Božanska ljubav

ske ljubavi postoji u većini srca na početku života, ali se obično izgubi jer čovek ne zna kako da je neguje.

Mnogi ljudi nikad ne bi posmislili da je neophodno da se analizira šta je ljubav. Oni prepoznaju ljubav kao osećaj koji imaju prema rodbini, prijateljima i drugima prema kojima su jako privučeni. Ali ljubav je mnogo više od toga. Jedini način na koji mogu da vam opišem istinsku ljubav je da vam kažem njen efekat. Ako biste mogli da osetite čak i najmanji delić božanske ljubavi, vaša radost bi bila toliko velika – toliko jaka – da je ne biste mogli da izdržite.

Duboko promislite o onome što vam govorim. Zadovoljstvo ljubavi nije sam osećaj već radost koju ona donosi. Ljubav daje radost. Mi volimo ljubav jer nam daje takvu opojnu sreću. Stoga ljubav nije cilj; cilj je blaženstvo. Bog je Sat-Ćit-Ananda, uvek postojeće, uvek svesno, uvek novo Blaženstvo. Mi, kao duše, individualizovani smo Sat-Ćit-Ananda. „Iz radosti dolazimo, u radosti živimo i imamo naše biće, i sa tom svetom radosti ćemo se jednog dana stopiti.“ Sve božanske emocije – ljubav, saosećanje, hrabrost, požrtvovanje, poniznost – bile bi beznačajne bez radosti. Radost znači ushićenje, izraz konačnog blaženstva.

Čovekovo iskustvo radosti potiče iz uma, u suptilnom centru božanske svesti koji jogini nazivaju sahasrara, ili lotos sa hiljadu latica. Ali stvarni osećaj radosti se ne doživljava u glavi, nego u srcu. Iz božanskog sedišta Bogosvesnsti u mozgu, radost se spušta u centar srca, i manfestuje se tamo. Ta radost dolazi od božanskog blaženstva – osnovnim i konačnim atributom Duha.

Iako radost može da se rodi u dodiru sa određenim spoljašnjim uslovima, ona nije time uslovljena, nego se često manifestuje bez materijalnog uzroka. Ponekad se probudiš ujutro „hodajući po vazduhu” od radosti i ne znaš zašto. I kada sediš u tišini duboke meditacije, radost kulja iznutra, nepodstaknuta nikakvim spoljašnjim stimulansom. Radost meditacije je neodoljiva. Oni koji nisu otišli u tišinu istinske meditacije ne znaju šta je stvarna radost.

Mi osećamo veliku sreću u zadovoljenju želje, ali u mladosti često u srcu osećamo iznenadnu sreću koja kao da dolazi niodakle. Radost se ispoljava pod određenim uslovima, ali je ne kreiraju ti uslovi. Tako, kada neko primi hiljadu dolara i usklikne: „O kako sam srećan!”, uslov primanja hiljadu dolara je poslužio samo kao ašov, oslobađajući fontanu radosti iz skrivenog rezervoara unutrašnjeg blaženstva. Tako, u ljudskom iskustvu, određeni događaji se obično zahtevaju da bi iznedrili radost, ali radost je večno prirodno stanje duše. Ljubav je takođe urođena duši, ali je ona sekundarna radosti; ne bi moglo biti ljubavi bez radosti. Da li možete da zamislite ljubav bez radosti? Ne. Radost prati ljubav. Kada pričamo o jadima neuzvraćene ljubavi, pričamo o neispunjenoj žudnji. Stvarno iskustvo ljubavi je uvek popraćeno radošću.