01.01.10
Radoslav Pavlović je plodan i raznovrstan pisac, jedan među prvim profesionalnim dramskim pi-scima srednje generacije. Veruje u sebe, u rad, svoj talenat, uverenja, u pozorište, u „svoj narod“ kome pripada srcem i dušom. Starinski, možda, ali ne i staromodan tip. Drži do utemeljenih mo-ralnih načela i vrednosti. Valjda je, otud, satiričar, komediograf, pisac drama i melodrama. Publi-ka je za njega važan sastavni deo teatra i pisanja za teatar, ali se Pavlović ne ulaguje gledaocu. Radije razgovara sa njim, pokušava da razabere njegove muke, vrline i opakosti, da ga, kako se nekada govorilo, zabavi i pouči. Duhovito, naravno, bez didaktike i moraliziranja. Upućen u isto-rijski i svakodnevni život koji deli sa svojim savremenicima i gledaocima, Pavlović je opredeljeni komentator života malog čoveka, a kakvi to drugi, i drugačiji ljudi, i postoje. Čovek je čovek, ostalo su prilike, situacije, zaleti, nužnosti, slučaj, izbor i neočekivanosti, svakodnevno, društveno i lično pozorište, pa kako se kome posreći, kako se ko i za koju ulogu izbori, opredeli. Ma koliko da je težak i duboko nepravedan, život je za protagoniste Pavlovićevih komada, uprkos svemu, lep, od muka i rana koje sami sebi, i drugima nanosimo, ali dragocen, pun iznenađenja, tragičan u svojoj komičnosti, i komičan u tragediji koja se zaobići ne može. Stiže iz daleka, od moćnih, ali i od suseda i bliskog čoveka. Kao i mnoge druge stvari sa kojima živuje, čovek u Pavlovićevim ko-madima razmenjuje sa drugim čovekom i dobro i zlo, ali i ljubav i energiju održanja.
Pavlović piše za pozorište, televiziju, film, gotovo sa istom veštinom i uspehom. U svojim najboljim komadima Pavlović doseže ono čemu teži svaki pisac koji misli na svog čitaoca ili gle-daoca: spoj kvaliteta i gledanosti. Šovinistička farsa u tumačenju Predraga Ejdusa i Josifa Tatića, sa Radovanom Trećim Dušana Kovačevića i Zorana Radmilovića, spada u najgledanije posleratne pozorišne komade. Kao i Zajednički stan Gute Dobričanina, nekad. I kada je to bilo rizično, Pa-vlović se posvetio pisanju drama, odričući se unosnijih i izvesnijih uredničkih i drugih činovničkih poslova koji su mu obezbeđivali izvesniju materijalnu egzistenciju. Njegova predanost i samouve-renost rezultirali su zavidnim dramskim opusom od dvadeset dva komada, uglavnom izvedena u teatru, na televiziji i na filmu.
Pavlović je profilisan, rado gledan pisac, ali ne i napadno promovisan. Njegovi komadi, njegova dramska misao, bliski su ljudima među kojima skromno živi, s kojima je tradiciono, jezič-ki i duhovno srođen. Akteri njegovih drama nisu birane, izuzetne, reprezentativne figure, već ljudi sa kojima deli istorijsku i ličnu sudbinu. Otuda ničeg misterioznog, zakukuljenog i zamumuljenog nema u dramskim tvorevinama Radoslava Pavlovića. U njima se živi na malo, priča i pričucka, go-vori i ogovara, pati i veseli, na način svakodnevni, narodski, onako kako to čini većina nas dok se, najčešće paćenički, kroz život probijamo i provlačimo. Gledalac kome se pisac obraća, i kad razvi-ja komičku, tragičku, ili melodramsku dimenziju našeg načina postojanja, jesu lica i bića koja ni-čim nisu povlašćena ili nadređena. Živeti svoj, ničim velelepnim podvučen život, nositi se sa mu-kama, nevoljama i ujdurmama života koji „ne zvuči“ kolosalno, to je dramski prostor, vazduh, scena kojom promiču naša braća i srodnici, oni koje svakodnevno srećemo na ulici, u kafani, u te-snim stanovima, čekaonicama. Iako nisu „udareni“ i iščašeni u meri u kojoj su to „ljudići“ Alek-sandra Popovića i Dušana Kovačevića, iako su bliži zemlji, „normali“ i prepoznatljivosti, svi su oni jedne gore list. Živuckaju, pijuckaju, ljubakaju se, psuju, raduckaju, vode političke, ljubavne i komšijske ratove, pate i udaraju brigu na veselje. Stradalnici, šereti, ujdurmaši, ali i valjana bića, dobre duše, tamo i tada kada je, i gde je, teško biti i opstati. Govorim o komičkoj energiji našeg građanina koja daje boju i ton Pavlovićevim komadima, stvarnosti i zadanom životu koji vuku na grbači. Nekako ide, iako ne ide lako, ali nađe se, ima u tom grbavom životu i nečeg zanosnog, neodoljivog, neka postojana slikovita životvornost koja zrači iz komedija, drama, melodrama i dramoleta Radoslava Pavlovića.
Upućen u „grdaju“, u život, lične, političke i istorijske igre, Pavlović ne zamara, ne zlosta-vlja gledaoca. Njegovi tekstovi zrače blagorodnošću, humorom, komikom koja zaobilazi trivijalno i vulgarno, ali ostaju u domenu , u vidokrugu narodskog, dostupnog i prepoznatljivog, spontanog, izvornog, daleki artificijelnosti.
Prva rečenica u drami Moja draga koja sa još pet komada čini ciklus Beogradskih komada glasi: „Ovaj život je katastrofa.“ Katastrofa, ali mi se ne damo! Kao i Dragin sagovornik Nikola, i Pavlović razmišlja, traži objašnjenje za život kao katastrofu, za ratove koji se ne završavaju, već se, u nešto izmenjenim formama i ulogama, nastavljaju. „Od kad mi se zemlja raspala, i počeo rat u Bosni, ja se kotrljam nizbrdo. Nezavršen posao, kao svaki nedovršen posao, traži dušu onog ko-ji ga je ostavio...“ O ovoj duši koja dugo i mnogo pamti, o njenom rasplinjanju i kidanju piše Ra-doslav Pavlović koga je, kao i njegove junake, „istorija zaposlila“, zaposela, upregla, uplela u te-ško razrešivi životni i dramski čvor u kome se sustiče tegobna sudbina malog naroda za čije je ko-rene i plodove pisac duboko vezan.
Česti ratovi, nesrećne male i velike ljubavi bez legendarne dosežnosti, pričice, veći i manji nesporazumi, krupne posledice. Naš čova, evo kako ga jedan (Beli) od protagonista drame Moja draga opisuje: „Običan čovek, ranjen čovek u nevolji, na ivici nerava i gladi, u čekanju da se do-vuku bolja vremena.“ To je krug u kome se rastaču, kidaju, odvijaju životi našeg balkanskog, srp-skog bića.
Ali Pavlović nije duh klonuća i kukumavke, već otpora, vere, uspona: uveren je u istraj-nost naroda, u njegovu „psihičku snagu“ i sposobnost da izdrži, istraje: „Vidim da je vreme teško, teško je ovde na zemlji, ali ovo vreme je i za očaj, i za podvige. Mi smo uobrazili kao da nama mora da bude bolje nego našim starim i starijima u ono vreme kad su živi zavideli mrtvima pa se, ipak, opstalo. I mi ćemo opstati.“ A onda, poput Čehova, budućnost, nada: „Sledeće generacije će biti bolje nego ove danas, o koliko bolje. Oni koji su sad isplivali na površinu, otpašće, ovoje doba pročišćavanja, budućnost je u nama. Samo treba izdržati. (Moja draga) Ma šta se događalo, ma kakve sitnije i krupnije nevolje i gadosti činili ljudi koji mu leže pod perom i u duši, u piscu je neuništiva vera u ukorenjenost života i ljubavi, u životvornu energiju sopstvenog naroda. Ostalo bude, pa prođe!
Tragičnost u Pavlovićevim komadima je utoliko potresnija, dirljivija što nije retka, ni izu-zetna, rezervisana za ljude „posebnog kova“, što je reč o tragičnosti po meri običnog čoveka; tako je i sa komikom. Ovakve životne sudbine se ne odvijaju na velikim i velelepnim scenama, u dvor-skim kostimima i maestralnoj scenografija. Ima tu i bola i jada, ima ljubavi i ljubavnih peripetija, ali ni ratovi, ni ljubavi, nisu kod Pavlovića stihovani, niti osobito pogurani prema nebeskim visina-ma i veličinama. Sve se odvija u ravni života iz dana u dan, na putu, u kafani, stančićima, komši-luku. Obične ljudske stvari, krpe i krpice, političke, ratne i ljubavne igre između suza i smeha, naj-češće su pletivo iz kojeg Pavlović plete i tka svoje dramske zaplete, sudbine, dijaloge, svoju dramsku šarenicu.
U komadima Radoslava Pavlovića žena i majka su stradalnice, mučenice, žene na kraju uma često, ali i otporne. One su one koje trpe i čekaju da se „muški“ vrate, da odboluju svoje mu-ške bolesti i skrase se u porodici. Pavlović ih ne stilizuje, ne uopštava odviše. Pre bih rekao da na-stoji da ih održi u dokumentarističkoj žestini (Moja mama, Moja draga). Pisac im, ipak, nadodaje izvestan stepen „otkačenosti“ i time uvećava njihovu dramsku živopisnost; po pravilu su to dram-ske persone sa izvesnim komičkim proširenjem koje ih odmiče od naturalizma i bukvalnosti.
Za razliku od ostalih komada u ovoj knjizi, Savremenik nosi tragove učenja, pa je ono dragoceno „životno“ ovde preliveno, u izvesnoj meri zastrto akademizmom koji, inače, nije svoj-stven ovom piscu upućenom u životnu sudbinu i dramu svog naroda.
U proleće 1999. godine vojne snage civilizovane Evrope i Amerike varvarski su bombar-dovale Jugoslaviju. Jedanaest nedelja, kako je i svoj komad naslovio žarki patriota Radoslav Pa-vlović. Nijedan rat nije lako objasniti, ali će besmisao i surovost ovog ratnog čina ostati uzoran primer rata kao apsurda. Rat koji je jednu srednje razvijenu zemlju bacio stotinu godina unazad, u siromaštvo, materijalnu i duhovnu bedu, u duboku omrazu. U dugim danima i još dužim noćima u kojima zavijaju sirene i praskaju bombe, najčešća je bila rečenica: „Dođe mi da poludim!“ Iza svega što još nismo preturili preko glave, što nam u glave teško može da stane, ostalo je, još živi, osećanje koje dramaturška retorika određuje kao stanje krivice bez krivice! Kako kaže jedno lice iz ove drame, „Rat nas je sve poremetio“, nažalost ne na kratko: ni danas se nismo vratili u „nor-malu“, ni došli na svoje! O namučenoj duši da ne govorimo. I ovaj užas i apsurd, muku i strada-nje, ono što je u nedavnoj istorijskoj stvarnosti bilo nepodnošljivo, pisac svojim stilom i duhovno-šću nadvladava, preobražava u ljudsko, čovečno. Usred mržnje, osionosti, ludačke agresivnosti i bezobzirnog rušilaštva, ugrožavanja života, još uvek se, iz dubokih slojeva ljudske valjanosti čuju jezik i reči ljubavi i neunakažene čovečnosti.
Radoslav Pavlović promišlja svoje vreme, vrednuje, kritikuje, polemiše, ironiše, ali i zaba-vlja, saoseća. Trudi se Pavlović da zadobije, osvoji pažnju i razumevanje običnog gledaoca, ali i da se odupre banalnom, trivijalnom. Pavlovićevo pozorište je prepoznatljivo i pristupačno, uzbu-dljivo i intrigantno, ali ne i površno.
Muharem Pervić
