Amerika i raspad Jugoslavije

20.03.08 NIN

Živorad Kovačević, političar, diplomata i jedan od najboljih srpskih poznavalaca Amerike, objavio je knjigu “Amerika i raspad Jugoslavije”, kojoj su – po svemu sudeći – unapred zagarantovani status kapitalnog dela u oblasti domaće političke publicistike, trajna aktuelnost i brojni polemički izazovi. Sticajem okolnosti, poslednji čin drame započete raspadom Jugoslavije, koji se trenutno odigrava na Kosovu, u kome Amerika ponovo igra značajnu, ako ne i presudnu ulogu, samo potvrđuje da se autor prihvatio teme koja će još dugo zaokupljati našu pažnju. I, ne samo našu.
Živorad Kovačević, nakon pažljive analize zaista obimne istorijske građe, ulogu Amerike u raspadu Jugoslavije ocenjuje na način koji podseća na presudu Haškog tribunala u predmetu “BiH protiv SR Jugoslavije” povodom tužbe za genocid počinjen u Srebrenici. On, praktično, kaže da Amerika i njeni saveznici ne mogu biti oglašeni krivima za krvavi raspad Jugoslavije. Barem ne glavnim krivcima za ono što se zbilo. Ali, zato nudi obilje dokaza koji sugeriraju da i Amerika, svakako, može biti smatrana odgovornom zato što nije sprečila krvavu dramu, a time i tragičnu sudbinu ratovima unesrećenih miliona ljudi na ovim prostorima. Zato što je, verovatno, mogla i imala načina da to učini...
Amerika je, dakle, po Kovačevićevom razumevanju imala srazmerno ograničenu i uglavnom tek posrednu i pasivnu ulogu u procesima koji se obično obuhvataju zbirnim pojmom “jugoslovenska kriza”. Moglo bi se, znači, razumeti da je uloga Amerike u jugoslovenskoj krizi bila daleko manje vidljiva nego u drugim kriznim žarištima u svetu, u kojima je obično već na prvi pogled lako identifikovati uticaje ove i drugih velikih sila. Što bi, opet – ukoliko su pomenute Kovačevićeve ocene zaista tačne – jugoslovensku krizu činilo veoma specifičnim i zaista autentičnim događajem u savremenoj svetskoj istoriji. Potpuno “imunim” na globalne društvene procese i bure koje je, recimo, izazvao kraj hladnog rata i naglašena podrška “pobedničke strane” nacionalističkim pokretima i snagama u istočnoj Evropi, kao protivteži ozloglašenom komunizmu... Kako bilo da bilo, o ulozi SAD u različitim fazama jugoslovenske krize, i o ocenama u kojima Kovačević svakako nije usamljen, istoričari će još dugo raspravljati. A, Kovačevićeva knjiga i materijal koji je on pedantno sakupio i u svojoj knjizi prezentirao, pre svega obimna literatura koju je predstavio i analizirao, biće svakako dragocen materijal za sve one koji će se ubuduće baviti ovom kompleksnom i izazovnom temom.
Inače, o jugoslovenskoj krizi, raspadu Jugoslavije i ratovima na ovim prostorima objavljeno je u protekle dve decenije na stotine knjiga na različitim jezicima, širom sveta. Najviše u Americi. Nažalost, većina tih knjiga ne pruža nam mnogo podataka o onome što njihovi autori verovatno najbolje znaju, o američkoj strani te priče i zbivanjima u političkim kuloarima Vašingtona povodom raspada Jugoslavije. Naime, američki autori koji su se bavili raspadom Jugoslavije i ratovima na ovom tlu vođenim tokom devedesetih godina prošlog veka mahom su se fokusirali na neke od lokalnih aktera, najviše na Slobodana Miloševića i njegove, nastojeći da osvetle ulogu tih lokalnih činilaca u kreiranju savremene istorije Balkana. Pri tome su obično vrlo rečiti u argumentovanju nesumnjive i nesporne krivice ovdašnjih likova, i gotovo izričiti u bespogovornom opravdavanju američke politike na Balkanu u toku proteklih decenija.
Na drugoj strani, upadljivo je malo pokušaja da se, recimo, objasni kako je zaista bila definisana politika Vašingtona tokom različitih faza jugoslovenske krize, u čemu je Vašington grešio, kako su i zašto nastale te greške...? Recimo, u tom obilju raspoložive američke literature o raspadu Jugoslavije malo je ozbiljnijih analitičkih napora i nepristrasnih ocena koje bi pomogle da se objasne stvarni razlozi za svojevrsnu fascinaciju uticajnih američkih diplomatskih krugova Slobodanom Miloševićem, koji će se za kratko vreme od provincijskog partijskog “aparatčika” pretvoriti u brutalnog diktatora. I, nedugo potom od tih istih američkih diplomatskih krugova zavredeti titulu “balkanskog kasapina”. Ipak, samo nekoliko godina kasnije on će u očima uticajnih krugova u Vašingtonu opet postati “faktor stabilnosti”. Pa, onda nedugo potom, opet, jedan od najvećih zločinaca veka. Prvi na čiju će zemlju NATO nakon 50 godina postojanja usmeriti sve svoje potencijale i istresti najviše bombi nakon drugog svetskog rata...
Tolike oscilacije u periodu od samo nekoliko godina nesumnjivo zaslužuju bolje od objašnjenje od onih koja su nam do sada nudili američki autori.
Upadljiv je, takođe, manjak suvislih objašnjenja za uporno američko ignorisanje i za pogrešne procene potencijala demokratske opozicije Miloševićevom režimu u Srbiji. Nisu, zatim, dovoljno objašnjeni ni stvarni motivi i priroda nekih specijalnih aranžmana vašingtonske administracije sa Slobdanom Miloševićem, kao što je bio onaj sa prodajom manjinskog (49%) dela srpskog “Telekoma” u vreme važenja međunarodnih sankcija i pokušaji da se Milošević po svaku cenu održi na vlasti u vreme masovnih protesta opozicije u Srbiji u 1996-97. godini. Ali, ni zbivanja iz vremena kada je Milošević krajem devedesetih iznenada izgubio status miljenika, i kada Klintonova administracija u Vašingtonu, poput izneverenog ljubavnika, iznenada odlučuje da se osveti svom dotadašnjem omiljenom diktatoru, i okreće se onima koje je na Kosovu do tada nazivala “teroristima”...
Dakle, prosto je frapantno kako je u obilju knjiga uglednih i renomiranih američkih autora posvećenih raspadu Jugoslavije i potonjim ratovima na ovom prostoru upadljiv manjak poštenih kritičkih analiza uloge zvanične Amerike, zabluda i grešaka američke politike na Balkanu (u Hrvatskoj, BiH, na Kosovu...), na način na koji se to u američkoj istoriografiji i publicistici po pravilu čini kada je reč o zvaničnoj politici Vašingtona u drugim delovima sveta i drugim ratnim konfliktima i krizama. Uticaj Amerike ne treba, naravno, precenjivati, ali se on ne sme ni potceniti. Stoga je, čini se, ipak naivno verovati da se neke za sada nedovoljno istražene stranice naše novije istorije, i neki zaista neobični obrti u kojima je vidljivo prisustvo američkog faktora, mogu pokriti isključivo tvrdnjom o ovdašnjoj tradicionalnoj fascinaciji teorijama zavere.


Stevan Nikšić

15.12.07 Politika

Da li smo zaista sasvim izašli iz košmara devedesetih, da li smo uspeli da u svemu sagledamo sve uzroke i posledice traumatičnog i krvavog raspada SFRJ, rastumačili postupke i motive glavnih aktera te drame i iz te bliske istorije izvukli sve pouke?
Istorijska distanca je skromna, ali je pamćenje možda još kraće. O najvećem sukobu na tlu Evrope od Drugog svetskog rata koji je počeo posle rušenja Berlinskog zida napisano je već mnoštvo studija i memoarskih svedočenja (Kongresna biblioteka u Vašingtonu ima oko 600 naslova o ovoj temi). Autori su uglavnom iz zapadnih instituta, a gotovo svi važniji međunarodni posrednici napisali su i lična viđenja događaja u kojima su učestvovali.
Uprkos ovom obilju, upravo objavljena studija Živorada Kovačevića, danas predsednika Evropskog pokreta u Srbiji, ambasadora u Americi, dugogodišnjeg predsednika Foruma za međunarodne odnose, značajan je doprinos razumevanju svega kroz šta smo prošli, podsticajna i provokativna literatura za razmišljanje da li je baš sve tako moralo da bude. „Amerika i raspad Jugoslavije” u glavnom fokusu ima ulogu jedine posthladnoratovske supersile u jugoslovenskom raspadu i premda ima sve elemente značajnog naučnog rada – 448 strana, indeks sa 365 imena, spisak od 158 korišćenih knjiga i publikacija, 181 dokumenat, 277 članaka, intervjua i govora, 1.249 fusnota – sve vreme drži pažnju kao uzbudljivi politički triler, uprkos tome što nam je kraj unapred poznat, jer smo ga iskusili na sopstvenoj koži.
Kovačević se pre svega bavi ulogom Amerike u raspadu Jugoslavije, navodeći izuzetno detaljno šta je sve uticalo na stavove, inicijative i akcije SAD u ovom procesu, kako se ta politika formirala i ostvarivala i kako su, na drugoj strani, na nju reagovali „gospodari rata” na Balkanu. Njegov glavni zaključaj je da je ta politika prema našoj krizi bila „smesa doslednosti i neodlučnosti, jasnog sagledavanja situacije i pogrešnih procena, kontinuiteta i zaokreta, principa i pragmatizma, punog angažovanja i pasivnosti”.
To se zbiva u kontekstu kada smo, posle okončanja hladnog rata, izgubili strateški značaj i prestala da bude „zaštićeno, a ponekad i razmaženo dete američke i zapadne diplomatije” (Cimerman). Amerika nije navijala za raspad zemlje, ali nije u najkritičnijim momentima po njen opstanak bila spremna da se (potpuno) posveti situaciji koja je za nju bila isuviše složena i nejasna.
Knjiga počinje poglavljem koje će omogućiti bolje razumevanje dramaturgije raspada – predstavljanjem dramatis personae – lica drame – ali bez ijedne autorove reči: karakterizacija Slobodana Miloševića, Franje Tuđmana, Alije Izetbegovića, Radovana Karadžića, Džejmsa Bejkera, Lorensa Iglbergera, Ričarda Holbruka (da pomenemo samo neke) data je kroz ono što su drugi o njima rekli ili napisali.
Razumljivo i neizbežno, centralna figura je ipak Slobodan Milošević, kao ličnost čija su politika, postupci i procene, stil obeležen arogancijom, nipodaštavanjem i cinizmom prema sagovornicima, a pre svega nesposobnost ili nespremnost da se razume međunarodni faktor, a pre svega SAD, njeni motivi i namere, imali ključnu ulogu i doprinos da se stvari razvijaju tako da Srbija u krajnjem ishodu postane najveći gubitnik.
Milošević, naravno, nije jedini negativni junak: kao i svi drugi koji su pisali o jugoslovenskoj krizi, i Kovačević navodi da međunarodni posrednici nikad nisu mogli da razumeju „balkansku crtu” u karakterima njihovih jugoslovenskih sagovornika – osobinu da im „ne trepnuvši serviraju najordinarnije neistine, iako znaju da svet ima obilje informacija iz prve ruke”.
Kovačević prati razvoj situacije od prvih nagoveštaja raspada, od 14. kongresa SKJ i Gazimestana, preko secesije Slovenije, otpočinjanja rata u Hrvatskoj, neuspeha da se nađe formula za konstituisanje Bosne, njenog potom krvavog međunacionalnog sukoba, Dejtona, podrške Miloševiću „kao faktoru mira” posle te konferencije, potom promene prema njemu nakon građanskih protesta 1996/1997, da bi knjigu završio momentom kada Kosovo, posle Rambujea, bombardovanja SRJ, Kumanovskog sporazuma i Rezolucije 1244 postaje međunarodni protektorat, ostavljajući Srbiji samo „šuplji” suverenitet nad tom pokrajinom.
Svako krizno raskršće, a bilo ih je mnogo, autor prati detaljnom analizom, predočavajući kako se određena politika formirala, kako je evoluirala, kako su na nju reagovali svi akteri. Pri tom, poznajući dobro tehniku međunarodnog pregovaranja (o čemu je napisao i knjigu), Kovačević predočava alternativne scenarije, razrađujući verovatni tok događaja po matrici „šta bi bilo da je bilo”.
Posebno je zanimljiv, možda zbog današnje aktuelnosti, deo koji se bavi internacionalizacijom kosovske krize, propuštenim prilikama da se ona blagovremeno sanira i obezbedi ishod koji bi bio po Srbiju mnogo povoljniji od sadašnjeg. Zaključak je da pozicija Srbije na ključnim tačaka eskaliranja problema nije bila bez šansi – Amerika je dugo bila protiv nezavisnosti za kosmetske Albance – ali da je te šanse poništilo to što ih nije pratila dovoljno promišljena politika.
Kovačević na kraju poručuje da spisak odgovornih na tlu bivše Jugoslavije nije knjiga od dva slova – ne može se svesti samo na Miloševića i Tuđmana. „Nijedan lider nije bez krivice, niti oni koji su nacionalističke projekte podržavali, propagirali i legitimisali u očima ojađenog, zbunjenog i dezorijentisanog naroda.”
„Raspad se verovatno nije mogao izbeći, ali definitivno nije morao biti krvav”, zaključuje Kovačević. „Smrt Jugoslavije je ipak slučaj samoubistva... To što drugi samoubici nisu efikasno pritekli u pomoć i presekli konopac kojim se vešao, već su unezvereno tapkali oko njega, ne menja fundamentalnu činjenicu da se sam obesio. Druge interpretacije spadaju u domen teorija zavera toliko omiljenih na našim prostorima.”

Milan Mišić