Generalna proba samoubistva - malo gorča komedija o laži

31.12.08

U DOGAĐAJE koji obeležavaju pozorišnu godinu koja je za nama, ubraja se i povratak Dušana Kovačevića na scenu Zvezdara teatra, gde je posle sedam godina, koliko je proteklo od poslednje predstave sa njegovim dramskim i rediteljskim potpisom („Doktor Šuster“), izvedena nova drama, „Generalna proba samoubistva“. Ova „Malo gorka komedija o laži“, kako piše u podnaslovu teksta, vratila nas je piscu koji „prepisuje život“ i prepoznatljivom kovačevićevskom smehu na „ozbiljne teme“ - osnovno osećanje iz kojeg je radio ovaj komad je da „živimo u zemlji u kojoj je lako skočiti s mosta“.
- Kad uđem u pozorište, ja sam kao riba koja se vrati u vodu - tu se dobro osećam, pošto sam negde polovinom maja 1968. radio prvu amatersku predstavu. Posle četrdeset godina rada, praktično sam dve trećine života proživeo u pozorištu i oko pozorišta. Scena mi je prirodna pojava i nemam velikih problema kako će se nešto rešiti - kaže najpoznatiji srpski dramatičar, u čiji se bilans za 2008. mogu upisati još dva scenska ostvarenja nastala po jednoj od njegovih kultnih drama - opera i mjuzikl „Maratonci trče počasni krug“, ali i film „Sveti Georgije ubiva aždahu“, po njegovom scenariju, u režiji Srđana Dragojevića, čija je montaža završena, a premijera se očekuje u martu.
* Da li najviše verujete u ono što pišete onda kada vi režirate svoju priču?
- Želim da radim prvo izvođenje, pošto se moje drame kasnije igraju na raznim scenama, i svako na svoj način artikuliše i pronalazi šta je to najzanimljivije. Ja radim ono zašto sam komad napisao, i možda je u tome nekakva razlika. Nekom režiseru, recimo, može biti zanimljivija druga „linija“ teksta, pošto drama „Generalna proba samoubistva“ ima tri toka, a meni je bilo zanimljivo da ispričam priču o laži i o gubitku nade, i zato sam želeo da realizujem to što je najbliže suštini komada. Uz želju, naravno, da bude dugovečan, i da se igra, kao što se u Zvezdari predstave igraju po deset godina.
* Za pisca koji ne želi da „dosoljava“ već postojeći pesimizam, šta je prava namera „Malo gorke komedije o laži“?
- Interesovalo me je šta je to što danas, 2008, a pre sedam-osam godina očekivali smo da ćemo živeti mnogo bolje, dovodi ljude u situaciju da čine zločine prema sebi i drugima. Nisam mogao da ne primetim da su samoubistva i ubistva postala epidemična pojava, i da su verbalna obećanja koja su čoveku danas ponuđena, saveti davljeniku - plivaj, plivaj dok imaš snage, dok se ne umoriš i ne udaviš. I to je, u osnovi, moje osećanje vremena u kojem živimo, u kojem su novine i televizije prepune svakodnevnih izveštaja o tome da je neko negde pobio familiju, a onaj drugi imao zrno više u glavi, ili nije imao nikog pri ruci, pa je pucao u sebe. Od takvih informacija nemate gde da se sakrijete. Ali, u ovom komadu postoji „reka ponornica“ - da publika ne bi došla u pozorište i izašla lošije raspoložena nego što je ušla, trudio sam se da napišem što je moguće bolju komediju, da se ljudi svemu ovome nasmeju na jedan, da tako neskromno kažem, lekovit način, i da jedna vrsta katarze koja je svojstvena drami, bude katarza kroz smeh. Ne znam koliko sam u tome uspeo, ali sam video da je bilo puno, puno smeha, iako je priča izuzetno ozbiljna, kao opomena.
* Ako se prati hronologija vaših komada, da li „Generalna proba samoubistva“, metaforično, predstavlja i naše najdestruktivnije doba, iako se u ovoj priči samo indirektno bavite političkim pitanjima?
- Ubeđen sam da bi država morala ozbiljno da se pozabavi problemom da su njeni stanovnici dovedeni u situaciju da čine zlo, ako pre toga zla ne učine zlo sebi, pa se tako onemoguće. U ovom komadu nema političkih pitanja kao u „Balkanskom špijunu“ na primer, ili „Profesionalcu“ ili nekim drugim dramama, koje su se bavile posledicama komunizma. Problem „epidemije“ naših samoubistava i ubistava je nov, a u isto vreme je i globalan - ako ne čujete da se zločin desio ovde, onda čujete da je u nekoj školi u visoko civilizovanoj i bogatoj
zemlji nekakav tip, očigledno duševni bolesnik, ušao i ubio 10-20 studenata, đaka, ili ljudi koji su se zatekli na ulici. Šta je to što polarizuje ljude na ovoj planeti, i zbog čega je sve više onih koji su željni da se svete? Da li je to ta globalna nejednakost, nehumanost u poimanju pravde, raspodeli dobra, od velikih ideja do hrane? Zar je moguće da na planeti sto ili pet stotina ljudi vlada ostatkom sveta, skriveni kao đavoli, jer ne mogu da ih vidim ni u jednom drugom obličju nego kao ljude koji su sakrili kopita, repove i rogove. Ako neko dnevno zarađuje profit jedne siromašne zemlje, to je očigledan satanizam. Kod nas je sličan problem - ako jedan čovek zarađuje dnevno, u novoj demokratskoj državi, onoliko koliko zarađuje jedan grad godišnje, šta smo mi uradili, zašto smo se borili i dokle smo došli? Oslobađanje od komunizma bilo je naša želja, često i borba, ali se nismo borili da dobijemo feudalizam i da se vratimo 200-300 godina unazad. A mi sada jesmo u polufeudalnoj državi, sa primesama prvobitne akumulacije kapitala, u vidu kriminala.
* Glavni junak u drami, koga briljantno igra Branislav Lečić, simbolično predstavlja našu građansku klasu koja ni danas ne zna „da vuk ne pase travu, zato što to čine ovce umesto njega“. Zbog čega je građanska svest kod nas tako naivna, neprilagodljiva novim društvenim trendovima?
- Nemamo građanske svesti zato što nemamo građansku klasu. Posle Drugog svetskog rata sistematski je uništavana i stvarana je neka proleterska, radnička, socijalistička, nazovite je kako god hoćete. A kad nemate srednji sloj u jednom društvu, koji se svuda naziva građanska klasa, onda nemate ni javno mnenje, nemate ljude koji su kritični na pravi, ozbiljan način, zapravo, nemate ništa - imate socijalu, ljude koji su ugroženi i koji preživljavaju isključivo od jutra do sutra. Ako dovedete narod, nenamerno ili namerno, da se bori za doručak, ručak i večeru, onda njim možete da vladate kako hoćete. I to se u nekim zemljama radilo programirano, u nekim se radi i dan-danas, ili se to radi zato što su ljudi koji vode državu nesposobni. Posledica toga i činjenica je da idete ulicom i gledate zabrinute i depresivne ljude, što je ozbiljan alarm za svakog normalnog ko vlada državom, jer posle depresije i bezvoljnosti nastupa energija, bar smo ovde imali iskustva s tim. Ako neko ne primeti taj alarm, koji je u pojavnosti izražen ubistvima i samoubistvima, onda taj nema osećaj za mesto na kom se nalazi, a koje se zove: ja sam odgovoran za život u ovoj državi, i to je moj problem.
* Gde bismo, shodno našem mentalitetu, danas mogli da tražimo i možda pronađemo optimizam?
- Sva je sreća što je u našem mentalitetu, negde duboko, ukodirano osećanje da će se „nešto desiti“, uprkos svim činjenicama da je to „nešto“ nemoguće. I, počevši od tog iracionalnog osećanja, kao „tragičnog optimizma“, uspeli smo da preživimo čuda i strahote, koje bi sve ostale narode satrle, uništile, kolektivno odvele na most. Sve ostale narode, osim Nemaca, naravno.
Smeh je poslednja odbrana golog života. A u ismejavanju i podsmejavanju samih sebe i - usput, i drugih, bili smo nadaleko poznati. Šala nas je održala, njojzi - hvala.
* Šta biste građanima poželeli u Novoj 2009, a šta političarima?
- Građanima želim zdravlje, zdravlje i samo zdravlje, jer samo zdravi mogu dočekati neke bolje političare.

MINHAUZEN JE NAIVAN
* ŠTA je, po vama, najveća srpska laž, i da li postoji razlika ako jedan narod živi tragediju ili komediju laži?
- Slagao bih vas, ako odgovorim na prvi deo vašeg pitanja, jer je to tajna, misterija koja je u otkrivanju. Ono što je juče bila „proverena laž“, danas se smatra apsolutnom istinom. Poznata vam je ona stara opomena: nikad ne veruj čoveku koji laže.
Laž je, inače, planetarno, dovedena do takvih apsurda, da je istina postala greh, ko govori istinu, počinje da se stidi, i da ima osećaj kako je mimo sveta. Laže se na tone, i na kilometre. Velikog lažova barona Minhauzena danas niko ne bi slušao duže od dva minuta, jer su njegove laži postale toliko naivne i nevine, da pre liče na priče bezazlenog, dobrodušnog i dosadnog čoveka.

PATRIOTE I IZDAJNICI
* MOŽETE li, iz vašeg „antologijskog izbora“, da izdvojite najvažnije podele Srba?
- Prva podela je od onog dana kada smo se prvi put okupili i poterali stada iz prapostojbine prema ovim krajevima: Patriote i Izdajnici. I tad su, verovatno, neki bili za to da se ne kreće u nepoznato, i one koji su krenuli ispratili povicima: Izdajnici! Tako smo mi potomci tih izdajnika, plemena koje je napustilo zavičaj.
Druga zanimljiva podela je označena kao: 2+2= 4, ili 2+2 = Ajde, bre, da se dogovorimo kao ljudi ...
I treća, ako baš moram da biram, jeste: Srbin podeljen na samog sebe. Odnosno, što je Mihiz govorio: Do podne sam ubeđen da je najbolje ono što od podne mislim da je najgore.

Radmila RADOSAVLJEVIĆ

12.12.08

- Osnovno osećanje iz kojeg sam radio komad je da živimo u zemlji u kojoj je lako skočiti s mosta - rekao je Duško Kovačević, pisac i reditelj „Generalne probe samoubistva”, čija je premijera večeras na sceni „Zvezdara teatra”. Uloge tumače Branislav Lečić, Branimir Brstina, Janoš Tot i Ana Franić.

Govoreći o „Generalnoj probi samoubistva” Kovačević kaže da je komad nastao po priči koju je napisao pre više od deset godina: „Kad mi tako nešto tresne na glavu i na pamet, obično to pribeležim i ostavim u nekoj od fioka. Neke od tih priča sam raspisivao kao drame, a neke su me začudile i pitao sam se zašto sam ih uopšte napisao. Jedna od tih koja me ponovo sebi pozvala je ‘Mehanizam’. Uz to, ja ne mogu da se upustim u pisanje drame ako ne mogu nekome da prepričam komad u dve, tri rečenice. To mi daje sigurnost u radu. Ne smem da pišem, kao što obično amateri rade, i da u pisanju pronalazim rešenja.

Kako bi u takve dve, tri rečenice objasnili šta je „Generalna proba samoubistva?
- Priča o osećanju ovog vremena. Kako rekoh, imao sam priče koje sam zapisivao. Neke sam čuo - na primer „Sveti Georgije ubiva aždahu” je priča koju mi je poklonio moj deda. Slično je i sa „Ko to tamo peva”. Ovu sadašnju priču nisam ni čuo ni video, ona je moje osećanje našeg vremena.

Koji je ključna odrednica tog osećanja?
- Gubitak nade. Gubitak nade koji prouzrokuje lančanu seriju depresija, očaja, bezvoljnosti... i sve tako do suicida. Način na koji se to pravda je potpuno apsurdan i liči na burlesku. Ko hoće, može da veruje u taj cirkus, ali... Više puta sam rekao da mi nismo zemlja u kojoj tranzicija biva pet ili deset godina. Eksperiment nad nama traje od ‘45. Od petogodišnjih reformi, preko priča da smo sila i bogata zemlja, pa nadalje, sve laž do laži. I zato je podnaslov ove drame „Malo gorka komedija o laži”. Ona oslikava besprekoran mehanizam laži kroz priču o jednom nesrećniku koga su skinuli s ograde mosta i ubacili u mehanizam laži, kako bi mu pomogli da se ne ubije, a da bi on, potom, u narednih par meseci, sve idući iz jedne u drugu laž, šetao tamo-vamo, od očaja i žaljenja što se onomad nije ubio, do nade da to što mu pričaju možda ipak može biti, te da bi se opet, u krnjem stanju, vratio na most; ali ni to nije kraj...

Žanr?
- S ovim komadom sam pokušao da eksperimentišem, da vidim kako, pri velikoj brzini, može da funkcioniše čeoni sudar komedije i drame.

I, kako funkcioniše?
- Žestoko. Ono što sam radio i ranije u svojim komadima ovde je malo više podvučeno.

Šta je umetnost?
- Energija plus pamet, koliko nam je Bog dao. A kada sam se dogovarao sa ekipom predstave o radu na ovom komadu, rekao sam da hoću da napravim malu diverzantsku grupu za uništavanje dosade i depresije. Gde se pojavi dosada i depresija, ova zaverenička grupa ide i demontira. To mi je bila želja i bojim se da sam uspeo.

Šta biste nekom mladom čoveku, svom detetu na primer, savetovali kakav stav da zauzme, kako da (pre)živi?
- U toj svojoj dijagnozi razočaravajućeg osećanja sam sebi kažem: u krajnjem slučaju, pa šta i ako ne uđemo u EU! Za mene to neće biti nikakva tragedija, posebno imajući u vidu sve što nam je ta ista Evropa uradila, od nezaboravnog bombardovanja, pa nadalje. Ulaskom u EU moja gorčina i sećanja neće nestati. Imam dvoje dece i oni moraju da veruju u to da je ovo period koji će trajati neko vreme. Dakle, iz tog mog osećanja nemam prava da govorim o nekoj dalekoj budućnosti - da se pomerim s mesta, za svaki slučaj. Nada mora da postoji jer je činjenica da sam u ovaj grad došao pre 40 godina sa jednom tašnom i da sam više puta sve hteo da napustim i odem negde daleko. Međutim, to moje beznađe, od pre 40 godina, bilo je drugačije artikulisano. Današnja beznadežnost se temelji na pogubnom uvidu da, u isto vreme dok pričamo o raju koji će (ako budemo dobri) doći, neki ljudi iz pakla prave svoj privatni raj na zemlji - sad i ovde, na naše oči. Nama ostaje nada u neku budućnost, dok oni otvoreno kažu da u nju ne veruju i objašnjavaju nam, pri tom - kad kupuju zgrade, fabrike, zemlju... - da to vredi šačicu evra. Tako su, očigledno i bahato, eksplicitni u otimačini. I ta laž, koju rođenim očima gledam, izaziva najveću depresiju kod običnog čoveka. Jer, da svi delimo identičnu težinu života s racionalnim, utemeljenim vizijama za izbavljenje, a uz to da, naravno, planiramo pojedinačne živote, porodice, decu... Ali ne, nije tako. Jedini sistem koji je čoveku ponuđen, sistem davljenika - plivaj, plivaj dok se ne umoriš i ne udaviš - nedopustiv je. I to je u osnovi priče o mom osećanju vremena u kojem smo i u kojem su mediji puni svakodnevnih izveštaja o tome da je neko negde pobio familiju, a onaj tamo imao zrno više u glavi ili nije imao nikog pri ruci, pa je pucao u sebe.

Premijera filma „Aždaha...” u martu
Šta se dešava sa filmom „Sveti Georgije ubiva aždahu”? Da li je Đorđe stig’o aždahu?
- Đorđe je konačno umlatio aždahu! Među velikim svima znanim peripetijama je i ta da smo zbog ugovora sa „Eurimažom” morali da radimo ton, sliku u određenim kućama koje imaju licencu. Ton je rađen u Parizu. Znači, pare koje vam daju morate da potrošite kod njih. Tako da nema mesta dilemi da li ste im i koliko prirasli srcu. U anatomiji našeg vremena srce i novčanik su vrlo blizu.
No, dogovorili smo se da premijera bude početkom marta. Distributeri za inostranstvo su Francuzi. Oni sad odlučuju o tome kako će i kada film krenuti, na koji festival će ići.

Tatjana Nježić