna:
- Nisam razmišljao da dopisujem Podzemlje ili da pravim drugi deo te priče. Međutim, pošto se Podzemlje događa u periodu od bombardovanja Beograda 1941. do kraja ratnih zbivanja 1996, ova priča dođe stvarno kao tačka na jednu mračnu i dugu rečenicu iz 20. veka koja glasi da smo živeli skoro bez prestanka u ratu. I kao pisac i kao čovek ne mogu da u mom poslu koji se zove pisanje ne spomenem jedan od najužasnijih perioda u životu svih nas, tokom tri meseca bombardovanja i razaranja ostatka bivše Jugoslavije.
Metaforično, cirkus i jeste upečatljiva parabola našeg balkanskog miljea. Samo što se, od Podzemlja, menažerija popunila, majmun je evoluirao u medveda?
- Imam osećanje da ljudska tragedija, kako vreme odmiče i ova civilizacija se ubrzava postaje sve manje vidljiva. Da ljudski život ne predstavlja više onu vrednost koju je nekad imao, i da pojedinačna smrt i smrt grupe ljudi nije novost, jer svaki dan kada sednemo da pogledamo vesti, vidimo snimke tek montirane, ili direktni prenos, desetina i desetina mrtvih širom sveta, kao Bagdadu, gde bombaši samoubice svojim ludačkim činom izazovu dvestotinjak mrtvih u jednom trenu. To postaje uobičajeni izveštaj, kao onaj da danas treći dan pada kiša. I kad se to ponavlja iz dana u dan, onda čoveka taj strašni medijski aparat počinje da pretvara samo u jednu od brojki. A onda u dnevniku u jednoj reportaži vidite kako ljudi pokušavaju da spasu kormorana koji je nastradao jer je uleteo u veliku naftnu mrlju što je krenula put nekakve obale i imate strašno sažaljenje prema toj ptici i prema civilizaciji.
Tokom tog bombardovanja je poginulo, još uvek se nije tačno ustanovilo koliko, između 3 i 4 hiljade ljudi, a cela teritorija zauvek zatrovana osiromašenim uranijumom, čije su posledice maligne i katastrofalne za sve nas. To me podstaklo da sednem i napišem ovu neobičnu priču o sudbini jednog medveda i njegovog najboljeg prijatelja Arkadija, vlasnika cirkusa, u tom ratu.
Ova mečka je promenila tonalitet vaših prethodnih komada. Umesto da igra uz pratnju harmonike ili ciganskih daira, meca peva bluz. Zbog Klintona?
- Trudio sam se da ovu bajkovitu priču ispričam na dosta realan način, i da sve pojavnosti možemo razložno da objasnimo. Po mome osećanju, ako bi medved stvarno pevao, on bi morao da peva bluz. Zbog glasa i zbog stasa. Ne vidim ga na kafanskom stolu, već kao one stare dobre bluzere. I ako ga zamišljam, stoga, onda ga ponajpre vidim kao Li Marvina.
Zatim, privatno, ja izuzetno volim bluz. To je negde neka moja osećajnost, između velikih i teških ritmova i veoma spore muzike. Ta dobra emotivnost. Bluz je nešto što stvarno ima u sebi specifičnu muzičku nežnost, ispovednu.
Na kraju romana, u opštem ushićenju prestankom bombi i rezolucijom 1244, svi viču "Mir, mir", pa i meda i njegova verenica liče na pacifističku "deca cveća", pre nego što će otići da zauvek žive srećno u šumi. Odlaze li oni to u neku novu gerilu?
- Želeo sam da, za promenu, napišem srećan kraj. Pomalo mi je dosadilo da moje drame ili filmove završavam sa tragičnim scenama, i baš sam se uželeo jednog kraja koji otvara novi prostor. Njih dvoje, on i njegova verenica medvedica nisu završili u nekom kavezu, uz svo poštovanje ljudi koji čuvaju životinje i štite ih na taj način od lovaca, tih paravojnih jedinica za uništavanje svega što može da se kreće. Ujedno, hteo sam da ispričam šta se zapravo dešava kao kolateralna šteta kad ljudi ljude uništavaju u ratu. Nikad se nije računalo koliko je životinjskih vrsta pri tom zauvek uništeno. Nukleus ovog romana je u novinskoj vesti da su se odmah po završetku bombardovanja, u Sloveniji pojavili medvedi koji su pobegli sa prostora Bosne, te je u Sloveniji za te medveđe izbeglice napravljen prihvatni logor, odakle su ih transportovali i udomili po Evropi. I ova moja priča o je onima koji su preživeli.
Kad se vaše drame i romani, koji su većinom i objavljeni zajedno kod istog izdavača, čitaju, vidi se da su u osnovi istog žanra: drame obiluju romanesknim opisima likova i situacija, a romani su puni dramskih dijaloga. A na sceni ili filmu, subverzivna komika i jednih i drugih dobija razmere neme burleske, u kojoj su svi trapavi i svi se jure, bili klošari, diktatori ili policajci. Tako je i u Meda peva bluz.
- Vi ste zaista u pravu. Ja sam u mom odrastanju veliki deo detinjstva proveo u bioskopu gledajući neme filmove, i taj trag je ostao neizbrisiv u mom sećanju. Već sa nepunih pet godina u lokalnom bioskopu u Šapcu gledao sam Olija i Stanlija, Čarlija i Bastona, sa onim svojim hladnim licem, oko koga se ruši planeta, a on ništa ne primećuje. A što se tiče dramskih elemenata u ovom romanu, mi ovih dana pregovaramo sa RTS da se od ovog romana napravi TV serija, i on je malo i pisan kao jako dug scenario. Trudio sam se da da se ne mučim previše opisima i da roman ide što je moguće više kroz dijalog. U tom smislu je to dijaloški roman. Ja karaktere ne opisujem već to proizlazi iz radnje.
Septembra 2000. pozvali ste ovaj narod da pogleda u svoje čaplinovske, razjapljene cipele, pre no što izađe da glasa. A u šta da gleda 21. januara 2007?
- Nažalost, naša politička javnost sve se više polarizuje, tako da sada imamo ekstremnu desnicu i ekstremnu levicu, a ne postoji jak, moćan centar. U svetu su te leve i desne opcije u proseku do pet procenata. Kod nas, međutim, odnos levih i desnih snaga je takav da on deli srpsko biće tačno na polovinu. To nije dobro, zbog reda i mira u ovoj zemlji. Te naše večite podele neprestano usporavaju naš običan život. Mi ćemo i sad potrošiti neverovatnu količinu energije na svađu. Razumem da se svađamo oko privrednih planova, oko investicija, ali, mi se svađamo skoro na nekakvom plemenskom nivou teških emocija. Potežu se argumenti od pre pedeset, sto i dvesta godina. Umesto da se pogleda egzaktno kako će biti sutra, predstoje nam dva meseca svađa, strašnih prepirki skoro na granici nepodnošljive mržnje. Ja ne mogu drukčije da te razgovore sa povišenim tonom, uz pomoć udaranja pesnicom krstim, sem mržnjom.
Da ne bude sve crno, dve vlade, Srbije i Republike Srpske, uz podršku Dinkića i Dodika, obezbedile su 2,3 miliona evra za filmski projekat po vašoj drami Sveti Georgije ubiva aždahu? I tu je reč o ratu, i njegovim posledicama, o invalidima koji su stizali u Srbiju početkom, baš kao i krajem prošlog veka?
- Bila su dva pokušaja da se ovaj film snimi, 1996. i 2001, i oba puta se odustalo, jer smo se dogovorili da ili bude snimljen kako dolikuje filmu koji se bavi epohom, ili se neće ni snimati. Kompromis je poguban za ovu vrstu priče, jer je reč o atentatu u Sarajevu i početku Prvog svetskog rata, sa svim posledicama. Zasad je obezbeđeno skoro dve trećine potrebnih sredstava, a ostatak, nadam se, biće iz fondova nekoliko zainteresovanih zemalja. Recimo, Bugarska u koprodukciju ulaže preko hiljadu autentičnih kostima i oružja naše vojske iz Prvog svetskog rata, iz svojih magacina, u mađarskim studijima se rade tehnički poslovi...
Što se tiče aktuelnosti, gledao sam banjalučku predstavu Svetog Georgija, veoma dobru, sa sjajnim glumcima. U njoj je igralo nekoliko ljudi koji su invalidi iz naših najnovijih ratova. Za njih ova predstava nije istorija 1914, nego savremena. Ne ono što je napisano, već ono što se njima stvarno dogodilo.
I igrajući uvide da se to ovde događa stotinak godina, u ratovima iz kojih, kako junak iz Aždahe kaže, izlazimo sa "sve manjim narodom a sve većim vladama"?
- Kada se desila ta istorijska nesreća, kada je na cerski front u borbene prve linije, gde će biti prosto zgaženi, odvedeno stotine invalida iz mačvanskih sela, po kazni, jer su pravili "nered" po selima, onda se pričalo, da je to naređenje izdao lično Pašić. A ja sam sebi, na jednu kasetu, pre nego što sam komad napisao, snimio autentično svedočenje o tome, priču mog dede, čiji je brat bio invalid i koji je poslat tada na front.
Istorija je njihovu tragediju romantizovala, pretvorila u junaštvo, a sada, posle najnovijih ratova, priča je više antiherojska, opterećena, uza sve, počinjenim ratnim zločinima?
- Posle svakog rata, kao jedne vrste ljudskog transa, kad se osvrnete i pogledate tu dugu pisanu istoriju unazad dve hiljade godina, periodično, rat je neka normalna pojava. Nije dobro da se dogodi vama, pa ga onda razumete malo bolje, i naš ceo problem je što smo živi, pa to gledamo i prisustvujemo tome. Nismo bili živi kad su se ti ratovi o kojima smo čitali događali, pa nam oni izgledaju pomalo romanesknim, romantičnim čak, kad čitate priče o velikim ljubavima tokom ratova, o velikim juncima, a usput se spomene da je spaljeno na stotine gradova. Ali je centralna priča ljubav između jednog oficira i žene ili devojke drugog. Kao u Tihom Donu, jednoj od najlepše napisanih priča o ljubavi i ratu.
I u Svetom Georgiju je ljubavna priča u ratu naglašena i tragična, dakle ni vi ne bežite od tog klišea?
- Središnja priča je ljubavna, bez skrivanja, to je melodrama. Mislim da velike literature bez melodrame nema. Možda je gruba reč melodrama, ali ako kažemo sa viškom emocija, onda je i život, uglavnom, melodrama. I ova priča je suprotstavljena tom stavu junaštva, da ne budemo likovi iz već pomenutih filmova i priča, sa ramom koji će biti težak barokni ram rata. To je slika sa tri lica u prvom planu, jednim džandarom, jednim invalidom iz Balkanskih ratova, jednom devojkom koja je feministkinja, koja se bori za svoja prava početkom tog veka, da sama odlučuje s kim će da bude. Ram je težak, strašan rat, početak Prvog svetskog rata. U pozadini je hor antičkih invalida, prijatelja glavnog junaka - švercera. A iznad svih, sveti Georgije koji pokušava da ubije tu ratnu aždahu jednom zauvek, ali je glagol, nažalost, trajan, a ne svršen. Zato je on samo "ubiva".
Herojstvo je duboko lični čin. Kasnije se on zaodene drugim svetlostima, potrebnim državi, ideologiji, narodu. Govor poručnika Tasića vojnicima, o tom da više ne brane zemlju, već svoje kuće i ukućane, jer im se front primakao u dvorište, autentičan je. Slušao sam ga od preživelih učesnika rata, pre četvrt veka, i shvatio kako su, zapravo, oni bili motivisani da izdrže nalet pet puta jače sile, i zašto su bitku na Ceru dobili, što je izgledalo skroz nemoguće. Svako od njih je imao svoj mali veliki lični razlog da bude heroj.
I da završi mrtav, kao Gavrilo Vuković, na dvokolicama koje njegova ucveljena ljubavnica vuče pustim drumom.
- Da, ali ta žena je u drugom stanju. Taj dečak kad se bude rodio može učestvovati u Drugom svetskom ratu. I eto nas opet na početku ove priče, u Podzemlju.
Vesna Roganović
