01.01.00
Politika
30.06.2001.
Savremena proza
Postmoderne strategije
Sreten Ugričić: "Bog jezika i druge priče"; izdavač: "Stubovi kulture", Beograd, 2000.
Sreten Ugričić (1961) spada u najdoslednije zagovornike postmodernih strategija pripovedanja u našoj savremenoj prozi. Njegova dva romana i dve zbirke priča, objavljene u poslednjih petnaestak godina, kao i najnovija knjiga "Bog jezika i druge priče", primer su funkcionisanja tekstualnih stvarnosti u kojima dominira poetika pripovedanja nad samim pripovedanjem.
U poetički detektovanoj proznoj situaciji savremenog trenutka, kada su od tzv. "velikih priča" preostale tek krhotine, slika sveta koju rekonstruišu njegovi tekstovi govori o istini koja se, moguće je, nalazi samo još u jeziku, i negde drugde.
Literarnu stvarnost ovih priča uspostavlja teorijski koncept koji nudi tekstualni model sveta postojećeg jedino još u pripovedanju. Ukratko, svet se, u ovom proznom maniru, razmenjuje za tekst.
Literarne igre
Pritom, klasične narativne strukture, ili aluzije, pastiši i persiflaže konkretno prepoznatih priča, mogu se, pred ekranom čitaočeve svesti, umnožavati, mešati, prespajati, žanrovski kodirati i dekodirati. Autoru su, naoko, dozvoljene gotovo sve znane literarne igre sa pripovednim stvarnostima, pa i pripovedačem samim.
Smisao je da se neposrednost diskursa pripovedanja podredi diskursu pripovednog znanja, a sama naslovna metafora Boga jezika uspostavi kao pandan Bogu istine za koga je istorijska progresija ili regresija samo jedna od formi.
Kada se ovako doktrinarno postave stvari književnosti, a sam autor se postara da pred čitaocem pokaže sve poetičke karte, rezultat je još uvek neizvestan. Otvara se pitanje da li će adekvatno literarno nadahnuće, zavodljivost i ubedljivost, ispuniti posudu teorijskog koncepta, ma koji on bio.
Naime, kada zanemarimo mistifikacioni aspekt susreta sa tekstovima pisanim po šablonu ovog, ne više ni preterano novog, ali još uvek dovoljno provokativnog, poetičkog koncepta, preostaje pitanje čitaočevog uživljavanja i uživanja. Preostaje pitanje statusa teksta u virtualnim bibliotečkim policama.
Knjigu "Bog jezika i druge priče" čini dva puta po sedam priča (poglavlja "Mali Hristos" i "Veliki Hristos") povezanih načelom značajnih ili tematskih simetrija. U njima se granice proznog eksperimenta, te bajke o vidljivom i nevidljivom, određuju kroz nanovo ispisivanu priču o Bogočoveku, ali i kroz niz čovekovih dilema ogrnutih u privid ruha savremenog.
Život i jezik
Paralelno tematizujući čaroliju Isusovog rođenja (priča "Blagovesti") i uskrsnuća za koga je uslov bila smrt ("Večera u Emausu"), kao i dozivanja Boga jezika kroz različite vidove tekstualne simulacije poput kombinovanja poznate dečije bajke i evanđeoske priče ("Pepeljugin sin") i, u sasvim trivijalnom kontekstu raščitane onostranosti jedne reklame i ovostranosti jedne staroindijske priče ("Utopija"), Ugričić u sam fokus smešta pitanja i konsekvence vremena i pripovedanja, verovanja i neverovanja, postojanja i nepostojanja.
U prostoru van istorijske zbilje, koristeći se novozavetnim epizodama kao parabolama, on pokušava da traga za istinom koja se u govoru skriva ("Sretenje", u kome se srpsko vekovno napuštanje Kosova ispostavlja kao jezički neprevodiva priča), da smanjuje razdaljine percepcije stvarnosti ("Oksidacija"), problematizuje mesta pretvaranja bića u ideju ("Jeres") ili razrešenja ontološke dileme - život ili jezik ("Melodrama s mladencima").
Ponekada se mehanika umnožavanja ("Nepokretni pokretač") ili rekombinovanja priče (već pomenuta, "Pepeljugin sin") pokazuje nategnutom, monotono predvidljivom u nečemu što bi se moglo okarakterisati i kao jedna vrsta literarnog ideološkog obrasca po kome je tekst prostor bez smrti i zato se slobodno, i poželjno, umnožava. A ponekada, pak, i taksativno pripovedanje poetike (kao u "Utopiji", centralnoj priči ove knjige) uspeva da dosegne zavidan rang literarne autentičnosti.
Pred čitaocem se, dakle, nalaze priče koje može posmatrati kao sasvim reprezentativan uzorak rezultata delovanja postmoderne estetike na oblikovanje literarnih tema ljubavi i smrti, na zanose modernističkih pokušaja detekcije nevidljivog u vidljivom.
Nenad ŠAPONJA
Danas
05.01.2001.
Sreten Ugričić: "Bog jezika i druge priče"
Drama vere i drama saznanja
Novu knjigu Sretena Ugricica "Bog jezika i druge price", objavljena u biblioteci "Minut" Stubova kulture, urednici, Gojko Bozovic i Ivan Radosavljevic, okarakterisali su kao jedno od jezicki najuoblicenijih dela domace prozne produkcije. Ovo Ugricicevo delo je osobeno, ne samo posmatrano u okvirima prozne scene, vec i u odnosu na celinu njegovog stvaralastva (Upoznavanje sa vestinom, 1985; Neponovljivo Neponovljivo, 1988; Maja i ja i Maja, 1992; Infinitiv, 1997) cija je jedna od dominantnih odlika zahtev za sopstvenim identitetom. U novoj Ugricicevoj knjizi prisutna je u velikoj meri biblijska referencijalnost, ali i istorijska savremenost. Koristeci jevandjeoske motive i biblijska dogadjanja pisac podseca citaoca na savremene dogadjaje koji su upropastili nasu zajednicku sadasnjost.
Po misljenju Gojka Bozovica, ova knjiga predstavlja nedoumicu da li je u pitanju nastavljanje tradicije biblijske referencijalnosti, ili je to - jereticka knjiga.
O. S.
01.01.00
Danas Vikend
16-17.12.2000.
Sa Sretenom Ugricicem, o Bogu jezika i nesavrsenosti saznanja
Kako su Srbi izgubili glagol biti
Jezik je brasno, davno je ustvrdio Danilo Kis. U svom novom ciklusu prica pod nazivom "Bog jezika i druge price" (Stubovi kulture, Bgd, 2000), beogradski knjizevnik Sreten Ugricic (Herceg Novi,1961), poznatiji citaocima po svom knjizevnom dvojniku Stjuartu Grincrcu, ali i po romanima "Maja i ja i Maja" i "Infinitiv", uzima jezik za polaziste istrazivanja osnovnih kategorija bivstvovanja, kao sto su zivot, smrt, ljubav, delanje, vera, istina... ("Istina ne zna za istorijski progres, njen jedini Bog je Bog jezika...") pokrecuci iznova temeljna i vecna pitanja hriscanske civilizacije od njenog postanja.
Na jednom mestu, jednu od osnovnih ideja Vase nove knjige prica, inspirisane umnogome Hristom i problemima covekove vere, eksplicirate time sto citanje izjednacavate sa zivotom, kao i pricu.
- Rekao bih da se citanje izjednacava i sa konfesijom, recimo, citanje kao poslednja veroispovest. Ali, meni je u ovoj prici posebno bilo stalo do knjizevno relevantnih odredjenja Hrista, jer tema Hrista je najzahtevnija u nasoj kulturi, u civilizacijskom krugu kome pripadamo. Najteze je pisati o tome, na upecatljiv, zanimljiv a ozbiljan nacin, ne biti pritom patetican, romantican ne ponavljati receno... Prosle godine, recimo, kod nas su objavljeni prevodi dva romana o Hristu, jedan je Saramagov, odlican, drugi Milerov, bled, tako da je ocigledno da istorija tog plemenitog umetnickog takmicenja na temu Hrista - poput onih u pisanju tragedija, koja su postojala u antickoj Grckoj na teme iz njihove mitologije - nije iscrpljena i trajace dok je ove kulture.
U mojim pricama data su vrlo konkretna odredjenja Hrista: kao boga jezika, kao Pepeljuginog sina, Raspeca u slici zrna nara koji ispadaju iz dlanova, itd. Zatim odredjenja vere, na jednom mestu se kaze da je razlika izmedju smrti ateiste i smrti vernika kao i razlika izmedju spavati i sanjati. Na razlicite nacine variram ideju iz naslova, istrazujuci koje su jezicke i estetske osnove religiznosti. Zato sto su neke stvari moguce samo u jeziku. Kada stupate u brak, vi to mozete uciniti samo tako sto cete nesto izgovoriti. Ili, kad date neko obecanje, ili kada odredjujete kako ce se vase dete zvati. Sve su to radnje, dogadjaji koji su moguci samo u jeziku, i pomocu jezika, a glavne tajne hriscanstva su odreda bas takvi momenti.
Jezik je onda, paralelna stvarnost?
- Nije. Naprotiv, on je ravnopravan deo ili aspekt stvarnosti, jer proizvodi nesto sto je realno a sto bez njega ne bi bilo moguce. Dve glavne dimenzije jezika su performativna, kad jezik ima ucinka, deluje kao bilo koja druga istorijski konkretna sila, i konstativna, tj. opisna. Mnoge od tih stvari koje se samo jezikom mogu obaviti kljucne su za samu veru. Ja sam zato u pricama birao teme bas takvih dogadjaja iz novozavetnog nasledja: recimo, krstenje, praznik Bogojavljenja, zatim praznik Blagovesti: neko dolazi kod jedne devojke - device - koja cita i kaze joj da ona sada nosi dete. Posle tih reci, to je mozda nemoguce, ali je istina. Slicno tome, u prici o kapetanu iz Kapernauma, dovoljno je da Hristos kaze da ce sluga ozdraviti i on ozdravi.
Ako jezik ima toliku moc, sta je onda sa piscem, koliko je on u stanju da dosegne tu cudotvornu moc?
- Pisac je u stalnoj komunikaciji sa izvorom performativne moci jezika. I pozvaniji je od drugih da to pokaze na delu. Stvarnost nastala iz jezika za pisca je najpreca. U tom smislu, mislim da je indikativna ona prica u knjizi koja govori o tome zasto u srpskom jeziku nema glagola biti. To je slucaj jos sa nekim jezicima slovenskog porekla, u ruskom, na primer, u proslom vremenu nema glagola biti, kaze se: ja ucil, ja rabotal. U srpskom on postoji kao glagol jesam, ali to nije glagol biti, koji postoji samo u infinitivu.
Hteo sam da pokazem, na narativnom planu, kako srpski jezik izgleda bez tog glagola. Jer, izgleda kao da smo zbog necega izgubili pravo na taj glagol, koji je glagol svih glagola, koji govori o bivstvu, postojanju, zivotu. Nadam se da cemo to pravo ponovo steci. Kad se izgubilo ono sto je bilo istinito, nestalo je i glagola koji tu istinu iskazuje. Napisavsi pricu bez upotrebe tog glagola, dobio sam ironicni efekat arhaicnosti.
Zasto su Srbi izgubili taj famozni glagol svih glagola?
- Ocito, postoji krivica, pa je usledilo stanje koje jezik, koji ne moze izbeci organsku vezu sa realnoscu, iskazuje na sebi svojstven nacin. U konsekvenci: biti je iscilelo, Srbi ga zaboravise. U drugoj pak prici govori se, opet preko simbolicki ironicne gramatike, o cetiri pomocna glagola u svakom jeziku: raditi, voleti, verovati i umreti. Bez te cetiri pomoci, zivot bi bio nepodnosljiv. Ali vratimo se na nas slucaj. Prosli smo jedan period, istorijski, drustveni, kada se ovim pitanjima identiteta, vere, nacije, jezika, govorilo na nacin koji je bio i formalno pogresan i sustinski nemoralan. Prosli smo period u kome su sve te stvari bile vulgarizovane, bestidno politicki i ideoloski instrumentalizovane. Sada je, hvala Bogu, stiglo vreme suocenja sa istinom.
U celoj knjizi, koja se na razlicite nacine bavi tabu-identitetima nacije, jezika, istine i vere, meni je bilo stalo da pokusam time da se bavim na nacin koji nece biti ideoloski instrumentalizovan, mitomanski, politicki zloupotrebljen. Nasao sam, nadam se, nacin da se time bavim u umetnosti, zbog jezika samog i njegove lepote.
Ironicno izvrtanje vrednosti je prisutno u prici Obrnuta perspektiva: otac dvojice junaka, koji se slucajno zovu Cirilo i Metodije, umire i testamentom nikom nista ne ostavlja...
- Ona govori upravo tome da, ne bi li se spasenje moglo desiti, treba sve zateceno izokrenuti, u odnosu na ono sto je nasa otuzna svakodnevica. Ali se odnosi i na opstije teme obrta celokupnog odnosa prema svetu, bez koga konstituisanje drugacijeg sistema vrednosti nije moguce. I vremenska osa je potpuno izokrenuta: uporedjujuci vreme s vozom i putnicima na stanici, junak shvata kako je buducnost nesto sto nam ne dolazi, nego odlazi, a proslost nesto sto kasni, dakle obrnuto od uvrezenih predstava o vremenu. Prostor se takodje premece u njegovom susretu s vizantijskom ikonom, jer se ziza svih perspektiva ne nalazi daleko na horizontu, nego u onom koji posmatra. Tek taj efekat totalne izvrnute rukavice vraca ga u zivot.
Kad govorimo o preobrazajima svesti, recimo, da se vas junak iz prethodne knjige, Stjuart Grincrc, izmisljeni filozof, nasao 5. oktobra, umesto u bioskopu, ispred skupstine Srbije, da li bi, kada se razisao suzavac, uocio da je i u ovom slucaju svet oko njega doziveo metamorfozu?
- U prethodnom periodu, mi smo doziveli totalnu vrednosnu devastaciju. Moralna i svaka druga korupcija, zahvatila je sve, do najosnovnijeg egzistencijalnog nivoa. I ocigledno je da je ta anomicnost, to odsustvo bilo kakvih stvarnih vrednosti prosto dominantni aspekt trenutka u kojem sada zivimo. Nuzno je pronaci orijentire koji ce tu prazninu u kojoj sada zivimo ponovo konstituisati necim novim, ili bolje, necim davno zaboravljenim, i ponuditi ono sto nazivate metamorfozom i pocetkom gradnje sveta koji bi bio nesto drugo, koji bi imao nekog smisla. Inace, ta prethodna knjiga, "Infinitiv", koja se bavi pored ostalog, i kritikom takozvane politicke korektnosti, kao i ova nova koja se bavi Hristom i jezikom, iako naizgled neuporedive, imaju nesto zajednicko, a to je stav i postupak negativne teologije. Polaziste je, naime, sustinska neodredivost vrhunske instance.
U jednoj i u drugoj varijanti ne mozete reci niti definisati pozitivno sta je najveca vrednost i najvise dobro, sta je apsolut, bezuslovna istina. Sta god kazete, pogresicete. Mozete samo reci sta to nije, jedino tako sigurno necete pogresiti. Ljudsko saznanje je nesavrseno, niko od nas nema ekskluzivni pristup ultimativnoj istini. I to je mozda prvi postulat mnogo zdravijeg, ljudskom bicu primerenjeg ustrojstva sveta, pa cak i ako su ti ljudi Srbi. Takav svet se moze razvijati preko tolerantnog odnosa prema vrednostima i drugostima. Pored tolerancije, jos jedna mogucnost je i ironija, koja ima slican potencijal, samo na negativan nacin uspostavlja ravnopravan odnos prema svim opcijama, jer je kriticka, ali prema svima na tolerantan nacin. Zalazem se, dakle, u obe knjige, za tolerantnu ironiju i kriticku toleranciju.
S druge strane, znam da je jezik uvek, sam po sebi, prica o drugom, on postuje drugog samim svojim bicem, on uvek prica o neiskusanom iskustvu, o necem sto vi sami niste doziveli, on je medijum prenosenja iskustava koja nisu vasa vlastita, a mogla bi biti. Tako, on u sebi kao da a priori vec cuva postovanje onog drugog. Zato u jeziku imate uvek spontanu refleksiju i produkciju vrednosnih opcija kakve su tolerancija i ironija. Ko drugacije postupa, u stvari negira jezik, trosi ga i unizava.
Jedan novinar postavlja vasem junaku Stjuartu Grincrcu pitanje gde se ukrstaju etika i estetika, a ovaj odgovara: treba mnogo maste da bi se zao covek predstavio kao dobar. Da parafraziramo: koliko je jezik estetska, a koliko eticka kategorija?
- U filozofiji je poznato da kada vas zanima problem materije, vi treba da citate idealiste, jer oni mnogo dublje razmisljaju o tome, jer je to problem koji oni moraju da rese. Ja sam prisao tabuiziranim identitetima vere, jezika, nacije po analognom rezonu, iz slicne paradoksalne perspektive. Uz to, deskriptivnim aspektom jezika bavio sam se kao neiscrpnom osnovom njegovih estetskih ucinaka, a perfomativni aspekt bio bi tu taj eticki, jer je on delotvoran, kod njega su vazni realni ucinci, koji efekte imaju u vanjezickoj sferi. Vi jezikom mozete uciniti zlo, nekada mnogo teze nego drugim nacinom. Jezik se stoga brani nekom vrstom imanentne stategije odlaganja konacnog znacenja idefinitivne reference, on ostaje otvoren, polivalentan, kao i nekom vrstom stalnog rada, produkcije, kulturom jezika.
Ovde je, nazalost, ta kultura, kao vrsta preventive za mnoge drustvene bolesti, predugo bila potpuno zanemarena.
Vesna Roganovic
Stvarnost koje nije bilo
Moja generacija takozvane nove srpske proze potice od Davida Albaharija, pa naovamo, do pocetka devedesetih, kada se pojavila sledeca generacija sa Arsenijevicem na celu. U nasoj generaciji imena kao Nemanja Mitrovic, Vladimir Pistalo, Djordje Pisarev su meni najbliza. Kada bih pokusao da ih povezem sa onim sto je David Albahari radio u to vreme, kao i Basarinim knjigama pre "Fame o bicklistima", sa prvim knjigama Milete Prodanovica, Save Damjanova, mogla bi to najtacnije da se nazove srpskom bespredmetnom knjizevnoscu. Zato sto su to tekstovi koji na prvi pogled raskidaju veze sa stvarnoscu u kojoj autor zivi, okrenuti fragmentarnoj i redukcionistickoj poetici formalnom manirizmu i istrazivanju zakona teksta, jezika, pripovedanja.
Ali, sada, sa kraja jezivih devedesetih, rekao bih da upravo bespredmetnost takve knjizevnosti na posredan nacin mnogo upecatljivije i autenticnije govori o stvarnosti, o tome da stvarnosti vec tad nije bilo, nije bilo supstance, nikakve, drustvene, ekonomske, politicke, vrednosne, mentalne. Pitanje glagola biti koga nema metastaziralo je tokom devedesetih, i tek nedavno se izgleda konacno razresilo, tako da sada tek imamo priliku da se suocavamo sa stvarnoscu, kao da je i nama doslo vreme Postanja.
Srbija ubija
Vise godina ste proveli na Kosovu, kao profesor na Pristinskom univerzitetu, uoci eskalacije konflikta izmedju Srba i Albanaca. U prici "Sretenje", na jednom mestu citirate ove ?serbske reci?: ?- Serbija ubija. Serbija ubija i druge i sebe. Kako priznase, tako i odose s Kosova, bez icega svog iza ili ispred, osim crne serbske sramote.? Ima li, posle svega, nade za toleranciju, pomirenje, dijalog, koji je nedavno inicirao i nas novi predsednik?
- Tokom tih pet godina, radeci na univerzitetu i u kancelariji Fonda za otvoreno drustvo, svakodnevno sam bio u kontaktu sa obe strane. Postojao je samo jedan vrlo uzak krug i medju Srbima i medju Albancima, koji su uspevali da ostanu imuni na netoleranciju i na predrasude prema drugima. Meni je, recimo, rektor pretio otkazom zato sto radim u Fondu za otvoreno drustvo. Ili, na nastavno-naucnom vecu, kada sam govorio u odbranu jednog kolege, Muslimana, kome su hteli da daju otkaz samo zato sto je na javnoj tribini izneo svoje misljenje za koje su tvrdili je antisrpsko. Naprotiv, takav vecinski stav kolega bio je antisrpski. Inace, sintagma"Srbija ubija" je grafit koji je u to vreme bilo moguce procitati i na zidovima Pristine i na zidovima Beograda. Tamo ga je napisao, pretpostavljam, neki mladi Albanac, a ovde neki mladi Beogradjanin.
Na prvi pogled, iako su reci iste, ta dva grafita porucuju sasvim razlicito. Pokazalo se da je znacenje oba grafita isto, jer kontekst nije suprotan, nego bitno isti, pa se njegova poruka odnosi podjednako i na Pristinu i na Beograd. Odgovorno razumevanje uzroka i suocavanje sa posledicama je uslov uspostaljanju stvarnog dijaloga, sto ne treba brkati sa dnevnopolitickim potezima.
Vecernje novosti
27.11.2000.
NAGRADJENA PROZA SRETENA UGRICICA
Price o Hristu
KAO RUKOPIS, pripovedacka knjiga "BOG JEZIKA I DRUGE PRICE" Sretena Ugricica (1961), nagradjena je stipendijom Fondacije "Borislav Pekic". Pokazalo se s puno razloga da je rec o vrsnom pripovedacu, koji je svoj osobeni talenat dokazao i u nekim prethodnim delima, kao sto su "Maja, ja i Maja", i "Infinitiv".
Ova knjiga predstavlja jezicki upecatljivo pripovedanje o Hristu, kad je bio dete, i o Hristu kada je cinio cuda - kaze nam kriticar i urednik Gojko Bozovic. - Pisac polazi od biblijskih predavanja, ali se ne zaustavlja samo na njima, nego tu tradiciju dovodi u istinsko saglasje sa savremenim temama i sa iskusenjima moderne covekove egzistencije. Ove price predstavljaju istinsku dramu vere i dramu saznanja.
