Život u tesnim cipelama

09.03.11

Mediji od normalnog čoveka prave idiota, kaže Duško Kovačević, pisac i reditelj predstave “Život u tesnim cipelama” čija je premijera 11. marta na obnovljenoj sceni Zvezdara teatra. Proslavljeni stvaralac u razgovoru za “Blic” govori o svom najnovijem komadu, beznađu...



“Život u tesnim cipelama” sa podnaslovom “pornografija života i smrti”, po rečima Duška Kovačevića, priča je o nesrećnim radnicima – kao da ima srećnih? – fabrike za proizvodnju letnje i zimske obuće, koji deseti dan štrajkuju glađu, boreći se za svoja radnička prava.



* Petak, 11. mart je poseban dan za Zvezdaru...



– Jeste, jer će tog dana biti otvorena Scena “Danilo – Bata Stojković”. Godinama pokušavamo da obnovimo tu toliko urušenu scenu. Tako da smo sada radili paralelno dve stvari. Jedna je bila bitnija, to je da se u ovoj besparici pronađu sredstva i scena sredi, a druga je predstava. Više sam energije potrošio baveći se građevinarstvom nego pisanjem i režijom zajedno. Postao sam stručnjak za renoviranje i rekonstrukciju, tako da je pitanje da li ću se i vraćati pisanju.



* Ako je građevinarstvo jedna, a rad na predstavi druga cipela, koja je tesnija?



– Manje-više u ovoj situaciji u kojoj živimo treba biti bos. To je najbolje rešenje. Samo da otopli, nego ova zima se rastegla... Ma, da otopli pa da se poizuvamo.



* O životu u tesnim cipelama govorili ste i u pristupnoj besedi u SANU. Šta je zapravo život u tesnim cipelama?



– Po mom osećanju, to je vrsta strašne nelagode. Za razliku od priče da čovek koji hoće da bude ceo dan koncentrisan treba da stavi kamenčić u cipelu da se ne bi opustio, mi ovde stavimo stenu, pa se ustanovi da je jednostavno nepodnošljivo. U ovoj predstavi govorimo o nečemu što je, čini mi se, naše zajedničko osećanje, a to je klaustrofobija i, ono što je najpogubnije, osećanje da nema nade.



* Čini se da upravo odsustva nade danas ima više nego ikad?



– Mi smo stalno imali neka očekivanja – ključne datume posle kojih će se desiti nešto jako bitno. Kad bude umro Tito, pojaviće se nešto nalik na zapadnu demokratiju, pa se onda desila ta katastrofa i strašna ratna nesreća koja se sručila na narode bivše Jugoslavije, pa smo očekivali da ćemo kad prođe rat ući u lepši život, pa je došlo NATO bombardovanje, pa je posle toga bio 5. oktobar kad smo odahnuli da se konačno nešto dogodilo, a onda su se pojavili ljudi iz senke, klasični ratni profiteri koji su počeli da vladaju našim životima. To gde smo sad nije ni blizu onoga što smo očekivali tog 5. oktobra.


* I gde smo sad?



– Sad smo tu negde gde nismo nigde. A više nemamo ni neki datum posle koga čekamo da će se nešto desiti. Sad nam je svejedno da li će neko umreti il’ će se neko roditi. Jednostavno smo u bezvazdušnom prostoru, lebdimo između nigde i nikad.



* Psiholozi kažu da je to najteže stanje?



– To jeste najpogubnije. Sve može da se podnese, izdrži, preživi... O tome govori iskustvo ljudi iz koncentracionih logora koji su preživeli jer su imali nadu i ideju. Čovek bez nade je čovek u beznadežnoj situaciji. U ovoj predstavi pokušali smo da (re)definišemo te osećajnosti, kao i da pokušamo da ironijom i smehom čoveka oslobađamo grča. Dakle, da vidimo kako bi to iole moglo, bar u pozorišnom i literarnom smislu, da se relativizuje.



* Možda umetnost može vratiti nadu?



– To je poznata priča. U vreme kad je Sterija radio “Rodoljupce” takođe je bila neka vrsta očaja, ali s nadom da će se jednoga dana država definisati i da će se ti prostori koji su bili razjedinjeni nekako srediti. Kroz tu priču koja je karikatura, rugalica vremenu, nekog je valjalo pokušati prizvati pameti. Bilo je možda moguće da će neko reći – kad nam se ljudi toliko smeju, ajde da onu našu čuvenu reč ‘sabornost’ jednom ostvarimo, i da će uvideti da male lične idejice ipak nisu najveće ni najvažnije.


Dragan Petrović, Ljilja Dragutinović. Slobodan Ninković, Zlata Petković i Nenad Jezdić u predstavi „Život u tesnim cipelama“





Ali, današnja priča je beznadežnija jer ponavljaju se iste rečenice, uglavnom od istih ljudi s istim obećanjem, ali u koje više niko ne veruje. Poznato je da čovek u katastrofičnim situacijama halucinira, vidi i ono čega nema kao mogući izlaz. Mi više nemamo ni tu halucinaciju. Nestala je. A pritom je nad nama strašan pokušaj medija da dekoncentrišu naš pogled. Pravimo predstavu o tome kako mediji od normalnog čoveka mogu da naprave idiota. I to ne običnog idiota, nego ekstra idiota.



* Svojevremeno ste rekli da ste uprkos nastojanju da budete pisac apsurda ipak bili tzv. pisac stvarnosne proze...



– Kad uključim dnevnik, ja vidim da sam stvarnosni pisac. Jer, taman čovek pomisli da je nešto izmaštao, da je raznim sredstvima imaginacije i iracionalnog stvorio nepostojeći svet, a s prvom informativnom emisijom vi vidite da je to sušta realnost.


Iz komada „Život u tesnim cipelama”



* Voditeljka: Izvinite! Šta vam znači to DOSTA?!
* Steva: Znači, bre, to što piše? Dosta ove tiranije i ubijanja radnika!
* Voditeljka: Da li će tu poruku razumeti oni gore?!
* Steva: Hoće! Hoće! Jer ima i ovo! (Steva okrenu naličje transparenta: DOSTA, ILI RAT!
* Voditeljka: Spremni ste da poginete?
* Steva: Ja sam već poginuo! Ja sam mrtav čovek! Vampir! Došao sam da se napijem krvi mojim ubicama!


Umetnička ekipa


Premijera predstave “Život u tesnim cipelama” Duška Kovačevića na Sceni “Danilo – Bata Stojković” Zvezdara teatra je 11. marta. Uloge tumače: Nenad Jezdić, Zlata Petković, Slobodan Ninković, Dragan Petrović, Ljiljana Dragutinović, Sonja Kolačarić, Milorad Mandić Manda, Ivan Janketić, Goran Đudić. Scenograf je Nenad Brkić, kostimograf Marina Medenica, kompozitor Vladimir Marković

Tatjana Nježić

09.03.11

Velika gvozdena kapija fabrike „Lizo” za proizvodnju letnje i zimske obuće. Na kapiji ogroman katanac i lanac. Radnici štrajkuju glađu. Na ogradi jasno naglašene poruke: „Štrajk glađu!”, „Pravda ili smrt”, „Dosta! Rat!”.... Prvi je scenski susret sa predstavom „Život u tesnim cipelama” koju prati isto tako jasan podnaslov „Pornografija života i smrti” autora i reditelja Dušana Kovačevića. Premijera-praizvođenje je zakazana za petak uveče. 11. marta u 20 časova kada će, ujedno, biti otvorena rekonstruisana Velika scena Zvezdara teatra koja će se ubuduće zvati „Danilo Bata Stojković”. Scenograf je Nenad Brkić, kostimograf Marina Medenica, kompozitor Vladimir Marković.
– Raduje nas činjenica da smo posle nekoliko godina uspeli da rekonstruišemo staru scenu na kojoj je Danilo Bata Stojković odigrao 1.100 i neku predstavu, gde je zapravo proveo svojih 20 godina života i rada. Sa te scene je otišao u bolnicu. Ona će ubuduće nositi njegovo ime. Predstava „Život u tesnim cipelama” je rađena u čast tog datuma, našeg i mog velikog prijatelja – kaže nam Dušan Kovačević užurban pred početak probe.
Najnovija Kovačevićeva drama prati priču o nesrećnim radnicima fabrike za proizvodnju letnje i zimske obuće, koji deseti dan štrajkuju glađu, boreći se za svoja „radnička prava”. U halu dolazi jedan od današnjih „poslovnih ljudi” sa pomalo neobičnim imenom Maldiv da im pomogne da zarade tako što će da učestvuju u rijaliti programu.
– Predstava „Život u tesnim cipelama” je omaž današnjem vremenu sa svim pričama i problemima koji nas tište, gde se osećamo kao da šetamo u izuzetno tesnim cipelama. Nadamo se da ćemo se tog osećanja u neko dogledno vreme osloboditi. Da ćemo početi da hodamo normalno – kaže Kovačević.
Glumačka ekipa je na okupu. Umorni su, kažu, ali i zadovoljni. Posao su dobro uradili.
– Da sam hteo da pravim vodvilj napravio bih vodvilj. Ovo je gorka komedija i tako mora da ostane. Da smo dodali malo više šećera napravili bismo slatku vodu. A to nikako ne želimo – obraća se Kovačević svojim saradnicima.
– Šta je sa Jezdom? (Nenadom Jezdićem), raspituje se Kovačević.
– Takmičar broj pet je u igri, odgovaraju mu saradnici. – Proba može da počne.
Gospodina Maldiva, vlasnika jedne od najmoćnijih marketinških i televizijskih kuća „Maldiv prodakšn” koji je, po sopstvenoj priči, ime dobio kada je posle rođenja došao kući peške, tumači Milorad Mandić Manda.
– Radnicima koji štrajkuju nudim učešće u rijaliti programu.
Maldiv je spretan i snalažljiv čovek koji uspeva na razne načine da ubedi ljude da prihvate njegove diskutabilne ponude, bez obzira što imaju otpor prema tome. U pitanju je, na žalost, surova realnost, priča o padu svih ljudskih vrednosti, morala u prvom redu – tvrdi Milorad Mandić.
Nenad Jezdić će se naći u liku Steve, predsednika štrajkačkog odbora, a Zlata Petković tumači Zlatu, jednu od mnogih sekretarica velikih preduzeća.
Prvi put igram junakinju sa svojim imenom. Moja Zlata, kako je Duško opisao, promenila je 11 direktora, ona je od osoba koje su na neki način stub preduzeća. Direktori dođu i odu, a one ostaju. Tako je čak imala i mogućnosti da se lepo uda za nekog od mnogobrojnih direktora, ali je Zlata u biti romantična osoba koja se zaljubila u šefa obezbeđenja, kaže Zlata Petković koja se posle duže pauze vraća na pozorišnu scenu.
U neobičnoj scenskoj transformaciji pojavljuje se i Dragan Petrović Pele. Tumači Veselog, jednog od radnika koji štrajkuje do ispunjenja zahteva. Veseli je invalid života i rada, koji je proveo radni vek pokraj prese za lepljenje obuće. Ima lakirana pluća jer je mnogo radio, a kada završi posao opijen lepkom upada u bunare jer je stalno žedan.
Tu je i nezaobilazna kuvarica Rada sa varjačom u ruci. Tumači je Ljiljana Dragutinović. Ovo je četvrta predstava koju radi sa Kovačevićem. Njena Rada je kuvala za četiri hiljade radnika kada je fabrika radila „punom parom”, a na kraju umire gladujući.
Jedan od štrajkača, kasnije i učesnika rijaliti šoua, jeste i kamiondžija Isa koji je obišao planetu razvozeći fabričke proizvode po celom svetu. Originalno ga tumači Slobodan Ninković. Lik menadžerke i voditeljke poveren je Sonji Kolačarić. Dok smo odlazili iz Zvezdara teatra sa scene se čuo deo priče koju kazuje gospodin Maldiv:
– Rođen sam sa deset kilograma i osam stotina grama, i devedeset i pet santimetara dužine, odnosno visine. Odmah sam znao da govorim, i bio sam iznenađen što sam u porodilištu među onako malom decom, bebama...
B. G. Trebješanin