Apsolutna moć

PRVO POGLAVLJE

Blago je stegao volan kad se auto na kojem su sva svetla bila pogašena polako zaustavio. Ono malo šljunka zaprštalo je pod točkovima pre nego što je zavladala mrtva tišina. Sačekao je trenutak da se malo privikne na okolinu pre nego što je izvadio neki malo stariji, ali još i te kako dobar dvogled za noćno osmatranje. Obrisi kuće lagano su postajali sve jasniji. Odmah do njega, na suvozačevom sedištu, stajala je jedna velika platnena torba. Unutrašnjost automobila delovala je nekako oronulo, ali je bar bila čista.
I auto je bio ukraden, i to sa najneverovatnijeg mesta.
Par minijaturnih palmica visio je sa retrovizora. Kiselo se nasmešio kad ih je pogledao. Možda će i on uskoro otići u zemlju palmi. Mirna, plava i prozirna voda, paperjasti zalasci sunca i jutra boje lososa. Morao je da se skloni. Nije se imalo kud. Iako je to već mnogo puta sam sebi obećao, ovoga puta mu se činilo da je sigurno. Pošto je bio šezdeset šest godina star, Luter Vitni je imao pravo na socijalno osiguranje i status redovnog člana društva penzionera. Većina muškaraca se u tim godinama već uveliko bavila novim poslom – postali su dede i povremeno podizali i vaspitavali decu svoje dece. Dođe neko vreme da se stare kosti spuste u one dobro poznate fotelje dok arterije polako privode kraju svoje stezanje, sve dok se konačno ne zaguše. Luter se celog života bavio samo jednim poslom. Obijao je i provaljivao u tuđe kuće i kancelarije, najčešće noću, baš kao sada, i odnosio onoliko dragocenosti koliko je mogao da ponese.
Iako čovek s druge strane zakona, Luter nikad u životu nije opalio iz pištolja ili bacio nož, bilo u strahu ili gnevu, osim za vreme dok se borio u onom tako zbunjujućem ratu koji se vodio na granici između Severne i Južne Koreje. A pesnice je koristio samo kad se tukao u kafanama i to isključivo u samoodbrani, jer od piva čovek lako postaje hrabriji nego što stvarno jeste.
Luter je imao samo jedan kriterijum kada je trebalo da izabere metu: krao je jedino od onih koji su sebi mogli da priušte takav gubitak. Nije sebe smatrao nimalo drugačijim od one armije ljudi koji su se ulagivali bogatašima i nagovarali ih da im kupuju stvari koje im u suštini nisu ni potrebne.
Veći deo tih svojih šezdeset i nešto godina proveo je u zatvorima srednjeg ili najvišeg nivoa bezbednosti po Istočnoj obali. Tri presude zbog krivičnih dela u tri različite države visile su mu nad glavom kao kamene gromade. Te godine su bile kao izbrisane iz njegovog života. Važne godine. Ali to više nikako nije mogao da promeni.
Toliko je usavršio svoju veštinu da je mogao da gaji velike nade kako do četvrte presude nikada neće doći. U slučaju da ga ipak ponovo uhapse, onda bi sve od samog početka bilo jasno: osudili bi ga na celih dvadeset godina. A u njegovom dobu, robija od dvadeset godina je kao smrtna kazna. Bolje da ga osude na električnu stolicu, što je uobičajen način na koji se u Virdžiniji postupa s najtežim kriminalcima. Stanovnici države kao što je ova, s tako dugom i bogatom istorijom, uglavnom su pobožni ljudi čija verska ubeđenja počivaju na stavu da treba uzvratiti istom merom, a to nameće najteži oblik odmazde. Tako je vlastima u ovoj državi pošlo za rukom da dostignu veći broj smrtnih presuda nego bilo koja druga američka država, s izuzetkom dve, a to su Teksas i Florida, koje se po tom pitanju potpuno slažu sa svojom južnjačkom braćom. Ali ne ide se na električnu stolicu zbog obične provalne krađe – čak i dobri stari južnjaci znaju kad je dosta.
Ali i pored tolikog rizika, on jednostavno nije mogao da odvoji pogled od te kuće – bila je to naravno jedna raskošna vila, jer se drugim rečima nije mogla opisati. Evo, već nekoliko nedelja mu ne izbija iz glave. Večeras će ta čarolija da nestane.
Midlton, Virdžinija. Četrdeset pet minuta vožnje od Vašingtona prema zapadu. Kraj je pun velikih imanja, skupih automobila i konja koji koštaju toliko da bi tim novcem godinu dana mogli da se hrane svi stanari u nekom soliteru. Posedi su toliki da mogu da traže status države. Ni za trenutak nije zaboravio koliko je ironično to što se posed koji je večeras bio njegova meta zove Kopers.
Adrenalinska groznica koja ga je obuzimala prilikom svake akcije stvarno je bila nešto posebno. Imao je utisak da istu stvar oseća i neki udarač u bejzbolu dok opušteno trči od jedne baze do druge, bez imalo žurbe, pošto je izbacio lopticu daleko izvan stadiona. Masa je na nogama i pedeset hiljada ljudi posmatra jednog čoveka, svi su zadržali dah, da bi se već sledećeg trenutka povratili posle jednog jedinog zamaha drvene palice.
Luter je svojim izvežbanim okom još jednom pregledao celu oblast. Tu i tamo namignuo mu je poneki svitac, ali je inače bio potpuno sam. Slušao je cvrčke koji su polako utihnuli. Svakome ko je dovoljno dugo živeo na tom prostoru taj zvuk je bio dobro poznat.
Vozio je još malo po asfaltu pre nego što je prešao na seoski drum koji se završavao u gustoj šumi. Preko već sede kose navukao je skijašku kapu. Ogrubelo lice bilo je premazano maskirnim bojama. Spokojne, zelene oči gledale su iznad snažne vilice. Mišići njegovog vitkog tela bili su napeti kao u najboljim danima. Ponovo je izgledao kao prava vojničina, što je nekada i bio. Izašao je iz kola.
Savijen ispod jednog drveta, Luter je osmotrio okolinu. Kopers je imao, kao i tolika druga imanja izvan grada na kojima se nije obrađivala zemlja niti uzgajala stoka, ogromnu i ukrasima optočenu kapiju od kovanog gvožđa na stubovima od cigle, ali bez ograde. Na imanje se moglo ući pravo s puta ili iz obližnje šume. Luter je ušao iz šume.
Bilo mu je potrebno dva minuta da dođe do ivice kukuruza blizu kuće. Bilo je očigledno da vlasniku nije potrebno domaće povrće, već je radije prihvatio ulogu veleposednika. Luteru to nije nimalo smetalo, pošto je tako mogao neopaženo da dođe skoro do ulaznih vrata.
Sačekao je nekoliko trenutaka i nestao u gustim stabljikama kukuruza.
Na tlu nije bilo nikakvih otpadaka pa je tako mogao da se kreće potpuno nečujno, što je stvarno bilo važno jer se na ovakvom mestu svaki zvuk čuo nadaleko. Gledao je pravo ispred sebe. Stopalima je, posle toliko iskustva, pažljivo birao put kroz vitke stabljike, dok se nije malo privikao na neravan teren. Noćni vazduh je odisao svežinom pošto je vrelina skoro minulog leta prestala, ali ta svežina nije bila dovoljna da se vazduh pretvori u male oblake pare koje bi onda sa velike daljine mogao da ugleda neko ko te noći nije mogao da spava ili nije imao pametnija posla nego da gleda napolje.
Luter je već nekoliko puta pažljivo uvežbao celu operaciju tokom proteklog meseca i uvek se zaustavljao na ivici kukuruznog polja pre nego što je zakoračio na brisan prostor i prešao ničiju zemlju. U glavi je držao svaki detalj koji je već po sto puta ponovio i preslišao se sve dok nije razvio savršeno uvežban plan po kojem je tačno znao kuda treba da se kreće, gde treba da sačeka i kuda da ide dalje.
Na ivici polja je čučnuo i još jednom pogledao okolo. Nije bilo potrebe da žuri. Nije bilo pasa, što je bilo dobro. Koliko god da je mlad i okretan, nijedan čovek ne može da pobegne psu. Ali ljudima kao što je Luter bilo je dovoljno samo da čuju taj čudan zvuk koji su pravili psi čuvari pa da im se krv sledi u žilama. Uz to, na posedu nije bilo ni sigurnosnih sistema, verovatno zbog činjenice da je u tom kraju bilo puno jelena, veverica i rakuna koji su lutali okolo i redovno pravili lažnu uzbunu. Luter će, međutim, uskoro da se susretne s vrlo modernim sistemom alarma i imaće samo trideset tri sekunde da ga onesposobi – uključujući tu i onih deset sekundi koliko će mu biti potrebno da razmontira komandnu tablu.
Trideset minuta pre toga tuda je prošla patrola radnika privatnog obezbeđenja. Ti klonirani policajci bi navodno trebalo da uvek menjaju vreme obilaska i da na svakih sat vremena nadgledaju svoj sektor. Ali, posle mesec dana osmatranja, Luteru je bilo lako da otkrije kako i kada se kreću. Imao je bar tri sata pre nego što se ponovo pojave, a njemu neće biti potrebno ni približno toliko vremena.
Na posedu je vladao mrkli mrak, a gusto žbunje, tako dragoceno za lopovsku sortu, prileglo je uz popločanu stazu kao gusenica na granu. Redom je osmotrio svaki prozor na kući: nigde svetla, nigde zvuka. Svojim očima je gledao kako su stanari, dva dana pre toga u pravom konvoju otišli negde na jug, i pažljivo popisao sve vlasnike i poslugu. Najbliže susedno imanje je bilo dobra tri kilometra udaljeno.

01.01.00

Glas-javnosti
18.09.2002.

Hit roman Dejvida Baldacija
Apsolutna moc
Kada je Luter Vitni, provalnik pred penzijom, odlucio da "odradi" poslednji posao u karijeri, nije ni slutio da ce stvari krenuti naopako. Igrom slucaja, on je jedini svedok brutalnog ubistva. A kao da ni to nije dovoljno - ni ubica ni žrtva nisu obicni smrtnici.

Rec je o predsedniku SAD i njegovoj ljubavnici. Ostareli provalnik se nalazi pred dilemom: da li da se upusti u borbu s ogromnom i nemilosrdnom mašinerijom, ili da jednostavno sve zaboravi...

"Apsolutna moc", Dejvida Baldacija, jednog od najcitanijih savremenih americkih pisaca, sadrži sve ono što jednu pricu cini zanimljivom: moc, novac, seks, intrige, ljubav, heroje. Po romanu je Klint Istvud snimio istoimeni film u kome, uz Džina Hekmena, tumaci i jednu od glavnih uloga. Roman je nedavno objavljen i kod nas u izdanju "Lagune" (prevod Miloš Arsic).

M. J.