Branimir Štulic Džoni, rođen je 12. aprila 1953 godine u Skoplju.
Njegov otac Ivan, poreklom iz Nina (kod Zadra), radio je kao oficir JNA u tenkovskim jedinicama, u kasarni koja je se nalazila u Skoplju.
Godinu dana pošto je Džoni rođen, njegova majka Slavica rodila je drugo dete, njegovu sestru Branku.
Život i detinjstvo u Skoplju obeležili su njegov govor, pa su zbog njegovog neobičnog naglaska, mnogi mislili da je bosanac.
Međutim već sa pet godina Džoni se vraća u Hrvatsku, jer je njegov otac dobio premeštaj u Jastrebarsko, mesto nadomak Zagreba.
U tom mestu je on nastavio pohađati osnovnu školu.
Šezdesete godine porodica se seli u Zagreb, u novo naselje Siget, gde Džonijeva majka živi i danas.
U tom naselju, kad su se Štulićevi doselili, još nije bilo škole, pa su roditelji upisali Branimira u školu u obližnjem Trnskom.
Maturirao je 1972. godine s radnjom "Pariska komuna".
Tema radnje vezana je uz njegovo zanimanje za socijalne i društvene mane, a zanimljiva je posebno zbog toga jer je pisana neposredno nakon događaja u Hrvatskoj 1971. godine.
Rad je ocenjen odličnom ocenom, ali je iz hrvatsko-srpskog Džoni bio dovoljan.
Važnu ulogu u tom periodu njegovog života odigrala je i Maja Ostir, koja je prijatelju iz škole posudila akustičnu gitaru, na kojoj je Štulić počeo svirati.
Toliko dugo je zadržao kod sebe da je prilikom vraćanja morao izmeniti sve pragove na vratu instrumenta.
Posle gimnazije nije odmah upisao fakultet, već je odlučio da prvo odsluži vojsku.
Zbog velikog broja prijavljenih kandidata morao je pričekati nekoliko meseci, pa je uniformu napokon obukao u kasno proleće 1973. godine, da bi je nakon petneaest meseci skinuo i počeo studirati.
Studirao je filozofiju, međutim odsek je nekoliko puta menjao, tako da se napokon zaustavio na sociologiji i tu "zalutao" negde "između prve i četvrte godine".
Dogurao je do šestog semestra, ali nagomilavši veliki broj nepoloženih ispita (pošto je tada polaganje nekih ispita moglo da se odlaze do diplome) on je napustio fakultet, ali se i njegov interes ostvario jer je već uveliko osnivao i raspuštao bendove.
Mnogi njegovi znanci iz vremena dok je studirao govorili su kako je Štulić bio "jedanaesta gitara".
Nije poznavao note, svirao je poput mnogih samoukih gitarista, a ukus mu nije bio u skladu sa vremenom, u to vreme je držao da je sevdah naš autentični zvuk, koji najbolje dolazi do izražaja u makedonskim pesmama.
Kao samouki gitarista, on je vežbao danonoćno, i uvek je bio u potrazi za prostorom za vžzbanje.
Stvorivši bend koji se munjevito popeo na sam vrh ondašnje jugoslovenske rock-scene, u danima kada je Bijelo dugme već stagniralo, Štulić je raspustio Azru i 1984. godine otišao u Holandiju.
U Holandiji je nastao, trostruki album "It Ain` Like In The Movies At All".
O ovoj ploči Džoni je rekao: "Ja sam naprosto morao nešto da radim u Holandiji.
Četiri godine sam se mučio sa tim albumom.

Uradio sam dve verzije.
Prva je imala neku grešku sa "Dolby" sistemom.
Ova druga, koju sam izdao u Sarajevu takodjer je imala grešku, ali je ipak izašla.
To je zapravo neka vrsta filma.
Sve ono što sam radio u Holandiji, stavio sam na tu ploču".
Iz prvog dužeg Džonijevog boravka u Holandiji, tačnije u Utrechtu, datira i njegovo poznanstvo sa današnjom mu ženom Josefinom Frudmaier, jednom od sekretarica gradskog doktora.
Štulić se 1987. godine vratio u zemlju.
Sa sobom je iz Holandije doveo novog basistu, Steven Kippa.
"Našao sam ga na ulici, jednostavno sam ga našao. To uvjek ide tako, vidio sam ga kako svirucka i pokušao. Svirao je cijelu 1987. i 1988. godinu, sa njime sam napravio Između krajnosti i Zadovoljštinu - govorio je Džoni.
Godine 1991.godine Štulić se definitivno vratio u Holandiju gde čita,prevodi i komponuje za svoju dušu.