25.03.06 Politika

Događa se tako da oni koji ništa nemaju nađu jezik. Jedan takav je ovaj Matija Bećković, čista radost jezika srpskog.

U retkom ispovednom trenutku rekao je i ovo: „Rodio sam se u Senti. Drugu godinu života proveo sam u Novom Sadu, odakle je rat sproveo moje roditelje i mene u Crnu Goru, u selo Velje Duboko... U Veljem Dubokom sam bio jedini koji nije rođen u Veljem Dubokom i koji je to imao napismeno... Samo je za mene pisalo: rođen u Senti. To je bila moja prva izdvojenost”.

Druga velika i definitivna izdvojenost bila je da je dete kraljevog oficira ostalo bez oca, a još veća da je siroče ostalo i bez očeva groba. Očinstvo i sinstvo dve su reči za istu ranu koju će jezikom pozleđivati na stotine načina. Ta rana je rodno mesto Bećkovićeve poezije i besede. Kada je svojevremeno u plavim koricama Srpske književne zadruge Borislav Mihajlović Mihiz u lakokrilom predgovoru Bećkovićevim rovačkim poemama napisao da je njihov pesnik ratno siroče, neke podignute obrve su se začudile – zar četničko dete može biti ratno siroče! Tako je ovaj Senćanin, Rovčanin i Kolašinac, potonji Valjevac i terazijski Crnogorac, od početka bio izdvojen, obeležen.

Zlatousti pesnik

Danas je ono siroče veliki, zlatousti pesnik i besednik.

Gde on govori, pune su dvorane i trgovi.

Ali i budžaci iz kojih se oglašava pujdan, zavidan soj onih za koje je u Znakovima pored puta Andrić zapisao i ovo: „Na tebi i na tvome delu nastojaće da se iskale ikonoklasti koji nagonski žele da sve ono što je uspravno vide kako izgleda kad je oboreno, manijaci koje vole da pljunu i prikvase upravo uz tuđe delo, pogotovo ako uživa neki glas, zavidnici koji, ne mogući da poreknu delo, žure da unize i uprljaju onog ko ga je stvorio”.

A sve to samo zato što je onaj koji ništa nema našao srećno zaposlenje: „Zasnivajući svoj život ninačemu, dospeo sam ovde bez sopstvenih zasluga, pravdom i dobrotom srpskog jezika kod koga sam se zaposlio od malena, pokoravajući se njegovim zakonima, primajući od NJega naloge i poslušanja”.

Besede, knjiga koju je upravo objavio Zavod za udžbenike, okupila je izabrane naloge i poslušanja onoga koji je, u postojanoj milosti dobrog i pravednog srpskog jezika, ovakvim uzdarjem uzvratio slušalačkoj i čitalačkoj naciji koju i inače doživljava kao proširenu, duhovnu porodicu; i državi, toj zajedničkoj kući sa više krovova. Ova je Bećkovićeva služba tim skuplja i važnija što se vrši „u vreme kad srpska država postaje gola ledina, a srpski narod – narod početnik kome se brišu vekovi civilizacije, sve istorijske i moralne zasluge”.

Da država nije gola ledina i da narod nije početnik, upečatljivo svedoči deset koncentričnih kruova ove knjige, ovi Bećkovićevi plačevi i tropari nad razvaljenom zemljom kojoj otimaju kolevku i nad oklevetanim narodom koga hoće da proglase kolektivnim ubicom. Takvu zemlju i takav narod na okupu drže još samo njihovi sveci, mučenici i pesnici. Bećković je njihov nenadmašni laudator. Sveti Sava i Vasilije Ostroški, Vuk i NJegoš, Zmaj, Dučić, Marko Miljanov i LJubiša, Nikolaj Velimirović, Desanka Maksimović... Zatim hramovi: Hilandar, Žiča, Podlastva, Ostrog. Kosovo, zemlja na kojoj smo svi rođeni. Veliki datumi i prećutana stratišta: Prvi srpski ustanak i Kamnik.

U poslednjem poglavlju In Memoriam jedinstvene epitafe dobili su: Meša, Duško Radović, Ćopić, Kiš, Bule, Pekić, Desanka, Vukajlo, Selenić, Mihiz, Brana Petrović. I Đilas, i Đilas. Ko je još oko toga zdvojan, kada pročita Besudnu zemlju, odmah će se dosetiti zašto i Đilas. Eliot je negde rekao da je svaka dobra pesma epitaf. Nije drukčije ni sa besedama, pogotovo sa Matijinim u kojima su oni koje sahranjuje često življi od živih. U Bećkovićeve epitafe legla je jedna krupna i tačna misao: pesnik je dokaz da se još uvek može biti velik ne čineći nikakva zla. Evo, recimo, epitafa koji bi lepo pristajao tobož dijaboličnom Miodragu Bulatoviću: „Zbogom, svete, koji nisi bio dobar prema meni”.

Iz devet jama

Ako je, a jeste, Jovan Dučić – jedan od Bećkovićevih izabranika – aristokratizovao naš jezik, našu istoriju i poeziju, Matija Bećković je, po sopstvenoj reči, sve ono što se šaputalo i u devet jama krilo, na sva zvona u knjigama, u pesmama i besedama – razglasio. A razglasio je prećutane, opojao bezgrobne.

Pa ipak, one sušte „najnežnije reči napisane na srpskom jeziku” Matija Bećković je prepoznao i izdvojio u besedi na Svetosimeonovskoj akademiji 26. februara 2005. godine. Oslušnimo, ma i ovako skraćeni razgovor oca i sina:

Čedo moje omiljeno
Svetlosti očiju mojih
Uteho i čuvaru starosti moje
Evo dođe čas da se rastajemo...

A sin će: „Gredi i dođi, gospodine moj i Sveti Oče, da se nagledam svetih sedina tvojih, i da ih s ljubavlju pomilujem – i da celivam tvoj sveti obraz, koji bi napisan na nebesima Gospodom Bogom još pre tvog rođenja”.

Ovaj „izraz čežnje za večnim sinstvom i očinstvom” nije slučajno prepoznao onaj koji je danas duplo stariji od svoga oca, a nije bez oca čim se zagleda u sebe i podigne oči k nebu: „Kažu da Srbin hoće da bude bolji od svakog a samo sin da bude bolji od njega. Kad bi iko mogao biti bolji od oca, onda bi i Božiji sin bio bolji od Boga Oca, jedinog oca koji nije sin. Otac je uvek neko odsutan i podjednako nedostaje i onom ko ga ima i onom ko ga nema. Pa ipak, niko nije siroče bez oca ako se zagleda u sebe ili podigne oči k nebu”. Ovo žitije o večnom očinstvu i sinstvu – jer je u svakoj porodici pralik svete porodice – ovde se iščitava i kao duboka lična drama u luku od Simeona i Svetog Save do Vuka i Matije. Taj sudbinski krug koji se zaklopio onim očima koje su uprte u nebo, svagda je opominjao sviju nas da rat sa grobovima mora biti okončan, bez obzira ko je gvelf a ko gibelin, i da reč žrtve mora biti „reč koja se ne sveti i ne sudi, jer je istina da varvarstvo počinje čim žrtve uzmu pravdu u svoje ruke. Grob nema strana”.

Bećković je orator koji je u besedama raskošnih paradoksa i retoričkih kaskada u koricama držao svoj „mač usta”, svagda se opominjući da zlatousti nemaju pravo na oholost, jer za svoj dar, za svoj organ jezika, imaju malo sopstvenih zasluga.

I na kraju, nešto sasvim lično. Besedu „Sveti Vasilije Ostroški Čudotvorac” Bećković je završio ovako: „Među srpskim svecima ovaj Hercegovac jedinstven je i po tome što je postao svetac među Crnogorcima. I da nije učinio ništa drugo, zaslužio je da se zove Sveti Vasilije Ostroški Čudotvorac”.

Žalio sam se jednom Matiji da sam nekoliko puta bio kod ovog zaprečitog, strogog i brzog Sveca, koji ne zna za šalu, i tražio malo zemljačkog popusta, molio da mi olakša ovo i ono. I ništa, kažem. Matija se osmehnuo: Otkud znaš?

I zaista otkud znamo. Anđeli su nam pevali, a evo još smo živi, mi koji smo se kod srpskog jezika zaposlili i naročito zastali kod dve presudne reči – očinstvo i sinstvo. Je li sramota reći da već odavno obojica imamo unučad, a opet – što smo stariji, sve smo veća siročad.

Rajko PETROV NOGO

18.03.06 Politika

Bećković je jedinstvena pojava u srpskom pesništvu, ličnost retkog dara koja ume da poveže nacionalnu istoriju sa poezijom

U Narodnom pozorištu u Beogradu juče je Zavod za udžbenike i nastavna sredstva svečano predstavio svoju najnoviju knjigu – „Besede” akademika Matije Bećkovića. Jučerašnji datum, 17. mart, istorijski je upamćen po stradanju Srba na Kosovu i velikim nemirima koji su se odigrali 2004. godine. Nije slučajno što je i ovaj kulturni događaj bio obeležen sećanjem na kosovsko stradalništvo o kojem je akademik Bećković više puta besedio.

Radoš LJušić, direktor Zavoda za udžbenike i nastavna sredstva, pozdravio je brojne ugledne zvanice iz sveta kulture i politike, i u svom obraćanju između ostalog rekao:

– Svetski politički i ratni vrtlog koji nas je zahvatio, Gordijev čvor u koji su nas vezali, nesreće koje su iz toga proizilazile, tragedija jednog naroda koja dugo i intenzivno traje i čiji se svršetak ne vidi, davali su, i daju povode mnogim događajima, a oni su kada je reč o današnjem danu, 17. martu, dvogodišnjici poslednjeg pogroma albanskih terorista nad malobrojnim i nezaštićenim srpskim narodom na Kosovu i u Metohiji, našli mesto i u knjizi koju danas predstavljamo.

Govoreći o akademiku Bećkoviću kao oratoru, LJušić je istakao da je on svojim besedama oduševljavao i nadahnjivao sve koji su ga slušali, ali je umeo i druge da sasluša i posluša i to uzajamno poštovanje izdvojilo ga je u red naših najvećih živih besednika.

Za akademika LJubomira Tadića, Matija Bećković je svojevrsna i jedinstvena pojava u savremenom srpskom pesništvu, ličnost retkog dara koja ume da poveže nacionalnu istoriju sa poezijom.

– Srpska narodna pesma je izvorište Matijine poezije, kao i NJegoševe. On je zelena grana na stablu srpske njegoševske tradicije i poezije. Ko ga je čitao nije mogao ostati neutralan i ravnodušan. Ni ja nisam. Za Matiju sam i onda kada se ne slažem sa svim njegovim idejama, a to je retko – rekao je akademik Tadić, izdvojivši kao posebnu odliku Bećkovićevih beseda briljantnu ironiju i neodoljiv podsmeh.

Pesnik Rajko Petrov Nogo pridružio se pohvalama govorničkoj veštini Matije Bećkovića i njegovom jedinstvenom osećaju za jezik, nazvavši ga zlatoustim pesnikom i besednikom koji je razglasio prećutane i opojao bezgrobne.

– Bećković je orator koji je u besedama raskošnih paradoksa i retoričkih kaskada u koricama držao svoj „mač usta”, svagda se opominjući da zlatousti nemaju pravo na oholost, jer za svoj dar, za svoj organ jezika, imaju malo sopstvenih zasluga. To je dar sa neba – rekao je Rajko Petrov Nogo.

Akademik Matija Bećković je juče bio u ulozi počasnog slušaoca. A kada je zauzeo govorničko mesto zahvalio se prisutnima i rekao da neće ništa besediti, već da će izrecitovati svoju pesmu, primerenu datumu i prilici, pesmu o Kosovu. Uostalom, kako je rekao akademik Bećković, besedništvo i nije ništa drugo do usmeno pesništvo.

J. Nikolić

07.02.06 Politika

Iako retorika i besedništvo nije ono u čemu smo prvi i najpoznatiji, mada je Nušićev i Sterijin doprinos tu izuzetan, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva iz Beograda ponosno je predstavio svoje najnovije izdanje – „Besede” Matije Bećkovića. Dragan Hamović, urednik ove knjige, objasnio je da su „Besede” zbir 17 godina neprestanog govorenja akademika Bećkovića na različite književne i nacionalne teme.

– Matija nije bio usamljen u obnovi i rastu besede, ali mu čelno mesto svakako pripada. Sama je vrsta, pod ruku sa onim njenim nerazlučnim delom koji čine slušaoci, izabrala svog novog prvog čoveka u nas. Bećković je govorio što su ga hteli čuti, ustima koja nisu samo njegova – rekao je Hamović.

Besedništvo je, po rečima akademika Bećkovića, vid usmenog pesništva. Štampa i knjiga su potpuno obesmislile besede jer one su za slušaoca, manje za čitaoca. A onda su joj televizija i radio ponovo dali krila. Sada se obnavlja ova književna vrsta koja je bila izgubljena, i nekako je prirodno, smatra Bećković, da njegovu knjigu objavi Zavod za udžbenike jer je retorika nekad bio obavezan predmet u školi.

– Pedeset godina je kod nas besedio samo jedan, a drugi su besedili o njemu. Tako da su prve besede počele da se čuju i objavljuju tek po njegovom odlasku i sa pojavom onog prvog ljudskog prava, prava na slobodnu reč. U mojim i besedama drugih sadržane su naše zablude i nade. Mnogo toga se nije ostvarilo, ali mi smo se trudili da to lepo kažemo ili bar najbolje što umemo. I to je korist koja ostaje u narodu, kojem je još samo reč ostala, jer se i na jezik kidiše – rekao je Matija Bećković.

Radoš LJušić, direktor i glavni urednik Zavoda za udžbenika, ovom prilikom najavio je izdavačke poduhvate za 2006. godinu. To su sabrana dela Sime Matavulja, izabrana dela LJube Tadića i Svete Stojanovića. Planirano je i objavljivanje dela savremene beletristike kao i fotobiografije Vlade Divca. Pri kraju je i izrada azbučnika za Školsku enciklopediju, a uskoro će biti usvojen i azbučnik za Malu srpsku enciklopediju.

J. Nikolić

Glas javnosti
09.02.2006.

Besede Matije Bećkovića

BEOGRAD - Knjiga "Besede" Matije Bećkovića, u izdanju Zavoda za udžbenike i nastavna sredstva, predstavljena je juče pred brojnim novinarima i u prisustvu Radoša LJušića, Dragana Hamovića i autora.

- Matija Bećković nije bio usamljen u obnovi besede koja se kod nas obnavljala sa buđenjem demokratije, ali mu svakako pripada čelno mesto - rekao je Hamović, ističući da je u ovu knjigu stalo bar sedamnaest godina neprestanog govorenja Matije Bećkovića o različitim književnim i nacionalnim temama.

Bećković je primetio da su štampa i knjige umnogome obesmislili besede, ali da su im radio i televizija dali krila.
- Beseda je vid usmenog pesništva. Pedeset godina kod nas je besedio samo jedan, a drugi su besedili o njemu, tako da su druge besede počele da se čuju tek po njegovom odlasku, što se vidi i u knjizi - rekao je Bećković i izrazio nadu da će ovo biti prva u kolekciji knjiga beseda. - Besede su popis nada i očekivanja koja nam se nisu ostvarila ali smo se bar potrudili da ih izrazimo onako kako smo najbolje umeli - dodao je Bećković.

B. M.